Спиновање вУЧКа

Да ли је Вучи мало нервозан?

Цео циркус звани „реконструкција владе“ требало је да буде прерасподела моћи унутар Државног Дна, на штету премијера Дачија а у корист првог потпредседника вУЧКа. Иначе, та самозвана функција, која не постоји ни у традицији ни у прописима, савршен је одраз како сујете тако и неурозе човека који би да буде „калиф уместо калифа“. Али шта ако су у праву анализе да му калифат не дозвољавају баш инострани господари?

Можда то објашњава медијски блицкриг овог викенда, који је почео у лондонском Индепенденту, а завршио у Танјугу. Енглеском листу Вучи се представио као „партнер Запада у Србији“ (дословно: "the West’s go-to man in Serbiа") а боме и у региону. Затим се побринуо да интервју конструктивно преприча увек послушни Танјуг.

(наслов и поднаслов из Индепендента)

Занимљиво је, дабоме, шта се у препричавањима нагласи, шта изостави, а шта чак и погрешно преведе. Рецимо, споменуте су Вучићеве похвале британским министрима - чак и дегутантно антисрпском Хејгу - али не и обећање да ће „везе бити још јаче, а британска влада ће у нама наћи поуздане и чврсте савезнике“. (оригинал: "The ties will get closer and the British Government will find us reliable and supportive allies".)

Волфганг, међутим, није остао на шлихтању Енглезима и Американцима, већ је искористио сваку прилику да понизи Србију и Србе. По њему, злочине над Србима треба заборавити (put behind us), да се не постане заробљеник прошлости (trapped in the past). А како, по вУЧКу, та прошлост изгледа види се из анегдоте о састанку са америчким министром војним.

Једном приликом је министар Панета (иначе оперативац од поверења Клинтонових) почео да набраја све ратове у којима је Америка учествовала. И уместо да упита како то да једна наводно мирољубива земља толико ратује, и то освајачки, по целом свету, вУЧКо је видео прилику да попиша сопствену земљу. Па је прво рекао да је Србија ратовала још више (што није тачно), а онда да је много тих ратова изгубила (што такође није тачно). Зар није „сарадња“ са Западом чудо?

Иначе, неко у Танјугу је ову догодовштину превео као збуњени осмошколац. Синтагма "Serbia could better that" не значи „Србија је могла то боље“, него „Србија вас у томе надмашује“. Што, како већ рекох, није истина. Не само да је мање ратовала од Американаца, већ је сваки пут то било за слободу, на сопственом кућном прагу. Недвосмислено је изгубљен само рат против Бугара 1885. Стварно, вУЧКо све више почиње да звучи као бивши Врховни Жутник...

Елем, ово набацивање Индепенденту новинар Њујорк Тајмса Ден Билефски описао је на Твитеру као „добар профил Вучића, некадашњег Милошевићевог посилног, сада умереног проевропејца“. Он сам је вУЧКа описао као „моћног“ првог потпредседника владе у тексту о суђењу Мирославу Мишковићу. Тај текст је такође (креативно) пренео Танјуг.

(Наслов из Њујорк Тајмса који је Танјуг мало „кориговао“ у преводу) 

По београдској агенцији, фокус ЊТ је био на одлучности власти Србије да искорене корупцију и безакоње. Текст је насловљен: Њујорк тајмс: Влада Србије жели да са себе скине ознаку „земље без закона“. Проблем је само што се синтагма „култура безакоња“ (culture of lawlessness) спомиње тек успут, и приписује „наслеђу балканских ратова деведесетих“, док стварни наслов текста гласи: „Суђењa тајкуну фасцинирају Србију, земљу корупције“ (Tycoon’s Trials Rivet Serbia, Land of Graft). Сад вам је јасно зашто је то мало „нашминкано“ у преводу.

Танјугово подаништво расветљава, сасвим нехотице, детаљ из текста Билефског, који је за саговорника са „српске стране“ узео Дејана Анастасијевића - некада дописника Времена (и америчког Тајма), а сада дописника Танјуга из Брисела.

Значи, подаништво је врлина, Србија је „поуздани савезник“ који жели да „заборави прошлост“, а Запад јако воли и поштује „моћног“ првог-заменика-премијера, веле Вучи и Танјуг. Па ко поверује.