„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 04. фебруар 2013.

Студија из аутошовинизма и родољубља

један од постера читалаца Гардијана
Исту причу причају скоро сви политичари у окупираном Србистану: у ЕУропској унији, мед и млеко теку позлаћеним улицама. Србија мора да за улазак у ту Унију жртвује све, па и територију, име и историју, јер ће се уласком у њу решити сви проблеми. Та св(иј)етла будућност нема алтернативу.

Пошто се ради о класичној демагогији, ова прича је отпорна на чињенице. Попут оне, на пример, да Бугари - који су се Унијом „усрећили“ сада већ давне 2007 - долазе у Србију да раде као грађевинци, препродавци и ратари.

„Цене су немачке а плате бугарске“, вели један сељак, којем се више не исплати да гаји поврће на својој земљи, па копа кромпир у туђој да би преживео. Господар Vucich вели да ће без ЕУропске уније да се гладује, а ево, гладује се - у њој!

Ништа боље нису прошли ни Румуни, који су примљени заједно са Бугарском. Иако су уласком у ЕУропство 2007. обе земље отвориле границе диктатима бриселских комесара и слободном протоку робе и капитала, за њихове свеже обесправљене раднике границе су остале затворене. Румуни и Бугари остаће „ЕУропљани“ другог реда до јануара 2014, када им истичу ограничења на (легално) запошљавање у другим земљама ЕУ. Енглеској, на пример.

Својевремено је режим Тонија Блера намерно „мултикултуризовао“ Британију масовним увозом најмилитантнијих муслимана (што из арапског света, што из Пакистана, што из „Косовије“), али и надничара из тада свеже анектиране Пољске. Пошто је свака критика муслимана означавана као недопустиви „расизам и ксенофобија“, мета једа обесправљених британских радника постали су вредни Пољаци. Иако су се многи пољски печалбари у међувремену вратили кући - јер су остали без посла због економске кризе - Енглези сад страхују од сличне најезде Румуна и Бугара, када им истекне другоразредни статус.

Тако Гардијан извештава да је тамошњим властима чак пало на памет да инвестирају новац из све празније државне касе у кампању аутошовинизма. Иако се ради само о предлогу, читаоци Гардијана већ су послали своје предлоге пропагандних постера, на којима би могли да им позавиде чак и квислиншки култисти Жутије.

„УК? Бљак!“,  „Британија је срање“, „Дођите да чистите клозете“, „Британија је сива, смрдљива, мокра расистичка скитница“, поруке су само са неких од постера. „Британија је пуна...“ вели један, наводећи све могуће грозоте, и поручујући на крају: „Мрзимо себе, мрзићемо и вас“. А на постеру који критикује Британце што су „гласали за овакве“ (са сликом Блера, Камерона и садашњег градоначелника Лондона), аутор вели: „И ми бисмо да одемо, али јавни превоз не ради“. И то све после прошлогодишње олимпијаде, која је малтене била фестивал британског патри(ј)отизма!

Румунски одговор, међутим, нико није очекивао. Портал gandul.info направио је кампању „А што нам ви не дођете?“ (Why don't you come over?), нудећи потенцијалним енглеским туристима смештај код румунских домаћина. Кампања је попраћена подсмешљивим али истинитим постерима:

- Наше точено пиво јефтиније је од ваше флаширане воде;
- Говоримо енглески боље од Француза;
- Пола наших жена изгледа као Кејт (супруга принца Вилијама - прев.), а друга половина као њена сестра;
- Код нас се не наплаћује казна за гужву у саобраћају (као у Лондону - прев.); верујемо да је гужва сама по себи казна;
- Ваша недељна кирија овде плаћа цео месец - са све проводом у кафани;
- Наш метро није пројектован за сардине (Сардине, извините!);
- Наша контрола летења зна како да ради по мећави. За њих је то „влага“.

Слика је вредна хиљаду речи. С једне стране имате самомржњу civiliziranog Запада, а са друге Румунију, која можда јесте осиромашена финансијски, али не и духом. Наводно мултикултурну и толерантну Британију - која у то име бомбардује по свету - наспрам тобоже расистичке и примитивне Румуније, која није ратовала од 1944*. Постмодерно, милитантно атеистичко и нихилистичко друштво које жели да своје (без)вредности наметне свима, и традиционално друштво које на презир одговара поносом и духовитим гостопримством. Јер новчано сиромаштво није срамота и може да се промени, док за духовну беду лека нема.

Румуни су тога изгледа свесни. А ми?

* Напомена: Накнадно сам сазнао да је Румунија, као чланица НАТО, присутна у окупационој мисији у Авганистану са неких 1800 војника. Доказ да се не може бити „неутралан“ а део сателитског система Атлантске Империје. 

Нема коментара: