„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 29. јул 2007.

ДУШАН ПРЕЛЕВИЋ (1948-2007)



Волео бих да направим један концерт. Да бина буде испред Руског цара, према Народном позоришту. Недеља је, подне, народ шета са децом и керовима, а ја долазим мртав пијан, наравно, и почињем да певам. И певам до пет ујутру. Да се ту сретну они који се нису видели двадесет година. И кажу - ајмо на пиво, јебеш Прелета! И сви пијемо, сви се издувамо, нека чују магарци како се пева и нека виде шта је зајебанција. Да свима буде лепо, а некима да буде непријатно ако се ту нађу. И ја све да платим.


Отишао је последњи витез старог Београда. Равно у мит и легенду, где одавно живе и остали његови саборци, песници асфалта и заточници свих оних кодекса које је појело ово понижено време које живимо. Ова ружна карикатура провинцијских јапија и потрошача рекламних сурогата за живот - Живот који су Преле и његови живели до краја, ултимативно и без компромиса - ионако није ОНАЈ град, и ОНА Србија. Ни они људи. У некој другој прилици, Душана би ваљало испратити онако како је и он испратио Зорана Мишчевића, уз Џегеров препев химне генерације, Време је на мојој страни. Али, немамо право да прећутимо Прелетов последњи осврт. Морао је да зна да пише тестамент. Звучи као кроше Љубе Шампиона. Поразно. Ужасно. Истинито... Читајте:

Понизили сте земљу допустивши да нам данас серу пред кућом. На прагу. Обезглавили сте војску терајући момке да служе по дечјим јаслама и мере прашкове по апотекама. Чувају страже у фоајеима позоришта.
Мртви родољуби и јунаци звече костима, поново им се умире од стида. Шта ви то преговарате и са ким? Ко је вама кукавицама и ништацима дао мандат да одлучујете о животу, ви, мртва пувала? Стално вам је у устима 1999! Па где сте били 1999? Наплаћивали сте цех у Пешти, Сегедину, Бечу. Гладне године трчали сте у Вашингтон на молитвене доручке, ви, деца нечастивог.
Данас допуштате да вам сајбер наркоман, дрекавац са колутовима око изгубљених очију, држи вербалну векелу, уместо да вежете манијака или га бар суочите са његовим ортацима у злочину. Не знате ко је убио Зорана Ђинђића? Спремате таксисте из Чикага за амбасадора у Приштини. Народу увијате лајне у целофан, да се навикне, лиферујете слушкиње у панталонама. Учите децу да и њих (панталоне) треба скинути и пружити оба образа новим пријатељима. Вама је образ тек обрис на лоповском дупету.
Тако гологузе терао бих вас да молите и кумите по свету, уместо што се љубите са испушеним лулама у троделним оделима. Презиру вас чак и наши непријатељи. Знају они да ви нисте ми. Да сте још само једна несрећа у низу. Продавци удворичке демократије. Али, сваке силе до сванућа. Док ви не нестанете у прах са лица ове измучене земље која вас трпи. Ништа нисте научили. Ништа није готово док не буде готово. За то време народ ће одгајати нов нараштај, који неће личити на вас. Личиће на нас.



Мирно спавај, Легендо. Личиће на нас. Time Is On Оur Side.

среда, 25. јул 2007.

The same old tune

I wish that for just one time
You could stand inside my shoes
Аnd just for that one moment
I could be you

Yes, I wish that for just one time
You could stand inside my shoes
You'd know what a drag it is
To see you

Bob Dylan, Positively 4th Ѕtreet, 1965




Овај коментар није обрачун са некаквим бившим саборцима, попут горецитираног исечка из раног опуса омиљеног нам мудраца фолк-оријентације. Него, у доколици, наиђох на ову бизарност на сајту - према нама пословично зловољног - ИХТ-а. Дакле, извештај Асошијетид Преса нас учи следећем:

- тезу о "мноштву Срба - урбаних, младих и образованих - који се не слажу са националном еуфоријом (?) око одбране Косова", довољно је доказати цитатом Јелене Симовић, 38-годишњег антрополога (премда у Јелениној матичној НВО, партијској ћелији или чему већ припада, вероватно кажу "антропологиња" - прим. Мајк Вронски); Јелену, наравно, "Косово не занима, жели само да живи нормално", и то је аутоматски чини представником српске футуристичке авангарде.

- контратезу је довољно илустровати навођењем русофилских симпатија Милоша Броћића, чије генералије (таксиста, 56) ваљда сведоче о томе да Милош прпада тој другој, руралној и необразованој, а пре свега старој, Србији, за разлику од политички савесне и самокритичне антропологиње у цвету младости; очекивао сам још да нам приложе и фотку неваљалог кремљофила, па још ако је недовољно илуминирани путинољубиви таксиста усликан са цигаретом, ултимативним но-но Врлог Новог Света, читава прича би добила контекст којем не би одолео ни најизблазиранији жири Амнести Интернешнала, задужен за оцену новинарске храбрости у недемократским недођијама Трећег света, попут, је ли, ултранационалистичке Србије, како дискретно и ненаметљиво сугерише непотписани аутор текста.

Ефекта ради, ту је и неизбежна Гордана Логар, ауторизована и дугогодишња Питија свих "истраживања јавног мнења" која треба да докажу да Срби, уствари, у преовлађујућем и несумњивом проценту, воле НАТО више него Црвену Звезду, Косово мање него Мадагаскар, а Карлу Дел Понте сматрају не само оличењем правде и правне мудрости, него и изгубљеном близнакињом Аните Екберг из најбољих дана.

Не знам за евентуалне читаоце, али мене је овај текст у тренутку вратио у време непоновљивих "репортажа" Кристијане Аманпур, Роја Гатмана, Пени Маршал и сличних, већ помало заборављених ликова. Али, кад већ цитирасмо Дилана, времена су се променила. Сад, да ли ће Срби (тј. њихови "демократски" политичари) остати једини европски народ заробљен у пост-хладноратовској реалности раних деведесетих, са све флоскулетинама о "јединој глобалној суперсили", "америчком веку који долази" и сличним глупостима које не користи више ни Вилијем Кристол, остаје да видимо. Али, ако тако буде, за боље и нисмо. Но, то је друга тема.

Да не буде забуне, лично немам ништа против чињенице да у Србији постоје и људи који размишљају попут те Јелене Симовић. Вероватно ни таксиста Милош нема проблема с тим, навикао је човек, за својих руралних и антизападних 56 година :), да вози разне људе, вероватно. За Јелену, додуше, баш и нисам сигуран да не би - толерантно и демократски - лустрирала/протерала/комисијски спалила... и Милоша и мене, уколико нас процени као препреку ка "нормалном животу", али ни то сад није тема... Тема је примитивно подметање и најцрњи аматеризам писца овог "чланка" са ИХТ-а. Да ли је у питању аљкавост према теми која је, на срећу, далеко од централне у западним медијима, или је Асошијетид Прес у међувремену усвојио новинарске стандарде Правде из 1921?

Како год, али туга и чемер. У поређењу с овим стандардима, и легендарни двојац Алимпијевић-Сарапа делује као пример пристојног новинарства. А ко је икад гледао и слушао (удружене или индивидуалне, потпуно свеједно) ауторске домете те двојице, зна колико је неадекватно назвати их новинарима, без наводника.

уторак, 24. јул 2007.

Врућина и брука

Признајем да би се овакво нешто десило скоро свуда у ”цивилизованој” Европи а поготово у пуританској Америци, али би ми свеједно било драже да су се власти у Србији показале макар мало толерантијим.

Ројтерс је пренео јутрос да је троје туриста ухапшено због узнемиравања јавног реда и мира и кажњено са по 10.000 динара јер су возили бицикле голи по Новом Саду. Не велим ја сад да би људи требало да иду голишави улицама, ако је и четрдесет степени. Али ко год је икад био на плажи зна да неки људи и обучени могу да изгледају ”реметилачки.” И шта сад, да хапсимо људе што нам се не свиђа како се облаче (или не)? Коме су то кажњени туристи нанели икакву штету?

Игром случаја, на истој страници се нашла и вест о Немици која је у истом рођенданском оделу купила цигарете на бензинској пумпи у неком градићу у источној Немачкој; нико је није пријавио, па је зато нису ни хапсили ни кажњавали. Једна вест насловљена са ”Бициклисте казнили због голотиње на врућини” а друга ”Плавуша из Ферарија, само у штиклама.” Контраст, дабоме.

Ко се у свему томе стварно обрукао - голишави туристи или Србија - просудите сами.

уторак, 17. јул 2007.

Патетична одбрана Ахтисарија

Када је до мене дошао чланак у коме двојица ”новинара” (објаснићу убрзо чему наводници) пишу како су оптужбе да је ”преговарач” УН за Косово Марти Ахтисари примао мито од Албанаца само још једна великосрпска пропагандна завера, инстинктивно сам помислио ”јој, опет Шот брани империју...”

Шот је наиме име којим одмилоште зовем београдски дневник Данас. Иста реч, само на другом језику. Ваљда је јасно којем.

Испоставило се, међутим, да грешим душу. Чланак је, наиме, дошао са адресе ”danas.org”, за коју се испоставља да води до ”Слободне Европе” - још од хладноратовских дана познате као орган америчке државне пропаганде усмерен према истоку. Да у питању није београдски дневник, већ америчка пропаганда, нисам установио скоро до самог краја, и то само зато што ми је коначно упао у очи амерички стил којим се користе аутори - а који Шот још није савладао, мада су поодавно успели да ”убоду” хистерични тон америчке србофобије.

У тексту, насловљеном ”Пропагандни рат против Ахтисарија,” аутори су с коца и конопца скупили разноразне ”продемократске” елементе који са овим питањем немају ама баш никакве везе, али су сви сложни да се ради о типично српској теорији завере и чистој пропаганди. Не треба бити пажљив аналитичар медија да се примети класична логичка заблуда цитирања ауторитета.

Колико тај ”ауторитет” има везе са животом постаје очигледно врло брзо. Незнање аутора постаје комично већ на почетку, када се питају какве везе Ахтисари има са Сорошем, јер нису чули да је Финац годинама био члан одбора Међународне кризне групе, једног од најпознатијих ”сорошчади” на међународној сцени. За МКГ није чула ни Јадранка Јелинчић, директор Сорошевог Фонда отворено друштво, која у том незнању прави будалу од себе трабуњањем о ”пракси која већ дуго траје” и ”листи непријатеља Србије.”

Затим, сами аутори на почетку текста као да нису свесни да је оптужба о Ахтисаријевој вези са албанском мафијом дошла из магазина Фокус. Онда у другој половини текста граде целу аргументацију против ”српске пропаганде” на томе да је вест управо објавио тај бањалучки лист, а не ”Тајмс или Дојче цајтунг” (sic) - како рече један од њихових саговорника из РС. Као, нешто објављено у тим листовима аутоматски је истина, док српски листови штампају саме лажи и измишљотине.

Даље, ни аутори ни њихови ”угледни” саговорници немају појма шта је ГИС. А то је организација која нема ама баш никакве везе са Србима, већ се бави прикупљањем обавештајне грађе о исламском тероризму. Што би, ваљда, требало да буде у интересу САД (осим када је у питању Балкан, где су исламисти ”добри” а Срби у било којој инкарнацији ”лоши” момци).

Занимљиво је да нико не пориче да је Ахтисари примао паре од албанске мафије (на крају крајева, то су радили и Вилијем Вокер, Ричард Холбрук, Весли Кларк и остали актери агресије из 1999.), већ се само диже дрека да је то ”српска пропаганда.” Кад немаш аргумент, удри ad hominem, је ли.

Нико не тврди да је Ахтисари написао предлог какав је написао зато што су му Шиптари дали паре. Као неко ко је био агент НАТО пре осам година и ”преговарао” о прекиду ватре који НАТО никад није имао намере да испоштује, па после столовао у одбору антисрпске НВО са све Веслијем Кларком, да би онда по избору за посредника на преговорима организовао фарсу, и још оптужио Србе за колективну кривицу (по шаблону нацистичке Немачке), стиче се утисак да је Ахтисари добио паре од Шиптара као надокнаду за ”минули рад,” а не као капару за независност.

У Вашингтону има изрека, ”Не веруј ни у шта док није званично демантовано.” Хистерични тон Данас-а и Слободне Европе сугерише да су оптужбе против бившег финског председника и перјанице ”међународне заједнице” на Косову погодиле где боли.

понедељак, 2. јул 2007.

Озакоњени злочин

У данашњем Гласу Јавности изашао је интервју са проф. Светозаром Ливадом, аутором књиге "Етничко чишћење - озакоњени злочин." Ево најзанимљивијег дела:

Hrvatska je imala 1.107 naselja gde su Srbi bili većina, i temeljito sam istražio kakvo je stanje bilo 1991. po popisnim rezultatima i kakvo je bilo 2001. godine po popisu stanovništva. Tako sam utvrdio da je na pretežnoj većini naselja u kojima su Srbi bili u većini do temelja uništena podloga za povratak. Ne samo što su ljudi proterani, nego je uništena celokupna nadgradnja, a to je hrvatska nadgradnja, bez obzira na to što je ona vlasnički pripadala stanovnicima srpskog naroda oni su bili hrvatski građani. Utvrdio sam da su uništene sve prateće infrastrukturne institucije, ambulante, Domovi kulture, magacini, trafo-stanice, groblja... Zbog toga je etničko čišćenje u Hrvatskoj bilo najčistije jer je zahvatilo toponomastiku, onomastiku i katastar.

Kada sam to utvrdio, išao sam dalje, pa sam na osnovu statističke analize ustanovio kako je to bilo sprovedeno u gradovima i u dvesta i nešto gradova koje ima Hrvatska ustanovio da je iz njih isterano 124 hiljade Srba gde nije bilo rata i da je primenjena ista "tehnologija". Tako nisam našao nijedno selo u kojem neko nije ubijen ili nestao, a u većim gradovima bili su osnovani koncentracioni logori, koji su se eufemistički zvali "sabirališta", a u mnogim sredinama su i ubijeni.

U Splitu je deložirano oko 10 hiljada građana, a u Zagrebu 18.500 po statističkim podacima. U Zagrebu je na velesajmu bio i jedan koncentracioni logor, "Paviljon 22", i uglavnom su svi znali šta se tamo dešava, a oko 200 ljudi je nestalo. Ipak, najveći broj ljudi likvidiran je u Sisku, a do danas nema nijednog sudskog procesa protiv počinitelja.


Годинама се говори о 150.000 протераних Срба из Крајине, али то се односи само на избеглице из "Олује." Ако је 128.000 људи протерано само са подручја где није било рата, а пре "Олује" су били "Бљесак," па медачки џеп, па Пакрац... Испада да нико не спомиње стварни број етнички очишћених Срба из Хрватске. Ако ништа друго, може се ваљда погледати разлика између пописа из 1991. и овог најновијег.

У сваком случају, намеће се закључак да судбина Срба у данашњој Хрватској потпада под дела "учињена са намером да верску, расну или националну групу униште у потпуности или делимично"...