„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 12. септембар 2011.

Полупразна чаша, или једна метафора менталне окупације

Док сам писао коментар на преведени текст Данијела Гринфилда од пре неки дан, наишао сам на још један његов есеј, овај пут о организацији самомрзећих Јевреја („Јевреји кажу Не“) која отворено даје за право арапским терористима. Преносим део текста, који по мени савршено описује универзалне карактеристике самомрзећих група. Немам разлога да верујем да је Гринфилд упознат са невладницима у Жутији, али његов опис им свеједно савршено пристаје.

Обратите пажњу да Гринфилд користи флоскуле типа „левице“ да опише ове групе. Ово не треба узети као осуду левице саме по себи, иако је чињеница је да су на нашим просторима групе које одговарају овом опису већином потекле од некадашње компартије, а данас се називају „либерали“, „демократе“, „прогресивни“ и томе слично. Бесловесности напретек има и на тзв. „десници“, али је нешто другачије природе. О томе је овде раније већ било речи, а биће и поново.

Елем, из текста Данијела Гринфилда „Јевреји који кажу да“, 27. августа 2011 (оригинал):

Левица убрзано метастазира у свој коначни, геноцидни облик. Њена окупација мозгова цивилизованих народа постала је болест која убија домаћина. Као када комарац прво анестетише место убода, први симптом болести је немогућност да се препозна њено постојање. А коначни симптом је изјава да проблем није комарац који сиса крв, већ што је није исисао довољно.
То је становиште комарца, израелске левице, америчке левице, левице било где. Организација попут /.../  Јевреји кажу Не, Молимо-вас-убијте-нас-јер-смо-силовали-планету-и-не-заслужујемо-да-постојимо...
Оптимиста каже да је чаша напола пуна. Песимиста вели да је напола празна. Левица каже да чаша треба да буде потпуно празна, и како вас није срамота да у њој уопште има воде. И ако у вама има ишта људског и пристојног, треба исте секунде да ту воду проспете. Ако је не проспете, криви сте. Ако је проспете, опет сте криви јер је нисте просули довољно брзо. А ако је проспете брзо, свеједно сте криви јер сте потомци људи који нису довољно брзо просули воду када су имали прилику.
Ово је ментална окупација, која само на површини има логике, а у ствари је саграђена на структури безумља. Њена сврха је да вас убеди да се убијете. Да кажете Не, или барем Можда.
Већина Јевреја неће рећи Не, али много ће их рећи Можда - пошто смо разложан народ који воли да чује обе стране аргумента, чак и када једна од тих страна инсистира да постоје савршено добри разлози да нас све побију.
Сваки уступак Не је спори пут до самоубиства. Они који кажу Можда само су обзнанили да нису вољни да се супротставе онима што кажу Не. Већ су ментално окупирани, дакле.  /.../ Одбијањем да устану, пристали су да легну и препусте се најгорем. Они што кажу и мисле Можда врло су осетљиви на оптужбе за екстремизам, и воле да нађу разуман компромис. Али разумни свеједно на крају заврше иза бодљикаве жице, чекајући смрт. И ту је разлика између разума и разложности: шта вам вреди разум ако га не користите да дођете до закључка да је узалудно бити разложан према људима који хоће да вас убију?

Па кад невладници говоре о „промени културне матрице“ и заклињу се да ће Србија ући у ЕУропство „са Србима или без њих“, помислите на ту полупразну чашу, и шта вас чека ако кажете „не“ или „можда“ сопственом опстанку.

Напомена I (13. септембар): Извлачим ово из коментара, да би се боље видело.

Јутрос је текст освануо на Новом Стандарду (хвала редакцији!), али већ видим да се људи каче на ово о „левици“, баш као и кад сам поставио цитат на енглеском.

Левица, десница, шта то уопште значи данас? То је као фашизам и демократија: свак ће инстинктивно да каже да је прво апсолутно зло (што није далеко од истине), а друго апсолутно добро (таман посла), али питајте за дефиницију оба појма? Тајац.

Нису битне етикете, већ наведена метафора. Годинама се већ воде јалове расправе ко ће најбрже да проспе воду; како чаша ипак није полупразна већ скоро сасвим празна - па ето шта смета то мало воде на дну; ко ли плаћа те што траже да се вода проспе; и томе слично. А нико да каже да ови што траже просипање, и страни и домаћи, па им није довољно шта год урадили да им удовољите, уопште немају право да то од вас траже. У томе је суштина приче.

Напомена II (14. септембар): И још нешто. То што константно нападам ове и овакве невладнике не значи да друштву нису потребни самокритичари. Али постоји огромна и веома битна разлика између самокритике и самомржње. Док самокритика сагледава проблеме у друштву са становишта принципа и вредности тог друштва, самомржња те принципе ниподаштава и гази, а води се или туђим или никаквим (тј. властољубљем и похлепом).

Самокритика је корисна, чак и неопходна (нпр. кад је покојни Патријарх рекао „будимо људи“). Самомржња је чисто зло.

5 коментара:

Moj tzv. život је рекао...

Одлично.

David of Rascia је рекао...

Ја ћу, вала, рећи громогласно "Да!" Г. Гринфилд је лепо указао на шизофрену противречност која је одлика такве "левице". Налик су причи о тамном вилајету где, ма шта учинио, вечито си проклет. Да је Кафка жив, могао би да напише још два-три "Процеса" са овим левичарским ликовима.

Gray Falcon је рекао...

Јутрос је текст освануо на Новом Стандарду (хвала редакцији!), али већ видим да се људи каче на ово о "левици", баш као и кад сам поставио цитат на енглеском.

Левица, десница, шта то уопште значи данас? То је као фашизам и демократија: свак ће инстинктивно да каже да је прво апсолутно зло (што није далеко од истине), а друго апсолутно добро (таман посла), али питајте за дефиницију оба појма? Тајац.

Нису битне етикете, већ наведена метафора. Годинама се већ воде јалове расправе ко ће најбрже да проспе воду; како чаша ипак није полупразна већ скоро сасвим празна - па ето шта смета то мало воде на дну; ко ли плаћа те што траже да се вода проспе; и томе слично. А нико да каже да ови што траже просипање, и страни и домаћи, па им није довољно шта год урадили да им удовољите, уопште немају право да то од вас траже. У томе је суштина приче.

David of Rascia је рекао...

Разуме се. Нити сам поборник "левице," нити "деснице," јер су у питању поприлично изанђале, прежвакане и, као што си приметио, неодређене, одреднице. Сећам се добро када нам је професорка историје у гимназији објашњавала да нема везе да ли је у питању капитализам, фашизам или комунизам, све три идеологије су безбожничке.

Gray Falcon је рекао...

А данас видим да некакав скуп невладника Жутије критикује чак и ШуНАТОвца за недовољно посипање пепелом. Нисам могао да добијем бољи пример да сам га наручио...