Управо захваљујући чињеници да је Србија под квислиншко-медијском окупацијом, није нимало тешко дешифровати шта се крије иза свакодневног управљања утисцима. Пропаганда је до те мере безочна да њено одгонетање не захтева велики ментални напор. Просто речено, кога овакви медији на сав глас хвале, не може да ваља.
Најновији пример су панегирици упућени „генију“ и „светском стручњаку“ Лазару Крстићу (29), који је ових дана „стигао у Србију“ на позив Државног Дна да преузме ресор финансија.
Шта је план овог „генијалног стручњака“, онако свежег са „консултација“ у транс-националној фирми Мекинси? Према Куриру: „Као највеће проблеме Србије, Крстић у свом плану наводи незапосленост, пореску недисциплину, компликоване процедуре и корупцију.“ Три од четири проблема тичу се народа, а један државе. Шта мислите шта је Крстићу приоритет? Дабоме: „Као једну од првих и најважнијих [мера] млади стручњак предлаже завођење нулте пореске толеранције, што значи да ће сви морати да плаћају све порезе.“
Нема везе што горенаведени незапослени немају од чега да плате. Или што и оно што се прикупи (а убитачни ПДВ се прикупља итекако ефикасно) поједе горенаведена корупција. Срби некако живе упркос чињеници да би то, на основу званичних економских статистика, требало бити немогуће. Зато се доведе „стручњак“ који ће из камена да исцеди крв. Или, како вели ага у песми: „Харач рајо, харач треба.“
Да би слика наводног плана избављења била потпуна, додаје се да Крстић предлаже „формирање посебних канцеларија за брз и ефикасан рад на изради документације потребне страним инвеститорима“. Значи, још више бирократа на државним јаслама, који би се издржавали од тог силног утераног пореза, а „брзе и ефикасне процедуре“ само ако сте из Фиата, Емирата или неког другог осведоченог „пријатеља“ Државног Дна. Док ће „сиротињи раји“, ако су срећни, остати досадашњи шалтероризам.
Критике које ће родољубиви медији да упуте Крстићу највероватније неће бити засноване на економској неодрживости његових предлога, него ће се бавити њиме лично: млад је, неискусан, амерички студент. Али ниједна од те три ствари сама по себи није проблем. Ако ико успе да данашње распамећено српство извуче из каљуге, биће то млађи људи који нису задојени самомржњом. Политичари и економисти одговорни за суноврат Србије су показали да дугогодишње искуство у погрешним стварима може да буде итекако штетно. А у Америци се заиста може научити много тога корисног. Проблем је што је, барем на први поглед, новопечени министар омануо у сва три аспекта.
Према биографским подацима из штампе, Крстић је посетио Америку 2001, у оквиру програма SYLP (Serbia Youth Leadership Program, Програм младих лидера Србије) који воде осведочено србољубиви Стејт департмент и амбасада у Београду. Две године касније, уписује се на Јејл (Yale), универзитет који похађа америчка политичка елита - не толико да би тамо нешто научила (Буш Млађи је тамо дипломирао) него да би склопила познанства са будућим партнерима у олигархији која управља САД.
На Јејлу, Крстић оснива „Асоцијацију европских студената“ - не српских, чак ни југословенских - и ради (као студент, за минималац) у „Одељењу за развој“. Ова мистична америчка синтагма у ствари означава универзитетску бирократију задужену за скупљање донација од државе и некадашњих студената (alumni). Можда отуд потиче његова опсесија порезима. У сваком случају, више је него очигледно да је Крстићу намењена улога империјалног јаничара. А нема никаквих назнака да се он томе успротивио.
Лазар Крстић је већ десет година у Америци. И за ту целу деценију није оставио скоро никакав електронски траг, осим једног научног рада на којем је сарађивао. Једном је споменут у режимским медијима 2005, и то када је кудио Србију што му не плаћа школовање. И то је то. Од „стручног“ ангажмана, једино се прича - и то је немогуће наћи ишта више од гласине са Б92 - да је 2009. учествовао у „експертском тиму“ Мекинсија (McKinsey), масно плаћеног да направи план „реструктурисања“ НИС.
Дакле, за све ове године, ни трага од родољубља, али ни неког научног, културног или пословног аранжмана. И као студент и као дипломирани „консултант“, Крстић је „испод радара“ - док није одабран за министра. Узалуд му сва памет, када није научио ништа корисно. Чак штавише, ако је судити по раније наведеним пореским предлозима, његово знање и искуство су демонстративно штетни.
Да је Лазар обраћао мало више пажње током свог америчког образовања, научио би да држава постоји као нужно зло, структура створена да би штитила Богом-дана права својих становника на живот, слободу и имовину. То лепо пише у америчким оснивачким документима, који су свима доступни. Научио би и да је Америка створена у пореској побуни против Лондона, и да бар на папиру, држава убира порез како би могла да извршава своју основну дужност: заштиту живота и имовине грађана.
Ту дужност је Србија, после 5. октобра 2000. године, не само потпуно напустила већ се њени „лидери“ - од Врховног Жутника до Државног Дна - тиме хвале као својим највећим достигнућем. Србија, дакле, већ одавно није држава, него компрадорска клептократија, која страним непријатељима даје све што од ње траже, а сопственом становништву директно укида право на слободу, имовину и живот.
Од чега тај народ да плаћа намете о којима Крстић сања? И за шта - да плаћа огромну паразитску бирократију која само смишља начине да га додатно опљачка, понизи, преуми и коначно затре? Финансирање такве власти је злочин, а не родољубива дужност.
Али ако већ хоће да попуни буџет те и такве вампироидне „државе“, Крстићу би боље било да укине једнострану примену ССП са Бриселом, за коју чак и режимски медији признају да је после скоро пет година уништила српску привреду. Али пошто је ЕУропство свети грал Државног Дна, нема теоретске шансе да се то деси. Спречавање странаца да опљачкају Србију? Ију, па да му неко из Мекинсија - или Стејт департмента - замери! Шта би тек рекла братија из „Лобањe и костију“?
Срби који у Крстићу виде спаситеља - ако их уопште има, тј. ако све ово није тек пример медијског управљања утисцима - заборавили су изгледа претходног „стручњака“ који је тако дошао да „уведе ред“ у порески систем. Божидар „Божа Дерикожа“ Ђелић увео је драконски ПДВ, са теткиног кауча „зарадио“ виле и лимузине, и - отишао. Сада своје „поштено“ стечене милионе троши опет као „консултант“ негде на Западу, Србија је опљачкана, окупирана и понижена, а медијско-квислиншки комплекс народу сервира новог харачлију, који се сад зове Лазар. А боље би му пристајало име Смаил-ага.
Најновији пример су панегирици упућени „генију“ и „светском стручњаку“ Лазару Крстићу (29), који је ових дана „стигао у Србију“ на позив Државног Дна да преузме ресор финансија.
Нема везе што горенаведени незапослени немају од чега да плате. Или што и оно што се прикупи (а убитачни ПДВ се прикупља итекако ефикасно) поједе горенаведена корупција. Срби некако живе упркос чињеници да би то, на основу званичних економских статистика, требало бити немогуће. Зато се доведе „стручњак“ који ће из камена да исцеди крв. Или, како вели ага у песми: „Харач рајо, харач треба.“
Да би слика наводног плана избављења била потпуна, додаје се да Крстић предлаже „формирање посебних канцеларија за брз и ефикасан рад на изради документације потребне страним инвеститорима“. Значи, још више бирократа на државним јаслама, који би се издржавали од тог силног утераног пореза, а „брзе и ефикасне процедуре“ само ако сте из Фиата, Емирата или неког другог осведоченог „пријатеља“ Државног Дна. Док ће „сиротињи раји“, ако су срећни, остати досадашњи шалтероризам.
Критике које ће родољубиви медији да упуте Крстићу највероватније неће бити засноване на економској неодрживости његових предлога, него ће се бавити њиме лично: млад је, неискусан, амерички студент. Али ниједна од те три ствари сама по себи није проблем. Ако ико успе да данашње распамећено српство извуче из каљуге, биће то млађи људи који нису задојени самомржњом. Политичари и економисти одговорни за суноврат Србије су показали да дугогодишње искуство у погрешним стварима може да буде итекако штетно. А у Америци се заиста може научити много тога корисног. Проблем је што је, барем на први поглед, новопечени министар омануо у сва три аспекта.
Према биографским подацима из штампе, Крстић је посетио Америку 2001, у оквиру програма SYLP (Serbia Youth Leadership Program, Програм младих лидера Србије) који воде осведочено србољубиви Стејт департмент и амбасада у Београду. Две године касније, уписује се на Јејл (Yale), универзитет који похађа америчка политичка елита - не толико да би тамо нешто научила (Буш Млађи је тамо дипломирао) него да би склопила познанства са будућим партнерима у олигархији која управља САД.
На Јејлу, Крстић оснива „Асоцијацију европских студената“ - не српских, чак ни југословенских - и ради (као студент, за минималац) у „Одељењу за развој“. Ова мистична америчка синтагма у ствари означава универзитетску бирократију задужену за скупљање донација од државе и некадашњих студената (alumni). Можда отуд потиче његова опсесија порезима. У сваком случају, више је него очигледно да је Крстићу намењена улога империјалног јаничара. А нема никаквих назнака да се он томе успротивио.
Лазар Крстић је већ десет година у Америци. И за ту целу деценију није оставио скоро никакав електронски траг, осим једног научног рада на којем је сарађивао. Једном је споменут у режимским медијима 2005, и то када је кудио Србију што му не плаћа школовање. И то је то. Од „стручног“ ангажмана, једино се прича - и то је немогуће наћи ишта више од гласине са Б92 - да је 2009. учествовао у „експертском тиму“ Мекинсија (McKinsey), масно плаћеног да направи план „реструктурисања“ НИС.
Дакле, за све ове године, ни трага од родољубља, али ни неког научног, културног или пословног аранжмана. И као студент и као дипломирани „консултант“, Крстић је „испод радара“ - док није одабран за министра. Узалуд му сва памет, када није научио ништа корисно. Чак штавише, ако је судити по раније наведеним пореским предлозима, његово знање и искуство су демонстративно штетни.
Да је Лазар обраћао мало више пажње током свог америчког образовања, научио би да држава постоји као нужно зло, структура створена да би штитила Богом-дана права својих становника на живот, слободу и имовину. То лепо пише у америчким оснивачким документима, који су свима доступни. Научио би и да је Америка створена у пореској побуни против Лондона, и да бар на папиру, држава убира порез како би могла да извршава своју основну дужност: заштиту живота и имовине грађана.
Ту дужност је Србија, после 5. октобра 2000. године, не само потпуно напустила већ се њени „лидери“ - од Врховног Жутника до Државног Дна - тиме хвале као својим највећим достигнућем. Србија, дакле, већ одавно није држава, него компрадорска клептократија, која страним непријатељима даје све што од ње траже, а сопственом становништву директно укида право на слободу, имовину и живот.
Од чега тај народ да плаћа намете о којима Крстић сања? И за шта - да плаћа огромну паразитску бирократију која само смишља начине да га додатно опљачка, понизи, преуми и коначно затре? Финансирање такве власти је злочин, а не родољубива дужност.
Али ако већ хоће да попуни буџет те и такве вампироидне „државе“, Крстићу би боље било да укине једнострану примену ССП са Бриселом, за коју чак и режимски медији признају да је после скоро пет година уништила српску привреду. Али пошто је ЕУропство свети грал Државног Дна, нема теоретске шансе да се то деси. Спречавање странаца да опљачкају Србију? Ију, па да му неко из Мекинсија - или Стејт департмента - замери! Шта би тек рекла братија из „Лобањe и костију“?
Срби који у Крстићу виде спаситеља - ако их уопште има, тј. ако све ово није тек пример медијског управљања утисцима - заборавили су изгледа претходног „стручњака“ који је тако дошао да „уведе ред“ у порески систем. Божидар „Божа Дерикожа“ Ђелић увео је драконски ПДВ, са теткиног кауча „зарадио“ виле и лимузине, и - отишао. Сада своје „поштено“ стечене милионе троши опет као „консултант“ негде на Западу, Србија је опљачкана, окупирана и понижена, а медијско-квислиншки комплекс народу сервира новог харачлију, који се сад зове Лазар. А боље би му пристајало име Смаил-ага.
2 коментара:
Људи су углавном потпуно индиферентни према том Крстићу или му се чак подсмевају. А Ђелић је толико компромитовао појам "младог стручњака из иностранства" да се нико не усуђује да Крстића тако зове.
Лепо рече претходни коментатор "људи су индиференти", као да се о туђој кожи ради а не сопственој. Дачић их налага у предизборној два пута за редом и како ствари стоје и трећи ће. После тога би требали да га прогласе за доживотног председника владе, ред би био. Војни министар без дана у униформи, председник државе - војвода без дана на фронту, то су српски владари, то су најбољи међу нама. А сад су као окренули ћурак наопако и ставиће у владу најбоље међу нама. Чудо им промаче да су могли да дају Кустурици министарство културе - ако већ тражимо талентоване и успешне. Колико дуго ће народ чекати и бити индиферентан на штету коју му праве?
Постави коментар