„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 30. март 2007.

...

Надовезујем се на Соколов претходни коментар, у којем се каже и ово:

Како то да се није причало о апсолутној српској већини у источној Славонији (или Крајини), као што се прича о апсолутној албанској већини на Косову? Како то да се српска већина на "окупираним" територијама у Хрватској објашњавала етничким чишћењем, а албанска већина на Косову не - иако су Срби били већина на тим просторима вековима, док су Албанци на Косову постали већина тек у протеклих стотинак година?


...и поред тога, нико (са "наше" стране) да се осврне ни на чињеницу погажене српске КОНСТИТУТИВНОСТИ, још у последњим годинама авнојевске Хрватске (и вековима стицаних и брањених националних права на том простору, не код Хрвата него код држава са центром у Венецији, Бечу и Пешти). Да и не помињемо албанско "право" на Косово, утемељено "учинком" агресивних племена у улози бруталног и суровог османлијског башибозука, а оверено антисрпским и антисемитским дивљањем шиптарских ЅЅ-јединица по КиМ током Другог светског рата. Наравно, ако би неко и покушао да укаже на то, уследило би, сигуран сам, подразумевајуће ролање очима... јасно, од стране "наших". Али ни речи, ни гласа, ни слова... све ове године. Све је "почело и завршило се с Милошевићем", "Косово је одавно отето", "свима је јасно да је до овога морало да дође", и слично... Мало ко је - у предпетооктобарском периоду - позивао народ на промену власти, е да бисмо остали и без Косова, о истом трошку. Напротив, говорило се о "потреби стварања нове националне стратегије за одбрану Косова", одмах по формирању нове владе (тада, јесен 2000). И звучало је сасвим нормално, као што и треба да буде. У међувремену, једина "национална стратегија" о којој још говоримо, свела се на жудњу за уласком у елитно друштво дојучерашњих совјетских касарни, сада са седиштем у Бриселу. Питам се само колики је списак онога без чега "можемо", што је "одавно готово" и што нам, заправо и "не треба"...

уторак, 27. март 2007.

Реинтеграција

НСПМ преноси данашњу дискусију оксфордског професора Ричарда Каплана и Николаса Гвосдева, уредника часописа National Interest, о независности Косова. Каплан држи "партијску линију" и понавља клишеје Међународне кризне групе и осталих савезника албанских сепаратиста, док Гвосдев упућује изазов независности понајвише са становишта реал-политике (то га у неку руку чини "меким" противником садашње политике Империје, будући да су најјачи аргументи против одвајања Косова управо принципијелни).

Гвосдев у једном моменту вели:

"Mislim da Ahtisarijevim planom pružene garancije ne deluju verodostojno zato što se Sjedinjene Države nadaju da će nezavisnost sama po sebi rešiti problem. Mnogi međutim veruju da konačan ishod neće biti ostanak srpske zajednice na Kosovu već da će Srbi, tokom nekoliko godina, napustiti Kosovo čime će se problem, da tako kažem, rešiti sam po sebi: neće više biti manjinske zajednice o kojoj mora da se brine."


На шта Каплан одговара:

"Odlazak Srba sa Kosova predstavljao bi neuspeh međunarodne zajednice i Albanaca na Kosovu ali će to možda biti neminovno... Biće to egzodus Srba koji će možda otići uvereni da novi aranžman za njih predstavlja pretnju, ljuti zbog svega ili u znak protesta zbog novonastale situacije. To će biti situacija koju u određenoj meri neće biti moguće izbeći. Slično se desilo i u istočnoj Slavoniji kada je došlo do njene reintegracije u Hrvatsku. Nije ni sasvim jasno šta bi međunarodna zajednica još mogla da učini da to spreči."


Ово је врхунски цинизам. Значи, кад Срби напусте своје домове због насиља, дискриминације и угњетавања то је "можда неминовно" и "неуспех за међународну заједницу" (али с којим "МЗ" може да живи без гриже савести)? А кад Албанци, Хрвати или Муслимани учине то исто, онда је то "геноцид" и "хуманитарна катастрофа" због које се потежу бомбардери!

Кад смо већ код источне Славоније, зар не би било занимљиво кад би се на њу применили исти "аргументи" који се данас призивају за отимање Космета? Како то да Хрватска држава није "изгубила право" на ту територију, где су Срби већина, после "највећег етничког чишћења у Европи" од августа 1995? Како то да се није причало о апсолутној српској већини у источној Славонији (или Крајини), као што се прича о апсолутној албанској већини на Косову? Како то да се српска већина на "окупираним" територијама у Хрватској објашњавала етничким чишћењем, а албанска већина на Косову не - иако су Срби били већина на тим просторима вековима, док су Албанци на Косову постали већина тек у протеклих стотинак година? Како то да се у случају Срба у Хрватској, упркос усташком геноциду из 2. светског рата и зверствима током деведесетих, говорило искључиво у оквирима "реинтеграције" у хрватски уставни поредак, где нису имали скоро никаква права, док се Албанцима на Косову нуди аутономија без преседана, а они и даље инсистирају на независности?

Како би Каплани и Холбруци и Ахтисарији реаговали сутра када би Тадић или Коштуница рекли да се о Косову може разговарати искључиво у оквиру његове пуне реинтеграције у уставни поредак Србије? Рекли би да Косово и Славонија "нису исто", да ништа друго не може да буде преседан, да је Косово јединствен случај, и томе сличне глупости. То је она "логика" Мортона Абрамовица да је сваки случај на Балкану различит - али где, у пракси, Срби увек губе и то је једино што је свим балканским "решењима" заједничко.

Е сада ће неко да каже, "Буди реалан, Соколе, није НАТО бомбардовао Загреб због Крајине и Славоније, већ су му Хрвати били савезници. Па амерички саветници су малтене организовали Олују. Ето разлике."

Па то јесте и суштина приче. Није, значи, у питању принцип самоопредељења, или количина страдања, или злочини, или већина на одређеној територији, него на чијој су страни били Американци и НАТО. Коме снага лежи у топузу, другим речима. У званичној балканској причи, Срби су увек негативци, а свак други је увек у праву. Кад год се од званичне Србија (или Српске, кад смо већ код тога) тражи да буде "конструктивна," то у пракси значи пристајање на ту причу. Пристајање на улогу вечитог негативца и унапред познати губитнички резултат. Само апсолутни мазохиста може да добровољно пристане на овакво нешто.

Мислим да је изузетно занимљиво да се апсолутно нико у Србији никад није позвао на слично право "реинтеграције" Косово не које се Хрватска поозивала у Дејтону.

петак, 23. март 2007.

Кад знају шта хоће

Нови НИН цитира Владана Батића, некадашњег министра правде (ха!):

“У Палестини је постигнут договор. Хамас и Фатах праве владу и без шестог и без нултог принципа. Сви су нас престигли.”


То, додуше, јесте тачно, али... Хамас добио изборе, а Фатах је био други по броју гласова. Ако ћемо том аналогијом, Србија би требало да направи коалицију ДС и Радикала. А за то су шансе таман колико да Хамас уђе у колаицију са Ликудом.

Биће да Батић, који још увек гура нос у политику мада је већ неколико година на итекако заслуженој маргини - јер не може да нађе поштен посао, шта ли - гунђа јер ДС тражи коалицију са ДСС и Г17Плус, уместо да се окрене Чедистима, крду које је Батићу интелектуално блиско. Да опет буде као што је некад било, у златним данима ДОСманлука, после Ђинђића, када су радили шта им је било воља а што док је Вођа био жив нису смели ни да помисле. Па су награђени изборним резултатима тог децембрa.

Али колико год Батић био дилетант, толико има једно размишљања вредно зрно у његовој изјави. Хамас и Фатах, љути ривали у утакмици "Ко Јевреје мрзи више," успели су да створе споразумну владу јер им је јасно да у тој утакмици ипак играју за исту екипу. Странке у Србији, с друге стране, играју за свакога осим за свој народ. Од партија које преговарају о коалиционој влади, можда једна намерава озбиљно да брани Косово; остале се утркују ко ће више да се увуче отимачима те окупиране покрајине.

Ништа од овога наравно не пада на памет Батићу, али испаде да је нехотице у праву. Хамас и Фатах су политички заиста далеко испред Срба. Знају шта хоће.

четвртак, 22. март 2007.

Патриотизам, него шта

17. марта је у Политици освануо текст Небојше Крстића, савјетника председника Тадића, у коме се Ђорђе Вукадиновић и Слободан Антонић (аналитичари НСПМ) критикују због "протежирања" Коштунице и тобожњег захтевања "уверења о патриотизму" од Крстићевог шефа.

Антонић и Вукадиновић су сасвим сталожено одговорили на ово прозивање. Стигао је и коментар подршке од некадашњег дипломате Бранка Бранковића, у коме вели да "неискусни, надобудни а садржајно танки" савјетници имају штошта да науче од НСПМ.

У полемику се, међутим, онда укључио и Зоран Ћирјаковић, који се пита да ли би однос према будућем статусу Косова требало да буде мјерило "елементарног патриотизма" како га дефинишу Антонић и Вукадиновић.

Па него да би требало! Зар постоји неко друго мјерило патриотизма међу државним руководиоцима, осим одбране суверенитета и територијалног интегритета земље којој су се заклели на службу? На страну сада што савремена српска политичка "елита" сматра суверенитет нечим што припада свакоме другом на Балкану или у Бриселу, али нипошто Србима; или што се устав и закони Србије поштују таман колико и они Зимбабвеа.

Основна функција једне државе, њен raison d’etre је заштита суверенитета на својој територији – што подразумијева и заштиту територије. Уколико држава Србија то није вољна или способна да уради, онда се поставља питање чему она уопште служи, осим што убире порезе на све и прописује цијене малина?

Кад је Косово и Метохија у питању, принцип је кристално јасан. То је територија Србије, међународно призната као таква још 1912. (када је ослобођена од Османског царства), што је потврђено и резолуцијом UN 1244. Управо је та резолуција – коју апсолутно нису испоштовали ни УНМИК ни НАТО, али Србија јесте, до посљедњег слова – прекрила копреном закона дјела НАТО која су по свим мјерилима међународног, европског и америчког права представљала злочин. Не може 1244 да буде добра кад треба да покрије крваве трагове Алијансе, а неважна кад треба да заштити Србију од комадања.

Позивање на "мирење са чињеницама" је само подилажење закону јачег. Кад би Србија била тај "јачи" онда би такво размишљање још било и разумљиво, али када аргумент силе иде у корист српске штете, онда се његово усвајање од стране српских лидера нипошто не може назвати патриотизмом.

Ћирјаковићева теза је да "одговорни, разумни и поштени могу бити и они људи који верују да би, ако буде наметнуто, признавање независности Косова такође било патриотски чин". Дакле, признавање агресије, окупације и насилне промјене граница може бити патриотизам? Како? Гдје још? Откад? По којој основи, којим принципом...?

Уз дужно поштовање, ако се у српском политичком дискурсу ово сматра ваљаном дефиницијом патриотизма – а испад савјетника Крстића сугерише да је управо тако – онда није ни чудо што Србију шутира ко стигне. Како и неће, кад умјесто "јој!" Београд виче "још!"

(Напомена: краћа верзија овог коментара објављена је на НСПМ)

среда, 21. март 2007.

Непобитне чињенице

Портпарол хашке инквизиције у БиХ, Матијас Хелман, изјавио је јуче да специјални додатак о Сребреници објављен у Гласу Јавности представља "бесрамно негирање и релативизацију чињеница које је Трибунал, ван разумне сумње, утврдио о сребреничком геноциду."

Јасно је да Herr Хелман мора да каже овакво нешто по природи свог посла, али не мора баш овако да се бламира. Да ли је то можда његов послодавац икада утврдио тачан број Муслимана који су страдали током јула 1995? Или начин на који су страдали? Зна ли се можда колико је међу њима било цивила, а колико бораца Армије БиХ? Колико је убијено по заробљавању, а колико је погинуло током ратних дејстава у јулу 1995? (Једна чињеница која је "ван сваке сумње" је да се 28. дивизија АРБиХ пробијала из Сребренице према Тузли, и да је у том повлачењу било борби и жртава.) Да ли је постојало наређење да се убијају заробљеници, и ко га је издао? Ништа од тога се не види у пресуди генералу Крстићу, ни у првобитном ни у жалбеном поступку.

Енди Вилкоксон, коментатор који је пратио суђење Слободану Милошевићу, анализирао је у априлу 2004. пресуду генералу Крстићу. Тада је рекао:

Трибунал се усресредио на претјерано мали део становништва, изјавио да је велики али недефинисан број тих људи наводно убијен, а онда редефинисао појам геноцида до те мјере да се његовим жртвама могу сматрати и борци. Тек након оваквих манипулација су судије биле у стању да кажу да се у Сребреници догодио геноцид.
Вилкоксон замјера адвокатима генерала Крстића (које је плаћао Трибунал) да нису довели у питање произвољну цифру жртава, већ је њихова стратегија одбране превасходно била да кривицу пребаце на генерала Младића. Али, како каже, "то што Крстићеви браниоци нису оспорили ову тврдњу тужилаштва није доказ да је она истинита."

Можда би било добро да Глас, или неке друге новине у Србији које се не плаше "невладиних" талибана, објаве и пуни текст пресуде Трибунала у случају Крстић, па да се јасно види шта су у ствари установљене чињенице (а њих јеу хашким списима врло мало), а шта претпоставке и измишљотине.

понедељак, 19. март 2007.

Слобода штампе

Глас Јавности је прошле недеље објавио, у специјалном додатку, текст Миливоја Иванишевића "Лична карта Сребренице," у којој овај хроничар рата у Подрињу излаже чињенице које озбиљно поткопавају мит о "геноциду." Наравно, сви који су инвестирали у Банку колективне српске кривице (БКСК) почели су да арлаучу на такву дeвалвацију свог иметка. Тако су и Гласу стигле претње, а потом и реакције "мешовитог хашко-српског друштва за принудну катарзу Срба и Србије."

Овом креативном синтагмом редакција Гласа описује Надежду Гаће из НУНС-а ("Независног" удружења новинара Србије) и Соњу Бисерко из Хелсиншког одбора, које су на објављивање додатка реаговале тврдњама да је сребренички геноцид установљена чињеница о којој се не сме расправљати јер би то било кривично дело. Али, како наводи редакција Гласа, и сама Велика инквизиторка Карла дел Понте се јадала што је озбиљно не схватају у Европској унији (а камоли у Србији). Зашто онда самозвани душебрижници не изражавају своје згражање недовољним ентузијазмом својих европских спонзора?

Глас је на претње и критике утеривача новог светског поретка одговорио на најбољи могући начин: критике су објављене (да се лепо види о каквим креатурама је реч), и попраћене коментаром редакције:

Глас Јавности, као слободна новина, хтео нехтео мора да се бави анализом чињеница и кад је то, као што мисле госпође Гаће и Бисерко, забрањено. И још - можемо само да се захвалимо госпођи Карли дел Понте која је у релативизацији сребреничких догађаја нашла моћније кривце од Гласа јавности.

И кад бисмо хтели да се прилагодимо мишљењу госпођа Гаће и Бисерко не бисмо могли да пронађемо разлоге зашто би то учинили. Уместо тога, поштујући новинарски занат и своје читаоце, који су позивима и писмима ових дана затрпали нашу редакцију и секретарице, Глас јавности ће у складу са њиховим захтевима и молбама за оне који нису дошли до додатка "Лична карта Сребренице", уз сутрашње издање још једном објавити тај документ.

уторак, 13. март 2007.

(Хол)брука

Ричард Холбрук, осиони каубој Стејт департмента и некадашњи балкански "миротворац" поново је у седлу свог верног коња Србофоба. То само по себи није вест; Холбрук се повампирио још пре две године, кад је представљао Императора Буша Мањег на обљетници "геноцида" у Сребреници.

Холбрук пише месечну колумну за Вашингтон Пост, водећи дневни лист америчке престонице, који се дичи својом Србо- и Русофобијом. Присетимо се само уводника из јула прошле године, који је оптужио "тврдоглаву" Србију и "злобну" Русију (!) да својим одбијањем праведног и правилног евро-америчког плана за "конашно решење" балканске кризе (тј. стварања независног Косова) доводи у питање мир у Европи, и на крају изразио наду да ће Србија да "изабере боље вође" од Тадића и Коштунице, пошто су ови "задојени отровом национализма." Од речи до речи, таман тако као што сам цитирао.

Тај уводник је изгледа толико остао у Холбруковом памћењу да његову тезу преноси, скоро инегрално, у својој колумни која се јуче (13. марта) појавила у Посту. Потсећа прво читаоце на Косово, "ударну вест 1999. када је 78 дана НАТО бомбардовања, предвођеног Америком, ослободило регион са огромном албанском већином од репресивне српске контроле."

Сада се, каже Холбрук, Београд противи Ахтисаријевом плану јер "Срби Косово сматрају својом историјском територијом, али ја оно сада више од 90% албанско. Срби ће на крају морати да се суоче са истином: Србија је Косово изгубила заувек, као последицу политике диктатора Слободана Милошевића."

Оним "ослободилачким" коментаром Холбрук недвосмислено показује где стоји, а занимљиво је и што се дичи водећом америчком улогом у том злочиначком подухвату. Али ово да је Србија "заувек" (пази!) изгубила Косово због Милошевића... то је преписано из приручника Међународне кризне групе - одакле су га преузели и Чедисти, уосталом.

Шта је то Милошевић урадио на Косову? Бранио инегритет Србије од терористичке организације која је за циљ имала одвајање дела територије Србије и његово етничко чишћење - а што се и десило после уласка НАТО окупатора. Каже се да је у томе "претерао," да су српска војска и полиција по Космету чиниле зверства равна геноциду... Молим лепо? Да се разумемо, ја сам морално против сваке државне репресије, била она српска, америчка, руска, кинеска, суданска или чија већ. Али шта су то српска војска и полиција радиле што Американци, Руси, Кинези, Турци, Французи, Енглези и ко зна ко све не није - и не би - урадио у сличним условима? Чак штавише, која би то држава на свету повукла војску и малтене предала део земље терористима како би показала добру вољу (споразум Холбрук-Милошевић из октобра 1998.)?

Прича о наводном српском геноциду на Косову је толико декласирана, више је чак ни Албанци озбиљно не спомињу. Небулозне оптужбе и фалсификоване слике са CNN-a заменили су чврсти докази албанског дивљања над Србима, рушење кућа, цркава, гробаља, минирање возова и аутобуса, каменовање, силовање, спаљивање, клање, и томе сличне манифестације "слободе" и "демократије" на амерички начин.

Холбрук цинично тврди да Ахтисаријев план пружа заштиту Србима "који су изабрали да остану на Косову." Као, ови што су отишли пребијени и спаљени су то урадили слободном вољом. Албанци, бива, нису имали ама баш ништа с тим, као што немају ни са чињеницом да се скоро нико од Срба није вратио. Ем немају у шта, ем их убију кад покушају. Али то је демократија, је ли... Или беше оно демократура? Ако су Срби (и Роми, Турци, и друге заједнице које су вековима постојале на Косову, како под Османлијама тако и са "злим Србима," а тек сад их под албанском "демократијом" нестаје, гле чуда) толико "заштићени" у присуству десетина хиљада НАТО трупа, колико ли ће тек да буду кад од њих "заштиту" преузме преобучена ОВК? Ма има ли то игде у свету?

Али нису проблем Албанци, не никако... Проблем - по Холбруку - је Русија, која под "ауторитарним" Путином покушава да угрози амерички Pax Europa. Као, Москва даје погрешне сигнале Београду, није Русе брига за Србе, све је то цинична манипулација... А Американце је то брига за Србе, господине Холбрук? Стварање независног Косова није цинична манипулација, кршење међународних, европских, америчких и српских закона? Сигнали које Вашингтон шаље Београду су, као, прави? Па ко још нормалан може овакве баљезгарије да схвати озбиљно? Довољно говори о степену идиотизма у Вашингтону да је данас мноштво читалаца Поста, навиклих на сличан тон, потврдно климало главом на ове Холбрукове "мудролије."

У једном моменту, "дипломата" који то никад није био каже: "Србија би могла да има светлу будућност у Европској унији, ако би само могла да превазиђе сопствене историјске митове који је коче."

Чини ми се пре да је онај ко гаји апсурдне историјске митове управо Холбрук, односно његови налогодавци, када народу који је пет векова чекао да се врати на Косово поручују да га је изубио "заувек" због прегршти терористичких нарко-долара и жеље ласцивног америчког императора да га историја запамти по нечему значајнијем од прељубе са секретарицама. Земља у којој је други светски рат "древна историја" би да диктира шта ко сме да памти.

Брука.

четвртак, 8. март 2007.

Нацисти међу нама

Разноразни самозвани "заштитници људских права" по Србији, издашно финансирани из Банке колективне српске кривице (да посудим фразу од колеге Делиса), убише се прокламујући да су Срби нацистоидан народ, да су починили злочине по природи и обиму налик на нацистичке, и да је Србији неопходна "денацификација" - под њиховим патронатом, дабоме.

На страну сад што је баш њихов (постхумни) идол ову причу окарактерисао као "чисту глупост," и што је reductio ad Hitlerum уџбенички примјер кварне логике и на концу конца дегутантно омаловажавање стварних жртава нацизма (додуше, пошто је међу њима било стравично пуно Срба, онда не чуди што их Јакобинци нимало не поштују). Ако ћемо већ да се позивамо на Хитлера и нацисте као метафору у политичком дискурсу, онда хајде да пођемо од чињеница.

Џулија Горин је у јануару објавила чланак о усташком насљеђу у савременој Хрватској, који је изазвао протест службеног Загреба, али и праву хајку на интернету од стране "домољувибих" Хрвата који су нехотице (да ли?) доказали Џулијину тезу тако што су је називали "кучком жидовском" и јадали се како "вас нисмо довољно побили."

Недуго потом је у Хрватској избио скандал када су у кафанама осванули пакети шећера са Хитлеровом сликом и дегутатним расистичким вицем. (види слику)


Значи, нацизам и Хитлер ипак живе на балканским просторима - али у Хрватској! Земља коју "борци за људска права" сматрају демократском, прогресивном, итд., од које примају ордење и похвале, има проблем са нацизмом. Из тога свакако слиједи да треба денацификовати... Србију!

Али како не бисмо били оптужени за "великосрпски агресорски шовинизам" због спомињања незгодних чињеница о западном сусједу Србије, треба рећи да нациста има и у Србији. Проблем је, додуше, што самопроглашени заштитници људских права (који никако да заштите права Срба, мислећи ваљда да Срби нису људи? Једино тако њихово дјеловање има смисла...) прокламују да то није Србија!

Ево о чему се ради. Прије пар дана је један Енглез, који иначе подржава "Републику Косова," објавио на свом блогу причу о прошлогодишњој посјети кафани у јужној Митровици коју држи - Хитлер! Косовски Албанац који изгледом подсјећа на некадашњег Фирера нацистичког Рајха био је припадник терористичке ОВК, а послије рата је отворио кафану "Јехона 2001" (јехона на албанском значи "ехо"). Рачун из ресторана у заглављу има заставу Хитлеровог Рајха, са све свастиком:



О ресторану је у децембру 2005. писао словачки лист Формат, који је објавио и слику поносног газде у пригодној пози. Енглески туриста није иамо 5 еура за слику, колико је "Хитлер" тражио, али је зато фотографисао рачун.

Шта на основу овога може да се закључи? Са једне стране, потенцира се паралела - апсолутно неоснована, чињенично неутемењена, произвољна, измишљена и малициозна - између Срба и њемачких нациста, како у пропаганди на Балкану и на западу, тако и на домаћој српској политичкој сцени. А са друге стране, ван Србије (и на окупираним српским територијама, тј. Космету) налазе се кафане посвећене Хитлеру и Павелићу, пакети шећера са Хитлеровим ликом, широко распрострањени дивљи антисемитизам и србофобија, и тенденције да се режим који је чинио звјерства над Србима и Јеврејима у рату 1941-45 амнестира због неких наводних националних заслуга.

На дјелу је провидна замјена теза, у којој стварни нацисти - и они који данас користе њихове методе, а у служби нешто другачије агресивне и тоталитарне идеологије - проглашавају своје жртве (Србе) нацистима, с једне стране како би са себе опрали љагу злочина почињених прије 60-плус година, а са друге стране како би скренули пажњу са своје одговорности у ратовима деведесетих, и усмјерили је искључиво на своја страдања (а која се, поређењем са холокаустом, хиперболички преувеличавају).

Какву улогу у свему томе имају самопроглашени заштитници људских права? Упорним грактањем о нацизму гдје га нема (и порицању или игнорисању гдје га има), настоје да Србима "развуку памет" и одведу их што даље од истине, самосвијести и било какве алтернативе апсолутном покоравању насилницима са Запада којима бомбе, блокада и пучеви нису довољни, већ хоће да узму и земљу и душу народу који им ништа није скривио сем што постоји на незгодном мјесту у незгодно вријеме.

Чиста глупост

У рубрици "Речи и мисли" на НСПМ, видим данас овај цитат из НИН-а, од марта 2000. године:

"Та прича о денацификацији српског народа је чиста глупост. Са милион избеглица у Београду и Србији и без Срба у Крајини, у Сарајеву и на Косову да ми неко прича о колективној одговорности и о томе да треба денацификовати Србе, то је цинично."


Милошевић? Шешељ? Коштуница? Не. Нико други него Зоран Ђинђић, тада председник Демократске странке а касније премијер и секуларни великомученик "демократске опције."

Данас та политичка опција, којој су уста пуна хвалоспева Ђинђићу, а која тврди да једина нуди демократију, бољу будућност и "европске интеграције," сматра неоспоривом чињеницом да су Срби нацисти.

Да су Срби заиста такви као што их "борци за људска права" описују, зар би ти "борци" уживали већ годинама монопол на јавно мнење, отворено радили за стране режиме, или се кочоперили по парламенту и минситарствима? Зар би Наташа Кандић и њој слични у "фашистичком" систему могли да се овако понашају? Или би их прогутала нека модерна варијанта Дахауа?

Али ово је логика - а то је модерним зелотима "демократије и људских права" (до јуче чуварима социјалистичког самоуправног братства и јединства) страно колико и историјским нацистима. Не тиче их се што Хитлер живи у Митровици, или на шећеру у Хрватској; они проблем - баш попут Хитлера - виде искључиво у Србима.

Како после свега овога ико са иоле памети може да их схвати озбиљно?