„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 07. април 2013.

Када закон лежи у топузу

Записана историја бележи успон и пад многих империја. Свака је створена силом. Свака је покушала ту силу да озваничи законом, како би поредак који је успоставила кроз привремену војну надмоћ потрајао и када те надмоћи више не буде. Некима је то успевало више, некима мање. Примера ради, иако је Наполеон Бонапарте побеђен пре скоро 200 година, његов грађански законик још увек се поштује широм Европе, па и света.
Ко неће у демократију, демократија ће по њему
Атлантска империја, међутим, јединствен је пример хегемона који уништава сопствене законе, жртвујући властити легитимитет и трајање зарад тренутне превласти.

ЕУропска пљачка поверења - Наводне разлике, па чак и ривалитет, ЕУ и Атлантске империје, иду у прилог владајућим круговима с обе стране Атлантика. У стварности, ЕУ је у потпуности подређена САД на војном и спољнополитичком плану, попут вазалне државе или сателита, док економску политику и једних и других одавно диктирају банкарски картели, а не бирачи за које мало ко мари.

С тим на уму, недавни догађаји на Кипру нису тек догађај на периферији ЕУ, већ могуће предсказање даљег империјалног пропадања. После вишедневних притисака, уцена и медијске сатанизације, кипарска власт пристала је да „опорезује“ штедише у банкама на острву, како би добила „спасилачки“ зајам од ЕУ и ММФ-а. Међутим, док су затворене банке и ограничења на банкоматима спречавала Кипране да повуку своје паре, и банке и банкомати у Енглеској и Русији радили су сасвим нормално, па је велики део страних улагача успео да се на време избави са торпедованог кипарског брода.

Мада су медији на западу ово представљали као „спасење“ Кипра, и слепцу је јасно да се десило управо супротно: ЕУ, ММФ и кипарска влада удружили су се у злочиначки подухват да опљачкају јавност како би намирили коцкарске дугове банкара и шпекуланата.

Тиме су, међутим, послали сигнал широм света да на Западу имовина више није светиња, да улог у банци више није сигуран, и да правила више не важе. По речима једног коментатора, „За само неколико недеља, помпезни и глупави идиоти на челу Европе успели су да униште највреднији аспект банкарства на Западу: поверење поверилаца. Оно се више никада неће вратити“.

Како заобићи УН - Оно што је „спасавање“ Кипра урадило банкарском систему, интервенције на Балкану урадиле су међународном праву. Само што у оба случаја јавност још увек није свесна свих последица.

Рат за југословенско наслеђе (1991-95) Империја је употребила да прузме УН. Светска организација прво је добила немогући задатак очувања непостојећег мира, затим је осуђена као „неадекватна“, да би на крају НАТО отворено преузео „наметање“ мира. Непуне четири године касније, НАТО је напао остатак Југославије а да УН није ни питао за дозволу.

Међутим, тај рат од самог почетка није ишао по плану. Примирје закључено у јуну 1999. било је озваничено резолуцијом 1244 Савета безбедности, и само тако је НАТО могао да окупира Косово и Метохију. Иако је алијанса у пракси рутински кршила 1244, само њено постојање (и гаранције територијалног интегритета Србије) кварило је планове НАТО и његових шиптарских штићеника. Зато је Империја чинила све у својој моћи да резолуцију заобиђе.

Прво је употребила мартовски погром 2004. као изговор за укидање услова „стандарди пре статуса“. Онда је организовала фарсу од „преговора“ о статусу на којој је предложен „Ахтисаријев план“. Када је тај предлог наишао на препреке у УН, на миг Империје, привремене шиптарске институције прогласиле су независност и једнострану примену Ахтисарија. На неспретан упит Србије пред Међународним судом правде, судије су - под притиском Империје - мучењем језика и логике донеле пресуду да то проглашење није било противправно.

Одлука МСП из 2010. била је на нивоу типичне пресуде МКТЈ, још једног примера изругивања Империје праву и правди. Такозвани трибунал за ратне злочине политички је суд, који служи интересима Империје, доноси сопствене законе и прописе, и одговоран је једино својим донаторима у САД и Европи.

Власт у Београду, коју је инсталирала Империја, потом је преместила преговоре из УН у ЕУ, за коју су тврдили да је „статусно неутрална“ иако је већина држава чланица признала „независност“ окупиране покрајине. Једна од гласина - а има их много, пошто се о чињеницама ћути - о тренутним „преговорима“ између ЕУ и режима у Београду је да ће Брисел од Србије тражити да предложи нову резолуцију у УН, како би се коначно ратосиљали незгодне 1244.

Тешко је бити квислинг - Није онда нимало изненађујуће што вазали и послушници Империје имитирају њено безакоње. Од петооктобарског пуча 2000. наовамо, сваки пут када би се закони Југославије и Србије нашли на путу послушника Империје, бивали би прегажени. И ова и претходна влада рутински газе Устав и законе у напору да се додворе господарима из Вашингтона и Брисела. То безакоње није нимало сметало Империји, док нису ухапсили погрешног човека.

Недавно се у гласилу америчког Конгреса појавио оштар текст у којем се Србија напада због притвора Мирослава Мишковића. Тајкун близак Демократској странци ухапшен је у децембру 2012 и оптужен за корупцију. Његова кривица или невиност сасвим су небитне: цела прича је организована као димна завеса за издају Косова. Изгледа, међутим, да Мишковић у неком капацитету служи Империји, па се Вашингтон наљутио што он толико дуго чами у притвору.

Ето ни предана служба страним господарима није квислинзима у Београду зарадила наклоност Империје.

Цео свет је Балкан - Овога месеца се навршило десет година од напада на Ирак. Притом се нико није сетио да напомене како је шаблон за инвазију и окупацију успостављен четири године раније. Напад на Либију 2011. био је не само убрзана реприза интервенције у БиХ, већ и отворено ругање УН: резолуција којом је заведена ограничена зона забране летења употребљена је као смоквин лист за „промену режима“. Док је Брежњев своју доктрину интервенције барем ограничавао на совјетску сферу, Клинтон, Буш II и Обама су је усвојили - и проширили на цео свет.

Иако и даље званично поштује форме закона, Империја се нимало не устручава да погази суштину ако јој се нађе на путу, не само у иностранству, већ и у домаћој политици. Тиме не само призива, већ и приближава сопствену пропаст.

Вашингтон у последње време све више делегира прљаве послове сателитима. Али било да се ради о Француској у Малију, Немачкој и Турској на Балкану, или Турској на блиском истоку, проблем је да ти сателити имају сопствене планове, интересе и историју, коју Империја не узима у обзир.

Немачка је искористила балканске интервенције да се ослободи терета историје. Луфтвафе је бомбардовањем Београда 1999. на Западу амнестирана за то исто бомбардовање 1941. Али данашњи Немци само су сенка својих прадедова; јунаци када тенковима тероришу голоруке Србе, а зечеви када беже од шиптарских хорди, као током погрома 2004. Ових дана, немачка штампа кука како је режим Ангеле Меркел превише опрезан са војском, за разлику од „пацифиста“ Шредера и Фишера.

Турска не крије да би опет да постане хегемон на Балкану. У томе изгледа има подршку Империје; пре неки дан се у Вашингтон Посту појавио хвалоспев „нежном“ повратку Османлија у БиХ. Анкара такође тренутно игра кључну улогу у америчком наоружавању сиријских џихадиста.

Али оно што свима промиче је да су и Османлије и Немци - било Хабсбурзи, Хоенцолерни или Хитлер - на крају истерани са Балкана. Можда Атлантска империја мисли да ће овај пут бити другачије, да је отпор сломљен, и да ће народи којима је намењен јарам смерно да га прихвате.

Историја учи другачије. Али само оне вољне да уче.

(верзија овог текста првобитно је објављена 29. марта 2013, на Antiwar.com)

Нема коментара: