Позив на опрез из Русије
Њујорк Тајмс, страница А31, 12. септембар 2013. године (оригинал)
Москва - Недавни догађаји око Сирије подстакли су ме да се директно обратим америчком народу и његовом политичком руководству. Важно је да се то учини у времену када између наших друштава не постоји довољан степен комуникације.
Односи између нас прошли су кроз различите фазе. Стајали смо једни против других током хладног рата. Али пре тога смо били савезници и заједно победили нацисте. Универзална међународна организација - Уједињене Нације - успостављена је тада како би спречила да се такво разарање икада понови.
Оснивачи Уједињених Нација разумели су да би одлуке о рату и миру требало да се доносе само консензусом. Уз амерички пристанак, у Повељу Уједињених Нација уведена је институција вета за сталне чланице Савета безбедности. Овај мудри чин био је темељ вишедеценијске стабилности у међународним односима. Нико не жели да УН доживе судбину Друштва народа, које је пропало јер није имало стварног утицаја. А постоји могућност да се то деси, ако утицајне земље заобиђу Уједињене Нације и предузму војне акције без одобрења Савета безбедности.
Могући напад Сједињених Држава на Сирију, упркос оштром противљењу многих земаља, као и политичких и верских вођа - међу њима и папе - имао би за последицу нове невине жртве и ескалацију сукоба, можда чак и далеко ван граница Сирије. Напад би појачао насиље и покренуо нови талас тероризма. Угрозио би мултилатералне напоре да се реше ирански нуклеарни проблем и израелско-палестински сукоб, и додатно дестабилизовао Блиски исток и северну Африку. Пореметио би равнотежу целог система међународног права и поретка.
Сирија није поприште борбе за демократију, већ оружаног сукоба власти и опозиције у мултирелигијској земљи. Мало ко у Сирији заговара демократију. Али зато има напретек бораца ал-Каиде и екстремиста свих врста, који се боре против власти. Амерички Стејт Департмент је прогласио за терористичке организације Фронт ал-Нусра и Исламску Државу Ирака и Леванта, које се боре на страни побуњеника. Овај унутрашњи сукоб, потпириван испорукама оружја побуњеницима из иностранства, тренутно је међу најкрвавијима у свету.
Проблем које изазива дубоку забринутост су плаћеници из арапских земаља који се тамо боре, као и стотине милитаната са Запада па чак и Русије. Хоће ли се вратити у своје земље са искуствима стеченим у Сирији? Сетите се да су после сукоба у Либији, екстремисти прешли у Мали. Ово је претња за све нас.
Русија се од почетка залагала за мирољубиви дијалог кроз који би Сиријци постигли компромисни план за сопствену будућност. Ми не штитимо сиријску власт, већ међународно право. Желимо да Савет безбедности УН испуњава своју сврху, и верујемо да је очување закона и реда у данашњем сложеном и турбулентном свету један од малобројних начина да спречимо хаос у међународним односима. Закон је закон, и морамо га поштовати свиђао нам се он или не. По садашњем међународном праву, употреба силе дозвољена је једино у самоодбрани или уз одобрење Савета безбедности. Све остало је неприхватљиво по Повељи Уједињених Нација и представља чин агресије.
Нико не доводи у питање да су у Сирији употребљени бојни отрови. Али све указује на то да их је употребила не сиријска војска, већ побуњеничка, како би испровоцирала војну интервенцију својих моћних страних спонзора на страни фундаменталиста. Не смемо игнорисати извештаје да милитанти спремају нови напад, овај пут на Израел.
Алармантно је што је војна интервенција у унутрашње сукобе других земаља постала тако уобичајена за Сједињене Државе. Је ли то у дугорочном америчком интересу? Сумњам. Милиони широм света све више виде Америку не као образац демократије већ као земљу која користи сирову силу, и склапа коалиције за ратне походе под паролом: „или сте с нама, или против нас“.
Али сила се показала као неуспешна и бесмислена. Авганистан је у ропцу и нико не зна шта ће се десити након повлачења међународних снага. Либију су распарчала племена и кланови. У Ираку се наставља грађански рат, где десетине свакодневно гину. У самим Сједињеним Државама, многи на Сирију гледају кроз аналогију Ирака, и питају се зашто њихова власт жели да понови сопствене недавне грешке.
Без обзира колико ограничени били удари, и колико прецизно оружје, цивилне жртве су неминовне. Међу њима ће бити деца и стари, које би интервенција требало да заштити.
Свет на ово реагује питањем, на које начине онда могу да заштите сопствену безбедност, ако не могу да се ослоне на међународно право? Све више земаља зато настоји да се домогне оружја за масовно уништење. То је сасвим логично: ако имате бомбу, нико вас не дира. И док причамо о значају неширења нуклеарног наоружања, у пракси се дешава управо супротно.
Морамо престати да користимо језик силе и вратимо се на пут цивилизованог дипломатског и политичког понашања. Нова прилика да се избегне употреба силе појавила се у протеклих неколико дана. Сједињене Државе, Русије и све остале чланице међународне заједнице морају да искористе прилику створену предлогом сиријске владе да свој арсенал хемијског наоружања преда под међународну контролу, где би био уништен. Судећи по изјавама председника Обаме, Сједињене Државе ово сматрају алтернативом војном ангажману.
Поздрављам председников интерес да настави дијалог са Русијом по питању Сирије. Морамо радити заједно да одржимо у животу наду - као што смо се договорили у јуну на састанку Групе 8 у Лох Ерну у Северној Ирској - и усмеримо дијалог поново на тему преговора.
Ако избегнемо примену силе против Сирије, то ће побољшати атмосферу у међународним односима и ојачати међусобно поверење. Наш заједнички успех отвориће врата сарадње у другим питањима од критичног значаја.
Мој радни и лични однос са председником Обамом у знаку је растућег поверења, што ја веома ценим. Пажљиво сам проучио његово обраћање Американцима у уторак. Не бих се нимало сложио са његовим аргументом да је Америка посебна, да је њена политика чини „другачијом и изузетном“. Веома је опасно охрабривати људе да себе виде као изузетне, ма чиме то било мотивисано. Постоје велике и мале државе, богате и сиромашне, оне са дугогодишњом традицијом демократије и оне које тек почињу тај пут. Њихова политика се такође разликује. Сви се разликујемо, али кад тражимо благослов од Господа, не смемо заборавити да нас је Бог све створио једнаке.
Владимир Владимирович Путин, председник Русије
Њујорк Тајмс, страница А31, 12. септембар 2013. године (оригинал)
Москва - Недавни догађаји око Сирије подстакли су ме да се директно обратим америчком народу и његовом политичком руководству. Важно је да се то учини у времену када између наших друштава не постоји довољан степен комуникације.
Односи између нас прошли су кроз различите фазе. Стајали смо једни против других током хладног рата. Али пре тога смо били савезници и заједно победили нацисте. Универзална међународна организација - Уједињене Нације - успостављена је тада како би спречила да се такво разарање икада понови.
Оснивачи Уједињених Нација разумели су да би одлуке о рату и миру требало да се доносе само консензусом. Уз амерички пристанак, у Повељу Уједињених Нација уведена је институција вета за сталне чланице Савета безбедности. Овај мудри чин био је темељ вишедеценијске стабилности у међународним односима. Нико не жели да УН доживе судбину Друштва народа, које је пропало јер није имало стварног утицаја. А постоји могућност да се то деси, ако утицајне земље заобиђу Уједињене Нације и предузму војне акције без одобрења Савета безбедности.
Могући напад Сједињених Држава на Сирију, упркос оштром противљењу многих земаља, као и политичких и верских вођа - међу њима и папе - имао би за последицу нове невине жртве и ескалацију сукоба, можда чак и далеко ван граница Сирије. Напад би појачао насиље и покренуо нови талас тероризма. Угрозио би мултилатералне напоре да се реше ирански нуклеарни проблем и израелско-палестински сукоб, и додатно дестабилизовао Блиски исток и северну Африку. Пореметио би равнотежу целог система међународног права и поретка.
Сирија није поприште борбе за демократију, већ оружаног сукоба власти и опозиције у мултирелигијској земљи. Мало ко у Сирији заговара демократију. Али зато има напретек бораца ал-Каиде и екстремиста свих врста, који се боре против власти. Амерички Стејт Департмент је прогласио за терористичке организације Фронт ал-Нусра и Исламску Државу Ирака и Леванта, које се боре на страни побуњеника. Овај унутрашњи сукоб, потпириван испорукама оружја побуњеницима из иностранства, тренутно је међу најкрвавијима у свету.
Проблем које изазива дубоку забринутост су плаћеници из арапских земаља који се тамо боре, као и стотине милитаната са Запада па чак и Русије. Хоће ли се вратити у своје земље са искуствима стеченим у Сирији? Сетите се да су после сукоба у Либији, екстремисти прешли у Мали. Ово је претња за све нас.
Русија се од почетка залагала за мирољубиви дијалог кроз који би Сиријци постигли компромисни план за сопствену будућност. Ми не штитимо сиријску власт, већ међународно право. Желимо да Савет безбедности УН испуњава своју сврху, и верујемо да је очување закона и реда у данашњем сложеном и турбулентном свету један од малобројних начина да спречимо хаос у међународним односима. Закон је закон, и морамо га поштовати свиђао нам се он или не. По садашњем међународном праву, употреба силе дозвољена је једино у самоодбрани или уз одобрење Савета безбедности. Све остало је неприхватљиво по Повељи Уједињених Нација и представља чин агресије.
Нико не доводи у питање да су у Сирији употребљени бојни отрови. Али све указује на то да их је употребила не сиријска војска, већ побуњеничка, како би испровоцирала војну интервенцију својих моћних страних спонзора на страни фундаменталиста. Не смемо игнорисати извештаје да милитанти спремају нови напад, овај пут на Израел.
Алармантно је што је војна интервенција у унутрашње сукобе других земаља постала тако уобичајена за Сједињене Државе. Је ли то у дугорочном америчком интересу? Сумњам. Милиони широм света све више виде Америку не као образац демократије већ као земљу која користи сирову силу, и склапа коалиције за ратне походе под паролом: „или сте с нама, или против нас“.
Али сила се показала као неуспешна и бесмислена. Авганистан је у ропцу и нико не зна шта ће се десити након повлачења међународних снага. Либију су распарчала племена и кланови. У Ираку се наставља грађански рат, где десетине свакодневно гину. У самим Сједињеним Државама, многи на Сирију гледају кроз аналогију Ирака, и питају се зашто њихова власт жели да понови сопствене недавне грешке.
Без обзира колико ограничени били удари, и колико прецизно оружје, цивилне жртве су неминовне. Међу њима ће бити деца и стари, које би интервенција требало да заштити.
Свет на ово реагује питањем, на које начине онда могу да заштите сопствену безбедност, ако не могу да се ослоне на међународно право? Све више земаља зато настоји да се домогне оружја за масовно уништење. То је сасвим логично: ако имате бомбу, нико вас не дира. И док причамо о значају неширења нуклеарног наоружања, у пракси се дешава управо супротно.
Морамо престати да користимо језик силе и вратимо се на пут цивилизованог дипломатског и политичког понашања. Нова прилика да се избегне употреба силе појавила се у протеклих неколико дана. Сједињене Државе, Русије и све остале чланице међународне заједнице морају да искористе прилику створену предлогом сиријске владе да свој арсенал хемијског наоружања преда под међународну контролу, где би био уништен. Судећи по изјавама председника Обаме, Сједињене Државе ово сматрају алтернативом војном ангажману.
Поздрављам председников интерес да настави дијалог са Русијом по питању Сирије. Морамо радити заједно да одржимо у животу наду - као што смо се договорили у јуну на састанку Групе 8 у Лох Ерну у Северној Ирској - и усмеримо дијалог поново на тему преговора.
Ако избегнемо примену силе против Сирије, то ће побољшати атмосферу у међународним односима и ојачати међусобно поверење. Наш заједнички успех отвориће врата сарадње у другим питањима од критичног значаја.
Мој радни и лични однос са председником Обамом у знаку је растућег поверења, што ја веома ценим. Пажљиво сам проучио његово обраћање Американцима у уторак. Не бих се нимало сложио са његовим аргументом да је Америка посебна, да је њена политика чини „другачијом и изузетном“. Веома је опасно охрабривати људе да себе виде као изузетне, ма чиме то било мотивисано. Постоје велике и мале државе, богате и сиромашне, оне са дугогодишњом традицијом демократије и оне које тек почињу тај пут. Њихова политика се такође разликује. Сви се разликујемо, али кад тражимо благослов од Господа, не смемо заборавити да нас је Бог све створио једнаке.
Владимир Владимирович Путин, председник Русије
2 коментара:
Сними њихове реакције:
http://swampland.time.com/2013/09/13/why-vladimir-putin-thinks-were-out-to-get-him/
Можда треба да се напише чланак где ће да им се објасни да Путин неће да их бије (без разлога) и да не морају да га се плаше.
Без имало ироније у "мочвари" спољнополитичке рубрике магазина "Тајм" (зар то још постоји?). Класична замена теза која само потврђује Путинове аргументе.
Него, ево упутства како да се постави "жива" спона.
Постави коментар