„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 28. фебруар 2013.

Комплименти култа косовском касапину

(Медији вас лажу, 1273. епизода)

Пре неколико дана, Србијом се пронела вест да је Хашим Тачи, самозвани премијер самопроглашене Косовије, на некаквом „светском самиту мира“ у Кореји добио „престижно признање за мир и добро управљање“.
„Државник“ Змија на „самиту мира“ у Сеулу
За разлику од фантазије о подршци Тома Хенкса Србима, ова вест је тачна. Донекле. Ради се, наиме о полуистини. Хирург Хашим је заиста био у Сеулу, и заиста је добио некакву награду. Али знате како се каже, ђаво је у детаљима.

Прво, ово није вест, него саопштење из Тачијевог кабинета, које је пренео „Радио КиМ“. Овај медиј су, иначе, основали окупатори. Ево шта о томе кажу они сами:
Emitovanje programa je počelo 3. decembra 2000. godine uz podršku vlada Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Kanade i Nemačke. Osim navedenih stranih kancelarija, koje su do sada ostale naši glavni donatori, podršku radiju su pružali i Koordinacioni centar i Vlada Republike Srbije, Vlada Kosova, NED, Balkanski Trust za Demokratiju, ambasade Norveške, Finske i Švajcarske u Prištini, IREX, UNFPA i mnogi drugi. (подвукао С.С.)
Чије паре, тога и музика. Није ни чудо, дакле, да овакав медиј некритички преноси саопштења „кабинета премијера“.

Сад кад смо апсолвирали ко је извор ових хвалоспева, хајде да видимо шта је у питању. Знате како Американци такмичења у спортовима којима се само они баве зову „светским првенствима“? То вам је отприлике случај и са овим „светским самитом“, који организује један псеудо-хришћански култ по имену Унификациона црква (Unification Church).

Култ је 1954. - одмах после Корејског рата - основао „велечасни“ Сун Мјунг Мун, који је наводно лично од Христа добио мандат да уједини све хришћане. Пошто се брзо проширила Јужном Корејом, Мунова „религија“ прешла је у Америку, да би касније њени мисионари ишли по земљама које је, гле случајности, америчка Империја хтела да покори. Мун је отишао Богу на истину у септембру прошле године, али је руковођење култом преузео његов син.

Управо је овај култ организатор горепоменутог „светског самита“, који се одржава од 2000. године. Пре Тачија, одликовали су Маргарет Тачер и Хамида Карзаија (квислиншког „председника“ Авганистана, легитимног колико и Тачи). А почасни докторат којим се Тачи хвали добио је од - Сун Мун универзитета, који такође држи култ. Одједном Торисова диплома са Мегатренда не изгледа толико трагикомично у поређењу...

Замислите докле је Змија пао, да мора да крпи кредибилитет дипломама и признањима неког тамо кореанског култа! И још се тиме хвали, рачунајући ваљда да се познавање политике и географије његових следбеника завршава са мапом „природне Албаније“.

Све ове информације производ су једно пола сата истраживања на Гуглу. Који „новинари“ очигледно или не знају, или не желе да користе. Мислим, хајде што су „вест“ интегрално пренели плаћеници Тачија и Империје на окупираним територијама, али што се нико није нашао да објасни ко је Косовском касапину дао то признање, за то већ нема оправдања.

Да нас лажу, и то беспризорно, то би већ одавно требало да је јасно. Али зашто пристајемо на сучесништво у лажима и здраво за готово примамо свакакве „вести“? Да ли из исте индуковане пасивности због које нема јачег отпора што ономад жутократији, што данас назадњаштву? Марва ли сте, или људи?

Кад на то питање одговоримо сами себи, поћи ћемо путем ослобађања. Никако пре.

среда, 27. фебруар 2013.

Не требује царство нељудима

Око Соколово, бр. 62
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов)
Црна земљо, шта си дочекала. Што Одсрби за државнике проглашавају издајице и фукару, то још и разумем - али су те исте људе до колико јуче пљували и псовали као слуге „злог Милошевића“ и симболе мрских им деведесетих, ултра-мега-гига „националисте“ и шта све не... а сад их у сав глас хвале?! Овде је неко озбиљно луд.

Ко је ту Шарл (де Гол) а ко шарлатан, пита се с правом Владимир Димитријевић. Феноменом да Одсрби доминирају свим медијима и намећу свој, антисрпски идентитет као једини могућ, бави се Милан Дамјанац. А о разлици између правих и лажних Срба, заветних и „реалиста“, занимљиво пише Миша Матић.

У таквом атмосфери, није ни чудо да се на дан државности води државоубилачка политика, како пише Зоран Чворовић, односно, како објашњава Синиша Љепојевић, да Београд заиста гради државу - али Тачистан. Душан Вучковић бележи шта је Дачи говорио и радио у Вашингтону, а Жељко Цвијановић се бави непочинствима Вучија у Берлину.

Скандал са токсинима у млеку, монтиран на ползу Монсанта и ГМО индустрије (и њихових компрадора у Државном Дну) веома згодно одвраћа пажњу од договора Тачи-Дачи или Торис-Јајара (или како се већ зове она несрећна жандарка фиктивно на челу Косовистана). О садржају те издаје пише Никола Врзић, док ЕУропско млеко и мед који само што нису потекли коментарише Милорад Вучелић.

Да је Вучи заиста намерио да се бори против корупције, то би било за сваку похвалу. Али пре ће бити да је прича о „борби против корупције“ у служби Империје, која то у Србији користи као параван за издају, а у РС за рушење владе. О оба феномена пише Драгомир Анђелковић. 

Поводом Вучијевог булажњења по Берлину, Мирослав Лазански подсећа како се немачки милитаризам повампирио преко српских леђа. Нити су Немци једини: Стефан Каргановић износи нека размишљања о „култури неосетљивости“ када је реч о злочинима у БиХ, док Зоран Цвијић подсећа на намерно прекрајање историје којим је злогласна Ханџар дивизија СС проглашена за „антифашисте“.

Док се Жутоград куне у ЕУропску будућност без алтернативе, ЕУропски душебрижници полажу темеље војводиндијанског сепаратизма, како документује Душан Ковачев. Исти је случај са наводним пријатељством са Турском и Азарбејџаном, објашњава Бранко Жујовић.

Када је проглашен независни Косовистан, 70 година после минхенског черечења Чешке, Јиржи Динстбир је био међу реткима који су ту паралелу споменули. Недавно је то учинио и руски ТВ водитељ Михаил Леонтјев. Можда су сад јаснији изливи подршке за српску ствар у Чешкој и Пољској - колико год их Империја глајхшалтује у калуп русофобичних католика, толико не могу да забораве „благостање“ које су им кроз историју доносили Немци, а какво желе да наметну Србима данас.

Бранко Жујовић се осврће на позив чопора невладника Торису да се одрекне своје четничке прошлости. Јер иако ће Срби, по њима, бити „вечно одговорни“ за наводне злочине, Николић бар може да призна и тако преста да невладнике брука „пред светом“. Једини проблемчић у свему овоме је што Николића за наводне злочине терети бивши наркоман, који је Наташи Кандић својевремено „сведочио“ како би приуштио хероин. Ситница, је ли.

О психопатологији Одсрба (па и горенаведених невладника) занимљиво ових дана пише Владимир Кецмановић. Издвајам следећи цитат:
У основи српског аутошовинизма лежи потреба провинцијалних полуинтелигената да се – пошто су Срби у западним медијима сатанизовани, кроз дистанцирање од себе самих, учине прихватљивим „великом свету“, о коме не знају довољно, и који уопште не разумеју.
Вреди прочитати у целости.

Душан Пророковић упозорава да се највероватније спрема шиптарска офанзива на север Косова. Јесмо ли за то спремни?

А Александар Павић трасира пут до слободе у три корака, од којих је први прекид капитулације у Бриселу.

Чак и они који нису вољни да отворено уђу у сукоб са квислиншким култом и Империјом могу да дају свој допринос, тако што ће одбити да тим злотворима понуде поштовање које ови прижељкују. Подсмех их убија теже од куршума, како илуструје Љубиша Спасојевић.

Ето нас, а ето и њих. Сој против несоја, чојство против кукавељи. Скоро да ми их је жао. Скоро.

недеља, 24. фебруар 2013.

Окупаторски рачун без крчмара

„Не бојим се вражијега кота,
нека га је ко на гори листа,
но се бојим од зла домаћега.“
(Горски вијенац)

Србија је окупирана. Свакодневно се гази што Устав, што сијасет других закона. Воде се „преговори“ са терористима који су отели део државне територије, док се капитулира пред сепаратистима који тек намеравају то да учине. Државну политику диктирају не само страни амбасадори и изасланици, већ и њихова домаћа агентура; свака критика на њихов рачун проглашава се злочиначком. Војска је разоружана и упућена на „сарадњу“ са окупаторским војним формацијама.

Ово није опис стања из 1941 - мада су подударности заиста стравичне - већ из 2013. Сто година после коначног ослобођења Срба од турског јарма, Србија је опет у ропству. А што је најгоре, сам окупатор се претерано не труди: сав посао за њих „одрађују“ бивши Срби, у поређењу с којима ђенерал Недић испада малтене херој.

Срби су или заборавили, или погрешно разумели онај Андрићев епиграм о народу који „не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете“. Наши непријатељи, нажалост, нису. Штавише, направили су од тога цео програм поробљавања. Нема боље потврде Андрићеве тезе од Србије после фебруара 2008, када  трансформација Србије у Антисрбију, а Срба у Одсрбе, постаје и службено државна политика.

Одсрби, бивши Срби, нису нов феномен. Настајали су током векова туђинске владавине, што турске што аустријске. Многи од њих данас себе називају Хрватима, Шиптарима и Бошњацима, и такмиче се у мржњи према Србима. Друга врста бивших Срба стварала је Југославију и њом владала, жртвујући сопственост на олтару фантазија о  „братству и јединству“. У њиховим очима Слободан Милошевић је био неопростиви јеретик јер се 1987. усудио да доведе у питање - случајно или намерно - југословенству свети концепт репресије српства. Тај „проблем“ је отклоњен Петооктобарским пучем, а званично „помирење“ са јеретицима обављено је јула 2008, стварањем жутократије.

О жутократији је овде много тога написано. Али сада више нема никакве сумње да је уместо ње прошлога маја дошло нешто много горе. Не зато што се „нова“ владајућа коалиција једва разликује од старе, већ зато што су одглумљеним родољубљем прво привукли наду народа жедног правде и гладног истине, а затим ту наду изневерили, а народ издали и отровали.

Исто онако како су у време жутократије проглашавали издају Друга Боте и дружине као државништво и мудрост, медији задужени за спровођење окупације сада то чине са издајом ове власти. По већ опробаном рецепту, сервирају се сензационалне приче о криминалу, корупцији, бананама, авионима и атентатима. Измишљају се пријатељи у свету, а прави пријатељи се клевећу као злотвори. Чак се и порнографија мобилише у служби замајавања народа.

Али црна истина је на чистини, ко хоће да је види. Никаква разлика не постоји између Дачића, Вучића, Динкића и Николића, или Боте и Чедовишта. Сви раде за исте господаре, сви спроводе иста наређења. Док су Срби пословично несложни, бивши Срби сложно раде на свом циљу: затирању Србије.

Жутократија је безочно спроводила туђинске налоге и отворено заступала идеју преумљавања Срба у нешто друго. Када је то постало неодрживо, њихови господари су направили рокаду: уместо потрошеног Друга Боте и Жутократа, дошли су Господин Торис и Назадњаци. Тиме су на неко време замазали очи народу гладном правде више него хлеба (мада је и хлеба понестало), да нико не примети како су партнери у противприродном блуду остали исти: друг Дачић и банкстер Динкић. Остали су исти и господари, и политика, и циљеви. Једино се технологија променила.

Док је империја четрдесетих година прошлог века постављала гарнизоне, хапсила и стрељала таоце, ова садашња је поставила телевизију и новине. Пошто је саграђена кроз наметање виртуелне стварности као једине стварне, онда је сасвим логично да су и хапшења и погубљења ове империје виртуелна, медијска. Србе више не бомбардују „штуке“ већ Б92. Крајскоманда не мора више да лепи плакате по бандерама, већ има Danas, Жутитику, РТС, РТВ, Pink, Happy, Prvu, Peščanik, e-novine...

И као што су некада војници Вермахта наоружани шмајсерима и маузеркама наметали „еуропску цивилизацију тисућугодишњег Рајха“, тако данас окупаторски медији наоружани политички коректним говором мржње намећу ЕУропство без алтернативе. Учили су се на искуствима претходних окупатора, који су Србе безуспешно покушавали физички да ликвидирају, па им сада убијају душу. Јер народ са душом може да преживи покушај физичког истребљења, али без душе гарантовано престаје да постоји.

Постоји неколико теорија зашто Атлантска империја жели да Срба нестане, од фантазија рођених из незнања, преко вере и историје, до сопственог нихилизма, односно порива за самозатирањем, који преносе на нас као жртвеног јарца. Без обзира које објашњење је тачно, мало је вероватно да ћемо их лепим речима убедити да од свог циља одустану.

У остварењу свог наума, рачунају на горе наведене Одсрбе, који се понашају као култ слепих имитатора својих страних господара. Стављени пред избор „бити или не бити“, ти Хамлети су одлучили: они, Одсрби, ће бити, а они који желе да остану Срби, њима следује „не бити“. И свака њихова реч, дело и гест сведочи о тој одлуци. Против менталне и физичке окупације коју спроводи овај култ смрти, неће бити довољни протести, петиције или избори.

И Империја и квислиншки култ рачунају да ће Срби или остати несвесни шта им се ради, или ако се неким случајем и освесте, да ће из умора и очаја остати пасивни и дозволити реализацију злочиначког подухвата. Приметићете да је кључ њихове победе наша предаја. А за то има један леп народни израз: „рачун без крчмара“.

Спознаја стравичне стварности не би требало да нас паралише или обесхрабри, већ управо супротно: да нас ослободи илузија којима нас окупатори држе опијене, безвољне и оковане. Планови окупатора пропадају оног тренутка када схватимо да нема тог поклоњења којим би било ко из Србије могао да умилостиви оне којима је и најмања Србија превелика, а једини добар Србин - бивши Србин.

А онда, што рече песник:

„Треба служит чести и имену. 
нека буде борба непрестана, 
нека буде што бити не може“.

четвртак, 21. фебруар 2013.

Волфгангов рапорт Рајху

1941 или 2013?
Већ месецима документујем издајничку делатност што премијера Дачића, што председника Николића, што „првог потпредседника“ владе Вучића. У томе нисам усамљен. Упркос лавини доказа, и превише наизглед сувислих људи још гаји наду да је ова власт нешто боља од жутократије коју је у потпуности наследила. То је опасна илузија, и време је да се разбије. А то се најбоље чини истином - речима и делима самих издајника. У овом случају, позабавићу се извештајем Господара Wolfgangа претпостављенима у Берлину.

Иако се у окупационим медијима он представља као храбри борац против корупције - а улога негативца приписује Дачију - заборавља се да је још у новембру Вучић (Вучи? Волфганг?) изјавио Аустријанцима (!) да ће Србија наставити да хрли у ЕУропство без обзира шта о томе мислили Срби. А јуче је по други пут био у Берлину, где је рапортирао Немцима, иако му никада не би пало на памет да подноси рачуне сопственом народу. Зна се за кога ради, је ли.

Повод за пут у Берлин била је конференција „Балкан и будућност Европе - Улога Србије“, коју су организовали Фондација Роберт Бош, Европски фонд за Балкан и „Београдски фонд за политичку изузетност“ - којим председава озлоглашено сорошче Соња Лихт.

Немачки став према Србији је јасан, исписан крвљу и лажима. Упоредите немачке ратне плакате из 1941-44 са данашњим порукама из Берлина и Брисела, па ћете видети да се малтене ни по чему не разликују. С тим на уму, обратите пажњу шта је све „вицепремијер“ изјавио на овој конференцији у „пријатељском“ Рајху. Немам приступ никаквим инсајдерским информацијама - сви наводи се могу наћи у извештају режимске агенције Танјуг од среде, 20. фебруара 2013. Тако Волфганг вели:
Не кријемо ми своје поштовање према немачким домаћинима, и значај који Немачка има, и да желимо да будемо партнери у будућности. Знамо да то не носи само лаке и лепе ствари, економску и социјалну помоћ, већ испуњавање тешких обавеза и доношење непопуларних одлука.“
Пошто је, је ли, познато да је Немачка задужила Србе лепим стварима, што економски што  социјално, чиме је заслужила искључиво поштовање и испуњавање обавеза.

Иако је Танјугу изјавио да Немачка не условљава причу о обећању датума за почетак преговора о договорима о дискусији (о самом уласку у ЕУропство нема ни говора) признање Косовистана, Волфганг наставља: „...уверен сам да ће се решавати и неке кључне ствари којих нема у извештају Европске комисије.“ Ако их нема, зашто су „кључне“? Али пошто их нема у извештају, онда Волфганг може да каже како „нема условљавања“, иако добро зна да има. У сваком случају, за њега је „Важно је да што обећамо и испунимо“.

А шта је са свим пустим обећањима Запада? Шта су они то испунили? И шта је он њима обећао? На то Волфганг има одговор, па подсећа „да је прошли пут кад је био у Берлину обећао да ће пред лице правде бити изведени нападачи на немачке војнике, што је учињено.“

Чек' мало, какви „нападачи“ - они Срби на косметским барикадама, што су бранили своју земљу и своје животе, а на које су немачки окупатори пуцали?! И Волфганг се сад хвали тиме да их је похапсио? Господе Боже.

Додуше, он сматра да је за похвалу - а не срамоту - и његов допринос стварању државе Косовистан:
„Трудили смо се да урадимо што брже, да буде што безболније за наш народ, а истовремено донесе корист и нашем народу и свим осталима, без обзира на националну припадност, који живе на Косову“.
Ко би ти „остали“ могли да буду? Горанци, којима се ускраћује право на школовање на сопственом, српском језику? Роми, који су скупа са Србима протерани из Тачијевог „мултиетничког“ државоида? Или је реч ипак о Шиптарима, који ето „живе на Косову“ пошто су га окупирали и етнички очистили? Погледајте и регресију у лизању окупаторске чизме: док је у новембру Аустријанцима још и говорио о „грађанима Србије“ сада Немцима говори о „нашем народу“ - не сме ни име да му изусти.

Колико му је стало о том народу на окупираним територијама, Волфганг показује изјавом да се „три до четири одсто становништва севера Косова бави криминалним делима“. Какви аматери! Да су 100% криминалци, као његова влада, звали би и њих на конференције у Берлин.

Издају коју представља постављање границе сред Србије, Волфганг правда размишљањем владе „о целини интереса и широј слици целокупног Балкана“. О чему је реч? Танјуг специфично наводи да је скупу присуствовао и Волфгангов пандан из Загреба, Невен Мимица, те да се Волфганг осврнуо на односе Србије и Хрватске као две „најзначајније државе настале на простору бивше Југославије“.

Погледајте само перфидност ове реченице. Као да је Србија настала јуче, а није своју сто година изграђивану државност уложила у ту исту Југославију, коју је управо настанак Хрватске - не једном, већ два пута - учинио „бившом“!

После флоскула о „слагању о неслагању“ о прошлости - милион уморених Срба је, бива, омањи неспоразум - Вучи је изјавио да је „важније је да не гледамо другачије на будућност, јер се неће променити чињеница да живимо и не престајемо да живимо једни поред других“. За то време у Хрватској неће да „говоре ћирилицом“ а једини Срби поред којих желе да живе висе на брезама.

У два наврата су Срби пристајали да „не гледају другачије на будућност“ са Хрватима, и оба пута је то подразумевало усвајање хрватског погледа на будућност, а потом и одсуство било какве будућности Срба који су се нашли у власти „неовисне хрватске државе“. Ово више није само усвајање језика непријатеља, већ усвајање непријатељског становишта

Чиме се води ова самонегација, ово срљање у самоуништење? По Волфгангу:
 „Ми то не радимо зато што нам је неко ставио главу на пањ, и немамо алтернативу, већ зато што сматрамо да је то најбоље за нашу земљу, не само у економском и социјалном смислу, већ мислимо да суштински припадамо Европи, да је то незаустављив процес, без обзира на љутњу и јед који понекад постоје код дела нашег народа због онога кроз шта свакодневно пролазимо.“
Па зар није баш он пре три месеца у Скупштини изјавио да се у ЕУ мора, јер је алтернатива гладовање? Или је лагао онда, или лаже сада. ЕУропски однос према Србима јасно показује да они не мисле да Срби „суштински припадају“ њиховом рајху. Али Одсрби попут Волфганга и његових истомишљеника, е то је већ нешто друго. Јер из његових речи извире исти онај презир према Србима какав годинама већ долази од разних Солана, Филеа, Кацина, Луначекових, Пакових, и осталих чиновничића који умишљају да су богови Балкана.

Значи, сви они Срби које боли када им квислинзи вређају памет, када им отимају дедовину, скрнаве веру и име, ампутирају душу, то је тек „део“ неког аморфног народа који није достојан ни именице, а који „понекад“ осећа „љутњу и јед“?!

Присетите се сада како је зборио Врховни Жутник. Како и данас говори Чедовиште. Има ли икакве разлике између њих, и Волфганга? Има. Некада, док је још био Вучић, говорио је другачије. А онда се продао Империји. И сада сви они исто говоре, исто мисле, исто раде, у служби истих непријатеља и истог циља. 

среда, 20. фебруар 2013.

Препунише мјешину гријеха

Око Соколово, бр. 61
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов)
Сретење Господње овог лета 2013. било је сведок, истовремено, и понижења и победе. Понижења, јер је баш на тај дан - на годишњицу српског устанак против турског зулума - намесник Империје у телу председника Србије најавио ЕУтаназију српског устава, прогласио српске институције на окупираном Космету за „паралелне“ и најавио њихово преображење у „косовијанске“.

Хронику те издаје, најављене већ 2011, пише Бранко Жујовић. О издаји за обећање датума, са Космета пише Александар Ђикић. Председник општине Штрпце Звонко Михајловић одбија подвалу да су српске институције „паралелне“: то се пре односи на шиптарске институције такозване републике Косовије.

Блогер Стефан Душан осврће се на истински карактер „квислинга из Бајчетине“, који истога дана предаје Косово и даје орден Б92, медијском „бомбардеру“ Империје. Истина боли, али се мора рећи: Косовистан није направио Тачи, већ Београд, вели Станимир Трифуновић. Прво жути, сада назадни - али никако српски.

Ђорђе Вукадиновић пореди садашњу камарилу српских политичара са ђенералом Недићем, и указује на изузети случај Милорада Додика - што објашњава зашто је баш он сада на удару Империје и квислиншког култа. Да једино недићевштина одговара мучитељима са Запада, вели и Синиша Љепојевић.

Срећу у несрећи тражи Војислав Станојчић, који се нада да ће капитулација бар ослободити Србију сподоба попут Јелка Кацина. Али неће. Предаја ће само означити тријумф аутошовинистичких бескичмењака, попут једног лика којим се бави Владимир Димитријевић. А убрзо потом следи нестанак.

То су, барем, снови и жеље Империје и њених култиста. Али упркос свој стварној и привидној моћи, Србија се умирит' не може. Јер на Сретење је одржан и протестни скуп „Никад граница“, где је окупаторима и узурпаторима поручено да неће успети.

Јер Косово није само комад земље, или пар речи на папиру званом „преамбула Устава“, већ морална, историјска, митолошка и вредносна вертикала српства, како подсећа Никола Танасић. Зато га и отимају они који Србима желе нестанак. Зато Срби нипошто не смеју да га предају. А та борба не само да није готова, нити изгубљена, већ тек почиње, вели  Оливер Вуловић.

Све је више јасно да је прошлогодишње престројавање на челу државе - где су Жутократе замењене Назадњацима, а Дачић и Динкић аванзовали унутар коалиционе владе - било у ствари финта Империје да обезбеди коначну капитулацију Београда. За само шест месеци Николић је потпуно потрошен, подсећа Жељко Цвијановић, али и он и његови господари још рачунају на неспремност Срба који су га пролетос подржали да признају колико су преварени. Али како пише Срђан Воларевић: „да бисмо наду повратили, морамо је узети од онога коме смо је и дали.“

Иако ова власт још није достигла жутократе у зулуму по метру квадратном у секунди, није да се не труди. Притом жути никада нису крили своју ЕУфорију, док су се и социјалисти и напредњаци некада клели у своје родољубље, да би потом доживели Преокрет. И то онај чедовишни. О једном таквом орвеловском примеру пише Александар Павић.

Кад смо већ код дешивровања, пропаганду сепаратиста на северу најбоље сецира Душан Ковачев; преопоручујем и његову деконструкцију наводног антифашизма Радомира Константиновића.

Квислиншки култ Србију убија под изговором да је „цивилизује“ и води у св(иј)етлу будућност. Занемарују притом, сасвим намерно, да су њихови „цивилизирани“ господари још држали робове и кметове када је и ропство и кулучење у Србији забрањено Сретењским уставом. На значај тог акта подсећа Мирослав Свирчевић.

Толико, дакле, о вези култиста и „реалности“ на коју се стално позивају. Али ми те илузије које гаје они и Империја пре личе на закључке Турака, пошто су 1813. угушили Карађорђев устанак. А то не само што није био крај Срба, већ почетак стогодишње борбе на крају које је Османско царство протерано са Балкана, а Србија изборила слободу.

уторак, 19. фебруар 2013.

Сабах са шејтаном, или какве везе има Том Хенкс са Косовом

Требало би да нам је одавно познат феномен лажне вести у коју сви поверују. Сетите се наводног инцидента са Србином који је голим рукама убио ајкулу у Египту. Или београдског кафића наводно затвореног на захтев америчке амбасаде због непримереног имена. Или „Милосрдног анђела“. Или кад је Том Хенкс изјавио на америчкој телевизији да је Косово српска земља...

Шта велите? Ово последње је тачно? Пренео Танјуг, Жутитика, све могуће новине, блогови, електронске листе, итд.? А реците ми онда, одакле им та информација? Зар није чудно што је та „вест“ свугде, од слова до слова, идентична? Што се не наводи термин наводне емисије? Што, на крају крајева, не постоји снимак те фамозне изјаве на Јутјубу, где иначе може да се нађе скоро све под капом небеском (попут лажираног снимка „Марша на Дрину“ са бечког новогодишњег концерта из 1987...)?

Занимљиво, зар не?

Само је Џулији Горин пало на памет да ступи у контакт са Хенксовим агентом, откуд је врло брзо стигао одговор: „Ово је потпуна измишљотина; не знамо одакле вам та информација, али није истинита.“

Не знам ко је пустио ову „вест“ у оптицај, а могу само да нагађам зашто. Можда како би се проверио проток „управљања утисцима“ међу Србима. Можда да би се (додатно) компромитовали медији у Србији, како класични тако и алтернативни. Сејање раздора и забуне у редове непријатеља је тактика стара колико и човечанство.

Оно што посебно фасцинира, али и ужасава, је колико је спремно цела прича прихваћена, без икаквог покушаја провере. Позната је чињеница да је Хенксова жена Рита грчког порекла и православна. Па пошто је Хенкс, по жени, малтене скоро па „брат православац“, онда ова гласина звучи веродостојно. И гле „случајности“, на крају „вести“ која је неколико пута обишла интернет пише да је Хенкс православне вере!

У психологији се ово зове „потврдна предрасуда“ (енг. confirmation bias). Верујемо у оно што желимо да верујемо. Ако се уклапа у предрасуду, примамо „вест“ без двоумљења о њеној истинитости. Зато, ако неко хоће да управља утисцима, треба само код публике да створи одговарајуће предрасуде, а онда може да им сервира какве год лажи жели, јер ће све покусати као најслађу истину.

Тако су, рецимо, Срби својевремено сатанизовани причом да су „комунисти“ који угњетавају „демократске“ Словенаца и Хрвате, а потом - када је прича о комунизму потрошена падом Берлинског зида и крахом СССР - да су „ултранационалисти“ који из чиста мира и зле намере нападају „мултикултурне и толерантне“ суседне државе (!). Коначни ударац је био скоро па предвидив: агенција за пропаганду (у служби западних спонзора Загреба и Сарајева) подвалила је америчким јеврејским удружењима тезу да су Срби - васкрсли нацисти!

Немојте да ми верујете на реч, проверите и сами.  Као што нисте „вест“ о Хенксу.

Нисам ни ја у свему овоме безгрешан. Прошлога новембра сам се „упецао“ на фото-вест о наводним протестима жутократа против Драгана Ђиласа - за коју се врло брзо показало да је фотошоп. Видели људи ретуширану слику улице која више тако не изгледа, и огласили се.

Што је најцрње, лета 2011. писао сам овде баш о том феномену:
Ако неко, било ко, свесно (а не из незнања) инсистира на неистини, зашто да му верујемо? Зато што је „наш“? Па како онда можемо било коме да замеримо што верује у најцрње неистине о нама, зато што су му потребне, корисне, или штавећ? Како онда можемо да замеримо некоме што тврди да су Срби радили ово или оно - па није битно да ли је то сасвим тачно, али је ето у „духу“ онога што се радило? А на основу чега онда знамо какав је тај „дух“, ако не по речима и делима - онаквим какви јесу, а не каквим их замишљамо?
Не знам да ли је неки Србин аутор подвале о Хенксу, или је реч о ујдурми извана. Можда се ради о некоме ко мисли да је у борби против окупације и трулежи све дозвољено. Али управо на то рачунају они непријатељи који желе да нас потпуно затру, да нас претворе у оно што су и сами постали. То тровање душе им је коначни циљ, а освајање територија и убијање људи само успутне станице на путу злочина.

Зато кад следећи пут чујете неку „вест“ у коју желите да поверујете, прво је проверите. Нехотично ширење дезинформације јер се у њу поверовало из предрасуде је људска грешка, па самим тим и опростива. Али свесно ширење неистине није ништа друго до „чекање сабаха са шејтаном“.

понедељак, 18. фебруар 2013.

Сироти мали разбојници

Када се крајем децембра прошле године причало о тобожњој апокалипси по мајанском календару, неко је из фиоке извукао класични виц о америчким медијима. У случају стварног краја света, веле, у Њујорк Тајмсу би вероватно освануо наслов: „Смак света: најтеже погођене мањинске заједнице“. 

То ми је пало на памет кад сам јутрос наишао на овај текст из Вашингтон Поста, у којем се предстојеће америчко повлачење из Авганистана посматра из угла продавача украдене војне робе. Сасвим озбиљно.  

Ни сад не могу да одгонетнем тачну намеру аутора текста. По тону би могло да се закључи како му не смета ни лоповлук, ни корупција, ни америчко „увођење демократије“, већ му је кабулски бувљак украдене робе некако пријатнији од аутентичних локалних продавница. Било како било, извештач Поста сасвим ненамерно описује како тачно изгледа „благостање“ под чизмом Империје.

Наравоученије, за оне који хоће и могу да уче. 

- Сиви Соко

У Кабулу, продавачи украдене америчке робе стрепе од будућности
Вашингтон Пост, 16. фебруар 2013
Ричард Лајби

Кад картон сапуна нестане из америчке војне базе, или из контејнера НАТО залиха, пре или касније завршиће на тезгама Буш Маркета, неке врсте лоповског шопинг-центра у центру Кабула.

Добивши име по Џорџу Бушу млађем, председнику САД који је почео рат у Авганистану, овај бувљак ради већ преко осам година, захваљујући присуству страних војника који обезбеђују ратни плен. У доба Обаме, међутим, константно повлачење америчких трупа наговештава фајронт за ову кошницу дућана, где је на продају све од смрзнутог пецива пуњеног пекмезом до шампона против перути.

На неки начин, бивљак служи као микроекономски барометар стрепње Авганаца од краја 2014, када се завршава борбена мисија коалиције предвођене САД. Најава председника Обаме у прошлонедељном обраћању Конгресу да ће убрзати повлачење преосталих 34.000 војника током ове године само је додатно забринула трговце, који не знају шта ће се десити када одлазак западне војске прекине доток новца и материјала.

„Бизнис је некад био добар“, вајка се дућанџија Сабур, наслоњен на полицу са препаратима против бубуљица и боје за косу (намењене мушкарцима). „Али сад је депресија.“

Неколико дућанџија вели да је промет опао за 50 одсто од прошле године, када је отишла већина војника пристиглих у „таласу“ 2009. Опала је и количина војне робе за крађу, а цене су порасле. Притом све мање страних хуманитарних радника долази у потрази за познатом западном робом.

„Да је Обама рекао да неће повући војску, бизнис би порастао“, тврди 47-годишњи Сабур, који нема презимена и спада у Авганце који се противе повлачењу. Председник Хамид Карзаи, пак, сматра да повлачење неопростиво касни.

Сабур тврди да је 11-годишње присуство САД донело његовој ратом напаћеној земљи безбедност, шансе за девојчице и жене, и функционалну државну управу. „Неки кажу да Американци треба да оду, али то је губитак за нас,“ вели он.

Друге дућанџије кажу да се ипак уздају у вишу силу од америчког долара. Двадесетогодишњи Самјулах, обучен у мајицу са лажним симболом армије САД, каже: „Алах је милостив. Ако нам Обама не да хлеба, даће Алах.“

Попуст „на пет прстију“

Кошница од неких 600 дућана и тезги, Буш Маркет је минијатурни пример масивне корупције која је израсла из дотока милијарди долара у војној и развојној помоћи за Авганистан, где је „скидање кајмака“ уобичајена пракса од врха до дна друштва.

Већина дућанџија се прави да не зна одакле потиче роба коју продају. Али како објашњава један трговац, Авганци који добију посао у војним базама веома вешто себи обезбеде „попуст од пет прстију“ на робу која пристиже. Сандуке потом кријумчаре у камионима за ђубре, вели трговац, који није хтео да се представи.

Авганске власти ретко шаљу рације у базар, осим кад Американци не посумњају да се међу украденом робом налази нешто осетљиве природе. Дућанџије кажу да су последњи пут видели америчке војнике током једне авганске рације, пре отприлике две године.

Америчка армија није одговорила на наша питања о пореклу робе на пијаци. Што не значи да проблем робе украдене из логора, или пошиљки скренутих пре одредишта, није службено примећен. Маја прошле године, генералмајор Ричард Лонго, заповедник одсека за борбу против корупције, посетио је базар на позив независног војног листа Stars and Stripes.

„Сигурно да не поричем да крађе има“, изјавио је Лонго новинарима, док су дућанџије купцима паковале робу у кесе са ознакама војне и ваздухопловне Службе Размене.

Многе тезге нуде асортиман војне робе, али је далеко више кинеских копија од  аутентичних војних ручних сатова, обуће, ранаца и мајица. Ту су још и ножеви и боксери какви могу да се нађу у Америци у продавницама војних вишкова.

Становници Кабула сећају се претече ове пијаце, тзв. „Брежњев маркета“ из времена совјетске окупације, где је на продају био кријумчарени, украдени и одбачени војни материјал, укључујући и оружје.

Ове недеље, у понуди Буш Маркета били су сандуци Готових Оброка (MRE), војних следовања на којима је одштампано упозорење о забрани препродаје. Нико се на то не обазире. Пад дућана ниже, радници истоварују сандуке чоколадица, на којима још стоје етикете: „Намењено службеним војним продавницама“.

„Тридесет милиона лопова“

„Људи донесу робу, не знам откуд“, каже 59-годишњи Сали Мухамед, чији дућан продаје чоколадице за око 40 центи. У Америци им је цена долар.

„Авганистан има 30 милиона лопова“, наставља Мухамед са киселим осмехом, цитирајући једну од процена укупног становништва земље, „и двеста хиљада странаца који су такође кварни.“

У хладном и блатњавом Кабулу, где се бетонски бункери и стражарнице испреплићу са  бакалницама где на отвореном висе животињске трупине, Буш Маркет је нека врста освежења за америчке очи, чудесна оаза познатог благостања.

Али понуда зависи од тога шта је којег дана „пало с камиона“: бочице љутог соса, паковања туњевине, протеински напитци, чак и божићни напитак од јаја.

То што се ради о украденој роби не значи да је јефтина. Паковање жвакаће гуме кошта два долара, више него у Америци.

Трговац и бодибилдер Рахметулах Кан (21), с поносом објашњава да његов инвентар протеинског прашка омиљеног међу војницима потиче директно из складишта ваздушне базе Баграм, и сличних места широм Авганистана.

Седећи у замраченом дућану - у Кабулу је поново нестало струије - Кан је понудио мрачну визију будућности. „Ми смо Авганци, хоћемо да задржимо своју земљу“, вели он. „Али данас нема посла, нема пара. Шта ћемо да радимо кад Американци оду?“

На то питање ни он није имао одговора.

среда, 13. фебруар 2013.

Небом свеци сташе војевати

Око Соколово, бр. 60
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов)
Хоћете ли на Сретење? Ако не, зашто?

Добро рече ономад др. Неле Карајлић (видео), цео свет је пошандрцао. Американци лове одметнутог полицајца који тражи контролу оружја (!), Хрвати неће да „говоре ћирилицом“, а римски епископ даје оставку на престо св. Петра, први пут у шест векова (а и тада су биле другачије околности). Испаде да је у окупираној и избезумљеној Србији још и нормално што се ДВД коалиција „партнерише“ са душманима, капитулацију проглашава државништвом, а земљу што предаје што продаје у бесцење.

Шта год био мотив Бенедикта XVI да се одрекне ватинканског престола, можда ће наступајући метеж око избора његовог наследника мало да олакша екуменистичке притиске на СПЦ и учини беспредметним расправу око доласка римског епископа („папе“) на прославу годишњице Миланског едикта. Зашто би та прослава требало да се организује у Милану, а не у Нишу, објашњава Никола Живковић у есеју о животу и делу цара Константина.

Ни коалиционе партнере, ни опозицију, ни компрадорске медије изгледа не занима што Ивица Дачић руши устав и државу, али зато се опсесивно баве детаљима његових сусрета са осумњиченим криминалцима, или телевизијском намештаљком са водитељком без гаћица. Милан Дамјанац примећује да је у тој причи водитељка још испала часна, у поређењу са осталима, док се Пјотр Искендеров пита ко и зашто руши Дачића, односно да ли иза свега стоје они који сматрају да није довољно издајник.

Александар Павић пише како неохабсбурговци на северу Србије одбрану уставног поретка проглашавају за „клерофашизам“ најцрњим говором мржње - који је њима, је ли, дозвољен зато што се односи на Србе. У Вуковару је у међувремену освануо графит да ако понестане врба за Србе, „нема везе, могу и на брезе“. О позадини напада на ћирилицу у Славонији пише Александар Мркаљ, док Веселин Матовић подсећа на историју прогона ћирилице као прогона Срба уопште.

Душан Пророковић упозорава на озбиљну опасност од понављања осетијског сценарија на северу окупираног Космета. Грузијску експедицију је 2008. зауставила руска војска. Ко ће ову? Да неће можда КФОР? Драгомир Анђелковић: на примеру Белорусије подсећа колико вреде обећања Запада. Једина гаранција слободе су „сув барут и оштар мач“.

Већи проблем од Шиптара је, међутим, државни „врх“ (или беше дно?) Србије, који делује у потпуној супротности са вољом и интереима народа. Александар Павић показује како, на пример седам државотворних теза Срба који и даље бране Космет.

Како скренути Србију са пута суноврата, а без потока крви и услуге душманима? Бошко Обрадовић из „Двери“ предлаже оснивање „патриотског блока“ окупљеног око неких основних националних интереса.Жељко Цвијановић објашњава како би тај блок могао да утиче на политичку сцену, јер би самим постојањем понудио сламку спаса већ добрано залуталој ДВД власти. Убрзо се огласила и режимска Жутитика, нападом на предлог као „немогућу мисију“. Урпкос злонамерном претеривању, проблем сујете и неслоге ипак постоји, о чему пише Миодраг Новаковић

За то време, Србију настављају да злостављају са Запада, напомиње Владимир Димитријевић. Земљом влада квислиншки култ, на чије „вредности“ подсећа Маринко Вучинић. Сам народ још није начисто са неким историјским заблудама, о чему пише Драгослав Павков. Ту је онда и опсесија мишљењем „света“, вели Бранислав Ристивојевић. Као последица свега тога, Срби су од слободних људи постали разбаштињени робови, а Србија нечија туђа плантажа, с правом тврди колега Србо. А то се неће променити дискусијом...

Чиме хоће? Протестом као првим кораком, тврди сасвим озбиљно Љубиша Спасојевић. А потом, видећемо.  Герилски отпор даје резултате, али се приближавамо фази када би отварањем медијског фронта Русија неизмерно помогла борби за слободу, сматра Жељко Цвијановић.

У праву је Бранко Жујовић када пореди Србију са пингвином од којег се тражи да лети; али можда је проблем што је заборавио да плива, а нема ко да му покаже.

уторак, 12. фебруар 2013.

Четврто Сретење, или позив на дужност

Споменик Вожду Карађорђу (Печат
1. Сретење Господње

У Охридском прологу (1928) епископ Николај Велимировић о Сретењу Господњем написа:
„У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја.“

Господ, дакле, није хтео да се огреши о сопствени Закон. А данас људи који су за себе умислили да су богови свакодневно газе не само Божији закон, већ и законе које су сами донели. Не само поједине прописе, којима се ни броја не зна, већ и највиши закон сопствене земље. Њихов презир према Уставу је у ствари симбол презира и према земљи, и према народу, и према Богу.

2. Устанак
„Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,
Нит' су ради Турци изјелице,
Ал' је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су Божји угодници,
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош'о ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе.“
(Почетак буне против Дахија)

На Сретење 1804. године почео је велики српски устанак. Народно предање вели:
„Небом свеци сташе војевати;
И прилике различне метати....
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.“
Узнемирени чудним небеским догађајима, дахије се састадоше да виде шта им је чинити. Ту им „Старац Фочо од стотину љета“ даде упозорење:
„И ми нашег цара не слушасмо,
Већ велики зулум подигосмо:
Погазисмо њихово поштење;
Свакојаке б'једе износисмо,
И гријоту Богу учинисмо,
Сад су 'наке постале прилике,
Сад ће нетко изгубити царство“
Дахије не примише овај савет, већ наредише сечу кнезова широм Београдског пашалука, мислећи да ће тиме застрашити рају и спречити побуну. Десило се управо супротно, дабоме: Ђорђе Петровић измиче убицама и у Марићевића јарузи код Орашца покреће устанак.

Турцима је требало више од девет година да устанак угуше, али је непуне две године касније подигнут нови. Од Београдског пашалука настала је Кнежевина Србија - још увек подређена Стамболу, али сваким даном све слободнија. Српски успех охрабрио је остале балканске хришћане и означио почетак стогодишње борбе за ослобођење од турског јарма.

3. Устав

Убрзо се, међутим, испоставило да су Срби самовлашће туђина заменили самовлашћем једнога од својих - Милоша Обреновића, вође другог устанка. Бројне побуне против Милошеве самовладе довеле су на Сретење 1835. до доношења првог српског устава.

Посебно је занимљива 11. глава Сретењског устава (чланови 108-131), којом се регулишу „Обштенародна права Србина“:
„111) Сваки Србин и без сваке разлике једнак је пред законима Србским...
112) Нико у Сербији не може се ни гонити ни затворити, развје по пропису закона, и от законе и природне власти.
113) Нико у Сербији да не стоји више от три дана у затвору, а да му се не јави кривица, за коју је затворен, и да се не узме на испит.
114) Нико у Сербији не може казњен бити, већ по закону и по пресуди надлежнога суда.
115) Кому се један пут судило већ за какву кривицу, пак је по пресуди судејској казњен и отпуштен, или нађен да није крив, оному неможесе по други пут судити за исту кривицу.
116) Свакому грађанину Србскому отворен је пут к свим чиновима у Сербији, како се само нађе, даје способан и достојан к њима. При једнакој способности предпостављасе Србин страному.
117) Сваки Србин има право бирати начин живљења свог по својој вољи, само који није на обштенародну штету.
118) Како роб ступи на Србску земљу, от онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао. Србину слободно је роба купити, но не продати.
119) Имање сваког Србина, било какво му драго, јест неприкосновено. Ко се покуси, дирнути у туђе добро и имање, или присвајати га, или окрњити, онај ће се сматрати за нарушитеља обштенародне безбједности, био он ко му драго и от куд му драго.“
Неприкосновеност имовине. Једнакост пред законом и слобода живота и рада. Habeas corpus. Заштита пред судом. Укидање робовласништва. Није ни чудо да су против устава били како Милош, тако и Турци (где ће вазалне кнежевине да имају устав?), али и Аустрија и Русија, које су још држале кметове и којима је ово слободарство мирисало превише на француску револуцију.

Обратите пажњу и на члан 118. Америка, која сада свет „цивилизује“ бомбама и обојеним револуцијама, ропство је укинула три деценије после Србије.

4. Сто година ближе

Коначно ослобођење од турског јарма извојевано је у Балканском рату 1912, а победом у Великом рату, шест година касније, надохват руке било је и ослобођење свих Срба под страном владавином. Али онда се залутало на странпутицу историје; српска државност, слобода, традиција и крв уложени су у немогућу заједницу са браћом која то нису хтела да буду. И сан о слободи постаде кошмар.

У физичку и моралну беду у којој се данас налази, Србију нису довели ни ратови, ни санкције, ни наводно непријатељство „целог света“ (под којим се у ствари подразумева само Атлантска Империја и њени вазали). Она је наступила тек када је на власт дошао квислиншки култ лажних спаситеља. Задојени похлепом, мржњом и ништавилом, они ево већ тринаесту годину владају Србијом, за рачун својих страних господара. Једина разлика између њих и дахија су имена - и мобилни телефони.

Колико ће још „сиротиња раја“ да трпи зулум овог култа, и лажнога царства западнога? Док преду приче о накарадној прослави 1700 година Миланског едикта, посленици Империје односе се према Србима као пагански Римљани према хришћанима ономад: „Non licet vos esse!“ Немамо право да постојимо. Чизма душманина је сто година ближе.

Како, онда, и куда даље?

Позив на дужност

Прво и пре свега, мора се стати у крај квислиншком култу. Без тога је немогућ било какав отпор Империји, било какво привређивање, било какав преокрет беле куге. То је нужни предуслов да би борба за опстанак имала икаквог изгледа за успех.

Они су се одметнули од закона, како Божијег тако и сопственог - и зато морају да оду.

Они тлаче народ Србије горе него дахије, што из личне похлепе што у служби страних господара - и зато морају да оду.

Они немају право да славе Сретење, јер су отеловљење суште супротности слободи која је проглашена рождеством Господа, али и 1804, и 1835, и потом - и зато морају да оду.

У позиву на Сретењски сабор пред спомеником Карађорђу, Александар Павић пре неки дан пише:
„Једно је пуко обележавање историје и читање о њој, а нешто сасвим други прилика да се она реафирмише кроз лично учествовање. Ово опште, саборно Сретање на Сретење требало би да представља управо то. Сретање Србије са самом собом - да се још једном, јер опет је такво време дошло, види ко је вера, а ко невера, ко је спреман да само чита или рецитује Косовски завет - а ко је спреман да искористи ову ретку привилегију коју нам је историја уделила: да га живи.“

Ето како даље. Ето куда.

Закон, Слобода и Србија зову нас да испунимо своју дужност.

Више од тога не можемо. Мање не смемо.

субота, 9. фебруар 2013.

Плес златног медведа

Већ трећи дан на југу Калифорније траје рат. На једној страни је полиција, од Лос Анђелеса до Сан Дијега. На другој, Кристофер Дорнер.

Полиција или војска? Потера за Дорнером (фото: Reuters/CNN)
Ветеран ирачке окупације, Дорнер је 2004. напустио војску у чину морнаричког поручника (струка обезбеђење, специјализација стрелац) и запослио се као полицајац у Лос Анђелесу. Почетком 2009. је отпуштен, наводно због лажних оптужби на рачун претпостављеног. По званичној верзији, Дорнер је лажно оптужио надређено лице да је мимо прописа ударала осумњиченог цивила. Сам Дорнер се куне да је говорио истину и да је отпуштен зато што му је судила комисија састављена од пријатеља и сарадника оптужене инструкторке.

Озлојеђен оваквим третманом, Дорнер је постао одметник. Осумњичен је за убиство кћерке и зета председника полицијске комисије Квана, као и још три полицајца у Лос Анђелесу и околини. Као одговор, све полицијске управе у јужној Калифорнији мобилисале су и наоружале своје припаднике. Тешко наоружани и оклопљени полицајци сад крстаре улицама, трагајући за Дорнером. По неким извештајима, покушао је да украде једрилицу у Сан Дијегу. По другим, виђен је у хотелу код скијалишта Велики Медвед. Упркос свему, Дорнер још увек измиче потери. Нервозни полицајци су два пута припуцали на камионете за које им се учинило да одговарају опису Дорнеровог плавосивог Нисана. У једном инциденту није било повређених, док су у другом озбиљније рањене две жене које су достављале новине. Полицијско образложење подсећа на НАТО, с пролећа 1999: „опростите, омашка“.

Полиција и медији представљају Дорнера као психопату и поквареног полицајца. Његов манифест, међутим (потпуна верзија) тврди супротно: да је он родољубиви Американац који се целог живота борио за систем, али га је на крају систем изневерио и оклеветао. Чак и кад се куне у освету и прети дојучерашњим колегама да неће преживети ако га сретну, Дорнер хвали Холивуд, председнике Обаму и Буша, Хилари Клинтон и Џоа Бајдена, генерале Пауела и Петреуса, ЛГБТ активисте... Залаже се за оштру контролу наоружања, диви се Кристофу Валцу за улоге у Тарантиновим филмовима (да ли је овде можда реч о радикалној интерпретацији Тарантиновог моралног императива?), а највећа иронија је можда то што на сав глас хвали медијски естаблишмент - исти онај који је тај последњи део његовог манифеста изоставио, јер се не уклапа у званичну причу.

За амерички естаблишмент, Дорнер је отеловљење најгорег кошмара. Да је којим случајем био белац, истеран из војске, хришћанин или републиканац, нашао би се као поручен за улогу архинегативца у холивудском „ријалитију“ усмереном на остварење обећања Обаминог другог инаугуралног говора. Али реч је о тамнопутом Американцу, пожртвованом војнику, који не верује у Бога али верује у Обамину и Клинтонову либералну демократију (са све „ГЛБТ“ правима) - другим речима, један је од „њихових“. Зато се други део његовог манифеста у медијима не цитира. Али је на интернету - још увек - доступан.

За то време, ионако скоро непостојећи углед полиције на југу Калифорније полако нестаје, јер им Дорнер измиче упркос великој хајци. Притом је сама полиција замало убила исто онолико цивила, и то насумице, колико и Дорнер у својој вендети. Уз толико нервозних и до зуба наоружаних полицајаца, тешко је рећи колико ће још „грешака“ да се деси до краја потере. Сам Дорнер ће вероватно бити убијен у сукобу с полицијом, осим ако не успе да пређе у Мексико - под условом да му је то циљ. Није први, а вероватно неће бити ни последњи, Американац који је разочаран системом одговор потражио у насиљу.

Вишегодишње злостављање чињеница и силовање стварности које Империја упражњава у иностранству - од Балкана до Ирака и шире - полако али неминовно цури и на домаћи терен. Док је раније јавност била вољна да оправда мере забране наоружања после масовних пуцњава, одговор на недавни покољ у Конетикату био је велики скок у куповини оружја и муниције. Обамина власт је недавно узела за право да робот-летелицама напада и америчке држављане (чак и у самој Америци) без суда и суђења, ако их претходно прогласи терористима. Колико се год медији и политичари трудили да то порекну, Дорнеров случај показује да је мечка већ почела да игра и пред њиховим вратима. Можда баш она златна, са заставе Калифорније.

четвртак, 7. фебруар 2013.

О култури интернета

Неки од утисака Балдура Бјарнасона, исландског писца и програмера, о култури комуникације и стваралаштва на интернету. Из есеја „33 запажања о 2012“, објављеног 5. фебруара 2013.

интернет трол

8. На интернету не постоји дијалог, већ у рововима укопани идеолошки табори. Њихов став о вама зависи једино од тога да ли ваши аргументи иду у прилог њиховим предрасудама. Ако се ослањате на чињенице и логику, сви табори ће бити непријатељски расположени. У овом рововском рату, најбоље што можете да се надате је да вас митраљеска гнезда неће приметити.

10. Писање не цени нико, чак ни издавачи. О писцима постоји много пубертетских фантазија, али нико, па чак ни писци, изгледа не воли да пише. Сви би радије да уживају благодети славе и богатства које пружа успешна каријера писца, него да раде на томе да квалитетно пишу.

12. Поруке које добијете од читалаца биће углавном свађалачке, љутите, или негативне у неком другом смислу. Осим кад од вас траже да радите бесплатно.

14. Похвале су често ограничене на пролазне медије, попут Твитера, док за позитивну критику на блоговима, у приказима и другим трајним медијима мора да се плати... Резултат је да похвале оду у ветар, док негативни коментари остају заувек на жучним блоговима, форумима и у коментарима.

15. Читаоци највише воле кад пишете о општим местима или кажете нешто здраворазумско. Ако било шта захтева размишљање, нове вештине или идеје, публика напросто нестане. Идеје које су нове или непознате публици биће или игнорисане, или дочекане на нож.

16. Нико не мари кад сте у праву, али многи уживају кад погрешите, и користиће сваку прилику да вас на то подсете.

20. Једино што читаоци више воле од општих места је када се о њима пише љутито. Бесни и неразумни текстови често добију десет пута више пажње од уравнотежених и разумних.

21. Заједнице добију ону врсту дијалога коју заслужују. Када сву пажњу посвете или баналностима или запењеном лудилу, онда на крају једино то и добију. Тужно је али истинито да се највише чита жуч, односно да се на њу добије највише реакција.

среда, 6. фебруар 2013.

На трон сједе неправо узети

Око Соколово, бр. 59
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов)
Некада сам бројао дане жутократије. Сад се данима агоније не зна броја. Мислим да је Ратко Дмитровић преблаг када хунту на власти назива „циркусантима“. Јер они би били смешни, да нису трагични.

Може и треба човек грохотом да се смеје кад Љубиша Спасојевић пише о хокус-покус триковима ЕУропских „усрећитеља“, или о случају Краљевића Зарка и Муса Дрекаџија.

Али је то све више истина од имбецилног спина који свакодневно сервирају некад жути а данас црни медији. Преко тих медија, страни господари намећу своју стварност Србији, сматра Слободан Антонић.

Примера је безброј. Мирјана Бобић-Мојсиловић пише о случају премијера који је „видео цица-мацу“. Радован Калабић расветљава ко су то наводни „просветитељи“ а у ствари професионални хулитељи на све што је свето. А Миодраг Зарковић наставља експозе аутономашке „гује у недрима“ упркос хајци квислиншког култа. Добар коментар на њихов,  истински говор мржње у културно колонизованој Србији има Мило Ломпар.

Колонизатори експлоатишу слабост у народном карактеру, која вероватно потиче још из доба ослобођења од Турака: опсесији шта о нама мисле други. О том феномену пише Жељко Свитлица, а о његовој манифестацији међу политичарима - опсесији „рејтингом“ -  Зејнел Зејнели. Притом није реч само о медијском испирању мозга, већ и школском, на шта подсећа  Саша Ставретовић.

Није лоше да преиспитамо како је до свега овога дошло. Драгослав Павков има одличан есеј о дугом путу у деструкцију, док Србо попуњава празнину текстом о тровању извора, којим су од некад најбољих Срба у само пар генерација створени Одсрби.

Захваљујући свему томе, онда, ова власт може да се проглашава мудром и државничком, а у ствари је штеточинска. Душан Пророковић вели да ово што се ради нису преговори, већ предаја. Оливер Вуловић сматра да се ради о класичној велеиздаји. Уосталом, просудите сами на основу списка шта су све жути и назадни досад „договорили“, који је саставила Јелена Гускова.

Упирање прстом у Дачића или Вучића промашује суштину. Криви су и многи други поред Дачића, подсећа Драгомир Анђелковић. Партијашко препуцавање унутар власти и са наводном опозицијом највише личи на оно чешљање бабе док село гори. Једно велико беспуће изгубљеног времена, како пише Синиша Љепојевић.

Милисав Станковић сматра да се ова власт од претходне разликује само по брзини задовољавања Империје. Имајући у виду да је две трећине власти идентично претходној, то и није неко чудо. Изјава Томислава Николића пред састанак са „председницом Косове“ је још један пример понижења: бива, Србија је храбро пристала да се на њеној територији направи независна држава, сад је ред да добије нешто заузврат. Да - нова понижења. И то само хунти бескичмењака на власти није јасно. Или их није брига. Не зна се шта је горе.

Да би се створила фиктивна садашњост, прво мора да се искриви прошлост. То је умногоме већ учињено. Коме је још познато деловање усташких конзула у Недићевој Србији за време 2. светског рата? Добро је онда да на то подсећа Владимир Димитријевић. Не би се смела заборавити ни злодела попут новосадске рације; о крокодилским сузама оних који су ослободили једног од џелата, пише Душан Ковачев. Јер ако дозволимо да нам други пишу историју, отеће нам свако право на истину, како вели Бранко Жујовић.

Упркос свим напорима Империје, култа и машинерије контроле, ипак мислим да смо близу постављања дијагнозе. Али већи део посла - лечење - тек предстоји. Шта и како даље, питање је сад.

ЕУропство сигурно није решење. Дејан Мировић већ дуже време указује на раскорак између визије о ЕУропском меду и млеку и горке стварности Македоније, Хрватске, Бугарске и Румуније.

Да ли је спас у напуштању косовског „баласта“, како константно труби култ? Боже сачувај.  У праву је Жељко Цвијановић када у разговору за Борбу за веру каже да је Косово животно питање сваког од нас, много више него кућа или посао. Јер без Косова нема Србије, а убрзо потом ни Срба.

Јелена Вуканић има два занимљива есеја о томе како би Срби могли физички да опстану. Политички, питање Велике Албаније могла би на средње и дуже стазе да реши Русија, нада се Борис Алексић. Али за краткорочно, акутно решавање државних проблема потребна је конкретна акција. Жељко Цвијановић сматра да је потребно патриотско окупљање пред могуће ванредне изборе, јер би они могли да буду последња шанса да се нешто промени мирним путем.

Само треба бити свестан да није могуће променити судбину Титаника бољим аранжманом лежаљки на палуби. Без заокрета кормилара, ледени брег је судбина.

понедељак, 4. фебруар 2013.

Студија из аутошовинизма и родољубља

један од постера читалаца Гардијана
Исту причу причају скоро сви политичари у окупираном Србистану: у ЕУропској унији, мед и млеко теку позлаћеним улицама. Србија мора да за улазак у ту Унију жртвује све, па и територију, име и историју, јер ће се уласком у њу решити сви проблеми. Та св(иј)етла будућност нема алтернативу.

Пошто се ради о класичној демагогији, ова прича је отпорна на чињенице. Попут оне, на пример, да Бугари - који су се Унијом „усрећили“ сада већ давне 2007 - долазе у Србију да раде као грађевинци, препродавци и ратари.

„Цене су немачке а плате бугарске“, вели један сељак, којем се више не исплати да гаји поврће на својој земљи, па копа кромпир у туђој да би преживео. Господар Vucich вели да ће без ЕУропске уније да се гладује, а ево, гладује се - у њој!

Ништа боље нису прошли ни Румуни, који су примљени заједно са Бугарском. Иако су уласком у ЕУропство 2007. обе земље отвориле границе диктатима бриселских комесара и слободном протоку робе и капитала, за њихове свеже обесправљене раднике границе су остале затворене. Румуни и Бугари остаће „ЕУропљани“ другог реда до јануара 2014, када им истичу ограничења на (легално) запошљавање у другим земљама ЕУ. Енглеској, на пример.

Својевремено је режим Тонија Блера намерно „мултикултуризовао“ Британију масовним увозом најмилитантнијих муслимана (што из арапског света, што из Пакистана, што из „Косовије“), али и надничара из тада свеже анектиране Пољске. Пошто је свака критика муслимана означавана као недопустиви „расизам и ксенофобија“, мета једа обесправљених британских радника постали су вредни Пољаци. Иако су се многи пољски печалбари у међувремену вратили кући - јер су остали без посла због економске кризе - Енглези сад страхују од сличне најезде Румуна и Бугара, када им истекне другоразредни статус.

Тако Гардијан извештава да је тамошњим властима чак пало на памет да инвестирају новац из све празније државне касе у кампању аутошовинизма. Иако се ради само о предлогу, читаоци Гардијана већ су послали своје предлоге пропагандних постера, на којима би могли да им позавиде чак и квислиншки култисти Жутије.

„УК? Бљак!“,  „Британија је срање“, „Дођите да чистите клозете“, „Британија је сива, смрдљива, мокра расистичка скитница“, поруке су само са неких од постера. „Британија је пуна...“ вели један, наводећи све могуће грозоте, и поручујући на крају: „Мрзимо себе, мрзићемо и вас“. А на постеру који критикује Британце што су „гласали за овакве“ (са сликом Блера, Камерона и садашњег градоначелника Лондона), аутор вели: „И ми бисмо да одемо, али јавни превоз не ради“. И то све после прошлогодишње олимпијаде, која је малтене била фестивал британског патри(ј)отизма!

Румунски одговор, међутим, нико није очекивао. Портал gandul.info направио је кампању „А што нам ви не дођете?“ (Why don't you come over?), нудећи потенцијалним енглеским туристима смештај код румунских домаћина. Кампања је попраћена подсмешљивим али истинитим постерима:

- Наше точено пиво јефтиније је од ваше флаширане воде;
- Говоримо енглески боље од Француза;
- Пола наших жена изгледа као Кејт (супруга принца Вилијама - прев.), а друга половина као њена сестра;
- Код нас се не наплаћује казна за гужву у саобраћају (као у Лондону - прев.); верујемо да је гужва сама по себи казна;
- Ваша недељна кирија овде плаћа цео месец - са све проводом у кафани;
- Наш метро није пројектован за сардине (Сардине, извините!);
- Наша контрола летења зна како да ради по мећави. За њих је то „влага“.

Слика је вредна хиљаду речи. С једне стране имате самомржњу civiliziranog Запада, а са друге Румунију, која можда јесте осиромашена финансијски, али не и духом. Наводно мултикултурну и толерантну Британију - која у то име бомбардује по свету - наспрам тобоже расистичке и примитивне Румуније, која није ратовала од 1944*. Постмодерно, милитантно атеистичко и нихилистичко друштво које жели да своје (без)вредности наметне свима, и традиционално друштво које на презир одговара поносом и духовитим гостопримством. Јер новчано сиромаштво није срамота и може да се промени, док за духовну беду лека нема.

Румуни су тога изгледа свесни. А ми?

* Напомена: Накнадно сам сазнао да је Румунија, као чланица НАТО, присутна у окупационој мисији у Авганистану са неких 1800 војника. Доказ да се не може бити „неутралан“ а део сателитског система Атлантске Империје. 

субота, 2. фебруар 2013.

Преокрет на истоку

Другог фебруара 1943, заробљени су и последњи остаци немачке 6. армије, чиме је окончана битка за Стаљинград.
Споменик „Мајка Отаџбина“ код Стаљинграда
Немачка ратна машина заустављена је пред Москвом децембра 1941, али је већ у пролеће следеће године поново кренула у напад. Уместо према престоници СССР, немачки удар - ојачан сателитским јединицама (међу којима је била и 369. легионарска пуковнија из НДХ) - усмерен је на југ, према доњем току Дона и Волге и нафтним пољима Кавказа.

У почетку су нападачи низали успехе и чинило се као да је поново 1941 - све док немачка 6. армија није стигла пред Волгу, код градића са судбоносним именом: Стаљинград.

Насеље Царицин (од татарског „Сари су“, Жута река) спомиње се први пут 1589. Првобитно тврђава на стратешком месту у доњем току Волге, око које су се својевремено борили побуњени козаци Стјењка Разин (1670) и Јемељан Пугачев (1774), у 19. веку у Царицин стиже железница и насеље почиње да се развија као трговачки центар региона. После октобарске револуције, град су држали бољшевици под командом Ј.В. Џугашвилија (Стаљина) - и у његову част, преименован је 1935.

Од трговачке варошице, Стаљинград је убрзо постао центар тешке индустрије, са заводима који су производили тракторе и камионе, а потом тенкове. Али Немцима није било занимљиво само да униште и осујете совјетску ратну производњу, или да остваре потпуну контролу над Волгом, већ да освајањем града названог по омраженом непријатељу остваре и моралну победу.

Али моралног значаја Стаљинграда били су свесни и Совјети, па је Стаљин издао чувено Наређење 227: „Ни корака назад“. Браниоци, под командом генерала Чујкова, борили су се од куће до куће, у рововима, тунелима, напуштеним и порушеним фабрикама. Немци су ушли у Стаљинград, али га никад нису освојили. Онда је дошла зима, а потом Операција Уран.

Под командом Григорија Жукова, совјетске резерве уништиле су немачке бокове и одсекле Шесту армију у рушевинама Стаљинграда. Немци су постали заробљеници сопствене стратегије: Хитлер је одбио предлоге за повлачење, не желећи да напусти град од којег је сам направио симбол. Упркос Геринговом обећању да ће снабдевати 6. армију из ваздуха, Луфтвафе није могла да испоручи ни десетину потребног материјала опкољеним јединицама, док је Манштајнов покушај да се пробије до њих заустављен.

Шеста армија предала се Совјетима само два дана после десетогодишњице Хитлеровог ступања на власт. „Хиљадугодишњи Рајх“ потрајаће само још две године. Генерал Паулус, којег је Хитлер унапредио у фелдмаршала у нади да ће овај извршити самоубиство, из совјетског заробљеништва се вратио 1953, а умро је четири године касније, на годишњицу предаје.

На месту где су Немци хтели да сломе отпор Совјетског савеза, сломљена је кичма немачких армија на источном фронту. Већ следећег лета, после битке за Курск, Црвена армија почиње незадрживо напредовање пут Берлина, и победе.

Током Хрушчовљеве „дестаљинизације“, 1961. је Стаљинграду промењено име у Волгоград. Пре два дана, градска скупштина Волгограда је донела одлуку да врати старо име граду на шест дана у години: 2. фебруара, 9. маја, 22. јуна, 23. августа, 2. септембра и 19. новембра. А петиција за стални повратак славног имена граду-хероју има већ преко 50.000 потписа...

петак, 1. фебруар 2013.

Србија се умирит' (не) може

Зашто га нема?
На порталу Факти појавио се јуче занимљив текст, у којем неколико социолога и новинара одговара на питање новинарке Диана Милошевић зашто у Србији нема бунта попут оног у Грчкој или Словенији.

Одговор није једноставан, дабоме. Саговорници упиру прстом у недостатак артикулисаних вођа, инерцију народа, страх да може бити горе, заблуде о садашњим властодршцима. Свега тога има, али то све заједно није довољно да објасни ситуацију. Ја бих рекао да се ради о једној чудној комбинацији страха, лењости, и мудрости.

Лењост потиче од вишегодишњег испирања мозга, односно философије месијанства где нико не сматра да од њега било шта зависи, већ се чека да Неко Други дође и реши све проблеме. Па и најмање. Како је својевремено писао Момо Капор:
Београђани... непрестано чекају да се нешто историјски реши, па да онда почну да живе... Седе тако, бистре високу политику и расправљају о томе како смо сами на свету и како нас нико не воли (чак ни сами себе) и рачунају кад ће се пробудити велики руски медвед да их узме у заштиту... А већ годину дана зјапи разваљена брава на капији. Неко украио сијалицу из лифта. Подрум се не закључава јер је у браву гурнута жвакаћа гума... (Нови станар)
Ту је онда још и питање да ли би тако програмирани људи знали да препознају месију чак и кад би се овај неким чудом појавио.

Улога страха није нимало занемарива. Квислиншки култ је давно престао да обећава бољу будућност која само што није наступила - на страну сад што њихова понуда представља повратак у седамдесете, бирајте којег века - и прешао на претње гладовањем, ратом, санкцијама, повратком „мрачних деведесетих“ и чиме све не. Нико да спомене, дабоме, парадокс да баш оне који су та зла чинили Србима култ сад проглашава „пријатељима и партнерима“ без алтернативе. Страх се ионако не заснива на логици, већ на емотивној манипулацији.

Притом није баш сасвим јасно шта би могло да буде горе од овога. Отворена окупација? Тешко, јер се цела стратегија Империје заснива управо на српском самоубиству. Давно би они то сами урадили, да могу. Али не могу. Зато им је неопходно да се Србија добровољно одрекне идентитета, историје, вере, традиције, културе, територије, како би сопствено силовање амнестирала као понешто грубљи али потпуно својевољан однос. Све док Србија то одбија, они остају силоватељи, и ништа више. 

Добро онда, где је ту мудрост? У учењу на сопственим грешкама. Зашто у Србији већ годинама нема уличних демонстрација? Не зато што се њима у принципу ништа не решава. Ето, Милошевић је ономад успео да почисти кукавичку партијску номенклатуру управо захваљујући „догађању народа“. Студентске демонстрације 1996-7 су довеле опозицију на власт у градовима. А петооктобарски пуч је срушио Милошевића. Али после тога? Е, то је она научена лекција.

Једине масовне демонстрације после тога, велики митинг против „независне Косове" 2008, квислиншки култ је потпуно обесмислио преко медија и провокатора - од паљевине згодно пусте америчке амбасаде, до крадљивица патика које је ето случајно снимала водећа квислиншка телевизија. Пошто култ поседује такве механизме преусмеравања масовних протеста, они губе вредност као средство борбе.

То наравоученије је потом утврђено силом. Неколико месеци касније, тада већ жута полиција је брутално разбила демонстрације поводом хапшења Радована Караџића, усмртивши Ранка Панића. Кад не могу да преусмере, могу да убију: то је била порука упућена свима који су хтели да режим руше на улици. Потом је то подвучено превентивним хапшењима противника „параде поноса“ и „језивом реакцијом“ жуте државе на претњу тој њеној светињи.

Трансфузијом власти са жутократа на ДВД коалицију, Империја је успела да продужи радни век квислиншком култу. Али грдно се варају ако мисле да су трајно елиминисали могућност побуне. И овакав народ - медијски анестетисан, страхом спутан и индуковано лењ - свеједно би могао да изведе побуну, уколико би га повео неко ко зна како се то ради.