„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 31. децембар 2018.

Новогодишња шетња

Шетате ли?

Велите, дозлогрдио вам Vuchych. Ако, ако. Али има нас да мислимо тако годинама. Зашто баш сад? Којим поводом? Шта је тачно превршило меру?

Знате шта нећете, и то је добро. Знате ли шта хоћете? Или ће и ово, попут Жутог Октобра, бити у кључу „ма само да Он оде,“ као да због баш тог филма и нисте ту где сте сада.

Кажете грађани, па достојанство, па скупштина, па устав... И све то стоји, али зар нису ономад шетачи палили скупштину, са све гласачким листићима? Зар није устав погажен хапшењем и изручењем Хашкој Инквизицији? И о каквим грађанима говорите, кад живите у нечему што је у најбољу руку феудална олигархија, али без ноблес оближ? 

И зашто би се човек борио за алатке које одавно већ не служе сврси, уместо за саму сврху? А то је, ако ћемо право, опстанак народа и државе која би требало да га штити а не сатире.

Не зборим ја овако, мој добри роде, зато што браним Vuchycha. Далеко било. Него ми иде мука кад видим кварне људе како опет заводе и користе добре и честите, било зато што искрено верују у вредности свог квислиншког култа било да би оправдали своје апанаже из иностранства. Њима је свеједно. Вама није.

Они јуре „промену режима“ као куче што јури кола по улици. А шта ће да раде кад ухвате? Да неће можда демонтирати партократију, укинути произвољно насиље, престати са подаништвом странцима? Можда у то и поверујете, ако се јуче пали с крушке. Ако не памтите дуже од три дана.

Проблем је што све ово јако дуго траје. Жабе се кувају постепено, с разлогом. Некако је српскије да се ствари истерају на чистину, па ком опанци ком обојци. Разумем. Само кажем, било је тако и 5. октобра, па сте овако завршили. Нимало случајно.

Марионетски режим се не руши тако што ћете да бијете марионету, него ваљда луткара. Зато ако већ шетате, свратите и до Амбасаде.

„Ко познаје и себе и непријатеља, може без страха да иде у сто бојева. Ко познаје себе а не непријатеља, за сваку победу претрпеће и пораз. А ко не зна ни себе ни непријатеља, изгубиће сваки пут,“ написао је древни кинески стратег Сун Цу.

Па вас зато питам, роде, знате ли за шта сте и против чега сте, а не само против кога?

Свако вам добро у 2019. желим - чак и квислинзима, у жељи да напусте своје заблуде и у истини нађу срећу и спасење.

Догодине у слободи - догодине у Призрену!

Ваш Соко

недеља, 26. август 2018.

Почивај у миру, Жељко

Синоћ сам сазнао да је преминуо Жељко Цвијановић. уредник Новог Стандарда и великан српског новинарства. Однела га болест.

Читаоцима Сокола његове колумне и анализе су и те како познате. У времену када је манипулација емоцијама и лака демагогија харала свуда, Цвијановић је проповедао мудрост и уздржаност. Многи су га због тога оптуживали за дефетизам; ја нисам.

Лако је рећи „ајде да рушимо издајника.“ Теже је то и урадити. А далеко теже осмислити шта онда. У одсуству тог наравоученија огледа се српска трагедије од Жутог Октобра наовамо. А Жељко је малтене у сваком свом тексту покушавао да нас томе научи.

У неколико наврата смо „полемисали“ отвореним текстовима, али ако смо се око нечега у почетку и не слагали, на крају бисмо ипак били на истој таласној дужини - са све читаоцима који би то пратили и коментарисали. Такав феномен нисам видео у српском новинарству, ни пре ни касније.

„Нема Царства Небеског ни у једном политичком поретку, ни један политички поредак не вреди без Царства Небеског,“ написао је у једној од тих полемика. Нека нам то, скупа с њим, остане у сећању, сад када је прешао у царство небеско.

Хвала ти на свему, Жељко, и нека ти је лака земља. Искрено саучешће његовој породици и пријатељима.

Ожалошћени Соко

уторак, 14. август 2018.

За то време, у Русији...

Заједничке вежбе бојевом муницијом јединица војске Србије и Русије почеле су у уторак на полигону Луга у Лењинградској области, извештава ТАСС, позивајући се на прес-службу руске Западне војне области.

„Јединице оружаних снага Републике Србије и мотострељачке пешадије Западне војне области наступиле су оклопним возилима до зоне борбених дејстава, где су приступиле припреми терена и камуфлажи положаја,“ рекли су у прес-служби.

Током вежби, војници и официри обе земље вршиће извиђачке и анти-диверзантске маневре, као и вежбе електронског ратовања.

Вежбе ће трајати до 17. августа. У њима учествује укупно 800 људи, од чега 200 официра, подофицира и војника Војске Србије. У вежбама учествује и 200 комада војне технике, извештава ТАСС.

среда, 1. август 2018.

Страно уплитање

Питају ме дугогодишњи читаоци зашто не коментаришем малтене свакодневна издајства власти у Србији (нипошто српских власти). Није да их нема. Није да нису коментара вредни. Него просто, ако то радим ја из САД, а радећи за руску телевизију (упркос јасно написаном ограђивању мојих приватних ставова), шта год кажем, испада позив на бунт - а онда ће бити ил' америчко ил' руско „уплитање.“

Све што сам за протеклих десет година написао о жутократији, грађанизму, другосрбијашењу и невладништву једнако важи и за „напредни“ режим. Јер за разлику од „ко ће кога“ перспективе савременог сорошоида, ја гледам да ли је то што се ради добро или лоше, а не ко то ради коме.

Велики руски књаз Александар Невски је Ватикану одговорио „ваше учење не прихватамо“ и борио се свим силама против непријатеља који је хтео да његовом народу отме душу, а не само земљу.

Аутор америчке декларације независности, Томас Џеферсон, у њој је написао да ако одрођена власт спроводи „дуги низ непочинстава и узурпација“, онда борба против такве власти није само право, већ дужност и обавеза.

А књаз Милош Обреновић је отпочео други српски устанак речима „ето мене, ето вас, рат Турцима!“

Паметнима доста.

уторак, 24. јул 2018.

Жута кућа Србија, поново

Поводом данашњег усвајања закона о трансплантацији органа, присећам се нечега што сам написао пре осам година, поводом испада бившег империјалног гаулајтера Бернара Кушнера на питање о „жутој кући“ у Албанији:
Проблем, дакле, није само у Кушнеру... Проблем је у људима који Кушнера и остале душмане дочекују са почастима, који Србију сваког дана обешчашћују и излажу новим, колико јуче незамисливим, понижењима. Цела Србија данас је једна велика жута кућа, у којој Србима ваде не само органе, већ и душу и памет.

А све у име неког фиктивног пута у „европску породицу народа“ (како то некад називаше нацистички плакати).

ЕУропство - подвучено жутом.
Даљи коментар је сувишан.


недеља, 8. април 2018.

Христос воскресе!

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће“ (Јн 11, 25).
Ми хришћани не презиремо овај свет и људе. Ми чврсто ходамо на земљи, очију подигнутих ка небу. Поштујући сва људска достигнућа, желимо да се све освети благодаћу и силом Божјом, јер нам Господ поручује: „Ви сте светлост свету“ (Мт 5, 14). Радујте се пасхалном радошћу, јер Господ жели „да радост наша буде потпуна“ (1. Јн 1, 4). Сигурна је победа са Христом која се постиже благодаћу и нашим трудом да одржимо заповести Божје. Када се човек роди водом и Духом, тада почиње његово васкрсење, које је централна тачка вечнобитија, у коју се сабирају сви елементи помоћу којих долазимо до себепознања и богопознања. Познање Истине, стварне Истине, јесте вера у Васкрсење и радост Васкрсења.
- Васкршња посланица Патријарха Иринеја, април 2018.

недеља, 18. фебруар 2018.

Косово: Страх и очај у НАТО сатрапији

Не би био 17. фебруар да западна штампа, тај саучесник НАТО агресије од 1999. наовамо, не слави независност тзв. Косова. Из неког разлога, фото-есеји су изузетно популарни, ваљда као контраст између онда и сада. Дабоме, та пискарања служе да се понови градиво о геноцидним српским агресорима, недужним Косоваријанцима, и племенитом НАТО који је демократски бацао хуманитарне бомбе. Ту и тамо неуким фотографима, новинарима и уредницима поткраде се детаљчић истине, попут карте велике Албаније у фото-есеију Гардијана који Косово (без ироније) представља као „51. државу САД“:


Са ове стране Атлантика, Њујорк Тајмс је исто послао фотографа да напише хвалоспев Косовијанској неовисности. Кад оно:
Био сам запањен колико је неумољиви оптимизам Косовара устукнуо пред губитком илузија. Људи су погнути под теретом очајања и свеопштег гнушања пред оним што виде као корупцију власти.

„Кунем се богом, да нису толики дали животе за ово, рекао бих 'ајде да се вратимо на како је било пре,“ вели ми један човек. „Живели смо боље тада, имали више могућности.“

То што говори је права јерес на Косову, па није хтео да му се објави име из страха да не испадне недовољно родољубив. Страх је за многе реалност живота.

Стани мало, на слободном, демократском, прозападном и ЕУропском Косову, Шиптари живе у страху ако се случајно сазна да су недовољно родољубиво разговарали са западним фоторепортерима? А у наводно гнусној, фашистичкој, назадној Србији тобож' угњетени борци за људска права и остали НАТОиди лају на сав глас по свим медијима и... ником ништа. Невероватна ствар, та демократија.

Такозвана независна држава Косово заиста нема шта да слави. Нити је независна, нити је држава, нити има било какву будућност. Речима колеге Степског Сокола од пре пар месеци:
Косово ће бити прво место у Европи где ће клатно историје почети да се креће у обрнутом правцу од садашњег. Нема теорије да ће Срби икада прихватити отимачину своје прадедовске земље и духовне колевке од стране албанских гангстера и западне авијације.
Јер ниједна империја не траје довека. Где су данас Османско царство, Аустро-Урарска, Трећи Рајх, или чак енглеска „империја над којом сунце не залази“? Имајте то на уму кад вам нуде „сва царства овога свијета и славу њихову,“ у замену за службу Нечастивом.

недеља, 7. јануар 2018.

субота, 6. јануар 2018.

Бадње Вече



Бадњи Вече
Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)