Мртве душе

Мало је квислиншком култу што је поробљавањем Србије омогућио Империји да се позива на „велики успех“ такозваног хуманитарног рата, који сада желе да примене на Сирију (већ „усрећивши“ нас, Либију, Ирак, Авганистан...). Не, сама Србија мора да буде потпуно уништена, физички и духовно. Физички, уништавањем земљорадње (индустрија је већ затрта) и пљачком народа до голе коже, а духовно операцијом „промене свести“.

Иако се ово „глајхшалтовање“ врши малтене кроз све институције државе и друштва, тренутно су очигледна два главна правца наступања. Један је „парада поноса“, на којој инсистира Империја (са Бриселом). Мој став о томе је у суштини исти као пре четири године: парадирање нема никакве везе са правима алт-сексуалаца, што уосталом знају и они, па их већина одбија да служи култу против својих сународника.

Други крак напада покренуо је пре неки дан Вук Драшковић,  који је толико пута променио убеђења да више ни сам не зна шта је. На страницама Политике - шизофреног листа који је час жут, час назадан, час личи на нормалне новине - овај политички зомби је булазнио како је Гаврило Принцип „скупо коштао“ Србију. Тиме се придружио таласу ревизионизма на Западу који већ неко време жели да за Први светски рат окриви Србе и Русе (!), а амнестира како Париз и Лондон, тако и Берлин, Беч и Анкару. Пошто су данас сви они на истој страни.

Да је Србија нормална земља, а не забран за изопачене експерименте култа смрти, овакво покварено квислинштво не би никада ни освануло на страницама новина које себе сматрају вредним поштовања. Пошто су ствари, међутим, такве какве јесу, Владимир Кецмановић је покушао да на пристојан начин оголи Драшковићев бесмисао. На шта је попут дресираног пса одмах реаговао страначки саборац олињалог вука, Ненад Прокић. Онај што је својевремено сањао Србију без Срба.

Посматрање Принципа или Обилића са становишта „цене“ дегутантно је нечовештво. Оскар Вајлд је својевремено дефинисао лицемере као људе који свему знају цену, а ничему вредност. Понашање перјаница квислиншког култа апсолутно потврђује ову дефиницију. За њих све мора да има цену (у доларима), а ако нема - ништа не вреди. Слобода, јел' се то сипа у џип?

Крајњи домет њиховог интелекта је закон џунгле: Јачи тлачи, и зато увек треба бити на његовој страни. А суштина цивилизације, говорио је још Платон, је да се уместо аргумента силе користи снага аргумента. Зато је било каква расправа са култистима унапред осуђена на пропаст; они једноставно не разумеју други аргумент осим силе, и не признају никакву логику осим „ко ће кога“. Не само што нису цивилизовани, по Платоновој дефиницији, него је њихово суштинско опредељење анти-цивилизацијско.

Суштинска црта српског карактера, оно што нас чини посебним, је Косовски завет. Спремност да се изгуби глава али да се не огреши душа. Слобода као највећа вредност. Чојство и јунаштво. Да све буде „свето и честито... и миломе Богу приступачно“. Они Срби који су, током многих мрачних векова, одустајали од тих убеђења - не само да су престали да буду Срби, него су постали најсвирепији србождери. Између њих и следбеника квислиншког култа нема ама баш никакве разлике.

Супротстављање освајачима је природно понашање народа који цени слободу, духовност („царство небеско“) и чојство. Док је подаништво природно понашање оних који верују у царство земаљско, да све има цену, да душа не постоји, и да је сила једина врлина.

Само слепац не види да је однос Централних сила, Осовине и НАТО према Србима био не сличан,  него идентичан. Убеђење да је Немачки Рајх непобедив и неминовни господар Европе одвело је многе на странпутицу предаје. Исто као што данас убеђење да ЕУропство, НАТО и Атлантска Империја „немају алтернативу“ води квислиншки култ у настојању да уништи Србе и Србију, као „реметилачки елемент“ на путу светских силеџија.

За култисте је лична жртва непојмљива, а отпор сили и неправди апсурдан и „прескуп“. Све што имају су „лажне вјере посластице“ овога света, и то само док служе свом демонском месији. Не разумеју Принципа („Ко хоће да живи нек' мре, ко хоће да мре нек' живи“) зато што одбацују Његоша (“Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека!”). Али и Лазара, и Исуса.

Зато сам убеђен да не могу да нас победе, јер су већ поразили себе. Они су мртве душе, зомбифицирани нељуди, верници смрти и ништавила који живе у вечитом страху, зависти и похлепи. Зато „отров адске своје душе“ сваком речју бљују на камен земље Србије. Њихов највећи домет је да буду бедници. Али победници, никад.