„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 29. јун 2009.

Без краља

У лето сада већ давне 2001. године, писао сам о феномену Цара Симеона - последњег бугарског монарха који је на изборима те године остварио феноменалан резултат и постао премијер. У тексту за Antiwar.com који ће после постати један од најпревођенијих и највише преузетих, писао сам о „повратку краљева“ и уставној монархији као органском уређењу балканских држава.

Са изузетком Грчке, где је република успостављена после укидања војног режима 1974, републиканизам је на Балкан дошао искључиво у контексту социјализма. Иако је комунизам званично укинут негде око 1990, иза њега су остале институције, форме и пракса. Нереално је очекивати да се нешто суштински промени само брисањем оног „социјалистичка“ или „народна“ из имена државе, а да све друго остане исто. О томе најбоље сведочи чињеница да су некадашњи „другови“ данас „господа“ - али да су и даље у државним фотељама.

Небројено пута сам чуо аргументе да је монархија „анахрона“ или „превазиђена“. Њих углавном призивају особе које још верују у линеарни ток историје, односно свесно или несвесно прихватају Марксову дијалектику. Па зар није на том Западу којем сви српски деформатори толико теже монархија укидана, па враћана? Енглеска је имала свог „Лорда заштитника“ Кромвела, па је вратила краља 1660. У Француској су после Наполеона враћени Бурбони, мада су трајали свега 15 година. У Шпанији је повратак краља (1975) умногоме залечио болно наслеђе грађанског рата и потоње Франкове диктатуре.

Као што сам писао 2001:

„Ово можда звучи чудно, али ресторација уставних монархија била би највећи успех слободе на Балкану у последњих 100 година. Уставне монархије би биле коначни прекид са посткомунистичким клептократијама протекле деценије, и помогле би да се гарантују права и слободе појединаца унутар система који зна своје границе. Штавише, ово би допринело јачању националних идентитета у региону, ослабљеним деценијама комунизма а сада под ударом глобализма и неолибералзма. Оспоравање значаја монархизма за историју и културу ових народа је облик порицања њиховог наслеђа и признање да су комунисти у ствари били у праву“.

Све ово важи и данас, можда више него икад, јер Србијом владају разни другови и другарице који не само да инсистирају на Србији какву су је правили Тито и Кардељ, већ им се Устав из 1974. толико допао да хоће да га примене на остатак земље. Уместо да се исправља наопак и деструктивни поредак наметнут после 1945. са недвосмисленом намером да спута, подели и ослаби Србе, спроводи се војводинизација Србије! У таквим околностима, идеја повратка монархије требала би да се сама од себе намеће као јасна алтернатива.

Зашто, онда, то није случај? Није да монархистичких осећања нема. „Без краља не ваља“ је одлична парола, свакако боља од „ЕУвропство нема алтернативу“ или „Чедина је закон“. Проблем, нажалост, није у идеји, већ у њеном несуђеном извршиоцу.

Просто речено, Александар Карађорђевић није краљевски материјал. То показује сваком својом изјавом о демократији, о интеграцијама, о бољем животу у ЕУ, чак и да није пре неки дан скандалозно присуствовао прослави у хрватској амбасади. А јесте. Прави проблем српских монархиста, дакле, није ни идеолошки, ни политички, ни пропагандни, већ лични. Иронично је да су најозбиљније монархистичке иницијативе током деведесетих долазиле управо из Републике Српске, али се и отуд круна нудила другим Карађорђевићима.

Познато ми је, дабоме, како функционишу правила наследства. Александар Карађорђевић задовољан је понављањем да је круна његово право рођењем, али ништа не ради да би је вратио. Зашто би? Живи у дворцу (забранио је приступ остатку родбине), добија апанажу од државе, а нема никакву одговорност нити обавезе. Није краљ, али глуми краља на телевизији. Зар на круну не би имао више права неко ко би се за њено васкрсење изборио?

Живимо у пресудним временима, ништа мање историјским него 1389, 1914, 1941 или 1999. Таква времена захтевају велике људе. У Србији тих великих људи нема, ни међу разним друговима на власти ни међу такозваном опозицијом. Постојећи претендент на круну за коју му је свеједно пре је сенка сенке својих славних предака него човек који би могао да из пепела комунизма и транзиционе клептократије васкрсне Србију. Али идеја је још увек жива, принцип солидан, историја и наслеђе постоје. Круна постоји. Само нам треба глава да је понесе.

12 коментара:

Johan је рекао...

Александар Карађорђевић ... јел' то беше онај што ни српски не зна поштено? ... Не пратим више шта се дешава тој лози, па ме интересује, која му то беше алтернатива из родбине? А ван родбине?

Али сама идеја уставне монархије је одлична. Наравно: под условом да не буде оно што се десило Иранчанима 1953 године, кад за двадесет и шест година гадно заглавише с намесником саме Уображене Империје на "Паун-Престолу".

"... Уставне монархије би ... помогле би да се гарантују права и слободе појединаца..."

Управо то.

Струка ми није у политичким наукама, па имам скромну метафору. Пре броја година, као студент постдипломац, становао сам у приватној кући с неколико соба за издавање (што овде зову "rooming house"), углавном студентима. Газдарица беше стара и строга госпођа Елборо. Као правило, где год у овдашњој џунгли има чопор њихових студената, ту никад нема мира, не може ни да се учи ни да се спава... Али не овде. Не код госпође Елборо. Ако неко прави буку или неред, она га опомене једанпут. А други пут - она га сместа избаци главачки напоље. Мољакање, свечана обећања, приче ... ништа то није палило. Па је у кући увек био ред, мир и тишина.

Отад сам често размишљао, види богати, како у кући тако и држави... Да се ради било шта конструктивно и да се номално живи, први предуслов је увек заштита од наших "ближњих". Зар ни у старој Грчкој није "τυραννία" била реакција на власт руље?... Треба неко строг и праведан као врховни ауторитет са јасним уставним гаранцијама ... другим речима, добра уставна монархија.

Дабоме: ако.

"Али идеја је још увек жива, принцип солидан, историја и наслеђе постоје. Круна постоји. Само нам треба глава да је понесе. "

MikeVronsky је рекао...

E, super, i ocekivao sam tvoj osvrt, a pretpostavio i neslaganje oko par stvari. Hvala na prilici da se razjasnim. Ovde sam se prepoznao :):

Небројено пута сам чуо аргументе да је монархија "анахрона" или "превазиђена". Њих углавном призивају особе које још верују у линеарни ток историје, односно свесно или несвесно прихватају Марксову дијалектику. Па зар није на том Западу којем сви српски деформатори толико теже монархија укидана, па враћана? Енглеска је имала свог "Лорда заштитника" Кромвела, па је вратила краља 1660.

Moguce i da je tako, ali pazi, zasto bi taj linearni tok bio iskljucivo Marksov monopol? Ako ikome, a ono tebi nema potrebe citirati veoma znacajne republikance (ili anarhiste) koji sa Marksom veze nemaju, a ima ih i na levici i van nje. Moj linearni odnos prema istoriji bih daleko radije argumentovao jednim down-to-earth zdravorazumskim pristupom. Od istorijskih uzora, daleko vise mi pije vodu, recimo ovo:
http://newdeal.feri.org/wallace/haw17.htm
Century of a common man.Prosto k'o pasulj.
Ne zagovaraju li danas libertarijanci, dobrim delom, upravo ono sto je good old Henry pricao onomad?
Od marksistickih dijalektickih naklapanja slaba vajda, na to ne dajem ni pet para (jer su zastarela u tom XIX-vekovnom vidu, i uvek mi zao kad nekog fensi-marksistu postidim podsecanjem da je ovo 2009 a ne 1859). Uostalom, instituciju republike/samouprave/ koje vec mere OGRANICENJA samovolje vladara, poznaje evropska istorija jos od vremena kasnog srednjevekovlja (da ne idemo u antiku jer je diskontinuitet ipak predug). Ta (u sustini emancipatorska) ideja je i stvorila Ustav SAD, ako nista. Oko ove paralele sa Engleskom, slazem se, ali argument koji navodis nije moj, nego bi bio validan da se postavi, recimo, nekom od ovih likova koji smatraju da je monarhiju potrebno vratiti - jer je republika bila socijalisticka. Onaj Beckovicev fazon, "Srbija je bila uspesna kad je bila monarhija", je meni dobra dosetka, ali nista vise, niti odgovara cinjenicama. Da ne govorim o srpskim anglofilima (Ceda Antic et al) koji Britaniju kapiraju kao da je tamo XIX vek i svi sede i razmisljaju o parlamentarizmu i demokratiji :). Ono, democratic phrases and a coolie empire, sto rece Orvel. A toga je bilo jos kod Slobodana Jovanovica, mi Srbi izgleda ne mozemo a da ne idealizujemo pregrejano, cega god se dohvatimo.

Elem, da se i ja pozovem na Engleze jos jednom. Ako je nesto tradicija, ne znaci da a nije potrebno menjati, sto rece Dzo Stramer :).

Osim toga, 1660 i 2009 nisu isto. Da engl. kraljica nije veci turisticki monument od Bitlsa, ko zna kako bi Englezi danas razmisljali o tome. Uostalom, monarhija je tamo i uspela jer joj je oduziman jedan po jedan apsolutisticki deo. I ostala je cista forma. I sta sad da kazemo, ajde da vratimo monarhiju, ali nece biti neki arhaicni slon u porcelanskoj radnji,majke mi, nego cemo je drzati strogo konfekcijski. Mislim, zasto onda? Ionako nam konfekcije ne fali. Ali ajde objasni narodu da valja vratiti sistem u kojem neko uzva FORMALNU privilegiju lepog zivota o trosku poreskih obveznika od rodjenja do smrti, jer je neko njegov nekad bio znacajan?

Da ne bude zabune, having said all this, ali ja PRVI ne bih imao nista protiv monarhije, ako bi se oko tog simbola makar vrednosno ujedinila Srbija, i ako bi to bio preduslov bilo kakvog progresa (tj. najpre zaustavljanja raspada, pa tek onda progres). Ali ne vidim na koju foru bi se to dalo racionalizovati, osim ovih likova po krunskim savetima, koji i dalje drve o Titu i 1945 (ili, worse, manekenima monarhije poput Draskovica).

Dakle, porodica Karadjordjevic moze (i treba) da bude postovana i aktivna i vidjena u svojoj zemlji i svom narodu (naravno, pomoglo bi i ako Aleksandar izgladi odnose sa ostakom porodice, i malo manje zalici na turistu iz viktorijanskog romana a malo visde na lokalce medju kojima je odlucio da zivi). To prezime je jedan od korena nase moderne istorije. Nista manje od toga. Ali ni vise.

MikeVronsky је рекао...

PS

Naravno, pozivam i nase drugare-komentatore da se prikljuce sa svojim stavovima. Ako domacini bloga diskutuju, to nikako nije znak da ostalima nema mesta, nego naprotiv :)

MikeVronsky је рекао...

Johane,

izvinjenje. Tek sad videh Vas post. Legitiman i utemeljen stav. Ali, moj spor je upravo u tome sto mislim da pravo gdje Elboro na nivou drzave, NE MOZE da se stekne rodjenjem, pa ni formalno. Ali daleko od toga da se zalazem sad za neku vlast rulje i demagoski prosipam slobodarstvo (koje neki, poput Vas i Sokola, i vide upravo u instituciji simbolicnog vladara, sa cascu ali ne vlascu, sto jeste legitiman stav i ja ne sporim tu legitimnost - samo kazem da to nije moj stav).

Gray Falcon је рекао...

Вронски, нисам критиковао тебе и твој став према монархији, већ ми је онај твој текст од јуче послужио као шлагворт за ово, а што сам хтео да кажем већ неко време, само нисам налазио прилику.

Ја целој овој ствари приступам из перспективе Хопеове анализе слободе у старим монархијама у односу на модерне републике (он вели, и документује, да су људи тада били слободнији). Тренутни политички дијапазон у Србији се креће од криптокомунизма до клептократије. Дакле, о некаквој слободарској анархији суверених појединаца не може бити речи аман ни теоретски. У тексту ”Укините Војводину” објаснио сам зашто мислим да овај републиканско-покрајински систем, успостављен 1945, води нестанку Србије и Срба. Овако даље не можемо.

Мени се са становишта националног препорода допада Путинова стратегија, у којој се задржавају одређени симболи совјетског доба (нпр. у војсци) а истовремено се враћају и они из царског. Али комунизам у Русији није био антируски колико је у Србији био антисрпски, тако да не знам колико је та опција код нас остварива, све и да има некога Путиновог калибра који би имао воље да је испроба (да о времену потребном за такво нешто и не говорим).

Не од јуче говорим да није потребно измишљати топлу воду. Јесте да не можемо да вратимо стање из 1940 или 1913, али сигурно можемо да уведемо нешто што је ближе нашем духу, традицији и историји од овог постојећег система. Лично мислим да би уставна монархија била једно такво решење - само када би имао ко да јој стане на чело. А управо о томе сам и написао овај текст.

Johan је рекао...

Не могу да се сетим, а ни Гугл не помаже, ко то беше написао на енглеском о Титу поводом његове смрти, с делом поднаслова "who became an uncrowned king", тј. "који постаде некрунисани краљ", што ми данас још гласно звучи... Али друг нам Тито је то и био, бар у извесном смислу ;-)

"Праве" монархије се деле на наследне и изборне, с претходним у великој већини, док су и ове друге често у пракси биле наследне. Пољаци су имали неку врсту изборне монархије од XVI до XVIII века, ... тзв. Свето римско царство од X до XIX века такође ... а од данашњих, наравно, Ватикан (мада из сасвим других разлога :-))...

Мудри људи су писали од вајкада апстрактне теорије о власти, од старих Грка до данас, мада изгледа да никад није много добра испало из тога. (... Марксистичка критика капитализма је одлична, али њихове лекарије у пракси већином нису радиле боље од лудачке кошуље... Док ово што Американци имају је, благо речено, сасвим без везе ... ... ) Надам се да ћемо ми бити практични и брзо наћи алтенативу садашњем гадном стању у Србији, било без монархије или са монархијом.

У међувремену, метафорички, гласам за Mrs. Elborough.

Witch-king of Angmar је рекао...

Што се ношења круне тиче, ево јављам се ја добровољно! :-) Тако ће Србија и Ангмар ући у персоналну унију. :-)

Шалу на страну, текст Сивог Сокола показује да ни монархија није имуна од бољки садашњег система, напротив. Аца Гица је Борис Тадић на стероидима, али без знања српског. Замислите њега да поставља премијера и министре и представља нас у свету. Ма страшна је и сама помисао. А ни наследници нису много бољи.

Ко да ускочи уместо Карађорђевића? И што је још битније, како?

MikeVronsky је рекао...

Pa to i jeste moja dilema oko cele price... koliko je moguce ponovo aktuelizovati jedan (fakticki!) diskontinuitet, a da ne izazove kontraefekat. Jer, vremena se menjaju i neke stvari postaju stecena prava. Ovaj Volisov tekst je, recimo, u svoje vreme autoru doneo label "komuniste" (znas i kako je Volis odstranjen iz politike od strane hladnoratovaca u Trumanovoj administraciji). Ali, danas se principi koje je izlozio smatraju OSNOVNIM delom svake politicke agende koja pledira na legitimitet u narodu: ni Medvedev ni Obama nisu dobili izbore nudeci ista drugo.

E sad, ja se slazem s tobom da bismo trebali redefinisati (tj. najpre definisati) sopstvenu modernu istoriju, iza cega stojimo i sta prepoznajemo kao kontinutet. Milosevic je propustio priliku da, recimo, rehabilituje Drazu i da cetnicki i partizanski pokret moralno izjednaci (doduse, Draskoviceva turbo-publika nije pomagala toj nameri, sve i da je bilo), ali to je uradio narod. Ovi sada nemaju ni snage ni volje za neki utemeljen pogled na istoriju, poput putinovskog. I tu se onda otvara citav svemir opcija za marginu i ludake, od kojih bi jedni da rehabilituju Ljotica i kvislinge i citav onaj mracni i srecom marginalni nanos nase istorije, a drugi da postreljaju sve sto nije na liniji Saveza komunista Srbije pred Osmu sednicu.

Dakle, oko monarhije, plasim se da bi njeno eventualno uvodjenje (sve i da postoji neko registrovano raspolozenje naroda za to), bilo samo insult to injury u ovoj situaciji, tj. jos jedan dodatni razlog za antagonizam.

Hope je zanimljiv i provokativan, i sa zanimanjem sam procitao neke njegove eseje. Medjutim, ne moze se dvaput u istu reku. Srednji vek je bio - srednji vek. Hope, dakle, sa onom libertarijanskom iskljucivoscu i trzisnim fantizmom, meri to vreme nasom danasnjom merom, i to je njegova osnovna greska, po mom sudu. Jer, ako kaze (a kaze) da je covek u XV veku bio "slobodniji" jer nije placao poreze XXI stoleca, i nije bio suocen sa toliko birokratskih detalja kao mi danas, to je isto kao kad ekofanatik krene da prica o tome kako je bilo super bez aviona, automobila i struje, jer je priroda bila zasticenija.

MikeVronsky је рекао...

PS

inace, treba li pominjati, apsoluto sam saglasan sa tvojom dijagnozom danasnjeg stanja. Ovo oko te idiotske parcelizacije i stvaranja polufeudalnih poseda za iskompleksirane (i ne sasvim bezopasne) revizioniste i austro/hortinostalgicare. Taj njihov nation-building u povoju je skolski primer ranog fasizma, a histerija vojvodjanskih separatista i kulturno-rasisticki "argumenti" koje neki od njih sada vec javno promovisu.

Znaci, jedini oblik funkcionalnosti za drzavu velicine Srbije, jeste centralizovana vlast oko bitnih pitanja (ali, sa sto manje tih pitanja, naravno - osim odbrane, spoljne politike i monetarne centrale, uz skolstvo i zxdravstvo standardizovane na drzavnom nivou, ne vidim potrebu za bilo cim drugim) a SVE drugo na lokalnom nivou. Ne pokrajina i slicnih mamutskih tvorevina koje samo trose sredstva a nista ne daju za uzvrat, nego na nivou opstina.

Ali plasim se da danasnjoj kasti politikanata to ne odgovara. Sa nekim reformisanim sistemom, mozda bi se stvorile i prilike u kojima bi u politiku ulazili kvalitetniji i odfgovorniji ljudi, a ne oni.

Gray Falcon је рекао...

Шест деценија смо имали систем где је политика била најпрофитабилнији посао, где су предузетници били слуге државе а ”службеници” господари свега. Наопако како год окренеш.

Милошевић је систем променио само козметички, а ДОСманлије никако (осим да покраду шта год су стигли). А по мени је највећи проблем тог система што тежи да контролише све, од цене малина надаље. Наша политичка класа зато и обожава ЕУ, јер је то за њих рај где комитети регулишу апсолутно све, од банана до спаваћица.

Сваки систем има своје недостатке. По мени је републиканизам код нас неминовно везан за комунизам и клептократију. Можда је могуће да се створи нека република која ће бити другачија (Французи су променили шта, седам република?) али што да тражимо хлеб преко погаче? Мислим да је републиканска прича далеко више компромитована што комунизмом што досманлуком, него што монархију компромитују изјаве Вука Драшковића, кога ваљда нико више не схвата озбиљно.

Zeljan је рекао...

Изгледа да касним који дан, али ипак да кажем коју.

Апсолутно сам за рестаурацију монархије у Србији и то пре свега из етичких разлога. Сви знамо за „ћораве кутије“ и начин на који је стара Југославија, па и Србија, постала република. Због тога нисам ни излазио на референдум за најновију епизоду теленовеле Српског Устава. Не верујем да се на лошем и напоаком може градити било шта добро. То би било као кад бисте покушали да из трулог стабла истерате свеже и зелене изданке. Колико је мени познато, на сасушеном и трулом стаблу добро успевају само неке егзотичне паразитске биљке. У том смислу и видим повратак монархије као катарзичан чин, својеврсно покајање, сагледавање сопствених грешака и покушај да се на здравим темељима сагради нова кућа. Пре свега у моралном смислу.
Истовремено, верујем да би уставна монархија била превентива шизофреној политичкој ситуацији у којој се Србија данас налази. Имамо парламентарни систем, а стварну власт држи председник чија је функција по Уставу готово протоколарна. При том, исти тај председник државе и даље остаје и председник странке, иако Устав то изричито забрањује. Као врхунац травестије „отац нације“ и „председник свих грађана“ само пар месеци по избору предводи кампању за парламентарне изборе. По мени, једна од основних функција уставне монархије би била да буде нека врста „врховног омбудсмана“, бране грађана од похлепне и лоше власти и гаранта њихових права и слобода. Самим тим, монарх је изнад дневне политике и страначких сукоба, на унутрашњеполитичком плану, задатак му је да симболизује и чува једнакост грађана пред влашћу, правни уставни поредак и представља наставак државности и традиције. Сумњам да био у земљи Србији, без обзира на личне моралне квалитете, било која личност изабрана на страначким изборима могла да оствари овакав задатак. Уосталом, последњих 20-так година су најбоља илустрација.
Сложићу се да принц Александар није најидеалнији кандидат за тако нешто и да не показује нарочити интерес да једног дана круну и стави на главу, али по реду наслеђивања он је престолонаследник и нисам присталица „измишљања топле воде“ или „тражења преко хлеба погаче“. Уосталом, гарант сваке демократије, па и демократије у уставној монархији нису личности и вође, већ сам систем као такав. Наравно, што су људи квалитетнији, то и систем боље функционише, али зар није поента система да очува своје суштинске функције и сврху и кад је на власти оваква булумента никоговића каква је данас (или бар последњих 30-так година)?

Zeljan је рекао...

Још само опаска Вронском...

Надам се да си случајно изоставио полицију у последњем коментару. Не љубим баш тај државни инструмент силе и принуде, али препустити га у руке наших локалних или регионалних "шерифа" било би равно колективном самоубиству.