„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 7. децембар 2017.

Оно кад су Руси већи Срби...

Водећи демократа у комитету за спољне послове америчког представничког дома, Елиот Енгел, оверени је спонзор шиптарских сепаратиста. Јуче се Енгелова посланичка група огласила на твитеру критиком руске амбасаде у Канади, која се ето усудила да критикује посету Хашима Тачија Отави изјавом „Косово је Србија.

„Овом приликом хтели бисмо да подсетимо да је Косово независно а Крим је Украјина,“ рекоше демократе у конгресу.

Руска амбасада им није остала дужна, одговоривши на српском и на енглеском:
Одговор власти Србије је, нажалост, очекивано изостао.

среда, 22. новембар 2017.

Младић и кадије

О кадијама у црном, лажљивим назгулима Атлантске Империје, писао сам небројено пута - и рекао све што је вредело рећи. Пошто се ради о илегалном суду, све њихове пресуде су политичке ујдурме, чак и кад се чини да суде српским џелатима (па се после планирано предомисле).

Данашња „пресуда“ била је очекивана не зато што је Ратко Младић крив за оно што су га оптужили (тј. небулозу коју Империја редефинише по потреби) већ зато што, да би Империја била врли витез на белом коњу, Срби морају да буду проглашени за аждају.

Могао бих нашироко овде да пишем о иронији тога што су муслимани (што са малим, што са великим М) поверовали у ту причу па онда ударили на Империју, која је све време хтела с њима да сарађује. Или што је Империја у свом блискоисточном витезовању побила небројено пута више муслимана него што је Младићу стављала на терет. Али нећу. То је до њих.

Што се самог Младића тиче, најбоље би било да цитирам Србист:
Није питање да ли је Младић крив Империји, јер о томе нема двојбе. Крив јој је као црни ђаво. Па њој је криво и оно дијете на тути што га убише у Батајници, њој су криви и телевизијски монтажери, а да како им не би био крив први српски војник, који пуца на њих, обара им авионе, веже им војску за релеје?
Али прилично сам сигуран да је Империја изгубила рат за српско сјећање кад није успјела да натјера саме Србе да признају Младићеву кривицу, што је био суштински циљ. Није успјела да убиједи Србе да је Младић нешто крив свом народу, осим, наравно, оних Срба којима платиш да мисле што им напишеш да кажу. Није могла да убиједи Србе да су црни ђаволи.

Изгубила је рат за српско срце и ту је сјеме будуће српске снаге.

Колико су пак Срби добили тај рат и да ли ће ишта никнути из тог сјемена зависиће од тога колико у том њиховом срцу има мјеста за хероје, браниоце, оне који су се испрсили пред Империјом која сатире; колико има памети да се пресијече са обрасцем у којем империјалне судије имају морално право да суде српским херојима, а Срби од њих очекују правду.

Судите својим заробљеницима, а не мојим херојима, јер о мојима само ја смијем да судим. Моје хероје не може убити пресуда непријатељског суда, то може само мој заборав.
Исток памти.

Зима долази.

четвртак, 26. октобар 2017.

О две столице заменика помоћника, или српско „клизање ка Кремљу“

(оригинал: Serbia’s two chairs: On choices, democracy and ‘sliding toward the Kremlin,’ RT, 25. октобра 2017.)

И ова и претходна власт САД куне се у суверенитет и право држава да изаберу свој пут. У пракси, међутим, Вашингтон признаје само један избор - у шта се Србија уверила 1999. године, а подсетили су је пре неки дан.

Рече, наиме, заменик помоћника државног секретара за Европу и Евроазију, Хојт Брајан Ји, да Србија „не може да седи на две столице“ и „мора јасно да покаже“ како жели да уђе у ЕУропску унију.

„Земље морају да одаберу пут којим ће да иду. Колико год то било тешко, морају да се стратешки определе па да то буде део званичне политике,“ изјавио је заменик помоћника, према Асошијетед пресу (АП).

АП је пренео и одговор министра војног Александра Вулина, који је изјаве заменика помоћника описао као „непријатељске“ и  „недипломатске“.

„Овако не говори пријатељ, или неко ко поштује наше право да независно одлучујемо,“ рече Вулин, по извештају АП. Само што је онда агенција додала да је Вулин „познат по проруском ставу“ а да Србија „формално тражи чланство у ЕУ, али под притиском традиционалног славенског савезника Русије постепенко клизи ка Кремљу.“

Тим уредничким навођењем, једна од највећих новинских агенција на свету у суштини сугерише да су тежње ка чланству у ЕУ, НАТО и „осталим западним телима“ нормалне и пожељне, док је свако оклевање по том питању последица руског притиска.

Свако ко се имало сећа недавне историје, међутим, добро зна како се већина Срба опредељује и зашто. То би требало да зна и заменик помоћника, будући да је 1999. био директор приватне канцеларије генсека НАТО Хавијера Солане (пише му у званичној биографији).

Тим ратом, НАТО је прекршио и своју и повељу УН. Али ни за 78 дана бомбардовања цивилне инфраструктуре - између осталог и зграде РТС - самозвани најмоћнији војни савез света није успео да присили Београд на предају. На крају је војска НАТО ушла на Косово политичком преваром, под смоквиним листом резолуције УН 1244. Под њиховом заштитом, тамошњи Шиптари су прогласили независност 2008 године, и од тада се од Србије тражи да то прихвати.

Док званична НАТО историја говори о племенитом рату за спас Шиптара, један вашингтонски инсајдер признао је да је СР Југославија била „сметња плановима да се шира ергела држава приведе у трансатлантску заједницу.“

„Отпор Југославије ширим смерницама политичких и привредних реформи, а не страдање косовских Албанаца, најбоље објашњава рат НАТО,“ написао је Џон Норис у књизи Путања судара (2005), а предговор му је написао нико други до ауторитет за Русију Стејт Департмента, Строб Талбот.

Иронијом судбине, утеривањем Срба у трансатлантски тор, НАТО је „изгубио Русију,“ развејавши илузије о либералној демократији западног типа које су се одомаћиле за десет година јељциновштине.

„Поштено се може рећи да су сви слојеви руског друштва били дубоко и неизбрисиво потресени“ НАТО бомбардовањем, легендарни совјетски дисидент Александар Солжењицин изјавио је 2007. за немачки недељник Шпигл. А пре неки дан се руски председник Владимир Путин позвао на бомбардовање Београда као пример како је Запад узвратио на руско поверење после краја хладног рата:

„Добро је познато чиме су нам узвратили - немаром за наше националне интересе, подршком сепаратизму на Кавказу, заобилажењем Савета безбедности УН, бомбардовањем Југославије, инвазијом Ирака, итд.“ изјавио је Путин на састанку Валдајског клуба у Сочију.

Е сад, и садашња и претходна власт у САД често узимају у уста „светски поредак“ који је Америка наводно створила и сад има дужност да одржава, у којем су суверене државе слободне да саме одлучују с ким ће и како ће.

„Попут свих независних нација, Украјина мора бити слободна да одлучи сопствену судбину,“ рече Барак Обама септембра 2014 у Естонији.

Три године касније, Доналд Трамп ће у пред генералном скупштином УН рећи да Американци „не желе да свој начин живота било коме намећу, него да својим сјајем служе свету за пример,“ и да он „обнавља оснивачки принцип суверенитета“ у спољној политици Вашингтона.

Украјини, међутим, није било дозвољено да сама изабере своју судбину, већ су америчке дипломате у потаји договарали кога и како да доведу на власт у Кијеву, све под маском обојене револуције. Да би онда та „слободна и демократска“ власт или угушила отпор у огњу и крви (Одеса) или прозвала успешне дисиденте „терористима“ и „руским агресорима“ (Донбас, Крим).

Ни Србији није било дозвољено да сама одлучује. Од обојене револуције октобра 2000. наовамо, скоро свакој влади у Београду кумовала је америчка амбасада (или неки заменик помоћника). Без обзира што је Трамп обећао да ће „исушити мочвару“ и жалопојки да врши чистке по Стејт департменту, јасно је да овакво америчко понашање и даље траје.

Присетимо се да је Александру Вучићу дозвољено да дође на власт тек када се на коленима одрекао свог радикалства и „преумио“ се у напредњака волшебном интервенцијом западних консултаната. Од тада испуњава све захтеве САД, ЕУ и НАТО, између осталог и de facto признање „косовијанске“ независности - од границе, таблица  и чланства у међународним установама, па до избора и судова.

Ни то није довољно страним господарима, који траже формално признање пре него што се уопште поведе реч о теоретском чланству Србије у ЕУ. И то је онда демократија, по заменицима помоћника и западним медијима, док је истинска независност „проруска“ а слобода избора „клизање ка Кремљу.“

Добро па сад знамо.

недеља, 8. октобар 2017.

Сужњи Петог октобра

(пренесено са Srbist.com, с дозволом аутора)

Петог октобра 2000. године су тајне службе и друге агентуре Атлантске империје помоћу коалиције озлојеђених осветника Осме сједнице ЦК СКС, ускраћених деветомартоваца и за ту сврху специјално обучене уличне гериле, успјеле да замијене режим Слободана Милошевића режимом ДОС-а.

Атлантистичким језиком речено, помоћу наших помагача, плаћених, уцијењених или изманипулисаних, знајућих и незнајућих, скинули смо, као десетине пута досад, режим у страној земљи који не извршава нашу вољу или је одсвирао своје, те успоставили транзициони процес ка све непосреднијој управи над државом која ће тим процесом да постане потпуно зависна од нас, практично колонија савременог типа.

Српским језиком речено, Слобо је у Србију увео мрак деведесетих, опљачкао народ, дигао мрски национализам, започео ратове, изазвао бомбардовање, па смо му се десили, ми, народ, који смо га уличном акцијом срушили с власти и отјерали у Хаг. Тако би своје петооктобарске пориве образложио онај јуришни дио српског народа.

Нека буде да су и једни и други у праву, али послије 17 година, више је у праву онај који се мање каје. Пошто се успјех мјери према циљевима, више је у праву онај који је своје замисли спровео у дјело.

Шта је постигла Империја, и њене Ције, Отпори, милиони уложених долара, бомбардовање (ко контекстуално раздваја бомбардовање од Петог октобра, тај је блесав или злонамјеран)? А шта је постигао српски народ који је јурнуо да пали Слобину, а своју Скупштину? Ко је постигао своје зацртане планове, а ко није?

Је ли Империја добила колонију Србију? Је ли помоћу својих домаћих помагача и неолибералних шема однијела што се дало однијети и уништила што се дало уништити? А је ли онај народ који је срљао на Скупштину добио бољитак, је ли изашао из мрака деведесетих, је л’ га свијет више цијени, је л’ има више него што је имао?

Нека ових питања овдје, без одговора, у пола словенске антитезе. Вријеме је дало одговор. Могу досманлије евоцирати успомене, са Зорановим именом и сјетом на уснама, могу се и не кајати они који су још на истом задатку. Али народ зна.

Народ који је јуришао, зна да је Пети октобар изведен за туђе бабе здравље. И коме је драго што је срушио Слобу, зна да је десет пута горе вријеме настало и да је и он сам допринио томе, служећи као пјешадија империјалног освајања Србије. Није да слобода није умјела да пјева, него концерт није ни био планиран.

И кад кукају о „шестом октобру“, они знају да га није било онаквог каквог су га они замишљали јер није било битно шта су они замишљали, него шта је наручилац наручио и шта је овлаштени извођач радова био овлаштен да изведе. Па, гдје би Империја нашла Вучића 2008. да је дозволила лустрацију 2000., побогу?

Зна то петооктобарски народ све. И кад неће да призна – зна.

Ево како знамо да зна: никоме више не вјерује, ни за ким се више онако озбиљно не покреће. Иако му је лоше и бунио би се, и дизао би се, сваком покрету, свакој идеји, нађе ману, нађе везу са компромитујућом прошлошћу, са непоузданом садашњошћу и са неизвјесном будућношћу. Паралисан је јер неће више да испадне мајмун као Петог октобра (или у мањој мјери Деветог марта). Пети октобар га је научио да нема преврата без средстава, тј. пара, и зна да у добронамјерној, родољубивој, конструктивно напредној Србији данас нема пара ни да се ваљан отпор организује, а камоли преврат. Чим га зовнеш на побуну, пита ко те плаћа. И то с пуним правом пита.

Не вјерује више онима који су га толико пута обманули, а иде им низ длаку толико колико мора, колико му треба за материјални опстанак.

То је лоше, да се разумијемо. То није знак да се народ опаметио, него да се укочио од страха. Од страха да не опет не донесе погубну одлуку. Као онај афрички биво који не смије да се напије воде јер зна да га из ријеке вреба крокодил, да га шчепа за врат. Па цркне од жеђи.

Додајмо овоме чињеницу да је онај други, антипетооктобарски дио Србије, који је у каснијим годинама млитаво и таласао, намигујући Коштуници и чекајући Шешеља остао потопљен Дачићем, а измајмунисан и дезоријентисан Вучићем. Ко је онда у Србији преостао? Које масе? Која визија да уједини и покрене?

Срамота је рећи, али позитивно у свему овоме је једино то што се нови, ослободилачки концепти не троше, јер се ужегли српски политичари не баве визијама, него странчарењем, пљачком колико им газда дозволи и опстанком на власти и у животу. Немају времена за нове визије, што је добро, јер би их час посла компромитовали и упропастили својим прљавим рукама.

Нове идеје, тако, још не свијетле, али се и не компромитују. Чекају ваљда боље вријеме, боље људе, храбрије биволе.

В. Ивковић, 5. октобра 2017.

среда, 2. август 2017.

Мика Пензија против Мићуновић Вука, или Његош у служби демонског месије

„Па им поче демонски месија  
лажне вјере пружат посластице.  
Бог вас клео, погани изроди,  
што ће турска вјера међу нама?  
Куда ћете с клетвом прађедовском?“
(Петар II Петровић Његош, Горски вијенац)

Мајкл Пенс (Mike Pence), иначе велики везир Атлантске Империје, држао је ваз данас у Подгорици окупљенијем „западнобалканцима“ - пошто је, је ли, ријеч „Југославија“ најстрожије забрањена, а могли би и Шиптари да се увриједе.

Иначе, то је био скуп земаља тзв. Јадранске Повеље, коју су 2003. основали Хрватска и Албанија, као поносни баштиници традиције Вафен-СС и претенденти на улазак у НАТО (примљени су 1. априла 2009). Ове године је састанак вазала Империје пао на Светог Илију, и то баш у атару Ђукан-ефендије, доживотог владара Милогорског Монтенегра.

Па им вели Пензија Михајло, цитирајућ' Мићуновић Вука:
„У добру је лако добро бити, на муци се познају јунаци!“
(најозбиљније; ко дивани енглески може да провери овде.)

Е свашта сам чуо за ових четрес' година под капом небеском, али да велики везир Империје цитира Горски вијенац скупу острашћених српских душмана... ето вам ненамјерне ироније дана, доказа да живимо у свијету апсурда и бесмисла.

Свачега се још Пенс налупетао. Бива, западнобалканцима су НАТО и Америка дали прилику да „ријеше дојучерашње спорове и народе разних вјера и историја окупе у потрази за заједничким добром.“ Тако је говорио и Броз давне 1945, па то што је он тако окупио тај исти НАТО и Америка разокупише - и окупираше - педесет година касније. 

Нахвали Пенс и допринос западнобалканаца борби против пошасти „радикалног исламског тероризма,“ што код куће што у Авганистану и још којекуда. Не знајући, шта ли, да пред њим сједе савезници тих истих радикалних исламиста (БиХ, Албанија, Косовија) које је управо његова земља годинама помагала - и наставља да помаже - бомбама и пропагандом. Оно, рече и остаде жив.

Да све буде још црње, међ' велможама који су дошли да чују овај ваз нашла се и Брнабић-ханума, јер је Србистан у том „натојунгенд“ клубу однекуд у статусу посматрача. Исти статус има и „неовисна држава Косова“, коју ваљда кочи само то што је Olyksandr Vuchych, Najveći Sin Regiona, још није званично признао (ал' само што није!).

Ни писка се од ње на све ово није чуло, дабоме. Никога се не нађе да у Подгорици, на Светог Илију, чаушу Империје на цитат из Горског вијенца узврати другим ријечима Вука Мићуновића, упућених охолом Хамза-капетану:

„Какво Влаше, крмска потурице!  
Ђе издајник бољи од витеза?  
Какву сабљу кажеш и Косово?  
Да л' на њему заједно не бјесмо,  
па ја рва и тада и сада?  
Ти издао пријед и послијед,  
обрљао образ пред свијетом,  
похулио вјеру прађедовску,  
заробио себе у туђина!  
Што се хвалиш градом и господством -  
сви градови што су до нас турски,  
јесам ли их опсуо мраморјем,  
те нијесу за људе градови  
но тавнице за невољне сужње?  
Бич сам божји ја сплетен за тебе,  
да се стављаш што си урадио!“

субота, 29. јул 2017.

Ко то тамо пориче реалност, или један одговор A. Вучићу

Врховни Жутник, Olyksandr Vuchych лично, огласио се пре неки дан „ауторским текстом“ у атлантистичком Бљуц-у, позивајући „грађане“ Србије на „унутрашњи дијалог“ о Косову.

Пре него што прокоментаришем било шта што је у том тексту написано, морам да понудим контекст. Бљуц, олити Blic, гласило је у власништву Ringier Axel Springer AG, немачко-швајцарског конгломерата створеног да направи медијски „зид“ према Русији. Ако не верујете, ево вам њихове карте (на којој је, пази сад, Србија приказана у уставно признатим границама).

Земље у којима Рингијер група има медијско присуство (ringieraxelspringer.com)
Бљуц од самог почетка ради на таблоидном преумљавању Србије (и то све латиницом), док је касније за додатно прање мозгова ангажован НИН, некада поштовања вредан лист од које ама баш ништа сем имена није остало. Тај Рингијеров НИН је недавно објавио насловну страницу поредећи Србију са Аушвицом.

У њиховим новинама, дакле, Врховни Жутник позива на „дијалог“. И на то морам да ставим примедбу, јер кад год на Западу либерали кажу да желе дијалог о нечему, то у пракси значи „ми да говоримо, а ви да ћутите, слушате, и стидите се што сте живи“. Звучи познато?

Тако је и са овим текстом. Нема у њему никаквог дијалога, већ је све монолог Врховног Жутника (како лепо рече Никола Танасић) - односно његових страних господара и налогодаваца, од амбасадора до заменика помоћника секретара. Свака реч је опште место атлантске пропаганде којом се Србија засипа још од 1999 - далеко дуже, више и убитачније него бомбама и осиромашеним ураном. Свако слово капље презиром према народу којем је учињена стравична неправда, коју Он жели да прогласи за правду у име признавања реалности.
Vreme je da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak, da pokušamo da budemo realni, da ne dopustimo sebi da izgubimo ili nekome predamo ono što imamo, ali i da ne čekamo da će nam u ruke doći i ono što smo odavno izgubili.
Тако збори Vuchych, праћен громким аплаузом другосрбијанског квислиншког култа, невладника, и изасланика Империје.

Шта смо то „одавно изгубили“? И ко то забија главу у какав песак, кад Србију већ ево 17 година свакодневно квислинзи и медији не „суочавају“ са тобожњом стварношћу (створеном камом и камером) да је геноцидни агресор на сопственој земљи и да јој нема спаса док не нестане? Да Срби морају да престану да буду Срби како би постали људи по ЕУропској мери?

Цитира онда Шимона Переса и палестинско-изралески сукоб као пример саможртвовања за мир. Кад си толико пута разговарао са Пересом, Vuchychy, упита ли га кад шта би од тих преговора и тог мира?

Јер ево, баш ове недеље Палестинци и Израелци се потукоше око џамије у Јерусалиму. Значи, све трче да дијалогом и одсуством сукоба реше свој нерешиви проблем засвагда и „отворе луке мира на целом Медитерану,“ како Перес наводно рече Vuchychy.

Узима онда у уста спортисте, вели да ће одрицањем од својих митова Србија почети да побеђује као ватерполисти и кошаркаши. Само што то рече, ватерполисти изгубе од Хрвата на светском првенству - после не знам колико година неприкосновеног злата. Па сад ви гледајте колико то што Он говори има везе са животом.

Каже, неће он да позива на рат како би народ учио географију. Какав рат? Ко то данас призива рат - осим Шиптара? Чак и њихови западни спонзори ћуте, јер немају чиме да ратују, нити могу да се сложе како ће и где ће.

Уосталом, би рат 1999 и шта? Је ли то можда НАТО победио војску тадашње Југославије, тенковима ушао у Београд и издиктирао безусловну капитулацију? Или је, можда, агресорска алијанса, после потпуног неуспеха да војно порази земљу на папиру далеко слабију од себе, на превару „дијалогом“ отворила себи пут на Косово - а годину и кусур касније, првом обојеном револуцијом, и у Београд? Која је верзија историје стварна, а која не?
За рат није потребно двоје, само неко ко се оружја није унапред одрекао.

И ту долазимо до још једног питања које Vuchych не поставља у свом монологу: да ли се рат мора избећи по сваку цену? Као, мора се мислити о будућности деце. Добро, али зашто се онда у демократски реформисаној Србији сваке године абортира више деце него што је Срба изгинуло у ратовима деведесетих? О чему онда причамо?

Одрицање од Косова није физичко убијање Српства (мада, шта су оних четврт милиона отуд истераних, Марсовци?) али јесте убијање у појам, обесмишљавање самог српског постојања. Није тај комад земље занимљив душманима због рудних богатстава, већ зато што је Косово срце и душа Српства било давно пре него што је настала Република Србија.

Ако Vuchych не предлаже одрицање од Косова, шта онда предлаже? Неће да каже отворено, али сваком реченицом наговештава. Каже, решење „ne leži ni u negiranju i odricanju od svih naših nacionalnih i državnih interesa.“ Обратите пажњу на једну малу али изузетно битну реч: „свих“. Значи, неких? Којих? Каквих? 

О томе какве је све интересе, националне и државне, Vuchych досад жртвовао у име додворавања Западу, већ је писао Александар Павић; обавезно прочитајте његов текст, немам шта да му додам или одузмем..
Свачега нечега можемо да се одрекнемо у име опстанка нације, али срца и душе не можемо и не смемо. Јер без тога, све што преостаје постаје бесмислено.

У први мах ми није било јасно зашто Vuchych отвара питање Косова - окупираног, етнички очишћеног, противправно отуђеног али никада „изгубљеног“ - баш сада, кад нема апсолутно никакве потребе. Мислим да знам. Паника да се ово питање отвори и једном заувек реши предајом је резултат паничног страха, а не тобожње жеље за бољом будућношту Србије и српске деце. Страха, јер се атлантистички систем (на чијем олтару је 1991 ритуално жртвована Југославија) сваким даном све више урушава, и постаје све јасније да су самопроглашени „крај историје“ и мултикултурална либерална демократија отприлике онолико неизбежни колико ономад тријумф марксистичког научног социјализма.

Веровање у атлантизам данас је попут убеђења да ће Велики Немачки Рајх трајати хиљаду година у месецима после Стаљинграда: порицање реалности. 

среда, 28. јун 2017.

Видовдан

„Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош’о на бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Рђом кап’о, док му је колена!“ 

Они који на Видовдан 1389. гледају као пораз, пристали су на зомбирање. Примили су се на обећање „свих царстава овога свијета, и славе њихове“ које је Исус одбио на високој гори, а Лазар на Косову.

Колико год да нас је мало, и данас има Срба који памте Лазаров завет, и који одбацују то лажно обећање. Није важно да ли та непристојна, богохулна и надасве лажна понуда стиже кроз уста Муратовог чауша или неког поклисара Атлантске Империје; извор јој је увек исти.

Бог вас клео, погани изроди, 
што ће турска вјера међу нама? 
Куда ћете с клетвом прађедовском? 
Су чим ћете изаћ пред Милоша 
и пред друге српске витезове, 
који живе доклен сунца грије?“ 
(Горски Вијенац)

Видовдан се не честита. Али се, по традицији, обележава радно

„Прави Срби Видовдан увек прослављају радно“ 
(извор: Вукајлија, 28. јун 2013)

недеља, 11. јун 2017.

'Resetka s drskom': мала прича о великом језичком понижењу

Међ' хиљаду слика наше муке и невоље, ево једне назглед безначајне, али која савршено илуструје суштину стања ствари.

Пре недељу-две, у једној продавници овде у Америци, застајем пред неком скаламеријом која изгледа као тигањ од жице. Овде почела сезона роштиљања, па веле да продају народу шта стигну. Речена скаламерија би требало да помогне при печењу америчких пљескавицa (што ће рећи, хамбургера). Окренем паковање, кад оно позади пише о чему се ради на једно десетак језика.

Грчки, руски и украјински су исписани својим писмима. На „хрватском“ стоји: „Rešetka za pečenje hamburgera“. Дођем до српског, кад оно:

Resetka za rostilj sa drskom

Буквално овако, мачећом латиницом.

Ко то тако пише? Одговор на паковању: Systemus d.o.o. Novi Sad, са адресом „Bulevar Oslobodjenja.“

Ни сопствену адресу не могу напишу поштено!

Јасно ми је да се већина предузећа у Србији (намерно не кажем српских предузећа) определила за извитоперену маркетиншку доктрину „Pišite hrvatski, da vas cijeli region razumije.“ Али у овом случају је то самопорицање и самопонижавање потпуно бескорисно, јер речену решетку за то тржиште већ увози неко из Загреба.

Уби нас ово одсуство самопоштовања, које је почело од лењости о опортунизма - више него сви душмани, намесници, пето- и шестоколонаши. Шта ће нам непријатељи, кад сами себе највише мрзимо, спутавамо, газимо и поткопавамо.

Кусолатиничење је најбољи пример како смо „заробили себе у туђина,“ што би рекао Његош. Зато нам је тако како нам је.

недеља, 28. мај 2017.

Макни се, Душко! или НАТО добродошлица Милогорцима

Слика говори хиљаду речи, па ћемо почети од ње.
Требало је новинарима нешто времена да идентификују „НАТО лидера“ којег је Император онако спортски склонио себи с пута. Зашто? Зато што се испоставило да је новинар отпорашког CNBC погрешио.

Пошто Милогорија технички још није чланица НАТО, њен премијер Душко Марковић није „један од лидера“ алијансе, већ само неко ко се прогурао где му није место. После је новинарима објашњавао како се није увредио, како је све било по протоколу и како му је, ваљда, част што га је помиловао Император...


Што би рек'о наш народ, тражили сте, гледајте.

недеља, 16. април 2017.

Христос воскресе!

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће“ (Јн 11, 25).


Живимо у времену када се зло покушава прогласити добром, а добро злом, грех пак, по речима светог старца Пајсија Светогорца, нечим модерним и прихватљивим.

Нека са овим празником Васкрса васкрсне и Србија, и васцели српски род, како су говорили наши народни песници.

Нека Васкрсли Господ, Победитељ смрти и Животодавац, дарује свако добро Своме Народу, што ће рећи свему роду хришћанском и православном, и свим људима добре воље, да би сви заједно предокусили радост будућег века, радост васкрсења и вечнога живота!

(из посланице Патријарха српског Иринеја, Васкрс 2017.)

понедељак, 3. април 2017.

И после Vuchycha - Vuchych

Пошто ово није блог позоришне критике, нисам се ни бавио минулим изборима.

Најбољи доказ да су били фарса није Бели (иако је то било маестрално троловање самог концепта либерал-демократије) него што се оперативни шеф владе са још три године мандата кандидовао за церемонијалну функцију. Где то има?

Једино што ми пада на памет је тражење легитимитета за неку нову издају, попут званичног признања Косовије - која би се онда свалила на несрећника којег Vuchych именује за премијера-марионету.

Па ти Србијо гледај шта ћеш.. 

уторак, 28. март 2017.

Поводом одлуке сената САД да се Милогорија прими у НАТО

А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога...
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!
Да, кад главу раздробиш тијелу,
у мучењу издишу членови...
Куго људска, да те Бог убије!
Али ти је мало по свијета
те си својом злошћу отровала,
но си отров адске своје душе
и на овај камен избљувала?
Мала ти је жертва сва Србија
од Дунава до мора сињега?
На трон сједиш неправо узети,
поносиш се скиптром крвавијем;
хулиш Бога с светога олтара,
мунар дуби на крст раздробљени!
Али сјенку што му шће тровати
те је у збјег собом унијеше
међу горе за вјечну утјеху
и за спомен рода јуначкога?
Већ је у крв она прекупата
стопут твоју, а стотину нашу!
(Горски Вијенац)

понедељак, 23. јануар 2017.

Слово једног родољуба

Говор Доналда Трампа, устоличеног као 45. председника САД, 20. јануара 2017. 
(превео Сиви Соко, сведок)


Грађани Америке, сада се налазимо на почетку великог националног подухвата да обновимо своју земљу и њено обећање целом нашем народу. Заједно ћемо да одлучимо путању Америке и света за многе наступајуће године.

Пред нама су изазови. Пред нама су тешкоће. Али испунићемо задатак.

Сваке четири године, окупљамо се на овим степеницама да извршимо пренос власти у реду и миру. Захвални смо председнику Обами и првој дами Мишел Обами што су током овог прелазног периода били од помоћи. Били су величанствени. Хвала.

Данашња церемонија, међутим, има посебан значај. Јер данас ми не преносимо власт само са једне администрације на другу, или са једне партије на другу. Не, ми данас преносимо власт са Вашингтона и дајемо је вама, народу.

Сувише дуго је мала група у нашем главном граду уживала све плодове власти док је народ плаћао сву цену. Вашингтон је цветао, али народ није запао ни део тог богатства. Док је политичарима било добро, радна места су се гасила а фабрике затварале.

Естаблишмент је штитио себе, али не и државу. Њихове победе нису биле ваше победе. Њихов тријумф није био ваш тријумф. И док су они прослављали у главном граду, широм наше земље угрожене породице нису имале шта да славе. Све ће то да се промени, почев сада и овде.

Ово је ваш тренутак, припада вама. Припада свима који су се овде окупили данас, и свима који гледају широм Америке. Ово је ваш дан. Ово је ваша прослава. И ове Сједињене Америчке Државе су ваша земља.

Није важно која партија је на власти, већ да ли је народ на власти. Овај двадесети јануар 2017. године остаће упамћен као дан када је народ поново посао владар ове државе. Заборављени људи наше земље неће више бити заборављени.

Сад свако чује ваш глас. Десетине милиона вас се придружило историјском покрету какав свет никада пре није видео. У срцу тог покрета је кључно убеђење да држава постоји да служи својим грађанима.

Американци желе одличне школе за своју децу, безбедне комшилуке за своје породице и добра радна места за себе. Ово су праведни и разумни захтеви правдољубивог народа и јавности. Али превише наших суграђана живи у другачијој стварности: мајке и деца зу заробљени у сиромаштву по градовима, зарђале фабрике се попут гробова простиру дуж наше земље, образовни систем који има пара напретек али ускраћује нашој омладини било какво знање. Криминал, банде и дрога су нам украли превише живота и отели нашој земљи толико потенцијала који никада није имао прилику да буде реализован. Овај амерички покољ престаје овде и сада.

Ми смо једна нација. Њихов бол је и наш бол. Њихови снови су и наши снови. Њихов успех биће и наш успех. Делимо једно срце, једну отаџбину и једну славну судбину.

Заклетва коју сам положио данас је завет свим Американцима. Деценијама смо богатили туђу индустрију на штету америчке, дотирали војске других држава а допустили тужну оронулост наше сопствене. Бранили смо границе других земаља, а одбијали да бранимо сопствену. Трошили трилионе долара по свету док је америчка инфраструктура пропадала и трунула.

Обогатили смо туђе земље док су богатство, снага, и поуздање наше земље нестали преко хоризонта. Једна по једна, фабрике су се затвориле и напустиле наше обале без помисли на милионе америчких радника који су остали за њима. Богатство наше средње класе отето им је са кућног прага и подељено широм света.

Али то је прошлост. Сада гледамо само у будућност.

Ми овде окупљени данас имамо поруку за сваки град, сваку инострану престоницу и сваки двор. Од данас, нашом земљом влада другачија визија. Од данас па убудуће, биће "Америка на првом месту."

Свака одлука о трговини, порезима, имиграцији или спољној политици биће на ползу америчких радника и америчких породица. Морамо да заштитимо наше границе од напасти других земаља које праве наше производе, краду наша предузећа и уништавају наша радна места. Та заштита ће довести до снаге и благостања.

Борићу се за вас сваким својим дахом. И никада вас нећу изневерити.

Америка ће почети поново да побеђује, као никад раније. Вратићемо радна места. Вратићемо границе. Вратићемо наше богатство и наше снове. Изградићемо нове друмове и мостове, аеродроме и тунеле и пруге, широм наше дивне земље. Покренућемо наш народ са милостиње на посао обнове ове земље, америчким рукама и америчком снагом. Водиља ће нам бити два проста правила: купујте америчко и запошљавајте Американце.

Тражићемо пријатељство и добру вољу са свим земљама света. Али чинићемо то са разумевањем да је право свих нација да сопствене интересе ставе у први план. Нећемо се трудити да наметнемо свој начин живота било коме, већ да га учинимо светлим примером. Ми ћемо заблистати, па ко хоће за нама, нека крене.

Обновићемо старе савезе и успоставити нове. Ујединићемо цивилизовани свет против радикалног исламског тероризма, који ћемо у потпуности избрисати са лица земље.

Темељ наше политике биће потпуна преданост Сједињеним Америчким Државама. Кроз оданост својој земљи, поново ћемо пронаћи оданост једни другима. Када отворите срце родољубљу, нема места за предрасуде.

Библија нам говори како је добро и угодно кад Божији народ живи у слози. Морамо бити искрени и отворени, поштено расправити све разлике, али увек тражити слогу. Када је Америка сложна, ништа нас не може зауставити

Не треба да се плашимо. Заштићени смо, и увек ћемо бити. Штитиће нас силни припадници наше војске и полиције. Али што је још важније, штитиће нас Бог.

Коначно, морамо мислити и сањати о величини. Ми у Америци смо свесни да је прегалаштво живот нације.

Нећемо више пристајати на политичаре који само причају а ништа не раде, само се жале али никада не решавају проблеме. Време празне приче је прошло. Сада је час за дела.

Не дозволите да вам било ко каже да се не може. Нема тог изазова који може да одоли срцу и духу Америке. Неуспеха неће бити. Наша земља ће опет да цвета. Стојимо на почетку новог миленијума, спремни да откључамо загонетке космоса, да ослободимо Земљу од болести, и да упрегнемо енергије, индустрију и технологију сутрашњице.

Нови национални понос покренуће наше душе, подићи наше видике и излечити наше поделе. Време је да се сетимо старе мудрости коју наши војници никад не заборављају: без обзира да ли смо црни, смеђи или бели, свима нам је црвена родољубива крв, сви имамо исте славне слободе, и сви поздрављамо исту америчку заставу.

Било да се дете роди у градској џунгли Детроита или на ветрометинама Небраске, гледа у исто ноћно небо и сања исте снове, душом коју му је исто удахнуо свемоћни Творац.

Свим Американцима, у сваком граду блиском или далеком, малом или великом, од планина до планина и од окена до океана, поручујем: Никад вас више неће игнорисати.

Ваш глас, ваше наде и ваши снови кројиће нашу америчку судбину. Ваша храброст, доброта и љубав водиће нас на том путу.

Учинићемо Америку поново снажном. Учинићемо Америку поново богатом. Учинићемо Америку поново поносном. Учинићемо Америку поново безбедном. И да, заједно - хвала вам - учинићемо Америку поново великом.

Бог вас благословио, и нека Бог благослови Америку.

субота, 14. јануар 2017.

Возови пролазе

Французи су мало збуњени: прво хапсе Рамуша, онда га условно пуштају док не одлуче шта ће с њим. Оно јесте да макар мало више поштују сопствене и међународне прописе од Словеније, која је Харадинаја ономад пустила после пар телефонских позива из Берлина и Вашингтона, али што су га уопште хапсили, онда? Или је можда цела прича доказ да амерички бефел није више неприкосновен, и да се све карте отварају доласком нове управе у Вашингтон...

Можда је зато Vuchych одлучио да према Митровици пусти воз, са све Ђурићем. Није квислинзима у Београду сметало што Шиптари руше манастире, цркве, гробља (у ствари, све српско на шта наиђу) још од почетка окупације - али сад одједном ките возове иконама. Нашли негде клицу храбрости, шта ли? Империја апелује на суздржаност и конструктивну нормализацију - у преводу, немојте да дирате кулу од карата коју смо мукотрпно и од ваше крви и земље саградили! - али то све мање звучи као претња а све више као молба. Или можда блеф „да се Власи не досете.“

У Сарајеву, онемоћали вицекраљ пореди РС са НДХ - знајући врло добро да се 10. април и те како празнује свуда где вијори шаховница. А о 1. марту ни речи. НАТО вели „не смете.“ Бања Лука одговара „а ко сте ви да нам забраните?“ И би трећи пук, и пуче зора. А душмани само шкргућу зубима, јер се још једном показало да немају моћ да својом вољом намећу стварност. Нису је никад ни имали, само су се добро претварали.

Кад је већ о гаулајтерима реч, и Скот (никакав „Скат,“ мада јесте спроводио фекалну политику) и Морин одлазе кући. Јесте да су технички професионалне дипломате, али су и они опозвани скупа са политичким прирепцима, јер је нови председник наредио чистке. Од министарства иностраних дела у Магленом Дну, до Пентагона преко реке, и свега између. Вели, хоће да „исуши мочвару“ у којој се за ових 25 година накупило превише крокодила. Нек' му је са срећом...

А ако су Загреб, Сарајево, Приштина и Подгорица мало нервозни због оваквог развоја догађаја... па шта? Знају добро за шта су криви. Само немојте мислити да ће седети докони док им се измиче тло под ногама; гледаће да се што пре удворе Императору Поморанџи (како на њега гледају, с правом или не).

До Београда и Бања Луке је да имају стратегију односа са пост-мочварном Америком (а не Атлантском Империјом, која све више постоји само у болесној машти угрожене олигархије). При чему воз није стратегија, већ у најбољем случају тактика. 

четвртак, 12. јануар 2017.

ФСК интервју: Небојша Малић о постизборној Америци

(Објавио Фонд стратешке културе, 27. децембра 2016.)

Разговарамо са Небојшом Малићем, политичким аналитичарем, који већ дуго живи у престоници САД, Вашингтону. Постао је познат широј публици у САД и шире кроз своју дугогодишњу колумну за утицајни антиратни, либертаријански сајт Antiwar.com, као и путем свог изврсног двојезичног блога Сиви Соко - Grаy Falcon. Већ пар година ради за вашингтонски биро глобалне телевизије РТ – Russia Today. Наравно, ставови које износи у интервјуу су искључиво његови.
ФСК: Како сада изгледа радити за РТ у Вашингтону, с обзиром на антируску хистерију која се потпаљује од стране штаба Хилари Клинтон, њених политичких савезника и медија који су је подржавали? Осећа ли се неки посебан притисак на РТ као организацију? На запослене и сараднике појединачно?
НМ: Нисам приметио неку велику разлику. Оно јесте да мало више на сараднике РТ кидишу клинтонисти и неоконзервативци по друштвеним мрежама, али то само њих дезавуише као поборнике теорија завере и губитнике којима је грожђе одједаред кисело. Нико да наведе неку конретну замерку, само вичу „Руси! Путин!“ Као да је то некаква увреда. Можда за њих, али то је њихов проблем.
ФСК: Да ли су САД после протеклих избора постале још више поларизоване као друштво? Осећа ли се то у ваздуху?
НМ: Искрено говорећи, већу поларизацију сам осећао пред саме изборе. Катастрофални пораз Клинтониста прво 8. новембра па онда 19. децембра када су гласали електори, само је показао да се иза њихове доминације у медијима и обалским елитама крила велика слабост и потпуно одсуство спознаје – или бриге – о „обичним Американцима“ (израз који је иначе Хилари лично презирала, како рекоше њени ађутанти у преписци коју је објавио Викиликс).
ФСК: Шта је, по Вама, тајна Трамповог изборног успеха?
НМ: Првенствено разочарење Обаминим обећањима „наде и промена“ од пре осам година, од којих се скоро па ништа није остварило. Звучи ли познато? Али Трамп је исто тако могао да заврши као 17. кандидат, да је слушао консултанте и стратеге републиканске партије. Уместо тога, од почетка до краја је водио камапњу по своме. Није звучао као типични било шта – политичар, републиканац, итд. Није марио за елитистичке медије, већ је са народом непосредно разговарао преко Твитера. Он није само добио изборе, већ је умногоме разбио елитистичку концепцију америчког империјалног председништва од Рузвелта наовамо. Да не спомињемо што је победио две политичке династије – Клинтон и Буш.
ФСК: Да ли алтернативни медији који су подржавали Трампа, попут Breitbart, Infowars, Drudge Report и сличних – имају шансу да постану утицајнији међу америчком публиком од досадашњег мејнстрима, попут CNN, NBC, ABC, CBS, FOX, New York Times, Washington Post, Los Angeles Times, и сличних? Да ли је, другим речима, медијска блокада коначно пробијена?
НМ: Па рекао бих да већ јесу, на одређени начин. Ако су 99% новина и све телевизијске мреже биле за Клинтонову, а јесу, па је она ипак изгубила изборе, то доказује да довољно Американаца не верује елитним медијима. Притом не мислим само на Трампове гласаче, већ и на оне који су одбили да гласају због начина на који су медији (слично самој Хилари Клинтон и демократској странци) третирали Сандерса. То крило демократа сад покушава да реформише партију, видећемо хоће ли успети.
ФСК: Да ли је Трамп права алтернатива, прави противник владајућег либерално-неокон естаблишмента? Колико Вам се чини да је решен да се бори против њих?
НМ: Трамп је сам рекао да је био део тог естаблишмента, да их добро познаје, и да је одлучио да се кандидује када је постало јасно да они својом политиком затиру Америку. Дошао је на власт са обећањем да ће да „исуши мочвару“ у Вашингтону. Е сад, знам да је то предизборно обећање, али Трампова моћ произилази из народа који га подржава, а не из страначке машине, богатих донатора, или елитистичких обалских медија. Сад је у позицији да мора да макар покуша да оствари своја предизборна обећања, јер више нема назад.
ФСК: Може ли се рећи да је Трамп искрени антиглобалиста, односно класичан амерички националиста, алергичан на либералне „обалске елите“? Да ли су људи које је изабрао да буду део његове администрације одраз тога?
НМ: То је мој лични утисак. Можда грешим, али Трамп је отворено осудио глобализам, транснационализам, или како се већ назива владајућа идеологија онога што сам прозвао Атлантска Империја. Његова реторика је амерички национализам, понекад и шовинизам. Либерали су га оптужили за расизам али то просто није тачно, и то се лепо видело на скуповима широм земље. Од досадашњих именовања, понајвише генерала Матиса за шефа Пентагона и Рекса Тилерсона да почисти „Маглено дно“ (Foggy Bottom) Стејт департмента, чини ми се да је реч о влади која жели да васкрсне америчку републику, а империју од протеклих 25 година полако и пажљиво одложи на ђубриште историје. Што би било добро, ако им успе.
ФСК: Да ли Трампова победа отвара нове прилике за Србију? Републику Српску? Србе уопште? Ако је одговор потврдан, како би то овдашњи политичари требало да искористе?
НМ: Бушова победа 2000. године била је огромна шанса да се промени политика САД на Балкану, али је пропуштена из неколико разлога. Чак и да је неоконзервативним империјалистима сметало силовање Југославије – а није, јер су били русофоби (па самим тим и србофоби) – нису хтели да дирају у концепт империје. Буш је то показао 2005, када је усвојио Керијеву (тј. клинтонистичку) политику према Србима готово од речи до речи. Други, важнији разлог је што је у Београду месец пре америчких избора успешно спроведена жуто-октобарска револуција, и устоличен режим којем је приоритет био подаништво. Тиме је успостављена динамика у односима Вашингтон-Београд која је на снази и данас. Ако се Срби не потруде да ту динамику промене, Трамп ће наставити да је спроводи по инерцији, јер има сијасет других приоритета. Да сам спољнополитички саветник, саветовао бих Београд да што пре редефинише односе са Вашингтоном и формулише зашто би то било не само у интересу Срба, већ и Америке. Е сад, друго је питање да ли у Београду постоји власт која је за то уопште способна, ма колико се правила да игра неку мудру игру између истока и запада.
ФСК: Берзе су значајно скочиле после Трампове победе, а неке анкете кажу да су и Американци већи оптимисти него што су били пре избора. Осећа ли се већи оптимизам у ваздуху?
НМ: Како где. На берзама јесте видљив оптимизам, али медији углавном говоре о људима који су престрављени Трамповим тријумфом и цртају слику Америке у којој само што нису почели да ничу концлогори за „неподобне.“ То је делом инерција а делом идеологија. Што се тиче Трампових присталица, и они су још увек у неверици. Промене су процес, ништа се неће десити преко ноћи.
ФСК: Колико је, по Вашем мишљењу, реално да Трамп поново учини Америку великом, како је обећавао?
НМ: Зависи од дефиниције величине, знате. Хилари је под величином подразумевала глобалну империју која влада анонимним масама преко Холивуда и Силиконске долине, Сиенена и Њујорк Тајмса, а по свету преко војске и морнарице, ко не послуша довољно брзо или се усуди да пружи отпор. Ми о томе понешто и знамо, је ли. Мислим да је Трампова визија Америке другачија, да он макар мало верује у идеал америчке републике у којој се производе челик и аутомобили, граде друмови и мостови, којој војска и морнарица служе за одбрану а не као рекеташи. Питање је колико је у томе искрен и колико је у прилици да заиста нешто учини да би то и остварио. Ако уради само десетину онога што је обећао, то ће бити огроман корак.
ФСК: За крај, да ли се ове године слободније честита Божић (по Грегоријанском календару) него ранијих година? Шта значи то што Трамп на својим јавним скуповима наглашено честита Божић свима? Да ли се хришћанска Америка поново враћа?
НМ: То са честитањем Божића је више борба против тираније политкоректности него повратак Христу, али свако путовање почиње првим кораком. Живи били па видели!

среда, 11. јануар 2017.

Девет питања Сивом Соколу (Србист)

(Објавио СРБИСТ 11. новембра 2016.)

Небојша Малић, најзначајнији српски политички аналитичар западно од потеза Карлобаг-Карловац-Вировитица, историчар, писац, блогер на српском и на енглеском језику, тренутно истражује политичке реалности и преноси нам их као новинар представништва ТВ Русија Данас у Вашингтону. Осматрачница као скројена за Сивог Сокола. Као дописник с прве линије фронта свједочио је овогодишњој – по много чему историјској – борби за Бијелу кућу, управо завршеној. Ексклузивно за Србист, Небојша одговара на девет питања везаних за изборни процес, кандидате, медије, Србе.

1. ПОБИЈЕДИ ТРАМП, УПРКОС СВИМ НАПОРИМА ИМПЕРИЈЕ ДА ГА ЗАУСТАВИ. КО БИ РЕКАО, ЗАР НЕ?

НМ: Неколицини мојих колега – па и мени, послије обје конвенције – се чинило да Трамп може да побиједи, јер су Демократе живјеле у сопственој фантазији, опасани њима наклоњеним медијима, и просто нису хтјели да виде што им је било пред носом. Најбољи доказ тога била је прогноза Њујорк Тајмсових блогера синоћ: Клинтон је почела са 84% шансом да побиједи, а на крају је Трамп имао 88% шанси – и добио.

2. ПРОВЕО СИ МНОГЕ ДАНЕ И САТЕ ИЗВЈЕШТАЈУЋИ ИЗ ГРОТЛА ИЗБОРНИХ ДОГАЂАЊА. ШТА НИСИ ЗНАО О АМЕРИЧКИМ ИЗБОРИМА, А НАУЧИО СИ ОВЕ ГОДИНЕ?

НМ: Па рецимо, нисам знао за систем „суперделегата“ који користе Демократе, или тачну разлику између „каукуса“ и примарних избора. Доста тога сам научио током саме кампање, у разговорима са партијским активистима, изборним комисијама, делегатима на конвенцијама… Амерички изборни процес је изузетно компликован, с неким карактеристикама које сежу 240 година (или више) уназад, док су друге пак установљене сасвим недавно, нпр. суперделегати. Једна ствар која фасцинира стране посматраче је што свака држава има своје изборне законе, тако да негдје гласач мора да има исправе, а негдје не. Присуство на бирачким списковима није аутоматско, већ се гласачи својевољно морају регистровати. А међу тим регистрованим бирачима је излазност онда 50% или мање…

3. КОЈИМ ПОЈЕДИНАЧНИМ ЧИНИОЦИМА ИЗБОРНЕ ГИМНАСТИКЕ И КОМБИНАТОРИКЕ ПРИПИСУЈЕШ НАЈВЕЋИ ДОПРИНОС ОВАКВОМ ИСХОДУ?

НМ: Трампова побједа није толико плод неке тајне стратегије или тактике, већ самоспознаје о којој је прије више од 2.000 година писао Сун Цу: „Ако познајеш себе и познајеш противника, сваку ћеш битку да добијеш.“ Трамп је знао себе – није му био потребан кабинет од 20 људи да мисли, пише и говори за њега – а захваљујући дугогодишњем познанству са Клинтоновима и обје политичке партије, знао је и с ким има посла, прво на партијским изборима а онда и општим. Дочим су га његови противници, како међу Републиканцима тако и у табору Клинтонове, константно потцјењивали и ниподаштавали, до самог краја.

tramp1

4. ХИЛАРИ КЛИНТОН ЈЕ, СЛОЖИЋЕШ СЕ, НЕЗАВИСНО ОД ТРАМПА И ОД СРПСКЕ ПРИСТРАСНОСТИ, БИЛА УЖАСАН ИЗБОР ЗА КАНДИДАТА ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ. ТО СУ МОРАЛИ ЗНАТИ И ПРВАЦИ СТРАНАЧКЕ МАШИНЕРИЈЕ И ГЛОБАЛИСТИЧКИ СТРАТЕЗИ. ЗАШТО СУ И ДАЉЕ ТОЛИКО ИНСИСТИРАЛИ НА ЊОЈ?

НМ: Зато што су Клинтонови толико дубоко усађени у машинерију Демократа да је било просто незамисливо дати „њену“ номинацију аутсајдеру попут Сандерса – који, подсјетићу, није чак ни био један од њих, већ технички независни сенатор који се сврставао уз Демократе. Погледајте ко је руководио партијом: све Клинтонисти, од Деби Васерман-Шулц до Доне Бразил. Тим Кејн је својевремено био предсједик партије. Џон Подеста, шеф кампање, је својевремено био Билов шеф кабинета, а потом глава најутицајније партијске институције, Центра за Амерички Прогрес (ЦАП). Све смо то сазнали преко Викиликса. Не знам да ли је то и у коликој мјери утицало на америчке изборе, али ће сигурно имати ефекта на будућност Демократске партије, пошто је цјелокупна њена машинерија моћи сад огољена и обесмишљена, далеко више него Републиканци послије Буша млађег.

5. ШТА БИ МОРАЛО ДА СЕ ДЕСИ ОД ДАНАС ОД 19. ДЕЦЕМБРА, КАДА ЗАСИЈЕДА ЕЛЕКТОРСКИ КОЛЕГИЈУМ, ПА ДА ТРАМПУ ОДУЗМУ ПОБЈЕДУ НА НАРОДНОМ ГЛАСАЊУ?
НМ: На неки волшебни начин неких 66 електора би морало да промијени мишљење и гласа мимо својих држава, што се неће десити. Да су Клинтонова и Обама одбили да признају исход избора, рекао бих да је такво нешто можда и теоретски могуће, али пошто су данас признали Трампову побједу, то је то.

6. КАО НОВИНАР МРЕЖЕ КОЈА НЕ ПРИПАДА ИМПЕРИЈАЛНОМ МЕЈНСТРИМУ, ОБЈЕКТИВНО ГЛЕДАНО, КАКО ОЦЈЕЊУЈЕШ НЕЗАОБИЛАЗНУ УЛОГУ МЕЈНСТРИМ МЕДИЈА У ОВОЈ ИЗБОРНОЈ КАМПАЊИ?
НМ: Клинтонисти ће за свој пораз да криве све и свакога, од „руских хакера“ до Сандерсових присталица или тзв. „трећих странака“ попут Зелених или Либертаријанаца, јер су наводно својим постојањем привукли „њихове“ гласове (што је била жалопојка Ала Гора из 2000.), али највећи кривац за њихов пораз су „лажљиви медији,“ како их је звао Трамп. Истина је да су посветили далеко више времена Трампу него Клинтоновој, али само да би га критиковали, кињили или клеветали. Презриви став медија и њихово ниподаштавање велике већине Американаца, по мом мишљењу су најодговорнији за пораз Клинтонове.

7. ИМАШ ЛИ ЛИЧНИХ ИСКУСТАВА КОЈА БИ МОГЛА ИЛУСТРОВАТИ ОДНОС МЕЈНСТРИМ МЕДИЈА И КАНДИДАТА?
НМ: Како да не. На примјер, на републиканској конвенцији у Кливленду сви мејнстрим медији су извјештавали о „тешкој атмосфери“ и сукобима унутар партије, али тога већ другог дана уопште није било и по мом запажању Републиканци су били изузетно уједињени. Седмицу касније, на конвенцији Демократа, ти исти медији су извјештавали да су Демократе уједињене око Хилари и да је атмосфера пуна енергије, док су у нашем медијском шатору буквално сједили Сандерсови делегати физички истјерани из дворане, који су се заклињали да ни мртви неће гласати за Клинтонову (и нису). Али за мејнстрим-медије то је био неважан детаљ, неки мали реметилачки фактор, и зар не знају глупаци да Кејти Пери пјева оде Клинтоновој у част?

indexfeaturebernie
извор: nypost.com

8. МОЖЕ ЛИ СЕ ДЕСИТИ САВЕЗ ТРАМПА И ПУТИНА И КАКО БИ ОН ПРОМИЈЕНИО ТОК ИСТОРИЈЕ?
НМ: Сумњам да ће то бити „савез,“ јер упркос неким заједничким карактеристикама Американце и Русе доста тога дијели. Русија је већ рекла да је спремна на равноправну сарадњу са САД, ако Вашингтон буде поштовао међународно право. Мислим да Трамп нема проблема с тим, све док то није једносмјерна улица – али толико дуго је управо то био случај, гдје је закон био шта год Вашингтон каже, и важио само за друге. Видјећемо шта ће се десити.

9. ГДЈЕ СУ СРБИ У ТОЈ ПРИЧИ?
НМ: Ово је велика прилика за Србе да „погурају“ промјену америчке политике на Балкану, с поруком да су Србија и Република Српска спремне да имају пријатељске односе са САД, али да то значи да колонијална окупација и подршка свим антисрпским опцијама на полуострву не смију да остану политика Вашингтона. Дипломатија САД-а је тренутно у пометњи, тако да постоји простор за дјеловање, али неће остати отворен веома дуго. Прошлу прилику са промјеном власти у Вашингтону Срби нису могли да искористе, јер је дошла малтене непосредно послије Жутооктобарског пуча 2000. године. Шта год је дијаспора покушала да уради за вријеме првог Бушовог мандата, режим у Србији – прво Ђинђићев, онда Живковићев – је рушио, да би 2004. Буш усвојио Керијеву платформу („независну Косову“ итд.). Од тада и није било прилике за промјену, чак и да Србијом нису владали квислинзи. А јесу. Сада је важно да се погура заокрет, и то што брже, јер је наступајућа Трампова администрација према Србима вриједносно неутрална. То значи да има шансе да позитивно одговори на сувисле приједлоге из Бања Луке или Београда, ако они буду стигли прије слаткорјечивих понуда из Загреба, Сарајева или Тиране.

(Разговор електронском преписком са Небојшом Малићем обавио Владан Ивковић, 10. новембра, 2016.)

субота, 7. јануар 2017.

Христос се роди!


Важно је да ми Хришћани не само позивамо друге да следе високе моралне идеале, него да се потрудимо да те идеале оваплотимо у свакодневном животу и на првом месту у пажњи према ближњима. Тада милошћу Божјом можемо да уберемо истинске плодове дуга: "љубав, радост, мир, трпељивост, блаженост, доброту, веру, покорност и умереност" (Гал. 5:22-23).
Кад превазиђемо сукобе и поделе, говоримо убедљиво свету о Спаситељу рођеном а својим делима сведочимо необичну лепоту и духовну силу вере Православне.
- из Божићне посланице Патријарха московског и све Русије Кирила