„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 27. јул 2013.

Квадратура нихилизма

Јуче је један познаник поставио на Фејсбук следећи цитат:
 "Realno mladi u Srbiji imaju 4 opcije:
1) da odu napolje (nece biti lako ali ce biti lakse i bolje nego ovde, i odmah, a i u buducnosti)
2) da pocnu da se bave nekim kriminalom (privredni, narko, ...) - tu ne moraju da budu clanovi stranke vec samo da placaju odr. politicare
3) uclane se u partiju, rade svasta za istu, uvlace se kome treba i isplatice im se (posao u nekom JP, mesto u nekom odboru, ...)
4) trude se i rade posteno, ceo zivot provedu u bedi, nesreci i gorcini (posto realno ni ovi koji sad imaju 20-ak godina nece doziveti neko blagostanje u zemlji, ili ce se to desiti pred sam kraj zivota kad i nije bitno)

Najbolja opcija je 1, najnepostenija 3, a 4. je najgluplja. Realno u sredini u kojoj se krade, vara i sl. ko to ne radi je budala.
Dakle ako ste posteni i normalni - palite sto pre odavde.
Ako ste delimicno posteni/casni - bacite se na kriminal.
Ako ste ljudski talog - partije su vas put.
I ako ste budale na kvadrat - ostanite ovde i radite posteno, samo sebi cete naskoditi"
Минут-два копања по интернету, и нађем извор: коментар под именом „Pa Ko - sta voli“, а поводом текста „Омладина труле државе плива у партијском талогу“ нечега што се зове „Радио021“.

Премиса текста је да у Србији нема посла осим ако се не „уградите“ у неку страначку синекуру. А ко је луд да започиње приватни бизнис, или се бави земљорадњом? Сви знају да од тога не може да се живи (осим оних који ето живе). Отприлике исто као што сви знају да су Срби геноцидни злочинци, да је против њих „цео свет“, и да ће без ЕУропске уније Србија да гладује (pек'о Вучић). По аутору текста, „талог“ је судбина и ништа друго није могуће.

И ту стижемо до коментара, који док ово пишем има 69 позитивних и 6 негативних оцена. Из сваке речи (написане на мачећем српском) просто цуре нихилизам и безнађе. Упоредите полуписмену констатацију „Realno u sredini u kojoj se krade, vara i sl. ko to ne radi je budala“ са оним што је недавно написала Сара Хојт. И она сматра да је створена средина у којој су варање и крађа пожељније од рада и поштења - али верује да мора да буде другачије, и бори се за то. Успут, Хојт живи у Америци - у оном рају где је наводно „лакше и боље него овде, и одмах а и у будућности“, како вели анонимни нихилиста.

Испада да су Голдман Сакс измислили зли Срби. Да Кркобабић управља Детроитом, који је управо банкротирао јер не може да исплати пензије - а камоли плате - учитељима, ватрогасцима, полицији или општинским радницима. Да је Динкић измислио теорију економске стабилизације кроз примарну емисију и стимулацију банкарских кредита, а не Кејнс.

Јесте чињеница да су садашњи сатрапи Србије листом лопови, лажови и издајници, али то што они раде итекако су ЕУропско-атлантске вриједности. Крађа? Корупција? Непотизам? Странчарење? Добро дошли у Сједињене Америчке Државе. Поздравио вас Берлускони. Или онај Ангелин министар што је кривотворио докторат. Или британски парламентарци који су кривотворили признанице. Или Грци који су проневерили милијарде кроз „повољне кредите“ са Голдман Саксом. И тако даље, до бесвести.

Ово није оправдање за понашање Државног Дна. Само стављање ствари у контекст. Поквареност, лоповлук и издајништво у Србији не постоје у вакууму, већ су производ систематског форсирања таквог понашања. Тога је било и за време Броза, и деведесетих, али после петооктобарског пуча постаје системска вредност. Као и неписменост и некултуру, на овакву врсту нихилизма - израслог из аутошовинизма, мржње према сопственом и неосноване љубави за туђе - гледа се као на нешто сасвим нормално, чак и пожељно. А они који и даље поштују старе, нормалне вредности проглашавају се за „будале на квадрат“ што саме себи наносе штету.

А зар није будала управо онај ко кука како му ништа не ваља, али не само што неће да се бори да то промени, већ и друге покушава да одговори од борбе? Ма горе од будале: злотвор. Позивањем на одлазак, предају или посрнуће, такав служи управо систему којем се наизглед противи.

Све док има истинољубивих новинара, поштених конобарица, вредних земљорадника, мајки које рађају децу уместо да их абортирају, и уопште речено људи који поштење цене више од брзе зараде и (веома привремених) физичких благодети „свих царстава овога свијета“, квислиншки култ неће успети да победи. Зато се толико и труде да обезвреде, упрљају и обешчасте све чега се дохвате. Јер оно што они раде престаје да буде зло само и једино ако укину добро као опцију. Отуд и прича да њихова политика „нема алтернативу“.

Недавна истраживања веле да су Срби међу најнесрећнијим народима на свету, јер не могу више ни да замисле срећу. Такво стање није природно, већ последица свесног, вишегодишњег убијања у појам. Прихватањем тог убијања, у каквом год облику, постајете саучесник у сопственом страдању.

А не мора да буде тако. Лаж да мора је ланац којим вас држе оковане, нож којим вам убијају наду, гајтан којим вам даве помисао на срећу. Квислиншки култ је култ нихилизма, а његови следбеници верници ништавила. Свако ко верује у било шта мимо њиховог несветог тројства - „у се, на се, и пода се“ - представља јеретика, смртну опасност за њихов опстанак на власти. Сваки трачак светлости смета њиховој вољеној помрчини.

Зато упалимо светло. Можемо. И морамо.

2 коментара:

Filip Bulovic је рекао...

Мачећи Срби пишу мачећим српским и некако просто мјаучу. Од кога очекујеш да се бори? Па њима никаква борба и не пада на памет, у борби може и да се погине а то је просто страшно и тако антицивилизацијски и антидемократски. Народ који не поштује своје хероје, своје очеве и дедове, своје матере и бабе и не може другачије ни да размишља. И није то само данас, ево реченице која описује Београд између два рата:

Међутим, престоница на чијим улицама у ритама просе обогаљени солунци, а по новостеченим вилама се точи шампањац и ори женски смех, није баш гостољубива према тамо неком млађаном поети из „прека”.

За то време Милунка Савић ради као чистачица у хипотекарној банци. Да је слушала мачеће Србе, примала би француску војну пензију и седела у Ници или Кану. Нешто касније духовити становници престонице, а да би контрирали Недићеву пропаганду где он избеглице из НДХ зове наши, за исте користе назив ваши, са дугим а, дакле вашке. А како су Срби устали у заштиту војводе Петра Бојовића или мајора Драгутина Гавриловића, о томе уопште не треба ни говорити а и нема се шта рећи. Просто да човек помисли да све што је ваљало погибе на Солунском фронту а Србију преплавише потомци дезертера и дегенерика који нису били способни да служе војску. Добар је Бог који нас трпи и гледа како се од Србије прави Содома и Гомора.

Бојан је рекао...

Btw, ти људи који стално по форумима и сајтовима причају о одласку негдје.. не знам како и гдје планирају да оду.. Румуни и Бугари су ушли у ЕУ 2007. године и тек почетком наредне године ће имати слободу рада и кретања по свим земљама ЕУ.. Хрватима следећи циклус разматрања долази половином 2015. а без проблема их могу држати на узди до 2020. године. Поред тога, незапосленост младих до 30 год у Грчкој, Шпанији, Португалу и другим земљама се креће око 50%. И у многим другим ЕУ земљама ситуација није пуно сјајнија већ се маскира статистикама. Ове чињенице формирају прилично јак притисак на тржишта рада у ЕУ земљама, гдје већина Срба једноставно нису конкурентни.

Да би се добила радна дозвола, потребно је дакле да особа посједује скуп знања која су дефицитарна на тржишту рада поједине чланице.. у том контексту о одласку могу да размишљају људи из техничких струка, и то највише ит, машинство, електротехника и сл, и дио медицинара. Поред њих су повремено тражена занимања типа вариоци, радници на некаквим специјализованим машинама и особље за његу старијих. У принципу сва остала занимања имају веома мале, готово никакве шансе да добију радну дозволу за рад у некој од земаља, посебно имајући у виду високу незапосленост у осталим чланицама која ствара притисак на тржишта рада.

Даље, чак и када се пређе тај праг добијања радне дозволе, онда креће борба са конкуренцијом, рад за ниске плате, рад преко фирми посредника, несигурност запослења, и проблеми са језичким и културолошким разликама. Једна плата тешко да може да покрије потребе фамилије, осим ако се не ради о дефицитарном кадру али и тада је то покривање без неке могућности штедње.

У принципу ова питања су нешто сложенија него што многи људи мисле. Нисам посебно обавјештен о другим државама али чини ми се да ни САД и Канада нису више неке дестинације за запошљавање.