Закључак есеја Ен Барнхарт (Anne Barnhardt) из фебруара 2012 (оригинал).
Иако госпођици Барнхарт није познато стање у Колонији Квислиншког Култа (алијас Србији), очигледне сличности нису нимало случајне.
(превод и адаптација, Сиви Соко)
Кад се све одузме и сабере, покриће за било коју валуту није ни физичка материја, ни колективна апстракција коју зовемо „држава“. Не. Покриће за валуту је карактер и интегритет људи који стоје иза ње. Просто речено, ми смо златни стандард. Ми смо носиоци „пуног поверења“ у данашње новчанице Федералне Резерве [САД]. И тбог тога, драги читаоци, ова земља неће скоро оздравити, а на краће стазе јој прети скоро сигурна пропаст.
Све што сам протеклих дана читала на ову тему [банкарство и валута - прим. прев.] увек садржи кратку напомену да се описана теорија заснива на моралном друштву са владавином права, поштеним прописима и народом који је по правилу честит и поштен. То упозорење било је написано на различите начине, али је било присутно у сваком случају, лебдећи изнад свега осталог као измаглица. У случају морално посрнуле нације, сва теорија пада у воду. Ако су људи покварени а не поштени, ако се власт понаша као мафија, онда сви економски системи и постулати престају да важе. Ако не постоји владавина закона, а привреда се састоји од мита, крађе и пљачке, онда нема везе какве су вам банке, или да ли вам се валута заснива на поверењу или злату - пре или касније, тај систем и привреда ће без икакве сумње пропасти.
Нажалост, то је фаза у којој се налази ова земља [САД - прим. прев.]. Има још добрих људи, дабоме, али ни издалека довољно да понесе терет моралног посрнућа масе осталих. Чак ни они који никада сами не би украли или отели, немају храбрости да се одупру пљачкашима и силеџијама. Случај МФ Глобала је доказ. Жртве ове отимачине су углавном слегле раменима и прихватиле да су опљачкане, прихватиле да ништа не могу да учине - и вратиле се по још, тргујући на истој берзи која је омогућила превару и похару. Колико је мени познату, само један трговац је из чисто моралних разлога напустио професију, како би заштитио поштене клијенте и изразио протест против неправедног система.
Наша влада огрезла је у корупцији, пљачки, отвореном злочину и издаји, али већина народа не жели да зна за то, а камоли да се томе супротстави. Тиме су постали саучесници. Штавише, нимало занемарљив део становништва свесно делује како би се окористио суштинским непоштењем система. Други, пак, желе да се придруже олигархији кроз избор на политичку функцију. Да не буде забуне, ово се односи и на такозвану левицу и на такозвану десницу. Посрнуће је свуда.
Друштва могу да пропадну веома брзо. Нама је требало 50 година. Ако узмемо Русију за пример, биће нам потребно много више од 50 година да ту штету поправимо, и то само ако је пропаст стигла до самог краја и ствари почињу да иду набоље. А мислим да дотле још нисмо стигли. Морал се не може завести уредбом. Културу је немогуће очистити од зла, себичности и лењости преко ноћи, чак ни ратом. Кад бих вам рекла да ће до расплета доћи за наших живота, без директне интервенције Бога, била бих неискрена.
Имали смо то нешто, и проћердали га. Сада га више нема, и неће га вратити никаква државна, економска, или монетарна политика. То може да дође само од Бога, али Бог помаже само онима који то отворено од Њега затраже.
Ми, народ, увек ћемо бити суштинска подлога наше валуте, јер је у принципу новац само мерило људске способности да ствара и производи. Непоштени људи нити стварају, нити производе, већ краду. Тако да је валута морално посрнулог друштва по дефиницији кварна. У дегенерисаном друштву, новац није мера способности за рад и размишљање, већ способности за крађу и избегавање рада.
Некада смо били попут злата, сјајни и лепи. Сада смо шљака: хладни, тврди и ни од какве користи. И од ТОГА се данас састоји „пуно поверење“ у амерички долар. Све док наша култура не престане да посрће, наша валута остаће бзевредно ђубре.
Иако госпођици Барнхарт није познато стање у Колонији Квислиншког Култа (алијас Србији), очигледне сличности нису нимало случајне.
(превод и адаптација, Сиви Соко)
„Ми смо злато“
Кад се све одузме и сабере, покриће за било коју валуту није ни физичка материја, ни колективна апстракција коју зовемо „држава“. Не. Покриће за валуту је карактер и интегритет људи који стоје иза ње. Просто речено, ми смо златни стандард. Ми смо носиоци „пуног поверења“ у данашње новчанице Федералне Резерве [САД]. И тбог тога, драги читаоци, ова земља неће скоро оздравити, а на краће стазе јој прети скоро сигурна пропаст.
Све што сам протеклих дана читала на ову тему [банкарство и валута - прим. прев.] увек садржи кратку напомену да се описана теорија заснива на моралном друштву са владавином права, поштеним прописима и народом који је по правилу честит и поштен. То упозорење било је написано на различите начине, али је било присутно у сваком случају, лебдећи изнад свега осталог као измаглица. У случају морално посрнуле нације, сва теорија пада у воду. Ако су људи покварени а не поштени, ако се власт понаша као мафија, онда сви економски системи и постулати престају да важе. Ако не постоји владавина закона, а привреда се састоји од мита, крађе и пљачке, онда нема везе какве су вам банке, или да ли вам се валута заснива на поверењу или злату - пре или касније, тај систем и привреда ће без икакве сумње пропасти.
Нажалост, то је фаза у којој се налази ова земља [САД - прим. прев.]. Има још добрих људи, дабоме, али ни издалека довољно да понесе терет моралног посрнућа масе осталих. Чак ни они који никада сами не би украли или отели, немају храбрости да се одупру пљачкашима и силеџијама. Случај МФ Глобала је доказ. Жртве ове отимачине су углавном слегле раменима и прихватиле да су опљачкане, прихватиле да ништа не могу да учине - и вратиле се по још, тргујући на истој берзи која је омогућила превару и похару. Колико је мени познату, само један трговац је из чисто моралних разлога напустио професију, како би заштитио поштене клијенте и изразио протест против неправедног система.
Наша влада огрезла је у корупцији, пљачки, отвореном злочину и издаји, али већина народа не жели да зна за то, а камоли да се томе супротстави. Тиме су постали саучесници. Штавише, нимало занемарљив део становништва свесно делује како би се окористио суштинским непоштењем система. Други, пак, желе да се придруже олигархији кроз избор на политичку функцију. Да не буде забуне, ово се односи и на такозвану левицу и на такозвану десницу. Посрнуће је свуда.
Друштва могу да пропадну веома брзо. Нама је требало 50 година. Ако узмемо Русију за пример, биће нам потребно много више од 50 година да ту штету поправимо, и то само ако је пропаст стигла до самог краја и ствари почињу да иду набоље. А мислим да дотле још нисмо стигли. Морал се не може завести уредбом. Културу је немогуће очистити од зла, себичности и лењости преко ноћи, чак ни ратом. Кад бих вам рекла да ће до расплета доћи за наших живота, без директне интервенције Бога, била бих неискрена.
Имали смо то нешто, и проћердали га. Сада га више нема, и неће га вратити никаква државна, економска, или монетарна политика. То може да дође само од Бога, али Бог помаже само онима који то отворено од Њега затраже.
Ми, народ, увек ћемо бити суштинска подлога наше валуте, јер је у принципу новац само мерило људске способности да ствара и производи. Непоштени људи нити стварају, нити производе, већ краду. Тако да је валута морално посрнулог друштва по дефиницији кварна. У дегенерисаном друштву, новац није мера способности за рад и размишљање, већ способности за крађу и избегавање рада.
Некада смо били попут злата, сјајни и лепи. Сада смо шљака: хладни, тврди и ни од какве користи. И од ТОГА се данас састоји „пуно поверење“ у амерички долар. Све док наша култура не престане да посрће, наша валута остаће бзевредно ђубре.
Нема коментара:
Постави коментар