„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 07. децембар 2013.

Јунаштво је цар зла свакојега

Око Соколово, бр. 97
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Седамдесет година после одлуке револуционарног скупа у Јајцу да повампири Југославију као социјалистичку федерацију, опет нас походи дух 1943. Југославије, социјализма и комунизма одавно нема, али зато су мителојропска геополитика - и националншовинизми који су јој служили прво 1914. а онда 1941. - итекако на делу. А Србима влада квислиншки култ посвећен подаништву тим „непобедивим и превише моћним“ силама, чија моћ сваким даном све више слаби.

Носталгичарима за минулим фараонским временима, позоришни режисер Младен Матерић поручује да се тада најгоре живело: „Ратови и збир данашњих невоља резултат су тог 'доброг живота' у ком се лагало, прикривало и варало преко сваке мере.“ Док Мирослав Лазански напомиње да је тај режим, иако шизофрен, то био далеко мање него овај данашњи. Па закључује:
„Обузело нас је нешто попут духовне сиде дефинитивно нам одузимајући имунитет пред смртоносном епидемијом политичко-идеолошких старих страсти и нових свађа. Нашем болесном друштву потребна је не толико коренита промена економије, колико радикална промена психологије, морална и духовна обнова.“
Амин!

И док Србијом још увек доминира дискурс државне дезинтеграције (Ж. Цвијановић), петооктобарски „поредак“ сукобљава се са реалношћу у не толико далекој Украјини. После одбијања владе у Кијеву да изврши ЕУропско самоубиство, тамошњи квислиншки култ покушао је да понови петооктобарски пуч, тамо познатији као „наранџаста револуција“. Попут ондашњег ДОС-а, побуњеници су коктел контраста, од наци-носталгичара до Татара, од боксера Кличка до „поштеног бизнисмена“ Порошенка. Бранко Жујовић пише о нимало случајним паралелама са Србијом, док Никола Живковић подсећа на однос западних сила према својим квислиншким кохортама (цитирајући израз енглеских миротвораца, „бели црнци“).

Александар Павић повлачи сасвим оправдане паралеле између квислиншких култиста у Србији и Украјини, у служби ЕУсташтва. Срби морају да се извињавају што постоје, али ЕУропљани (нпр. Хрвати) могу да разбијају ћириличне табле, урлају усташке поздраве на стадионима, чак и забрањују „геј бракове“ (највећа јерес против хоминтерне), јер за њих „неима суда“. Питајте Трајка (пише: Јордан Стојковић)

Јесте да је Државно Дно послало „међународној заједници“ (коме?) списак антисрпских инцидената у Хрватској за протекле две године - само по себи, чудо невиђено; могао би Загреб да се увреди! - али пре ће свиње да полете, а магаре дочека зелену траву, него што ће било ко на то да реагује.

Отуд нимало не изненађује медијска офанзива квислиншког култа на Русију. На оптужбе да амбасадор Чепурин „понижава“ Србију која је, ето, суверена и самостална држава, Трифун Ристић се пита како то да квислинзи никако да се сете суверенитета, Бечке конвенције и томе сличног кад говоре амбасадори Сједињених држава, Уједињеног краљевства, или Савезне републике Немачке, рецимо. Одговор је, дабоме јасан - квислиншки естаблишмент мора да вуче Србију у каљугу, јер се једино тамо удобно осећа, вели Александар Ђикић.

Толико су бедни то подрепаши, који би да возе ЕУропски „ферари“ док народ њиховом заслугом гладује, да поносно проглашавају непокорене Србе на окупираном Косову за „каменчић у ципели“ Хашиму Тачију. А знамо шта се са таквим каменчићима ради, подсећа Јања Гаћеша.

Мозаику разумевања догађаја из 1914. недостаје - можда чак и намерно - неколико важних коцкица. Милорад Екмечић попуњава те празнине, објашњењем контекста борбе „Младе Босне“ против онога што назива „тихим геноцидом“. Шта ли ће тек бити реакција када се схвати да ово данас није тихи, већ отворени?

Што вели Жељко Цвијановић, Жуков можда још није на Одри, али је кренуо са Дњепра. 

3 коментара:

reportsfrom-x је рекао...

Седамдесет година после одлуке револуционарног скупа у Јајцу да повампири Југославију као социјалистичку федерацију, .....

Обраћам пажњу уваженом, и недвојбено интелектуално способном аутору блога на следеће чињенице:

* Југословенску идеју су гајили Андрић, Црњански, Цвијић, Скерлић, Дучић, Слободан Јовановић, па чак и владика Николај Велимировић… Након Другог светског рата, нови талас српских емиграната, свакако политичких емиграната, је био предвођен људима који су веровали у демократску Југославију: Божидар Влајић, Десимир Тошић, Ване Ивановић. Интересантна је екстраваганција којом ти све њих имплицитно квалификујеш као комплетно заблуђене, ако не већ и морално искомпромитоване.

* Завршетак нечега у експлозијама, пуцњавом и стотинама хиљада мртвих уопште није доказ да је то било погрешно, па чак ни с трагичном судбином. Савршено је могуће да је нешто што се завршило катастрофом одлично служило седамдесет година - али је било коришћено пар година предуго; или да је завршило лоше јер је било саботирано, или злоупотребљено,...

* Треће и засад последње, с времена на време се сетим новинског чланка из деведесет и неке у коме је цитирана изјава малог детета: "Отац ми је Србин, мајка Хрватица [или обрнута комбинација нације и пола], а ја сам ... ништа.". Живимо у времену прокламоване борбе за понос због сексуално ненормалних активности; и неконформистичке борбе за понос због своје националне припадности; питам се где је у свему томе право за понос због тога што - уопште постојиш! - ако си са доста помешаним биолошким и културним пореклом? Питам се и: шта би ти рекао цитираном детету?

Поздрав

CubuCoko је рекао...

1. Израз "повампири" је сасвим намерно изабран, јер се односи на моју раније изнесену тезу да је прва Југославија била добронамерна грешка, док је друга стварана са злом намером. Било је смислено веровати у југословенску идеју 1918, далеко мање после 1941, а после деведесетих није никако. Не сумњам ни у интелект ни у мудрост наведених људи, али има ли ко жив да још верује у Југославију из нечега сем носталгије?

2. Опет, треба направити разлику између модела 1 и модела 2. Модел 2 је трајао 45 година, с тим да је последњих 10 било трка између уграђане ентропије (тј. планиране дезинтеграције) и институционалне инерције власти. И ја сам дуго мислио да је систем био добар али злоупотребљен и саботиран, али чињенице показују другачије.

3. Одакле мени обавеза да се обраћам цитираном детету? Ваљда је дужност његових родитеља да га науче ко је и шта је - ако и сами знају. Детету нико не брани да се изјасни било као Србин, било као Хрват, или шта год већ хоће. Додуше, у Загребу би му бројали крвна зрнца (јер је савремени хрватски идентитет заснован на антисрпству). А нажалост и многи у Београду, заведени лажним вредностима постмодерне. Мада има сијасет примера како се било ко, било којег имена и вере, може осећати Србином - док је то код других "нација" насталих канибализацијом Југославије тешко, малтене немогуће.

reportsfrom-x је рекао...

Хвала на одговору.

Подсетио сам се да је владика Велимировић током боравка у Дахауу закључио да је Југославији дошао (логичан) крај.

"Мада има сијасет примера како се било ко, било којег имена и вере, може осећати Србином - док је то код других "нација" насталих канибализацијом Југославије тешко, малтене немогуће."

Заиста.

Толико за овај (мени прекратак) дана. Читајмо се...