(порука подршке протесту „Овако више не може“)
Зло је одавно већ превршило сваку меру. За лаж веле да је истина, за пљачку да је привреда, за отров да је храна, за грех да је врлина, а за идају да је државништво. Није, и не може бити.
Срби су онај „тврди орах, воћка чудновата“, па трпе и зло боље и дуже од многих других. Али ово више није добро под злом, већ зло под горим. Овако даље више не може.
Вековима су нас туђини држали под чизмом, али нису могли да нас покоре. Њихов мрак није могао да угаси пламичак Завета којим су се Срби повезали са Богом, док на крају нисмо изборили слободу. Зато се душмани данас толико тог заветног пламена и плаше, па траже од „својих“ Срба да га угасе. Да се одрекну Косова. Да продају земљу, униште индустрију, отрују храну, загаде реке, посеку шуме, а народу одузму душу, веру, и историју. Да од Србије и од Срба ништа не остане, јер само тако они, освајачи - и одроди који им служе - могу мирно да спавају.
Нема те предаје којом могу да се умилостиве душмани којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин – бивши Србин.
Избор данас није између лошег и доброг живота, него између живота и смрти. Њихово „царство земаљско“ је морална и свака друга беда, смрт и нестанак. А онај пламичак Завета, оно што нас чини слободним, силним, непобеђеним и непобедивим – то је царство небеско. То је живот вечни. То је Васкрсење, једини датум који заиста треба да нам буде битан.
Зато дигните глас. Нисте сами, нисте у пустињи. Нисте губитници. Нисте жртве. Пред тим вашим гласом устукнуће грдне кукавице, погани изроди, квислиншки култ и његови спонзори. Јер сва тама њихових лажи не вреди ништа спрам вашег пламена. Зато и хоће да га угасе.
Доста је било.
Зло је одавно већ превршило сваку меру. За лаж веле да је истина, за пљачку да је привреда, за отров да је храна, за грех да је врлина, а за идају да је државништво. Није, и не може бити.
Срби су онај „тврди орах, воћка чудновата“, па трпе и зло боље и дуже од многих других. Али ово више није добро под злом, већ зло под горим. Овако даље више не може.
Вековима су нас туђини држали под чизмом, али нису могли да нас покоре. Њихов мрак није могао да угаси пламичак Завета којим су се Срби повезали са Богом, док на крају нисмо изборили слободу. Зато се душмани данас толико тог заветног пламена и плаше, па траже од „својих“ Срба да га угасе. Да се одрекну Косова. Да продају земљу, униште индустрију, отрују храну, загаде реке, посеку шуме, а народу одузму душу, веру, и историју. Да од Србије и од Срба ништа не остане, јер само тако они, освајачи - и одроди који им служе - могу мирно да спавају.
Нема те предаје којом могу да се умилостиве душмани којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин – бивши Србин.
Избор данас није између лошег и доброг живота, него између живота и смрти. Њихово „царство земаљско“ је морална и свака друга беда, смрт и нестанак. А онај пламичак Завета, оно што нас чини слободним, силним, непобеђеним и непобедивим – то је царство небеско. То је живот вечни. То је Васкрсење, једини датум који заиста треба да нам буде битан.
Зато дигните глас. Нисте сами, нисте у пустињи. Нисте губитници. Нисте жртве. Пред тим вашим гласом устукнуће грдне кукавице, погани изроди, квислиншки култ и његови спонзори. Јер сва тама њихових лажи не вреди ништа спрам вашег пламена. Зато и хоће да га угасе.
Доста је било.
1 коментар:
Успут, ово НИЈЕ првоаприлска шала. Ситуација је смртно озбиљна.
Постави коментар