„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 31. децембар 2012.

Чардак од очаја

О лету Господњем 2012.

У размишљањима на измаку 2011, изразио сам наду да ће долазећа година бити преломна и видети крај жутократије. То се на крају и десило, мада нешто другачије него што сам замишљао. Квислиншки вирус је, наиме, преживео пораз једног од домаћина, и само „прескочио“ на у ту сврху пројектовану опозицију. Тако је Србија уместо слободе добила још једну гарнитуру „лидера“ који се ни по чему нису разликовали од статиста у пропалој ратној порнографији Анђелине Жоли.

Колико год били сујетом заслепљени и неретко глупи, непријатељи Срба нажалост нису сасвим неспособни. И њима је било јасно да никакво медијско анестетисање не може да сакрије суштинску празнину ЕУропских обећања, па су тако поставили своје пулене да без обзира на исход избора, победници буду они.

Признаћу да је мој оптимизам са почетка године био изневерен догађајима. Али зар није чудно што су се анализе опозиције које сам доводио у питање поклопиле са резултатима избора за које је више него јасно да су били покрадени? Остајем при идејама за обрачун са квислиншким култом које сам тада предлагао, при свему што сам рекао о смислу избора, и при одбијању да се препустим странпутици очаја. Уосталом, нису избори смак света. Теме за размишљање које сам спомињао у марту су актуелне и данас. Морамо да размишљамо о будућности, чак и када нам се чини да је неће бити. Потогово тада, чак.

Иако је жута аждаја победила на Светог Георгија, опет је постојала шанса да се борбом против изборне крађе оствари победа за Србију. Зато је Врховни Жутник жртвован зарад опстанка жутократије. Е сад, од почетка је било сумњи да би нови председник могао да буде Торис, односно жутник уместо жутника. На крају се десило још горе: Србија је добила трагични тандем Малог Жутника и Господара Vucichа, према чијем слугерањству је Ботино пактирање са Империјом чисти аматеризам.

Већ у јуну је стигла порука Империје, којом су Брисел и Вашингтон хтели да истерају Николића на брисани простор. У јавној преписци са уредником Новог Стандарда - где текстови са Сокола често гостују - изнео сам став да то не мора да буде лоше. Штавише, да та самоспознаја ослобађа:
„Нема тог уступка, попуштања, поклоњења, предаје или продаје којим би било ко из Србије могао да умилостиви оне којима је и најмања Србија превелика, а једини добар Србин - бивши Србин.“
Паралелно с растом летњих температура, расла су и понижења. У Нишу је освануо куси споменик цару Константину, у режији екумениста. Заборављена годишњица сусрета Стефана Немање и немачког цара Барбаросе инспирисала је поређење са садашњим односом према странцима. Тада већ бивши Врховни Жутник са садистичким задовољством је гладио змије, и то међу поб(иј)едничким Хрватима. А кад је састављена нова влада, превише је личила на стару.

Прослава етничког чишћења Срба у августу - а потом и у новембру - само је показала коме служе Империја и њени вазали. Од хашких пресуда до наметања „мира“ и& „реформи“, понашање Империје може да се објасни врло једноставном псеудо-логиком.

Даља потрага за узроцима односа Запада према Србима одвела ме до исконског раскола Рима и православља, што је објаснило и мржњу неких светских моћника. Нисам једини који сматра да је Хабсбурговштина била идеја водиља друге Југославије. У том духу се промовише војводиндијански сепаратизам, а њиме се руководе и они који би да наметну Србима лажну историју.

У корену те силне мржње и свих непочинстава је страх - страх од Срба, од њихових потенцијала, од претње коју њихова вера у слободу и правду представља за поредак који је тим вредностима суштински супротстављен. И спознаје да, колико год насртали на косовске мученике, прилазе само сто година ближе.

Свако ново понижење је изнова повлачило питање - шта ће учинити Руси? Колико год то некима сметало, чињеница је да су Руси кроз историју много учинили за нас. Свакако да би њихова помоћ добро дошла и сада, али су нажалост њихова призивања памети била упућена квислингократији, уместо аутентичном изразу српских интереса. Можда зато што нико неће или не може да га артикулише?

Изгледа да нам је потребно још самоспознаје, пре него што можемо да се ослободимо. Прво о томе како смо уопште поробљени. Како нас, и чиме, и данас поробљавају. Какво се зло намеће као врлина, а какве се врлине затиру. Слабост стратегије Империје и ЕУропских комесара је што њихова победа зависи искључиво од наше предаје. Рачунају да су најбољи тамничари Срба сами Срби, који на подаништво пристају.

Својевремено сам упоредио нову власт са неодлучним Хамлетом. Убрзо потом се испоставило да они могу да буду итекако одлучни - у предаји земље Фортинбрасу. Притом је њихов грех далеко већи од неких који су слично размишљали раније, управо зато што су одбацили наравоученије историје. А оно је да од подаништва никад нема вајде, и да је спасавање живота - чак и кад је неким чудом могуће - узалудно ако се притом убије дух нације.

Стогодишњицу српског ослобођења од Турака обележила је тек шачица родољуба. За то време су они што лармају да је „повратак у прошлост“ немогућ Србију вратили негде у 1812, на корак до повратка под османски јарам. Наш страшни суд - „грдно судилиште“ како рече песник - опет је на Косову. Упркос свим напорима Империје и квислиншког култа да све помуте, избор је кристално јасан: слобода или смрт.

Отпор је почео давно, одлуком Срба на окупираном Космету да опстану и изборе се за своју слободу и будућност. У исто тако окупираној ужој Србији прави отпор тек почиње. Кад истински крене, та стихија ће пред собом однети и квислиншке каменчиће и пусте жеље Империје и њених вазала. Неће им помоћи ни чардак од очаја који су над Србијом сазидали силом и лажима.

Догодине у слободи!

петак, 28. децембар 2012.

Мазохизам закона силе

Коме закон лежи у топузу,  
трагови му смрде нечовјештвом.

Иако Данијел Гринфилд пише о односу Америке према џихадистима, тешко је отети се утиску да ова дијагноза савршено одговара нудигузима који тренутно за рачун Атлантске Империје управљају Србијом:
„Не боримо се против непријатеља, већ се надамо да ће се једнога дана непријатељ смиловати и престати да нас убија. Пошто се непријатељ бори да нас пороби, ми онда сами себе поробљавамо, у нади да ако нешто слободе препустимо непријатељу, он ће се тиме задовољити и престати да тражи још“.
Зар ово савршено не описује „борбу“, што Жутих што Назадних, за кобајаги очување Косова и спасавање Србије? Парола: Предајом до поб(иј)еде!

Гринфилд потом говори о две врсте закона међу људима: закону вере (тј. Божијем) и закону силе. Закон вере је кад нешто чините зато што мислите да је то исправно. А закон силе када нешто чините зато што вас је неко на то натерао. Па закључује:
„Када се закон вере напусти у корист закона силе, онда престаје да постоји разлог за отпор сили. Без вере, сила се просто пушта да победи“.
Трвд је орах воћка чудновата и свакакве зубе ломи, али ако иструне изнутра, онда га и безуби крцкају. Империја није освојила Србију војном силом; кад је својевремено пробала, није ишло. Али црвоточина је друга прича.

четвртак, 27. децембар 2012.

Црвјезици нашег доба

Много штошта може да се замери некадашњем министру иностраних дела Вуку Јеремићу, али је  праву је када у Толкиновој причи за децу недавно адаптираној за биоскопе види и српски усуд.

Прича која је почела неочекиваном авантуром хобита Билба Багинса, а прерасла у сагу о паду Господара Прстенова и збирку легенди из прошлих времена Средње Земље (Силмарилион) - коју је после Толкинове смрти завршио и објавио његов син Кристофер - представља јединствен феномен у 20. веку, у којем је еп прогнан из културе и стваралаштва као наводно анахрон и превазиђен. Лингвиста Толкин је заиста себе сматрао човеком ере која је нестала у кланици Великог рата. Његова митологија Средње Земље, иако инспирисана нордијским и античким еповима, заснива се на хришћанским вредностима и врлинама. А баш те вредности нашле су се на највећем удару идеологија и филозофија које су завладале светом после 1918.

То што данашња Атлантска Империја себе сматра племенитим Западом који пркоси Саурону и орцима (а пре личи на самог Саурона, или бар на Нуменор из доба Ар-Фаразона Златног) само значи да је снага митологије коју су покушали да прогнају толико јака, да се сада и они позивају на њу. Погрешно, дабоме, али шта друго да се очекује од моралних релативиста најгоре врсте?

То објашњава зашто многи писци већ деценијама неуспешно покушавају да имитирају Толкина, бавећи се формом његовог дела - орцима, вилењацима, патуљцима, итд. - док им притом измиче суштина. Чак и остварења попут „Песме леда и ватре“ Џорџа Мартина, због опесије „реализмом“ свог псеудо-средњевековног света неретко слизну у нихилизам. Што је најгоре, тај наводни реализам уопште није веродостојан.

Већ неко време пратим полемику око вредности савремене епске фантастике, у којој мала али упорна група „реакционара“ све успешније критикује испразност остварења данашње генерације пост-модерних, политички коректних аутора. „Напредни“ фантастичари се до те мере труде да не буду расисти, сексисти, или било шта што би некога могло да увреди, да вређају памет својих читалаца. У њиховим епским световима нема ни богова ни логике, али зато има нихилизма, насиља, силовања, презира и издаје напретек. Какво време, таква и литература, зар не?

Јер како вели један од реакционара, модерни фантазисти пате од „ретрофобије“ - страха од наводно мрачне и зломислима прожете прошлости. Један од читалаца расправе додао је следећи коментар:
„Бежећи од одговорности, Напредњаци одбацују сва тешко стечена историјска наравоученија цивилизације. И тако понављају не једну грешку из прошлости, већ све одједаред. Као деца, не разумеју однос правила и последица. Мисле да су правила извор последица грешака, а не рецепт како да се грешке избегну. Попут њихових живота, и њиховој књижевности недостаје водиља - зато што мисле да их она спутава.“
Притом нису свесни апсурда да ако историја заиста почиње од „просвећене“ данашњице, писање епова смештених у технолошку прошлост нема смисла. Осим ако није реч о свесном покушају - што је сасвим могуће - да се пројекцијом (не)моралне садашњости на технолошку прошлост међу читаоцима створи утисак да је управо та данашња „моралност“ вечна и исправна.

Зато још један од реакционара пореди данашње нихилистичке фантастичаре са Црвјезиком - ликом који ће бити познат читаоцима Господара Прстенова биће као слуга палог мудраца Сарумана, који по задатку „саветује“ роханског краља Теодена безнађем, трујући му тело и душу. Према овом писцу:
„Данашњи Црвјезици учинили су све у својој моћи да униште некада лепи свет фантастике који су окупирали, одбацивањем њима омражене прошлости и одрицањем од њима неразумљивих друштвених традиција. Тиме су себе органичили на скуцкавање несувислих и изведених дела, спутани сопственим вредностима које су их одсекле од извора истинске драме и историјских сукоба. И док су њихови претходници сликали палетом ширине и дубине људског искуства, они спајају тачкице оловкама за децу“.
Последица тог црвоточивог шкрабуцкања је да се литература на Западу претворила у порнографију. Најпродаванија књига данашњице је серија „50 нијанси“, док на полицама фантастике, научне или епске, доминира сличан жанр у виду „паранормалних романси“ са вампирима и вукодлацима.

среда, 26. децембар 2012.

Мала им је жертва сва Србија

Око Соколово, бр. 53
Српски извиђач Дратугин Матић, 1912
„Око Соколово“: 1912 (фото: Самсон Чернов)

Претпоследњу недељу 2012. обележила је појава „платформе“ назадне власти за преговоре са „Косовијанцима“ - која је првобитно написана на енглеском, потом поднета на увид изасланицима Империје, а тек онда „процурела“ у јавност преко пожутеле штампе. И како то обично бива, сва расправа у строго послушним медијима повела се онда око утицаја „Платформе“ на личне односе управљајућих Назадњака и могуће последице по ЕУропски пут. Јер „Косовистан“ су и квислинзи и пожутела штампа одавно предали Хашиму, Рамушу, Хатифети... или можда Хилари Клинтон?

За правну анализу „платформе“, погледајте текст Зорана Чворовића, док таблоидски однос режима и штампе описује Ђорђе Вукадиновић. Притом поставља одлично питање: како је „највиталнији, најмоћнији и најперспективнији народ у овом делу Европе проћердао готово све своје историјске кредите и свео се на статус болесника на Балкану“ ?

Витомир Пушоњић нуди један од одговора, црпећи инспирацију из народног епа „Женидба краља Вукашина“. Срби су, вели, преумљени да се понашају као „куја Видосава“ неверна жена војводе Момчила. Само што се малтене нико није сетио да то спомене, јер је и ова песма, попут многих других, потиснута из школа и сећања.

Србија је сад заиста враћена на почетак 19. века, тврди Жељко Цвијановић, „са истим шансама да своју ситуацију преокрене мирним путем колико их је имао и Црни Ђорђе“. Уништавали су Србију и други, али двојац Малог Жутника и Господара Vucichа државу урнише досад невиђеном брзином.

О тој самоубилачкој политици ЕУропских унијата пише и Бранко Жујовић, док за наводну епску борбу око корупције, којом Господар Vucich глуми патриотизам, колега Србо вели да је реч тек о међусобном гложењу колонијалних хијена.

Ово колонијалних је веома битно. Рекох раније „управљајући“ а не „владајући“ - зато што ти ликови Србијом управљају у име стварних владара, који се налазе на неким другим местима. Бриселу и Вашингтону, на пример. Ако смо ми толико мали, немоћни и неважни, зашто су се паписти толико наврзли на нас - дотле чак, да су о томе нашли заједнички језик са мрским им комунистима? О томе детаљније говори Владимир Димитријевић.

Квислиншки култ вели да ЕУропство „нема алтернативу“. Али алтернатива итекако има. На пример, предлог Николе Варагића је далеко сувислији од назадне платформе. Могу ли се презрени Срби солидарисати са својим напаћеним сународницима, на шта позива Небојша Бакарец? Могу ли се окупити око идеје слободе, на шта позива између осталих и Душан Пророковић, а да се притом не заваде због личне сујете или небитних детаља?

Можда могу. Видећемо. За то време, можемо бар да се смејемо сваколикој беди назадне квислиншке власти, као што то чини Љубиша Спасојевић кад прелистава квислиншки кувар или мале огласе.

(Напомена о преношењу)

понедељак, 24. децембар 2012.

Ниски ударци

Ако у поље за претрагу Сокола укуцате „рат аналитичара“, добићете оно што се у науци зове лажни позитив: два текста, од којих се ниједан не односи на наведени феномен - сукоб у српском коментаријату лета 2010. године око искрености Бориса Тадића и Вука Јеремића у одбрани Космета.

Неко је тада, набрајајући ко је на којој страни, споменуо и моје име, рекавши да „мудро ћутим“. Колико год бих волео да прихватим комплимент, то није било сасвим тачно. Јер, ја тада нисам ћутао; само нисам коментарисао заваду, већ проблем због којег се она и повела. Сасвим, дакле, у складу са тезом коју сам изнео раније те године, против постмодерне „логике“ која се бави људима а не делима и ставовима.

Да поновим: ако се у нечему не слажем са особом Х, то не значи да сам јој непријатељ, нити значи да се у многим другим стварима не слажемо. И обрнуто, ако подржим став особе Х о нечему, то не мора да значи да се слажемо о свему, или да смо пријатељи. Знам да сам можда усамљен у овоме, али ја полазим од идеја, принципа и дела, а не од личности и осећања. Жалосно је што ово мора да се објашњава, али таква су смутна времена.

Исто тако нисам имао никакву намеру да улазим у полемику која се пре који дан повела између Бранка Павловића и Двери, по питању позива на укидање Војводине. Сматрао сам да нема потребе, пошто је расправа скоро одмах постала личне природе. Мој став о Војводини је одраније познат.

Преварант: лажни „Сиви Соко“ на Новом Стандарду
Међутим, јутрос сам сазнао да је неко испод текстова на Новом Стандарду оставио коментаре на ту полемику, користећи име „Сиви Соко“ - и то када ми се неколико читалаца и сарадника обратило тражећи појашњење. Били су убеђени да сам ја аутор тих коментара. А нисам.

Ја се увек потписујем именом и презименом, што у ауторским текстовима што у коментарима. То је неретко правило проблеме што мени, што мојој породици, тако да заиста имам разумевање за људе који рачунају на анонимност као заштиту од репресалија. Али презирем људе који анонимност користе као бекство од одговорности за изречено и написано. Шта тек рећи, онда, за некога ко иде корак даље и лажно се представља - не само да би побегао од одговорности, већ у злој намери да украде туђу веродостојност?

Све то само потврђује тезу да од коментара на интернету има више штете него користи.

петак, 21. децембар 2012.

Антисрби закона римскога

Дневни лист Kurir јавља данас о скупу одржаном прошлог месеца (!), на којем је Хрватска академија „знаности и умјетности“ (ХАЗУ) својатала ћирилицу као хрватско писмо. Ево и снимка интернет-странице :
Слика вредна хиљаду речи. Или беше tisuću?
Хрватско својатање ћирилице је на први поглед нелогично. Да је ћирилица икад била хрватска, зашто би је Павелић законом забрањивао? Али кад боље размислите, у хрватском својатању свега српског - од језика и писма до културе, историје и територије - има неке перверзне логике.

Када је Вук Караџић писао о Србима „закона римскога“ и „закона турскога“, навео је да само православни себе Србима зову, док други „овога имена неће да приме“:
„...они закона турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски; а они закона римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе нпр. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани итд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем али бог зна чијим именом“.
Приметићете да је тада „Хрват“ било само једно од имена у употреби за становништво које се данас тако назива. Караџић је „Срби сви и свуда“ писао 1849, када је још био актуелан Гајев илиризам. Касније је бискуп Штросмајер проповедао римско-хапсбуршко југословенство, да би потом Анте Страчевић дефинисао хрватски идентитет кроз мржњу према свему српском. Али све време је постојао континуитет пројекта да се од јужних Словена под влашћу Хапсбурга направе лојални католички поданици Рима и Беча - као противтежа слободној кнежевини Србији.

Старчевићева дефиниција хрватства временом је постала општеприхваћена - чак и међу Србима. Тако и распамећени српски историчари говоре о некаквој „Хрватској“ у време када је није било, или становнике Далмације, Истре, Славоније итд. пре ХХ века називају „Хрватима“. Резултат је ово вишедеценијског глајхшалтовања, којим су сви католици на просторима Југославије - не само Срби, већ Чеси, Словаци, Мађари и Немци - преведени у Хрвате, док је много шта српско западно од Дрине и Дунава проглашено за хрватско.
 
Ти што су прихватили „римски“ и „турски“ заком током векова владавине Рима (преко Беча и Пеште) и Османлија, своје идентитете су формулисали тако да се од дојучерашње сабраће што више одмакну, порекну било какво заједничко порекло, и себе представе као господаре а Србе као нижу расу. То је онај комадић слагалице који недостаје анализама, ма колико смисленим, српско-хрватских односа.

Могу они да верују да су пореклом Иранци, Богумили, Марсовци или нешто десето, суштински апсурд тог убеђења открива чињеница да одрицањем од сопствене вере и преласком на њихову, Срби волшебно престају да буду „пасји накот“ и постају civilizirani. Не ради се, дакле, ни о каквом „етничком“ чишћењу, већ о верској нетрпељивости са примесама паролошке самомржње. Онај аутошовинизам који се код Срба манифестује кроз квислиншки култ, постоји и у тим заједницама, али је окренут према Србима.

Ако је хрватски идентитет дефинисан као анти-српски - а јесте; ако се с том мотивацијом већ више од једног века врши систематска крађа свега српског - а врши се; ако је НДХ између 1941. и 1945, вођена том идејом побила приближно милион Срба - а јесте; ако је вођена том истом идејом Туђманова РХ између 1991. и 1995. побила, протерала и свела на грађане трећег реда све преостале Србе - а јесте; онда ама баш нико нема право да буде изненађен што Хрватска данас својата и ћирилицу.

Понајмање пожутела штампа која о томе извештава - латиницом.

среда, 19. децембар 2012.

Великаши, проклете им душе

Око Соколово, бр. 52
Српски извиђач Дратугин Матић, 1912
„Око Соколово“: 1912 (фото: Самсон Чернов)
Нимало неочекивано, постављање границе на Јарињу није помогло квислинзима на путу у ЕУропство. Из Брисела је стигла полу-вест да ће о датуму да размисле између јануара и јула. За то време је Ангела Меркел уобичајено директно изјавила да после анексије НДХ, Рајх даље проширење претерано не занима.

По друштвеним мрежама се појавио виц да је Србија добила обећани датум: 30. фебруар! А Њуз је објавио само донекле шаљиву вест да Србија није испунила услове да добије датум за - смак света.

Што Србија више пуже кроз блато, то јој се мање обећава (а камоли даје). Бранко Жујовић подсећа на дугогодишњу литанију понижења, док Никола Врзић објашњава да ЕУропски господари у ствари траже безусловну капитулацију: не нуде ништа, а траже све.

Шта мотивише култисте ЕУропских интеграција и Атлантске Империје, пита се Обрад Кесић, поредећи их са верским фанатицима који грле змије. Александар Павић пак сматра да фанатично служење туђину не треба мешати са искреним веровањем у било шта - и притом се пита шта значи огромни јаз између властодржаца и њиховог бирачког тела, које је огромном већином против ЕУнијаћења.

Досадашњи протести против квислиншке политике били су гласни, али нису окупили велики број људи. О студентским протестима, некад и сад, пише Бранко Радун.

Је ли проблем у нама, што смо поданици - како својевремено рече Шекспиров Касије Бруту? Владимир Димитријевић подсећа на многа непочинства Срба против себе и Бога, и саветује самоспознају, искупљење и покајање. Радомир Кошанин нуди разлоге због којих би властодршци требало да се стиде - када би за то били способни. А Ранко Гојковић повлачи разлику између национализма исупњеног светосављем и оног патвореног, безбожничког, који без обзира на почетне намере увек скрене у издају.

Једна од манифестација таквог самопорицања је пристајање на тезе непријатеља, подсећа Ратко Дмитровић, а одличан пример нуди Мирослав Лазански.

Кад лаж постане истина, онда је могуће прихватити да неко може да се прогласи за државника и борца против корупције, док истовремено крши Устав и сијасет закона, вели Александар Павић.

Зејнел Зејнели објашњава како је ова власт од „Косове“ направила државу. То ни жутократији није пошло за руком - али зашто да се чудимо, пита Драган Петровић, кад је ово тек влада жутог континуитета.

Уосталом, о каквом државништву имају право да говоре они који „платформу“ за Косово - ма шта у њој писало - прво провере код изасланика ЕУ, па тек онда процуре у жуту штампу, а док то стигне до Скупштине и народа, вук већ одавно вари магарца? Што вели колега Србо, тако се не понашају ни пијачари, а камоли државници.

Али немојте мислити да је проблем само у издајничкој власти. Трулеж се увукла свугде где је могла, кроз мреже невладника и плаћеника Империје; Владимир Димитријевић испитује само део црвоточине у Српској православној цркви.

Зато охрабрује акција СНП Наши да се објаве извори финансирања невладника, квислинга, медија и осталих структура које им помажу.

Један од тих медијских невладника недавно је позвао на јакобинске репресалије над (по њему) неподобним елементима друштва, пише Слободан Јанковић. Не би било лоше да се дотични, иначе омиљени колумниста америчке амбасаде, присети америчке пословице:„пази шта желиш, могло би да ти се оствари“.

четвртак, 13. децембар 2012.

Српски тамничари

ген. Здравко Толимир, ВРС
Јучерашњом осудом генерала Толимира, Хашка инквизиција је само још једном потврдила одавно већ неоспориву чињеницу да се ради о политичком квази-суду, а не институцији правде.

Исто тако, да Инквизиција и њени налогодавци до те мере презиру Србе, колективно, да не осећају ни најмању потребу да макар глуме правичност. До те мере су убеђени да Србију држе под чизмом, да се Срби побунити неће, и да ништа не може да спречи, заустави, или преокрене њихов пројекат глајхшалтовања Балкана тако да на њему Срби заувек престану да буду „реметилачки фактор“.

Оваква охолост је непријатна чак и неким саучесницима у том подухвату, на пример Дејвиду Харланду, који притом врло намерно не доводе у питање легитимитет (како га они виде) Инквизиције или хуманост и правдољубивост Империје којој служе, већ само у којој мери је такво понашање корисно. Али све док Србијом владају гаулајтери попут Малог Жутника, Ториса и Господара Vucich-a, који журе да пригрле свако понижење и прогласе га за напредак, чак и ти ретки гласови нелагоде падаће, што би се рекло, на глуве уши.

Горе и од презира, и од понижења, и од неправде је то што све то изгледа прихватамо као усуд. Што смо прихватили идентитетску матрицу непријатеља, језик непријатеља, контекст непријатеља. Тајна њихових „успеха“ и „победа“ није у њиховим врлинама, већ у нашим заблудама. Постали смо сопствени тамничари.

Одговор на питање како изаћи из тамнице се онда сам намеће: препознавањем заблуда.

Спознајом да Толимиру и многим другима нелегитимна Инквизиција суди не због нечега што су наводно урадили, него зато што су Срби, тј. да се преко њих суди Србима као нацији.

Спознајом да је апсурдно да неко ко ратује по целом свету и узима себи за право да нападне, окупира, убије и пороби кога год и гдегод, без пардона, изводи пред свој марионетски суд некога ко ратује да би одбранио кућни праг.

Кад те ствари схватимо, онда ће и Инквизиција и Империја имати разлога да зажале због своје охолости и нечовештва. Јер ћемо тада почети да ломимо ланце којима нас држе оковане они којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин, бивши. 

среда, 12. децембар 2012.

Земан дошо, ваља војевати

Око Соколово, бр. 51

Око Соколово: Српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“: 1912 (фото: Самсон Чернов)
Протестни марш „Никад граница“ у понедељак био је пример како Срби могу и морају да се уједине око суштинског питања свог националног и физичког опстанка. Ако је донедавно и било неких илузија о могућој светлој будућности у ЕУ, безочна дрскост Брисела и Вашингтона, спојена са недавним пресудама Империји одане Хашке инквизиције, спалила је и последњу. Границом направљеном према „независној држави Косови“ повучена је линија између нас и њих. Сада, више него икада, потребно је да будемо сложни у отпору окупаторима и издајницима.

Као део доприноса тој борби, одлучио сам да вратим у живот „Око Соколово“, као преглед квалитетних текстова које сматрам вредним пажње:

Бранимир Нешић пита зашто се и где то квислизима жури.

Бранко Жујовић објашњава да је ЕУнијаћење пројекат за пројекцију кривице на Србе.

Ана Радмиловић пише о нихилизму и лажима квислиншке владе, а Ђорђе Вукадиновић констатује да је она у потпуности по мери квислиншког култа.

Такозвани споразум о интегрисаном управљању границама је ништа друго до систематска издаја, вели с правом Жарко Јанковић.

Седам разлога за побуну набраја Жељко Цвијановић.

Александар Павић сматра да је у борби животна шанса за опстанак народа, а да се ова власт одметнула од закона. А отпор таквој власти дужност је и обавеза слободних људи, вели Миодраг Зарковић.

Весна Веизовић напомиње да ће се ова борба водити понајвише у срцима људи, и да ће ту бити добијена или, не дај Боже, изгубљена. А блогер „Стефан Душан“ подсећа да се, на крају тог пута, налази спознаја да се ово изборима не може променити.

Презир је добар почетак. Следећи корак нека буде подсмех, како то чини Љубиша Спасојевић.

А онда идемо даље.


понедељак, 10. децембар 2012.

Удри врага, не остав му трага

Оно што су више од годину и по узалудно покушавали Тачијеви терористи, КФОР и Еулекс, урадио је квислиншки режим у Београду: направљена је граница према окупираним територијама. Граница. Border, на енглеском, службеном језику освајача - па отуд и "Integrated Border Management". Ако лаже Дачић, не лаже рог.

Границу имају само државе. Нема ниједне земље у свету која признаје границу са самом собом. Осим СрбијЕУ,  Жутије, Дачистана, како ли се већ зове овај јадни изговор од државе.

...шта ће туђа међа међу нама?

„Србија ће бити модерна држава, па макар и без Срба“, рече ономад (2005) Ненад Прокић на оснивачкој скупштини отворено квислиншке ЛДП. Сада он, и други квислинзи, хвале на сав глас државништво ове владе - зато што дели њихове ставове. Како другачије да се схвати изјава потпредседника владе Вучића аустријском (!) колеги, 29. новембра: „Србија ће наставити свој пут ка ЕУ... јер је то најбоље за грађане Србије, без обзира да ли они мисле да је то тачно.“ 

Србија без Срба. ЕУнијаћење под маском демократије. Презир, понижење, окупација, лаж, сила, беда. Тако изгледа „светла будућност“ под овим одрођеним, издајничким квислиншким култом.

Доста је било. И превише. Отпор - не лажирани, окупаторски, већ истински - је већ почео. Придружите му се, имате зашто.

То нам је дужност.

недеља, 9. децембар 2012.

Намерна неправда

Одсуство правде тзв. трибунала за ратне злочине не би требало никога да изненади. Жалопојке о хашкој неправди су чак штетне, јер посредно дају легитимитет институцији која га нема, и не може да има.

„Србе на колена“ (Тајм, 11. септембар 1995)
За острашћене империјалисте, огрезле у лажној логици, немогућа је и сама помисао да Срби нису искључиво најцрњи злотвори, а њихови непријатељи - штићеници Империје - невини праведници. Њима је битно једино ко је наводно чинио злочине, а не какви су злочини почињени. Таквима и не смета одлука трибунала да свесно и намерно амнестира хрватске и албанске злочине према Србима. (Мада, као што је приметио један колега, хрватске злочине над Муслиманима трибунал итекако кажњава.)

Али има људи који служе Империји зато што верују у службену догму: људска права, хуманитаризам, правда, мир, помирење, итд. Па онда дођу у ситуацију да истовремено верују у потпуно супротстављене ствари. Један од примера је Дејвид Харланд, некадашњи високи функционер УН у БиХ. У петак је његову критику трибунала (оригинал, препричан у Политици истог дана) објавио нико други до Њујорк Тајмс - лист који иначе хашког минотаура кује у звезде.

Иако и даље сматра да су „Срби починили многе од најгорих злочина у рату“, Харланд тврди да „у томе нису били једини, и није ни праведно ни корисно да једини сносе одговорност. Осуда само Срба једноставно нема смисла са становишта било правде, било реалности, било политике“. Значи, ајде што је неправедно, али што је политички штетно, е то је већ друга ствар.

Додуше, Харланду би требало да захвалимо што је по први пут нека режимска новина објавила чињеницу да је „више Срба било и остало етнички очишћено у балканским ратовима него било које друге заједнице“, као и да су Шиптари на Косову „етничко чишћење довели до најекстремнијег облика“. Али само толико.

Јер, над одсуством интереса за злочине над Србима може да се чуди само неко ко је претходне две деценије провео у пећини са медведима. Зар није Ричард Холбрук својевремено писао како су Хрвате (па самим тим и Шиптаре који су ратовали за Туђмана пре каријере у „ОВК") Американци сматрали својим „керовима са депоније“? Зар није документована логистичка, материјална, политичка, војна и тактичка подршка САД „Олуји“? Зар није баш амерички амбасадор дао сигнал Изетбеговићу да повуче потпис са Лисабонског договора и тако гурне Босну у рат? Када су у јуну 1999. НАТО трупе препустиле  Косово и Метохију дивљању шиптарске ордије, слободно убијање Срба је већ годинама уживало службено одобрење Империје.

Готовина, Маркач и Харадинај нису ништа ново. Зар није тај исти трибунал ослободио Насера Орића, који се хвалио нападима на српска села из своје „демилитаризоване“ зоне и чињеницом да притом није узимао заробљенике?

Значи ли вам ишта име Фљорим Ејупи? Тај терориста, који се с основаном сумњом сматра одговорним за минирање аутобуса „Ниш експреса“, до Хага није ни стигао. Прво је „побегао“ из притвора у америчкој бази Бондстил - а када га је после неколико година  УНМИК коначно пронашао, ухапсио и осудио, одмах по преузимању окупационе управе га је ослободио „статусно неутрални“ Еулекс.

Што се тиче аргумента о политичкој штети, ни за њега Империја (и њен трибунал) не хају. Зашто би, кад Срби апсолутно не пружају никакав отпор њиховим захтевима? Од 5. октобра 2000 наовамо, свака нова влада је већи квислинг од претходне. Пре бих рекао да ово што трибунал ради није глупост, већ бексрајна охолост мучитеља чија жртва је одавно престала да се бори, и практично моли за даље мучење. Да ли је тај став Империје утемељен у стварности или производ аутосугестије, о томе се може расправљати, али његово постојање и утицај су неоспориви.

Сам Харланд нема право да се прави невешт. Наиме, он већ неколико година сведочи пред тим истим трибуналом у корист тужилаштва, и никако да примети да Срби у чијем прогону помаже нису оптужени за конкретне злочине, већ на основу концепта „заједничког злочиначког подухвата“ који је посебно измишљен за потребе трибунала.

Или му је то можда итекако јасно? Види се, на пример, из одговора адвокату одбране Лукићу, током процеса генералу Младићу у јулу 2012:
Харланд: То је преувеличано... [Маркале 2] су изабране као окидач, али да се то није десило операција би свеједно започела пар дана или недеља касније, а можда и пре.
Лукић: Другим речима, по вама, није било начина да Срби избегну ово бомбардовање НАТО?
Харланд: Само када би престали да се боре.
(транскрипт МКТБЈ, 16. јул 2012, стр. 879, редови 20-25)

Дакле, НАТО би бомбардовао Србе у сваком случају, шта год Срби урадили (осим капитулације, је ли). Невероватно? Нимало. Зар само име операције није било „Намерна сила“ (Deliberate Force)? А Харланд у даљем току сведочења открива да је УНПРОФОР месецима припремао садејство са НАТО бомбардерима...

Зато је у најбољем случају бескрајно наивно кад Харланд пише да су поступци трибунала „супротни сврси због које је МКТБЈ основан“. Напротив, савршено су доследни. Циљ трибунала никад није био ни право ни правда, већ да наметне „истину“ у ратовима која би за све окривила искључиво Србе, док би њихове непријатеље (и спонзоре) у потпуности амнестирала? Па зар тачно то и не ради?

Све је ово, дабоме, слаба утеха Србима, који тренутно имају веће проблеме од самопроглашених кривотворитеља историје у смешним костимима, или њихових медијских апологета. Трибуналова „истина“ трајаће таман онолико колико је Империја буде могла наметати силом и лажима. А макар и летимичан поглед на свет показује да то неће бити још дуго.

А тада би и Харланд, и Њујорк Тајмс, и многи други лично умешани у балканску трагедију требало да се сете заборављених речи Томаса Џеферсона: „Стрепим за своју земљу кад помислим да је Бог праведан, и да његова правда не може спавати довека“.

среда, 5. децембар 2012.

Бјежи, грдна клетво, с рода

...јер одавде нема назад
Од јуна 1999, када је НАТО окупатор предао Косово и Метохију у крвожедни загрљај шиптарске „Ослободилачке армије“, трају напори да се све српско, живо и мртво, на тим територијама уништи или протера. Дивљање Тачијевих, Чекуових и Харадинајевих „ослободилаца“ нису ни покушали да спрече НАТО „миротворци“, а српска војска и полиција нису ни могле. Тек је организовани отпор становника Косовске Митровице успео да заустави оргију етничког чишћења. Од тада, па све до данас, и Шиптари и њихови инострани спонзори чине све што могу да север окупиране покрајине ставе под своју власт, како би и тамо Срби што нестали, што били сатерани у резервате да тихо помру.

Последња офанзива почела је у јулу 2011, када је „полиција“ Хашима Тачија покушала да постави царину на контролним тачкама Јариње и Брњак. Импровизованим барикадама, голоруки против тенкова и митраљеза, Срби су успешно пркосили и Тачијевцима и НАТО окупаторима послатим да их уклоне. У фебруару ове године, на Сретењском референдуму, изјаснили су се против „интеграције“ у било какву косовијанску пара-државу. Одговор пожутелог Београда био је ноћни напад маскиране жандармерије. Јединица која је основана за борбу против шиптарских терориста употребљена је за помоћ њиховим геноцидним циљевима.

Потоњих дана интернетом је кружило отворено писмо једног човека са барикада жандарима - колегама свог погинулог оца. Питао их је зашто идају своју децу, своју отаџбину, своју заклетву и свој народ. Има ли Бога у њима? Колико су његове искрене речи имале ефекта, тешко је рећи; тек, после тога, жандармерију више нису слали на барикаде.

До данас.

Многи су се понадали да је крајњи исход мајских избора донео дашак свежег ваздуха у српску политику, годинама заробљену у смраду капитулантске жуте жабокречине. Није се могао очекивати неки радикалан заокрет - од председника до „економа деструкције“, влада је баштинила тековине жутократије и ДОСманлија - али се мислило да ће неког напретка у одбрани земље ипак бити. Узалуд. Дрско и безочно газећи сва предизборна обећања, нова власт је не само наставила жуту политику, већ је издају бившег режима подигла на следећи ниво.

Србија је беснела када је бивши Врховни Жутник похитао да се рукује са Хашимом Тачијем. Пар месеци касније, Мали Жутник (некадашњи Ботин први пендрек) је са Тачијем вечерао - и ником ништа. А послужење као да је организовао ресторан „Жута кућа“: Мали Жутник је од тада умислио да, кад је већ толико застранио, мора да тера до краја. Сада његова влада гради граничне прелазе на Јарињу и Брњаку, парафира пуноправне међународне споразуме о „интегрисаном управљању границом“ (и безочно лаже да се не ради о граници) и - опет - шаље жандаре на народ.

У часу када настају ови редови, још се не зна да ли ће драма на окупираним територијама да прерасте у трагедију. Извештаји са терена говоре о локалној жандармерији која је одбила наређења, о појачањима из других делова Жутије (тешко је рећи Србије), о ултиматумима и одбијањима истих. Хоће ли жандари да „поступе по наређењу“ и пуцају на голоруки народ који, за разлику од њих, брани своју отаџбину, образ и част? Или ће схватити да кад једном пређу ту границу, између њих и Тачија више неће бити никакве разлике? Хоће ли тада окренути цеви на своје издајничке налогодавце?

Они који Србијом владају у име Империје изгледа мисле да је народ безвољан, анестетисан медијским диверзијама; да је претворен у аморфне „грађане“ с којима могу како им је воља; да га није брига ни за земљу, ни за слободу, ни за част и достојанство, ни за сабраћу коју би да препусте Тачију. Нису у праву. Барикаде су први доказ, али ти храбри Срби на барикадама не смеју да остану сами. Неки протести у Београду су већ одржани, али то још није довољно. За понедељак, 10. децембра, заказан је велики скуп под именом „Никад граница“.

У демократији, каква је Србија бар на папиру, власт на изборима добија мандат - или барем сагласност - од народа да покуша да испуни своја предизборна обећања. Већ дуго, међутим, политичари у Србији (али нипошто српски политичари) мисле да доласком на власт могу да забораве на та обећања, да владају без обзира на вољу народа, да служе или личним интересима или налозима иностраних господара. Србија ће наставити да тоне у пропаст, све док се недвосмислено не покаже да се такав приступ више неће толерисати. Да ће за то да се сносе последице, ништа мање директне и личне него оне с којима свакодневно живи опљачкани, понижени и издани народ.

Отпор тиранији и самовољи, окупацији и издаји, није само право већ и морална обавеза сваког слободног човека, свакога ко се и даље сматра Србином а не ЕУропским жутограђанином. Он има на хиљаде облика: од слободарске мисли и речи, преко ненасилних блокада и бојкота - па и до пушке у руци, ако баш све остало омане. Увек притом пазећи да будемо и останемо људи, да живимо чојство и јунаштво, да не постанемо монструми против којих се боримо.

Оваква борба не може да буде узалудна. Није против „целог света“ и „реалности“ већ против фантазија једног малог, све безначајнијег дела планете који се осилио и омрзнуо и Богу и људима. Против освајача, окупатора, издајника и отпадника, какви су небројено пута покушали да нас затру и о „тврди орах, воћку чудновату“ поломили зубе. Где су сада стамболски султани, бечки ћесари, Кајзер, Хитлер и њихови поклисари?

Нема више калкулисања, претварања, жонглирања опсенама. Све је кристално јасно, и зло с којим се суочавамо и светиња коју бранимо. И избор пред нама: слобода или смрт.

Како радили, тако нам Бог дао.