„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 21. децембар 2023.

О судбини САД, Србије и још којечему

Средином месеца сам боравио у Београду на неколико дана и имао част да гостујем у 200. емисији Новог Стандарда. Прилажем видео, ако неко има сат и 45 минута да послуша. 

Читаоцима Сокола - хвала вам што толеришете моје одсуство! - много шта овде звучи познато, али реч је о Империји, Србима и Србији, изборима, цензури, пропаганди, и многим другим стварима.

 

 Што се тиче традиционалног годишњег свођења рачуна, то намеравам да поставим за који дан. 


 

петак, 26. мај 2023.

Држава против друштва

Преносим посрбљен и адаптиран текст аутора под псеудонимом Зли Мачор (el gato malo). Оно јесте да коментарише америчке прилике, али пошто су и друштвени и политички феномени са запада «прелили» код нас принципом спојених посуда, мислим да ту има којечега корисног и за нашег читаоца.

- Соко

Успешно друштво мора да се побрине о себи

Без обзира шта вам Левијатан говори, није на држави да ствара или одржава друштвене норме. Нити може, нити уме, нити то било ко заиста жели.

Друштво по дефиницији успоставља и морал, и обичаје и понашање које је вољно да прихвати. Цивилизација не долази одозго, већ је збир односа и поретка који настају кроз слободну вољу и удруживање њених чланова.

За «друштвени уговор» потребно је да будете самосвојни и да то очекујете и од других чланова друштва. Све друго је варваризам, укључујући и «држава да ово уради за мене». Тако мисле деца. Одрасли решавају сопствене проблеме, стварају сопствене системе, и поправљају оно што се покварило.

«Држава да поправи ово» је како лењи људи посматрају проблеме и одбијају да буду део решења. Представља признање да проблем постоји али Неко Други треба да га реши.

«Марим, али не довољно да сам нешто урадим» не инспирише превише.
«Велим да марим, али попљуваћу свакога ко покуша да заведе макар мало реда у друштву, јер хоћу да ми је добро али нећу сукоб» је далеко горе и још приде лицемерно. Представља детињасту неспособност да се призна одговорност и препознају узроци и последице.

Па то свеједно гледамо сваки дан на стотине места, и добијамо дегенерацију и пропадање као резултат. Не одвраћамо. Повлађујемо. Не желимо правду већ изговоре за пасивност, лењост и неред. Кршимо руке и цепамо кошуље, али нико неће ништа да уради. И тако бива што не треба, а оно што треба седи скрушено, јер је држава поставила правила против иницијативе појединца и способности друштва да заводи ред, како би нормални људи у њему хтели да живе. Власт је постала непријатељ поретка. Држава и «интелектуалци» су опозиција друштву, одузимају му слободу и намећу неодговорност. Успешно су застрашили друштво да прихвати распад јер веле да је сваки други пут немогућ, неморалан или (све више) противзаконит.

Бесни, и добићеш шаргарепу. Заустави онога ко бесни, следује ти штап. И онда беснило дивља. И сви ћуте, уједињени у својој усамљености. Јер тако изгледа кад друштво не постоји.

И сваки дан је све горе, јер нико ништа не чини. Јер ко год покуша да поправи ствари постане мета државе и интелектуалаца, које погрешно сматрамо заштитницима али који су у ствари постали преторијанци злотвора и непријатељи слободе, права и правде од којих је саткана цивилизација.

Оно што никада није било њихово, они би да преобразе по нечијем искривљеном обрасцу. Одричу се људске приче и намећу нешто нељудско, погрешно, уместо ње. У легализам заробљавају оно што би требало да буде морал. И у томе посежу за апсолутно свиме.

Тоталитаризам се тако и зове јер све жели да подреди свом гравитационом пољу. То постиже тако што нормализује ненормално. Шта је све данас «нормално»?
  • организоване банде пљачкају радње по градовима, док полиција, обезбеђење и муштерије не чине ништа да их спрече
  • лудаци се скидају, урлају и нападају пунтике у јавном превозу, пре него што се онесвесте у сопственом измету, у сваком великом граду.
  • на тротоарима и јавним површинама ничу шаторска насеља зомбификованих наркомана и насилних менталних болесника, претварајући градове широм америке у логоре «урбаног хорора»
  • по улицама се гомилају шприце, говна, лудило и насиље. На праговима леже обезнањене скитнице, док се полиција и народ праве да их не виде. Има више аутомобилске крађе него голубова.
И нико ништа не чини. Ништа од овога није чак ни вредно спомена. Као да је ово све постало нормално. А није нормално.

Корак по корак, изгубили смо се. Ни једна кап, сама по себи, није изгледала вредна протеста, док није прелила чашу и сад грцамо од силне воде. Шта ће тек бити за пет година? Нормализација овога није нормална. Нико ко од вас то тражи није нормалан. И јасно је да држава или не може или неће да то исправи. Чак се труди да све учини још горим.

Зато морамо да се ратосиљамо идеје да ће неко други да уради посао који је у ствари наш. До нас је. Док то не схватимо, ништа се променити неће. Мени се чини да имамо два избора: да се навикнемо да живимо овако, или да да урадимо нешто. Друштво које неће или не жели да се одбрани, само призива нападаче...

...и тако стижемо до тешке истине: Слабост, апатија и зависност не доводе до мира. Друштво које де одрекне насиља ће убрзо да га добије више него што може да га поднесе.

Претње, насиље и терористички театар су сада свуда око нас. И сви се праве да то није одвратно, да није насилно, и да је све у реду када сред бела дана пљачкају продавнице и каче снимке на интернет. Али није. Људи све више растежу дефиницију «нормалности» да покрије све ово, јер се плаше да нешто ураде. И свака мала капитулација чини следећу лакшом. Постали смо друштво деце која чека «тату» да дође и заведе ред. Али «тате» не само да нема, већ можда ради против нас.

Овако није било раније. Не мора да буде ни сада. Али ако хоћемо промену, морамо да то урадимо сами.

Друштво није кукање да држава уради нешто, већ када људи заједничким снагама реше своје размирице. Има ту и заједнице, и културе. Тако су нас завадили да смо поцепали тканину друштва. Сад је на нама, не на држави или неком другом, да је зашијемо.  И то мора да буде нормално, а не ова суманута дистопија «углавном мирног» паљења градова, јавног превоза као болнице за менталне случајеве и озакоњеног јавног разбојништва.

Ако вам то звучи грубо, запитајте се да ли је то разлог што се све ово и дешава. Јер слабост призива агресију. Или ћете имати друштво у којем је прихватљиво да мушкарац у јавном превозу интервенише да спречи човека који удара непознату жену, или ће вам то ударање бити нормално и прихватићете да живите у тихој и вечној срамоти. И жена коју су у том метроу ударили биће једина која ће те ноћи мирно да спава, знајући да није кукавица. Има ли то неке вредности? Требало би.

Утопистички апели типа «држава да уради нешто» не само да не успевају, већ са собом носе додатне проблеме и ризике. Значи, до нас је.

Ово није позив на опште осветништво и самовољу. Тога је било у прошлости, и неки су у томе претерали, из бољих или горих разлога. Али сад смо отишли у другу крајност. Постоји нека «златна средина». 

Држава ту не може да наметне правила која су довољно изнијансирана за сваку ситуацију. А и да може, у таквој држави стварно не бисте хтели да живите. Успешно друштво решава сопствене проблеме. То је посао сваког од нас, који захтева одређену дозу обавезе и одговорности. Слобода и спонтани поредак знају да буду «неуредни» али су бољи од овог хаоса. Процват цивилизације има своју цену. Ништа није савршено.

Има ли неко бољу идеју?

Човек на крају добије оно друштво и она права за које је вољан да се бори. И само за такво друштво ће и хтети да се бори. 

Пандан беспомоћности је узајамна помоћ. Нико од нас не може да промени цео свет. Али свако од нас може да промени оно мало света око нас.

понедељак, 15. мај 2023.

Шејтанова понуда

Погледајте добро ову «вест» званичног пропагандног органа Империје:

Свакојаки невладници, грантовчани и штифтунговци - кметови све редом - објавили су у последње време рат муралима «злоћинаца». Данас видим да су напали и мурал Патријарха Павла. «Будимо људи» им смета. А да им неко прекречи барјак дугиног прогреса, скичали би да је геноцид, дабоме

Лако им је са муралима, не могу да се бране. Па кад се то још ради сред ноћи, као и свака «поштена» работа...

Мене више копка што се овај «антифашистички фронт», појавио баш сад, када свако гледа да преотме и преусмери народно незадовољство недавним физичким манифестацијама «америчке цивилизације» у ОШ Владислав Рибникар и општини Младеновац. И што је доказ свог «подвига» послао управо званичном гласилу Империје.

Мени то слути на зло. Јер је Империја још једино за то и способна.

Свет је својевремено покорила не оружјем, већ рекламом: сунчаном Калифорнијом филмова и ТВ серија, а преко њих брендовима које «сви носе» и предметима као статусним симболима. Једини проблем је што кад одете у ту исту Калифорнију, видите како некоме отимају кола сред Беверли Хилса, а тротоаре недалеко од Холивуда како су постали шаторско насеље дрогираних бескућника. И схватите да су «бољи живот» и «као сав нормалан свет» у ствари једна велика лаж.

Ђаво је нудио Христу «сва царства овога свијета и славу њихову» ако му се поклони (Матеј 4: 8-9). Империја тражи исто, али обећава далеко мање. И ни то што обећава не може да испуни. Можда је некад могла, ко ће знати, али данас не може.

Шта год је некад била, данас је само она Сенка о којој је писао Толкин, која није способна да ствара, већ само да изврће и квари. Нуди богатство и срећу, али све што може да испоручи је страх, страдање и хаос. Рат, злобу, и мржњу. «Направе пустош и зову је мир», како Тацитов Калгак ономад рече о Римљанима.

Зашто би било ко мислио да ће му бити добро ако се потчини ономе ко му доказано добро не жели? Ако сте заборавили деведесете, или још мислите да је Жути октобар донео «демократију», погледајте бар шта Империја ради од Украјине, коју наводно воли и подржава - и немилице жртвује као пиона на Великој шаховској табли Збигњева Бжежинског.  

И док вас хушкају на рат и инсистирају да продате душу («Цијена? Права ситница!») зарад тог фантомског «бољег живота», остаје ми само да се надам да сте читали Горски вијенац и да памтите шта је Владика Данило отписао Турцима:

Спуштавах се ја на ваше уже,
умало се уже не претрже;
отада смо виши пријатељи,
у главу ми памет ућерасте.

недеља, 16. април 2023.

Христос воскресе!

Христо́съ воскре́се изъ ме́ртвыхъ,сме́ртїю сме́рть попра́въ, и су́щимъ во гробѣ́хъ Живо́тъ дарова́въ!



недеља, 9. април 2023.

Јеванђеље по Бриселу

(из четврте књиге Сендвичара, стих 8 па надаље)

И опет га узе Заменик Помоћника и одведе на високу гору, и показа му све ЕУропске вредности Уније;
И рече му: можда ћемо једног дана преговарати да ти дозволимо да их погледаш,
ако сад паднеш и поклониш нам се и учиниш све што будемо од тебе затражили, заувек.
На то му Чувар Будућности Наше Деце одговори:
Моћни Замениче Помоћника, можемо ли како да се договоримо, а да ја ништа не потпишем?

субота, 7. јануар 2023.

Христос се роди!

«Тајна Божића садржана је у бескрајном смирењу Превечнога Који се родио као Детенце и дозволио да га додирнемо, а умало, по свезлој замисли Иродовој, и повредимо. Но, не марећи за људске слабости, Син Божји очекује нашу љубав и омогућује нам да Га загрлимо. Тако смо о Божићу позвани да будемо судеоници Његовог одрастања у овоме свету како бисмо узрасли у меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13). У овој богочовечанској спрези ми усвајамо јеванђелске врлине, вечне вредности које Син Божји Собом доноси на земљу.

Живећи по заповестима Господњим, у окриљу свете Цркве, ми почињемо да гледамо Његовим очима, дишемо Његовим плућима и мислимо Његовим умом. На тај начин постепено усвајамо ум Христов, јеванђелски етос, вечне вредности, постајући препорођени људи, грађани Царства Небеског и укућани Дома Божјега.


Честитајући вам Божић и Нову 2023. годину доброте Господње, желимо вам свако истинско добро и неотуђиву радост од Богодетета Христа, уз сверадосни божићни поздрав: Мир Божји – Христос се роди!»

(из Божићне посланице СПЦ Патријарха Порфирија)

петак, 6. јануар 2023.

Бадње вече 2023

Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)