„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 13. јул 2013.

Добра власт (и добар народ)

Сара Хојт, 9. јула 2013
(превод и обрада: Сиви Соко)

Добра власт је попут једнорога или вилењака: сви знамо како треба да изгледа, али је никад нико није видео.

Власт је по правилу више или мање рђава. Камо среће да је равнодушна! Властољубиви нису лењи и не мисле да наређивање другима захтева превише труда, већ живе за то. У данашњим поучним причама увек ћете чути да је похлепа највећи грех, док се властољубље никада не спомиње - иако толико властољубивих новац посматра само као средство за стицање власти. Власт, по природи, жели да стекне што је више могуће моћи над што је више могуће људи. И у томе обично успева.

Можда замишљате тиранију као свет униформи, маршева, строгих прописа и хапшења за ситне преступе, па мислите да је ово што имамо далеко од тога. Али заборављате да држава има две врсте силе на располагању: физичку (полицију и насиље) и новчану.

Кад власт има право да вам отме приход (шта мислите шта су порези?) и расподели га како жели; да диктира шта сме а не сме да буде у уговорима између појединаца; да диктира како морају да се граде фабрике и које гориво сме или не сме да се користи... онда таквој власти нису потребне полиција и војска да вас контролише. Довољно је да ваше двориште прогласи за заштићену мочвару, или дечију играчку на којој сте се обогатили прогласи опасном и забрани даљу производњу, и тиме вам ускрати право на рад и живот.

Што је још горе, може да уреди друштво тако да је једини разуман избор за појединца да прихвати „услуге“ државе. А пошто већина онда не може да замисли живот без тих услуга, то значи да ће се борити за њихово очување.

Мени, на пример, замерају што критикујем владу, а деца ми иду у државне школе. Проблем је што нема алтернативе. Теоретски сам могла да школујем млађег сина код куће, али би ме то коштало једанаест хиљада годишње, и то не рачунајући тутора из математике (пошто моје знање није било довољно). А то би значило да немамо за хипотеку, па макар објавила шест књига те године.

Како? Зар возимо позлаћене аутомобиле? Јок. Мој камионет има 20 година, а Данијелов Мустанг 35. Позлата им не би пристајала. Кад год седнемо и покушамо да израчунамо где би могли нешто да уштедимо, дођемо до истог одговора. Осим куће, коју у ретроспективи нисмо могли да приуштимо, наш највећи трошак су - порези.

Те исте године када нисам могла да платим 11 хиљада да школујем сина, платила сам 14 хиљада пореза - на зараду од 28 хиљада. И ту се сетим нечега што ми је рекла Тони Вајскоф, која ради за мог издавача: „Шта да се ради, кад те држава тера да се понашаш неморално?“

Је ли неморално отимати од других зарад личне користи? Дабоме да јесте. Онај ко то ради је лопов и место му је у затвору. Али зашто онда држава сме да ради оно што не сме појединац? И зашто је онда крађа морална, све док се краде преко државе као посредника? Држава вас, дабоме, не присиљава да узимате паре или се користите прописима, али је све намештено да вас усмери на неморалан избор.

То се ради путем ваших најбољих намера. Сваки човек је дужан да се брине о себи и својим ближњим. Какав бисте били родитељ, какав супружник, па да одбијете нешто што вам се нуди, а што ће побољшати живот оних који од вас зависе? Ако останете без посла, зар није боље да примате социјалну помоћ, него да изгубите кућу и оставите породицу на улици?  А управо вас држава доводи у положај да морате да изаберете њене „услуге“ тако што вам отима од уста - порезима на плату, доприносима за пензије, и осталим „изузећима“ од прихода.

Без обзира шта појединац заиста жели, ако живи у систему који за циљ има отимачину и прерасподелу новца, мораће да користи тај систем. Зато не замерам конзервативцима који примају социјалну помоћ или инвалиднину. Њихов политички избор значи да су свесни да им држава купује душу на сламку и веже их свиленим гајтаном, па се труде да други не упадну у сличну замку (јер за њих саме, старе и онемоћале, више нема наде).

Глен Рејнолдс вели: „Направиће од нас просјаке, јер просјацима је и мало доста“. Камо среће да је само тако. Али судећи по све бројнијим прописима који диктирају кога смемо да запослимо, како да се бринемо за здравље, и шта смемо да радимо са сопственом имовином, чини ми се да власт жели да нас све претвори у децу. Одраслу децу, која животаре у родитељским подрумима, изолована од слободе и избора, која би требало да су захвална што и то имају...

Држава, оваква каква је данас, од јавних и приватних финансија прави Алајбегову сламу. Ако је не узмеш ти, узеће је неко други.

Као што рече Тони у нашој дискусији: „Ако уништиш институције које негују врлину, немој бити изненађена ако се људи одрекну врлине“. Сумњам да под врлином подразумева верску дефиницију тог појма, већ пре грађанске норме понашања - бригу о ближњима, одговорност, рад.

Али наша власт те врлине не само подрива, већ често и кажњава. Није им доста што људе попут нас - који плаћамо рачуне, радимо и кад нам се не ради, одгајамо децу да буду радини - терају да дотирамо стил живота људи који ништа од тога не раде. Још нас притом и понижавају - „Нисте ви то саградили!“ (чувени цитат Барака Обаме - прим. прев.) - док оне који се користе нашим радом величају јер „имају потребе.“ А нико не пита како су дошли у стање потребе...

Некада је појам средње класе био скуп вредности. Сада се под тим подразумевају материјална добра. Држава или не види или неће да види да ствари нису исто што и вредности, и да управо оне вредности које би могле да ослободе невољнике уништава прерасподелом и милостињом. Или можда види, па то чини намерно, је ли.

Што је још горе, та моћ државе онда изобличава политички дијалог. Ево на пример, случај „Чајанки“ и Пореске управе (ИРС). Често чујем: „А зашто су тражили ослобађање од пореза? Ако су против државе, што од државе траже услугу?“ Али већина тих група није тражила пореске олакшице - право да донатори своје донације одбију од пореза. Све што су хтели је да њихов благајник не мора да плаћа порез на прикупљене донације као на лични приход. Зато што је то права ноћна мора.

Говорим из искуства. Давно, пре рођења деце, водила сам финансије за конвенције и локална удружења, и верујте ми, ако донације пристижу у ваш рачун, то се рачуна као ваше паре и морате да их пријавите. Значи, како бисте основали групу која се противи узурпацијама државе, морате се регистровати код те исте државе да вас не би угасили због утаје пореза. Самим тиме дајете држави моћ да вас контролише.

Притом држава и медијско-индустријски комплекс форсирају идеју да ако неко ради за сопствени бољитак, тиме прави својеврстан преступ: од „ниси ти то саградио“ до „ми смо власништво државе“, до приче како је улога државе да помогне мање срећнима (што на језику државе, а не у стварности, значи оне који неће сами себи да помогну). Значи, да би вас сматрали за добре грађане, морате се одрећи баш оних буржоаских врлина које су подигле ову земљу - самоконтроле, планирања, независности - а које се данас омаловажавају.

Мој отац је знао да каже да слаб вођа од јаке земље направи слабу. Можда. Ја бих рекла да неморална власт од моралне земље може да направи неморалну. Роберт Хајнлајн је писао:
„Сиромаштво је природно стање човека. Напредак који омогућава да се то стање превазиђе - ту и тамо, понекад - дело је веома мало броја људи, обично презрених, често осуђиваних, а готово увек на мети свих правомислећих чланова друштва. Када ту малу мањину спрече да ствара, или (како зна да се деси) протерају, народ се врати у сиромаштво. То се онда зове 'пех'.“
Тај пех је загарантован ако власт форсира и подржава све погрешне потезе. То је онда лоша власт. Можда се може рећи чак и зла.

Шта је онда добра власт? Ја је не памтим. Рођена сам шездесетих, а дуго пре тога је власт схватила да може користити милосрђе како би приграбила што више моћи, а све у име деце и сиротиње. На тај начин већ дуго уништава грађанске врлине и оно што омогућава постојање цивилизације. Али кад бих морала да погађам, замишљам нешто попут овога:
„Ми сматрано ове истине очигледним: да су сви људи створени једнаки, да су обдарени од стране њиховог Творца одређеним неотуђивим правима, међу којима су живот, слобода и тежња за срећом. – У циљу обезбеђивања ових права, владе установљене међу људима, изводе своје законите моћи из сагласности оних над којима се влада. (извор)“
А пошто су се аутори тог документа суочавали са влашћу која је одступила од тог циља, у том истом документу предлажу лек:
„Ако икада иједан облик владе постане препрека остваривању ових циљева, право је народа да га промени или укине, да установи нову владу, која ће лежати на темељима таквих начела, и организовати своје моћи тако да најбоље утиче на народну сигурност и срећу.“
Ово није посао који се предузима олако. Пре бих да се власт подрива, па пропадне када за то будемо спремни. У томе нам можда помажу технологија и општа неспособност власти. Али да бисмо у томе заиста успели, морамо се сетити шта је наша истинска природа, а шта је неморално понашање на које нас је приморала власт. Дужност нам је да преживимо и бринемо се за своје ближње, па можда морамо да се повинујемо нужди. Али морамо све време имати на уму да нисмо деца. Да је ово наша кућа, а не државна. Да смо је ми итекако саградили. И да можемо изаћи из подрума, на светло дана, кад год одлучимо. А дужност нам је да покушамо.

Напомена преводиоца: Сара Хојт рођена је у Португалу, емигрирала у САД, и живи у Колораду са породицом. Аутор је већег броја приповетки и романа. Приложени текст - скраћен јасноће ради - илуструје америчку стварност, али сличности са Србијом нису нимало случајне. Проблеми имају исти узрок - а самим тим, можда и исто решење.

2 коментара:

Бојан је рекао...

Сара говори о власти која је постала препрека прокламованим циљевима - животу, слободи и тежњи за срећом; и помиње право, или потребу да се власт делегитимише када постане препрека овим циљевима.

Да ли се може пресликати и на Србију? Сигурно да може. Овдје пак треба да разликујемо - да ли је власт, тј група људи одговоран субјект који стоји на путу слободи, или је систем успостављен тако да олош постави на власт, и оно што је најгоре међу људима подржава као пожељно понашање? Како се десило да олош управља Србијом? Одговор на ово питање водиће нас у правцу дефинисања обриса новог система.

Нема смисла само смјењивати олош, већ је потребно и скицирати нови систем државне и друштвене организације.

Gray Falcon је рекао...

Свакако да је проблем системске, а не личне природе. Лош систем исквари људе, а онда чак и добар систем (ако може да настане) бива спутан насталим олошем. Стратегија квислиншког култа у Србији је суштински иста: да од народа направи овиснике о држави (тј. култу којим њом влада). Само што се то у Србији ради далеко сировије, јер је култ мање суптилан од својих империјалних ментора, а нема довољно отпора материјала.