„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 31. децембар 2019.

Срећна вам нова 2020

У складу са обећањем да ћу мало чешће да пишем - нажалост, има и о чему, ако и немам кад - честитам вам наступајућу 2020. годину. 

Ову која је на измаку тешко је описти у пар речи, тако да нећу ни покушати. Довољно је рећи да „борби нашој краја бити неће“ па да све буде јасно.

Држите се, соколићи моји, историја није готова, а ни ми с њом.

недеља, 15. децембар 2019.

Глобализам, трибализам и национализам

Прилажем превод коментара новинара Џона Хејворда (John Hayward) објављеног на твитеру средином октобра. Свака сличност са Србима је 100 % намерна. - Соко.

Конструктивно примењен, национализам је једини противотров трибализму. Људи се органски окупљају у родове, а родови у племена. Једини идентитет који природно прихватају а да је изнад племена је нација.

Ово је савршено јасно људима који би да нас поделе на племена и држе нас у међусобном рату зарад сопственог политичког ћара. Чине све да би нам огадили национални идентитет, да бисмо остали подељени на племена.

То је њихов најважнији циљ, оличен у свему што раде - од касапљења образовања до оспоравања америчког националног идентитета до играрија са језиком и увођења „идентитета са цртицом.“

Та цртица је батина којом бију наш заједнички идентитет и одвајају нас једне од других. Није случајно да „Американац“ увек долази после цртице, после било којег другог идентитета којем се људи уче. Уче нас да прво мислимо на оно што нас дели.

Свакодневне сумануте промене на језику су исто тако оруђе племенске поделе. Терају нас да се осећамо збуњено и плашимо разговора једни с другима. Само са својим истомишљеницима можемо да разговарамо опуштено и без задршке.

Политичка коректност уништава сваку могућност заједничке националне културе. Не осећамо никакво заједништво према људима који се чине туђим и крхким, склоним да побесне на најмању вербалну омашку и да је схвате као увреду. Уче нас да не будемо искрени једни с другима.

Култура кукњаве (grievance culture) дели нас на племена сукобљена око поделе плена. Док је такмичење између појединаца једна од најконструктивнијих појава познатих човечанству, такмичење између племена је сурово и опасно.

Све су ово технике намерно употребљене да се спречи настанак заједничког националног идентитета. Агресивно смо издресирани да не мислимо „Американац“ кад видимо један другог. Отворено нам се каже да је наш национални идентитет зло.

Глобализам није противотров трибализму. Напротив, он још више тера људе у племена и сумњичавост, понекад с добрим разлогом. Глобализам није виши, племенитији идентитет који може да замени племенски, већ антитеза идентитету.

„Грађанин света“ није грађанин ничега. То можда звучи као слобода плиткоумнима и претенциознима, али проблем је што грађанин ничега није нигде суверен. Не постоји држава која има дужност да поштује твоја права или штити твоје интересе. Без државе си немоћан.

Државна моћ одвојена од националног идентитета је похлепна, охола, покварена и окрутна. Ту чињеницу крије тако што се на сав глас проглашава за просвећену, алтруистичку, поштену и милосрдну. Логичан одговор на такву државу је повратак племену.

Важно је да се на трибализам одговори конструктивно, позитивним националним идентитетом. Примера токсичног национализма је напретек, како у историји тако и данас. Видели смо безброј пута како то не ваља, и тако дозволили да нас преваре, да помислимо да није могуће да се то уради како ваља.

Међутим, трибализам увек изађе како не ваља, поготово у повезаном савременом свету. Тек понеко племе се држи до себе и не тражи ништа извана, или се посвети општем добру.

Већина племена није тако конструктивна - јер их вође намерно држе у стању константног беса и истичу жалбе као методу одржавања слоге и контроле чланова, а поготово кад морају да се боре с другим племенима за комад колективног колача.

петак, 29. новембар 2019.

„Политика је низводно од културе“

Рече неко пре неки дан на твитеру да ће бити проблем ако Срби буду учили историју из „Сенки над Балканом.“ А ја нешто мислим, није да ће бити, него већ јесте; и „Сенке“ су ту мала маца у поређењу са псеудо-историјом која се учила и још увек учи из „Отписаних“ или Булајићевих партизанских филмова који се и даље врте по телевизији.

Имајте на уму да кад нама неки Заменик Помоћника држи придике о „косовском миту,“ то ради у име земље која је буквално измислила митологију о својим оснивачима у 18. веку, а сад представља II светски рат као крсташки поход Америке против геноцида над Јеврејима (гледајте било шта Спилбергово, на пример), по већ испробаном шаблону редефинисања свог уставног (тзв. грађанског) рата као борбе против робовласништва. Ни у једном од тих случајева „ниђе везе,“ што би се код нас рекло - али тако су упаковани у поп-култури, и нема сврхе да се америчком народу објашњава другачије.

Ето зашто су написане и штампане оне „кратке историје“ Босне и Косова Ноела Малколма. Оне, дабоме, са историјом немају благе везе, али представљају фантазију у коју обичан човек на Западу може да поверује. Плати 10 долара за такву књигу  и осећа се образовано. Између ње и Сиенена, за њега је „утврђена историја“ оно што је за нас који смо је проживели малигна фантазија империјалне пропаганде.

Ту ми пада на памет чувени цитат америчког новинара Ендруа Брајтбарта (Andrew Breitbart), да је „политика низводно од културе.“ Он је у тој реченици сажео суштину културног рата Холивуда против остатка САД (али и света, је ли, пошто се ради о глобалној и глобалистичкој машини). Мало је то превише поједностављено; у стварности, култура и политика су у одређеној спрези, једна појачава другу и обрнуто. И то је увек и свугде био случај, али је само убрзано појавом мас-медија и поп-културе.

Учење „историје“ - или још горе, друштвених и породичних вредности - из филмова и серија није само српски, већ и глобални феномен. Код Срба је додатна компликација то што школске књиге систематски лажу већ деценијама, раније за рачун „братства и јединства“ а данас за рачун глобализма и „демократије.“

Проблем је што и ми који се против тога боримп скоро потпуно занемарујемо културно поље. Ево, прошле године сам на енглеској верзији овог блога објавио приказ изузетне књиге Џона Заметице „Глупост и злоба: Хапсбуршко царство, Балкан и почетак I светског рата“. Као историчар, немам замерки - сјајно је написана, лако се чита, детаљно је истражена и документована. Али са становишта културно-информативног рата је потпуни промашај, јер ама баш нико неће купити књигу од $40 осим задртих историофила.

Да позајмим аналогију из историје, та књига је „Краљ Тигар,“ најтежи немачки тенк 2. светског рата, док су Малколмови памфлети рецимо амерички „Шермани“ - технолошки далеко слабији, али су бржи, мање коштају, и има их много више. И онда „количина има свој квалитет,“ како рече Стаљин - бар у америчкој поп-митологији.

Далеко било да овим одузимам од значаја те књиге. Само хоћу подвучем да се она бори на академском пољу, а не на поп-културном, где смо изузетно слабо представљени - осим неколико часних изузетака.

Рецимо, Милош Биковић је велику ствар урадио са „Балканском међом.“ Сад ћете да закерате да није баш тако било, да су они руски специјалци тамо измишљени, итд. Али кроз тај један филм, сто милиона Руса је више сазнало о карактеру НАТО агресије и српског отпора 1999. него из хиљаду документараца.

Кад сам већ код документараца, има и за њих места у културном рату. „Заиста отписани“ Милослава Самарџића (Vimeo) открива историју која је буквално украдена и преобучена у поп-културно паковање седамдесетих, у служби тадашње власти и њене идеологије.

А за ту идеологију далеко је погубнија била песма Забрањеног Пушења „Дан Републике“ (или њен наставак „Од историјског АВНОЈ-а“) него навођење историјских чињеница. Исто је и са ратовима деведесетих, где „Дан без Републике Српске“ представља далеко више од пуког експеримента из алтернативне историје.

Сумњам да је случајно да епизодну улогу у „Међи“ има Емир Кустурица, један од највећих култур-ратника међу Србима. Човек који је могао да оде у Холивуд, да се прави Енглез, да буде „само уметник“ и снима гадарије попут „srpskog filma“ или „Светог Георгија“, али је уместо тога снимао „Млијечни пут“ и „Црну мачку“ и градио Мокру Гору и Андрићград.

Академски радови, документарни филмови, књиге, истраживачко новинарство, па чак и блогови попут овог и њему сличних, имају своје место у борби за душу једног народа. Али немојте да потцењујете улогу уметности и стваралаштва.

Уосталом, шта су народне епске песме него начин да се историја једног народа преноси с колена на колено на забаван начин, спојивши угодно с корисним? Од „Илијаде“ до Холивуда, чињеница је да смо ми то што нам предање каже да смо.

На то је мислио Орвел кад је написао да „ко контролише прошлост, контролише и будућност, a ко контролише садашњост, контролише и прошлост.“

Знате шта вам је чинити. 

петак, 4. октобар 2019.

„Тежина ланаца 3“ или неопходност наде

Вечерас сам гледао нови документарац Бориса Малагурског, Тежина ланаца 3. Доследан је наставак серијала тог имена. Некима у публици се учинило да је лутао по темама и идејама, другима се нису допали саговорници, а трећима предложена решења. А мени?

Можда зато што већ размишљам у том кључу, али ја сам у ТЛ3 видео још једно отеловљење идеје да се до спасења долази заједничким снагама. Нећу да препричавам филм - препоручујем да га погледате сами, и донесете своје закључке - али тешко је не приметити да до било каквих промена набоље, ма колико малих, долази прво на локалном нивоу. Када људи са Старе Планине бране своје реке од безумног пројекта мини хидроцентрала, или кад школарци протестују против хапшења свог друга из разреда. 

Има ту и неких лекција из света, из земаља које су морале да се сналазе под диктатуром, да се изборе са санкцијама, неимаштином, па и окупацијом. Најбоља решења нису дошла готова са стране, него су прилагођена домаћим потребама. Они срећнији су учили на туђим грешкама. Мање срећни, на сопственим. Они најнесрећнији су учили да су туђе грешке у ствари успеси, па их преузимали без питања и критике. Ако вам то звучи познато, знате зашто.

Када би кукање било олимпијска дисциплина, вели Малагурски, Срби би освојили сребро - да могу да кукају како нису освојили злато. Нема у тој пошалици никакве злобе, већ само фрустрације народом који сам себе држи у ланцима за рачун страних господара и њихових домаћих сатрапа. И свако ма не може то овде само додаје још једну карику. Како је говорио један мудар човек, који ми сваким даном недостаје, лако је рећи не може, али хајде да видимо шта и како може. Па како радили, тако нам и Бог дао.

Та наша сумњичавост нас је вековима штитила од пропасти и асимилације, али се данас претворила у оруђе окупације, јер нас ментално разоружава пре него и почнемо да се боримо. 

Пишем ове редове у сенци годишњице Жутог Октобра, нулте тачке нашег садашњег усуда. Тада је управо она енергија за коју ми се чини да је Малагурски помиње у филму - организација на локалном нивоу, умрежење слично мислећих људи - преотета и претворена у лажну револуцију, семе колонијалне окупације и менталног а не само физичког робовања, чије последице гледамо ево већ скоро генерацију. 

Обојене револуције су лажирана демократија, један одвратни абортус политичког процеса који убија у појам цео тај концепт. Каква је сврха гласања, ако се само Амбасада пита? У чему је поента изаћи на улицу и протестовати, када у најбољем случају контролисани медији о томе неће рећи истину  - а у најгорем, наћи ће се неки нови отпораши" којима НЕД или ЦИА или ко већ дотура куфере кеша из Мађарске да лепим лицима и речима преусмере тај бес у корист својих господара. И све то стоји. Али онда то безнађе постаје нормално, и људи сами себе убеде да не може другачије.

А не само да може, већ мора. Иначе нестајемо, а на нашу земљу - шта од ње остане, што се не претвори у пустињу, каљугу или ђубриште - долази неко други. Да ли подобнији и послушнији или не, то више није битно. Нас нема. И што је још горе, ако овако нестанемо биће то не као хероји одбране до последњег даха, вредни јуначких песама и поштовања чак и непријатеља - већ као најгори бедници, фукара лишена сваке човечности, народ који је пресудио сам себи да би се додворио сопственим џелатима, вредан чак ни сажаљења већ само презира.

Ја то одбијам. Хтедох рећи да за вас не знам, али ако читате ове редове, мислим да сте се већ слично определили. Малагурски такође. Можемо да се не слажемо о чему год хоћемо, али око тога смо сложни. Е, ту је већ неки почетак. И тога се окупатори и џелати боје више него ичега. 

И још нешто. Можда је највећа грешка што су нас скоро сви, веома дуго, учили да подржавамо или критикујемо појединце или групе, а не ставове и идеје. Шта нам је постало неважно, а ко ће кога све. Тако, дабоме, не иде, јер нико од смртника није ни савршен ни безгрешан. И то нас затвара у коло безнађа, где нико није довољно добар да из њега изађе. Негде успут, можда и намерно, заборавили смо могућност кајања, искупљења и праштања. Дајте да их се присетимо. Требаће нам. 

У времену када је све око нас - од ваздуха, земље и воде до принципа и политике - загађено, морамо да почнемо од почетка и видимо шта и где може да се очисти, па кренемо редом.

Знате шта вам је чинити.

четвртак, 3. октобар 2019.

Крхка плава линија: Француска полиција почиње да пуца по шавовима

(Оригинал: Crumbling blue line: Overworked, demoralized French police stretched to breaking point, , 3. октобра 2019)

Године економске кризе и ванредног стања већ су узеле свој данак од француске полиције. Протести „жутих прслука“ су кап која је прелила чашу. Тротоарци су сада и сами изашли на улице, да дигну глас против епидемије самоубистава.

Замислите неких 20 хиљада људи окупљених у срцу Париза са заставама и бакљама, док певају Марсељезу и дувају у пиштаљке. Вичу „уа“ док жандармерија у оклопима одводи групу демонстраната, вероватно да их ухапсе. Неки у мaси чак и плачу.

Ако сте помислили да је то још један протест „жутих прслука“, грешите. У питању је „марш беса“ француске полиције. Демонстранти не носе жуте прслуке, већ црне полицијске дуксеве, а бакље и заставе су им плаве. Међу њима су полицајци, инспектори, детективи и административци који су сити свега и желе да поруче властима Еманулела Макрона „доста је било“.

Сада већ давне 1964, најпопуларнији филм у Француској био је комедија „Жандар из Сен Тропеа“, о полицајцу који долази у успавано приморско место и бори се са илегалним нудистима на плажи. Без сумње је Лудовик Крушо (насловна улога Луја де Финеа) у том филму и наставцима мотивисао многе Французе да потраже каријеру у полицији.

Данашњи Крушо, међутим, има 36% већу шансу да изврши самоубиство од обичног Француза. Патролира у колима која се често кваре, ради у станицама које се распадају, а користи застареле компјутере да производи све више и више папира које служба захтева.

„Лудовик“ се већ четири године налази у сталној потрази за терористима. Француска је прогласила ванредно стање у новембру 2015, после серије напада у Паризу у којој је погинуло преко 130 људи, већином у концертној дворани Батаклан. Можда је Лудовик био један од полицајаца који је учествовао у операцији неутралисања терориста Исламске државе (ИСИЛ).

Или је можда био у Ници, недалеко од Сен Тропеа, тог 14. јула 2016. када је још један терориста камионом на смрт прегазио 86 људи и повредио скоро 500 других, на прослави Дана Бастиље.

Већ скоро 47. суботу Лудовику наређују да одговара на протесте „жутих прслука,“ Француза незадовољних комбинацијом државних мера штедње и „зелених“ еко-намета Макроновог режима. Сметају им исте ствари као и њему, али наређења су наређења.

За Лудовика и његову породицу, викенд не постоји. Уместо њега је обавезни прековремени рад, за који није плаћен. Француској полицији дугују 23 милиона часова прековременог рада, по последњим прорачунима, али у државној каси пара нема.

Разјарени Лудовик некоме од демонстраната гуменим метком избије око, или палицом разбије нос. То, дабоме, буде снимљено и ускоро постане вирална сензација. Сада више није херој у плавом, него злотвор француском народу.
Сваког дана, Лудовик се враћа кући са службеним наоружањем. Једног дана, слуша како му се кћерка жали да су је у школи другови кињили и псовали што јој је отац полицајац. Гледа бригу на женином лицу и празну боцу на столу. И онда посеже за пиштољем.

Дабоме, наш „Лудовик“ није стварни лик, већ амалгам неких 50 француских полицајаца који су извршили самоубиство само током ове године - један свака четири дана, по подацима полицијског синдиката. Овим темпом, премашиће црни рекорд од 70 самоубистава 1996. године.

Давид Ле Бар (David Le Bars), генерални секретар полицијског синдиката СЦПН-Унса, описује ситуацију као „дубоко осећање очаја“. Стварност је можда кудикамо гора.

„Били смо хероји, сад смо нуле“ један од полицајаца вели листу Ле Паризијен (Le Parisien). И он и жена су у полицији, и не представљају се правим именима. Говоре о дугим и непредвидивим сменама, неплаћеном прековременом раду, и чињеници да њихово троје деце крију да су им родитељи полицајци да не би изгубили пријатеље или били физички нападнути.

Један полицајац са севера Француске изјавио је агенцији Франс-прес током марша у среду да се он и колеге осећају као „талог друштва“. Други, из Оксера (Auxerre) у централној Француској, сведочи да је у протекле две године један његов колега извршио самоубиство, а једна колегиница је покушала. Као преломну тачку наводи протесте „жутих прслука“.

У томе није усамљен. Сви полицајци које су интервјуисали француски медији - углавном под лажним именима - наводе недељне протесте као кап која је препунила чашу полицији већ измореној тероризмом, беспарицом и дугим сменама.

Некада су полицајци могли да разговарају о својим проблемима. Сада свако иде кући без речи, носећи све са собом, један од њих вели Ле Паризијену. „Сваки од нас има пиштољ, па ако више не иде, решење нам је при руци.“

„Само ми се чини да нама управљају апотекари који немају појма за шта служи панадол.“

Очај још није натерао полицију да се придружи „жутим прслуцима“, али штрајк у среду - први у 20 година - би требало да пошаље поруку Макрону и његовим „апотекарима“ да овако даље не иде. За „Лудовика“ и 50 његових колега, већ је касно.

недеља, 15. септембар 2019.

Борби нашој краја бити неће

Рекох прошли пут да на очувању и ослобађању морамо да радимо сами, јер нико други ил' не може ил' неће. Мислио сам при томе на државу и изграђене институције друштва, које су систематски поткопане и преузете да би радиле у корист наше штете. Погледајте око себе па сами реците, није ли тако?

Испоставило се да је стање ствари боље него што сам мислио, само смо овако неповезани тога несвесни. Наиме, добио сам одговор на питање о добрим и родољубивим уџбеницима по којима би децу у расејању могли да уче српски језик. Добра вест је да они већ постоје!

Протојереј др. Жарко Гавриловић саставио је и буквар и књигу веронауке за децу. Словарица: Српски православни буквар штампана је 2002, а Букварица: Светосавски азбучник годину дана после. Значи, није потребно измишљати топлу воду. Лоша вест је да тренутно нису у штампи, тако да би било потребно да се поново покрене тираж. Али то је ваљда далеко једноставније него све радити испочетка. Знате шта вам је чинити!

У међувремену, поново сам покренуо питање неписмености у свакодневној комуникацији, рекавши на Твитеру да из принципа не одговарам када видим српски писан кусом латиницом - а још мање људима који користе стандардну латиницу, јер то онда значи да могу да направе ћирилично подешавање а то не желе.

Од негативних одговора које сам добио, истичем цепидлачење око имена на мом налогу, које није писано ћирилицом, јер је налог двојезичан и користим га већим делом за своје пословне активности које су 95 % на енглеском, и нешто мало на руском. Мислим, аферим браћо, али ако око тога закерате значи да немате других аргумената.

Најјаче ми је било кад се јавио неко, па вели, и чешки председник Земан пише латиницом, а добро нам жели. И то стоји. Али он тако пише свој чешки, а ја сам говорио о српском. Значи, до те мере смо распамећени.

Има их и који су ми замерили што сам критиковао америчку амбасаду у Београду што вређа земљу-домаћина латиничењем. Камо среће да нисам једини амерички држављанин који то ради, можда би и престали да им се још неко из расејања обрати... Знате шта вам је чинити.

Турнеја професора Ковића и Ломпара по САД и Канади и даље траје. У октобру креће и америчка турнеја документарног филма Бориса Малагурског Тежина Ланаца 3. Нема везе да ли се с његовим тезама слажете 5, 10 или 95%, битно је да се подржи критика империјализма који нас гази.

У међувремену, у Београду је одржана трибина Стања Ствари, на којој је говорио мој пријатељ и колега (и оснивач Стања) Александар Лазић, као и нека најистакнутија имена родољубиве борбе у Србији. Погледајте, прочитајте, подржите. Да претекнемо.


понедељак, 2. септембар 2019.

Заједничким снагама

Може ли се зауставити суноврат српства?

Ово је истовремено и кључно питање времена у којем живимо, и потпуно погрешно питање. Ево зашто. Наиме, начин на који је постављено измешта субјект - мене, вас који ово читате, и све нас који се сматрамо Србима - и одговорност за заустављање суноврата оставља неком другом. Да ли држави? Да ли владару, или некој политичкој странци, верској установи, добротворном друштву? Одговора нема, јер је то превелик залогај за све, осим можда државе која то ево или не може или неће.

Али ако се питање другачије постави - на пример: шта конкретно свако од нас може да уради да заустави суноврат српства? - одједном се отвара безброј могућих одговора. Јер општенародно спасење је превелик терет за једног човека, али незнатан када га на себе преузме цео народ којега се то дотиче.

Ово ми је пало на памет у недељу после подне, када сам у сали цркве Св. Луке мало изван Вашингтона слушао беседе професора Милоша Ковића и Мила Ломпара. Читаоцима Сокола су њихова имена и дела одавно познати, обојицу већ дуго читам, ценим и цитирам овде. Сада сам имао прилике и да их упознам лично, и само су потврдили раније утиске.
Ковић и Ломпар су тренутно на турнеји по северној Америци у организацији издавачке куће Catena Mundi из Београда, и њихове беседе о „заветној историји Срба“ су део промоције нових књига. Свакоме ко има воље и прилике препоручио бих да их чује, јер њихове речи разгоне смутњу и безнађе које свакодневно ствара пропаганда квислиншког култа и његових страних господара. Али и наводи на размишљање о томе ко, како и када треба да се бори за будућност српства.

Дабоме, најчешћи и први одговор је „држава д'уради нешто“, а знате шта ја мислим о томе. Од ове и овакве држава, мрка капа. Мада је било и горих времена, када је власт активно радила против сваког националног интереса на сваки могући начин. Али ако ћемо од званичног Београда очекивати да одбрани српство, бојим се да ћемо „заробити себе у туђина“ пре истека следеће деценије.

Опет, читаоцима Сокола ће ово звучати познато, али мој став - који, судећи по ономе што сам чуо, деле Ковић и Ломпар (нека ме исправе ако грешим) - је да ћемо пре нешто постићи ако „погурамо“ сами. То не мора да значи да морамо све појединачно; кад вуче свак на своју страну, не стиже се нигде, али када људи раде у корист заједничке ствари, па вуку свак својим снагама али у истом правцу и са истим циљем, и те како могу да остваре велике помаке. Идеја је да се договарамо око тога како би та заједничка ствар требало да изгледа, шта су краткорочни а шта дугорочни циљеви, шта конкретно може да се уради одмах а шта треба да се гради корак по корак док не буде спремно за следећу фазу.

Навешћу један од примера који је споменут данас: како учити децу у расејању да говоре српски? Постоје црквене школе, али не постоје књиге помоћу којих може да се предаје. Уџбеници који се користе по школама у самој Србији су у најмању руку трагични, а у најгорем случају спроводе непријатељску пропаганду и расрбљавају омладину. Шта да се ради?

Мени се бар чини да би идеално решење било да филолоф, лингвиста, педагог, а можда и неко ко је све те три ствари, сачини буквар српског језика - и то не да измишља топлу воду, него да прилагоди неки стари - и да онда, рецимо, црква око које су школе у расејању окупљене финансира његову штампу и продају. Да се створи стандард, по којем ће српски моћи да се предаје деци свуда по свету. Потом ће лако моћи да се у самој Србији каже „ево шта тражите хлеба преко погаче и штампате ту неке хрватске букваре латиницом, кад постоји светски а наш буквар у широкој употреби?“ И проблем решен, без државе, без политике, без партијашења и уграђивања и сплетки. Препреке се једноставно заобиђу и доведу пред свршен чин. Само је потребно мало добре воље, вештине и труда.

Да се ја иоле разумем у лингвистику, већ бих почео са радом, знајући да је то најтежи део посла, а све остало се после малтене посложи само од себе.

Има много ствари које би могле да се ураде по истом или сличном обрасцу. Уместо да чекамо да нам неко други решава проблеме - где смо то научили? Од кога, и с којом намером? - зашто да не почнемо да их решавамо сами? Па ако не знамо, није срамота, наћи ће се ко зна и уме. Још увек нас има.

Дуго већ ово говорим, али „борба непрестана“ почиње малим стварима, попут одбијања да се пише кусом латиницом. Таквим наизглед безначајним гестовима гради се дуго урушавано самопоштовање, које је предуслов за здраво деловање. Посао пред нама тренутно делује непрегледно и несавладиво, јер смо разбацани, разбијени, распамећени. Биће далеко мањи и лакши кад удружимо снаге и почнемо да чистимо шикару педаљ по педаљ.

Признајем да сам у последњих пар година запоставио Сокола, мада не и српску ствар. Обећавам да ћу одсад мало више да се ангажујем, да предлажем решења и конкретне кораке, али и ширу стратегију даље борбе. Јер ко ће, ако не ми? И када, ако не сад? 

недеља, 30. јун 2019.

Џастин Рејмондо, српски херој

У четвртак, пред Видовдан, упокојио се у 67. години Џастин Рејмондо (Justin Raimondo).

Ако вам ово име звучи познато, не морате да читате даље. Али ако не знате ко је био Рејмондо, останите и послушајте. Јер ради се о човеку који је српски народ и те како задужио.

У саму зору интернета, негде 1995, Рејмондо је на страницама Antiwar.com - политичког портала противника војних интервенција САД - критиковао ратне авантуре Била Клинтона по Босни и Херцеговини. Његове текстове сам открио тек касније, на пролеће 1999, када је из истих разлога осудио агресију НАТО на СРЈ.

Завршавао сам факултет усред (буквално) Америке, изолован међу људима за које сам мислио да су ми пријатељи, а за које сам преко ноћи постао зликовац, јер је тако говорио Сиенен. Џастинови текстови су ми дошли као лек, као потврда да нисам ни луд ни збуњен, али и да има Американаца који размишљају својом главом и не иду по памет у новине или на телевизију.

Инспирисан Џастином и још неколицином интернет-коментатора, почео сам и ја да пишем. Неки од тих текстова дошли су и до Antiwar.com. У новембру 2000, после Жутог Октобра, Џастин ми се јавио са позивом да будем њихов колумниста за Балкан, односно просторе који су се некада звали Југославија.

Тако је настао Балкан Експрес, који је после променио име у Тренуци Транзиције, моја недељна, па после двонедељна, колумна на сајту који је Џастин предано уређивао и за који је писао три или више пута седмично. Ту сам почео да блогујем, пре Сокола и његовог рођака на енглеском. Ту сам научио, између осталог и од Џастина, како да будем писац, критичар и есејиста. И то је трајало негде до 2014, када су превагнуле друге обавезе.

Али нису Џастин и Antiwar.com српски хероји зато што су мени дали платформу, већ што су се усудили да принципијелно и неустрашиво бране истину и правду, у доба страховладе медија када се скоро нико није усуђивао да противречи Сиенену, Њујорк Тајмсу, или портпаролима НАТО.

Џастин се често бавио нашим невољама, из перспективе одговорности Империје за њих. Али на страницама Antiwar.com је бројне текстове објавила и Стела Џатрас (Stella Jatras). Ту је Даг Бандау (Doug Bandow) исписао своју чувену тезу да је једина константа тзв. међународне заједнице да Срби никад нису у праву. Ту је писао Џорџ Самуели (George Szamuely), који ће после написати и објавити изузетно важну књигу (Bombs for Peace, односно Бомбе за мир) о распаду Југославије и НАТО агресији. Да наведем само неке.

У времену када је сама Србија мучки ћутала - прво јер није могла да дође до речи због санкција, а после јер није могла, од квислиншке власти - Џастин и његови сарадници бранили су нас од клевета и лажи, из принципа а не ради пара или славе. Годинама преданог рада, ти људи су поставили темеље критике тзв. хуманитарне интервенције и обојених револуција, а на њиховим текстовима је стасала цела једна генерација младих новинара која сада демонтира лажи империјалних медија о Сирији или Венецуели.

Џастин Рејмондо је био мој уредник, колега, саборац и пријатељ. Али због свега горе наведеног, сматрам да је био и српски херој. Слава му.

недеља, 9. јун 2019.

Пораз је дошао после

Девети јуни није годишњица које се често или радо сећамо, али је датум вредан памћења. Тог дана је, наиме, потписан војно-технички споразум (ВТС) између Војске Југославије и НАТО у Куманову, којим је формално окочана операција „Савезничка сила“, односно 78-дневна агресија алијансе на тадашњу СР Југославију.


Двадесет година касније, упорно нас убеђују што Империја што њени плаћеници и култисти да је Косово тада „изгубљено“ и да треба што пре „признати реалност“ и прихватити то као непромењиву чињеницу. Па ако је тада изгубљено, да парафразирам песника, зашто вам је онда потребно наше признање?

Шта је онда било Куманово? Прво и пре свега, није било капитулација. Макар и овлашно поређење са ултиматумом из Рамбујеа, и званичним ратним циљем НАТО (да га наметне) то показује. СРЈ је предала Косово на управљање УН а не НАТО, без икакве приче о референдуму о независности за три године, и без права НАТО да се шетка где хоће као окупациона војска (Анекс Б).

Кад је војска кренула да се повлачи са Косова и Метохије, НАТО и његови новинари-пропагандисти остали су у шоку, бројећи возила и оружје за које су мислили да је уништено. Упркос 78 дана бесомучног бомбардовања највећег војног савеза на свету, једна мала и од свих напуштена земља успела је да се одбрани. Тај објективни успех биће преиначен у пораз и предају тек после, комбинацијом пропаганде и политичког преврата, којим је Империја испунила своје ратне циљеве 16 месеци касније.

Ако сте учествовали у „догађањима народа“ која су кулминирала Жутим октобром, сигурно се сећате оптужби против Милошевића да је „издао Косово.“ Аутори тих оптужби су, по доласку на власт, чинили „све што су могли“ (омиљена крилатица Бориса Тадића) управо на томе, мада за последњи корак нису имали што снаге, што храбрости. И хвала драгом Богу што нису.

Захваљујући њима, кад је НАТО почео да Куманово тумачи као безусловну капитулацију, није било никога да се на то пожали. Захваљујући њима, свака нова узурпација, превара, подвала, обмана и непочинство успевали су да прођу, је нико није хтео да им се супротстави. Захваљујући њима, свака прилика да се ма колико промени став Империје према Косову и Србима је пропуштена. А кад су потрошени до максимума, доведени су некадашњи родољуби у међувремену „пресвучени“, преумљени, издресирани, уштројени и укалупљени, да они заврше посао.

Ко је искрен, признаће гледајући на протеклих 20 година да је далеко више штете од рата направила „демократија“. Јер рат убије само тело, а ова тиранија хаоса и срачунатог безнађа убија душу, док сами себи не дођемо главе - на овај или онај начин - да би мучење престало. И то није нимало случајно.

Док не будемо почели да о 9. јуну говоримо као о часном датуму који је потврдио вредност успешног отпора далеко моћнијем непријатељу, а о 5. октобру као срамотном посрнућу пред истим, тешко да ћемо изборити било какву будућност у којој и даље постојимо. Од мене, толико.

недеља, 28. април 2019.

Христос воскресе!




Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. 
„Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16).

- Патријарх српски Иринеј, Васкршња посланица, 2019

недеља, 17. март 2019.

Мартовски погром 2004-2019

Памтите ли? Ако не, зашто?

Можда вам ово освежи памћење, написано је пре десет година.

Или ово, написано јуче:
Не знам постоји ли у свету игде случај зверскијег понашања над културним наслеђем целога света од онога када душманин стоји на крову цркве и кида крст. Нема снимка који је више обилазио планету, а да му је мање придавано значаја или да је више проглашаван као монтажа. Није могуће да у некоме има толико мржње да ризикује властити живот како би некоме нанео зло. Овај потез „младог борца за слободну државу“ је остао симбол српског страдања на Косову и Метохији.
Памтимо ли ко су нам пријатељи, а ко непријатељи?
„Сједињене америчке државе и Ослободилачка војска Косова залажу се за исте људске вредности и принципе... Борба ОВК је борба за људска права и америчке вредности.“ - Сенатор Џозеф Либерман за Вашингтон Пост, 28. април 1999 
И шта су плодови њихових vrednosti i principa?
Ако вас ово не дотиче, ко сте? Шта сте? Која је сврха вашег постојања?

Догодине у Призрену.

уторак, 8. јануар 2019.

Календари

Сваке године некако у ово време, самопроглашени грађани и бојовници за тзв. људска права крену да кукају о застарелости и нетачности јулијанског календара. Само им он смета, дабоме, подвлачи Никола Танасић у бриљантној полемици на НСПМ.


Подсећајући да су антички Хелени користили чак пет календара – један за спорт, други за веру, трећи за политику, четврти за финансије, итд. – Танасић објашњава да није никакав проблем што се СПЦ придржава јулијанског календара, него је то чак и корисно:
Празновање Божића у Србији је стога у културолошком смислу кудикамо аутентичније, традиционалније, али и духовније него у земљама Запада, па и у православним земљама које су прешле на „Миланковићев“ календар. [...]

...обележавање по старом календару било које српске славе, или чак државних празника као што су Сретење или Савиндан, као да православне хришћане за потребе празника преноси у један трансцендентни, духовни свет, у једну посебну димензију са одвојеним временским током, као да између њих и ефемерности секуларног живота уздиже невидљиве манастирске зидине. А то је управо функција коју религијски календари врше код муслимана или Јевреја...
И у том грму лежи зец. Наиме, није проблем глобалиста са јулијанским календаром то што наводно није „тачан“, већ што је српски:
Према том календару су се Срби од памтивека крстили и венчавали, према њему су се дизале буне и доносили устави, по његовом диктату су се хајдучке чете састајале и растајале.
Ове се године навршава осам векова српске православне аутокефалије. За оне којима је свака Србија превелика а једини добар Србин бивши, то је осам векова превише. Зато се толико упињу да будемо „као сав нормалан свет“, никад не објашњавајући шта тачно под тим подразумевају: нестанак.

Па да онда завршим са Танасићевим закључком, јер немам шта да му додам или одузмем:
...и ако наш Божић настави да се са сваким новим веком удаљава од њиховог, неће од тога бити никакве штете. Јер велико је питање ко ту кога треба треба да сустигне, а ко чему да се врати. И ко је ту „заостао“, ко се „истрчао“, а ко је – можда – залутао.

понедељак, 7. јануар 2019.

Христос се роди!

Христос се роди! С Рождеством!


Небоземну истину да је прво Господ заволео нас, а да смо ми позвани да на ту љубав одговоримо хришћанским животом, посведочили су наши свети преци, показавши нам да се у оваквој историји, у оваквом свету, бије битка за Царство небеско. Утврдили су нас у вери да се подвигом улази у вечни живот и да, уколико на тај начин приђемо животу, нема подвојености на Царство небеско и царство земаљско, јер постоји само једна историја, једна творевина Божја, једно Царство, једна икономија Божјег Промисла и нашега спасења. Другим речима, ми историју у којој живимо, царство земаљско, осветљавамо Царством небеским, тако да се истовремено боримо за правду Божју и за Царство Божје, док ће нам се све остало, по речима Христовим, додати (Мт 6, 33; Лк 12, 31) у овом свету и у овом времену.

- из Божићне посланице архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Иринеја


недеља, 6. јануар 2019.

Бадње вече


Бадњи Вече
Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)