„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 04. децембар 2013.

Почетак расплета

Занимљив осврт на догађаје у Украјини нуди Џастин Рејмондо са Antiwar.com, у преводу Василија Клефтакиса на Стању Ствари:
Украјинска “Наранџаста револуција” ... у суштини је била почетак једног новог хладног рата са Русијом. Обновљена конфронтација Исток-Запад се закувавала још од оног тренутка када је Путин избацио лоповске прозападне олигархе који су окружавали руског председника Бориса Јељцина, чиме је почео да баца изазов западном програму глобалне доминације.

... овај наранџасти покрет је сасушен и до сржи труо, феномен без [животног] сока који за свој политички идеал има безличну бриселску бирократију, коју сви ужасно мрзе – од Грчке, преко Шпаније, до оног што је некада било слободне земље Енглеске. Па, нека им је са срећом!

Про-ЕУ хулигани на улицама Кијева су пиони у већој игри – новом хладном рату са Русијом. У тој бици су Европљани на првој линији фронта, док Американци мућкају и маневришу иза сцене, жедни освете против оног јединог човека који их је на сваком заокрету победио и надмудрио: Владимира Путина.
Крај Хладног рата - шта год ми о томе мислили - пружио је прилику Западу да се покаже у свом правом светлу. Испоставило се да су приче о слободи и демократији биле само параван за похлепу, гордост, пожуду, алавост, и остале смртне грехе. Историја последње деценије ХХ и прве деценије ХХI века прича је о суноврату Атлантске Империје, који се само чинио као успон у виртуелној реалности њених спин-мајстора.

Што рече Сара Хојт пре неки дан, велико је искушење да се у причи коју живимо унапред напише крај. Па онда победа или пораз - зависно од перспективе - изгледају неминовни, што води или у лењост или у безнађе. Квислиншки култ типује на ово друго, и намеће причу - већ годинама! - како је „све готово“. Неки, уморни од вишедеценијског лутања по од Империје наметнутом „беспућу повијесне збиљности“, мисле да је ово што се дешава у последње време - од Сирије, преко Украјине, до почетка изградње Јужног тока - само још један заплет у бескрајној драми. А мени то више личи на почетак расплета.

С тим што ми у тој причи нисмо и не смемо да будемо статисти.

Нема коментара: