„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 15. јануар 2013.

Ево шта је револуција

Мали прилог за разумевање онога што је било, онога што јесте, и онога што ће тек да буде... (превод и обрада: Сиви Соко)

Данијел Гринфилд, 14. јануар 2013.
E. Delacroix, La Liberté guidant le peuple (Слобода води народ, 1830)
О револуцијама вреди знати неколико ствари. У њима не учествује већина, насупрот ономе што често пише у уџбеницима историје. Револуције покрећу мале групе људи, које их онда наметну свима. Ако им то не успе, пропада и револуција.

Било кад и било где, већина народа не верује властима. Сматра, оправдано, да ко год је на власти од њих краде, да их угњетава и онемогућава им да живе у миру. Али исто тако сматра да се ствари неће променити набоље. Нада је осећај који лако нестаје у колотечини свакодневице. Понекад истрчи на улицу у историјском тренутку, али потом опет оде на спавање, скупљајући прашину док поново не буде потребна.

Постоји, међутим, неколико установљених прагова револуције. Успешна побуна углавном не почиње када је репресија потпуна. Такви бунтовници немају ни мотивацију ни вештину да се супротставе савременој војној сили. Сељачку побуну најлакше је угушити лажним обећањима и бесплатним пивом; не једном се баш тако и десило током европске историје. Али са средњим сталежом то иде много теже.

Народ није најопаснији кад грицка корицу бајатог хлеба и нада се да неће умрети сутра. Кад дотле дође, друштво је већ сломљено, мада појединци можда и нису... Најопаснији су они људи који су окусили довољно слободе и благостања да су одлучни да их задрже. Такви не мисле да су њихови владари божанства, и имају довољно образовања и способности да им падне на памет јеретичка мисао како би свако могао да обавља посао краља, императора, цара или председника. Имају довољно искуства у напредовању кроз живот да схвате како место човека у друштву није предодређено, већ може и треба да се мења. По томе се разликују од кметова, и то их чини опасним.

Власт најбоље функционише када нема изазова. Церемоније јој дају мистични ауторитет. Друштвени конформитет и притисак средине заводе ред међу поданицима. Помоћу тајне полиције и доушника, режим ствара илузију свемоћне и свеприсутне силе. Повремене репресалије служе за застрашивање свакога ко би могао да помисли на побуну.

Револуција разбија све ове илузије. Тајна полиција или бежи, или покушава да угуши демонстрације палицама и пушкама, па их народ пребије. Доушник из комшилука седи пред телевизором, немоћан. А режим нема избора него да позове војску и нада се да још увек у довољној мери контролише официре, а официри војнике, да би крвави посао победе у грађанском рату могао да успе.

Војска онда постаје лакмус-тест, јер то наређење разоткрива стварну немоћ власти, која мора да рачуна на спремност официра и војника да пуцају у народ. У Русији (1991) војска није била спремна да за рачун пучиста убија цивиле; резултат је био колапс комунизма и крај СССР... Комунистичка партија Кине је успела тамо где су Совјети оманули, јер су њени тенкисти били вољни да газе демонстранте. Судбина милиона на крају је зависила од онога што одлучи сваку револуцију: колико су неки људи вољни да због свог циља убију друге.

Револуцију обично покреће амбициозни средњи сталеж, али када наступи крвопролиће, преузима је по правилу неко други: фанатици који су револуцију и инспирисали, адвокати који би да постану џелати, демагози којима за руком једино полазе тираде на улици, или психопате које се затекну у повољним околностима.

За успех револуције нису неопходни градови. Данашњи амерички град је црна рупа, која једино производи бирократију и културу. Мада не би требало потцењивати те две ствари, ако би сутрадан сви амерички градови нестали, живот би се углавном наставио као пре.

Међутим, опасно је потценити културу. Можда је ова култура коју имамо данас углавном безвредна, али је свеједно делотворна. Постоји огромна квалитативна разлика између Бетовенове „Ероике“ и кад Кејти Пери пева Обами - али за разлику од Бетовена, мало ко од данашњих уметника има довољно интегритета да поцепа насловну страну свог дела када се разочара у карактер месије*. Совјетски савез пропао је делимично и зато што је изгубио културни компас, па се Русија удавила у плими поп-ђубрета. Културна иновација ствара утисак напретка, и они који диктирају трендове изгледају као да имају одговоре за будућност. А они који то не чине, изгледају изгубљено попут Брежњева.

* Трећа симфонија првобитно била насловљена „Бонапарте“, али је после Наполеоновог крунисања за Императора, маја 1804, Бетовен у гневу поцепао насловну страницу. Симфонија је 1806. штампана под насловом: „Eroica... composta per festeggiare il sovvenire di un grand Uomo“ (Херојска, компонована у славу успомене на великог човека). - прим. прев.

Револуција може да успе и без културног замаха, али веома тешко. Култура са собом носи мирис просперитета, осећаја да је благостање надохват руке онима који га желе. А жеља за благостањем, рекосмо, покреће амбициозни и будућности окренут средњи сталеж на револуцију. За победу над културом потребна је, опет, култура. Успешне револуције своје идеје чине привлачним и прихватљивим не само путем речи, већ и кроз понашање, музику, књижевност и уметност.

Револуцију покреће делом бес, а делом јед, осећај неправде што вам живот који имате, или мислите да можете да имате, измиче. Дашак слободе који сте једном удахнули. Убеђење да живот са друге стране зида мора бити бољи. То је прича која одбацује ауторитет оних на власти из практичних али и моралних разлога.

Најбоље време за револуцију је прелазни период, када власт или попушта после периода репресије, или покушава да приграби нове овласти на које народ није навикао. У тим тренуцима транзиције револуција најбоље успева, јер власт за њих још није спремна, а неизвесност у народу ствара и храброст и очај.

Револуција је тежак подухват, док не узме маха - а онда се, у ретроспективи, чини као да је увек била неизбежна, попут свих великих догађаја. То је експлозија кинетичке енергије, рођена из потенцијалне енергије великог броја људи који нагло открију своју снагу, и просто се осећа у ваздуху. Управо тај мирис, налик на јонизацију, већина људи асоцира са слободом, са неминовним падом старог поретка и настанком новог.

Прво неколико људи почне да удара у зид. Онда, кад ударање у зид одједном постане привлачно, то чини све више и више људи, док им се на крају не придруже они сталожени који су дотад имали поверења у петиције. Зид почиње да се љуља, и онда падне.

Ето шта је револуција.

1 коментар:

Boris Bajic је рекао...

Hvala ti na ovom tekstu!