Када сам синоћ поставио превод текста Њујорк Тајмса из маја '99, одлучио сам да га оставим у интегралном облику, као документ, а прокоментаришем накнадно уместо у самом тексту (како иначе радим). То што је писао Блејн Харден пре 14 година не сме да остане без одговора - јер је у међувремену спроведено!
Прво и пре свега, пада у очи Харденов опис „диктатуре господина Милошевића“ и њеног наводног крвавог трага на југословенским просторима. Ова прича, иначе општеприхваћена у мас-медијима на Западу у то време (али и данас), у потпуности је погрешна. Не само да су страдања у току дотадашњих сукоба по потреби заташкавана (када је реч о Србима) или преувеличавана (када је реч о свим осталим групама), него су се суморна предвиђања погрома над Мађарима у Војводини или муслиманима у „Санџаку“ показала као маштарије злих језика. Србија је и данас етнорелигијски највише разнолика држава на простору убијене Југославије, док су сви остали фрагменти, листом штићеници Империје која се куне у „разноликост“ као врховну вредност, хомогенизовани - и то махом истребљивањем Срба.
Друга ствар која пада у очи је Харденова нимало иронична употреба синтагме „место (Србије) у благодатном и демократском свету.“ Пропагандисти Империје заиста су веровали, а верују и данас, да америчка војна сила ствара свет благостања и демократије (која би требало да је синоним за све добро, од мира до богатства), и да свако ко одбија да буде део тог света мора бити сломљен. А место које је у том поретку одређено Србији описано је у оној сцени из Дејтона са белим парчетом хартије, на којем Ворен Кристофер није хтео да напише шта Америка захтева од Србије, јер се од Београда очекивало да увек и безусловно испуњава све захтеве Вашингтона.
Данас, у петој години катастрофалне финансијске кризе и привредног колапса широм Америке и ЕУ, прича о благодетима демократије звучи малтене непристојно. Али и Империја и Државно Дно је свеједно причају Србима („предајмо то Косово да живимо као сав нормалан свет“). Притом сасвим приличи подсећање да је нацистичка Немачка својевремено позивала Србе да заузму своје место у „европској породици народа“ - под Хитлером, дабоме - као неминовност, судбину и једини разуман избор.
Што нас доводи до следећег запажања. Харденов текст говори о српској „националној психози“, наводном комплексу жртве, и „екстремном национализму“ који ето већ деценију „ремети“ тај део Европе. Ту су класичне немачке и аустроугарске тезе, срочене како би оправдале агресију на Балкан како 1941, тако и 1941. Вреди споменути и да је управо Хитлер сматрао Србе за „реметилачки елемент“ у Европи.
У устима Хардена и осталих западних новинара, од деведесетих наовамо, то је такође и перфидна замена теза, јер се управо све друге групе на Балкану - од Словенаца и Хрвата до Албанаца и „Бошњака“ - позивају на свој статус жртве и правдају сва своја непочинства као нужну самоодбрану. Само и једино Срби нису никада тврдили да самоодбрана оправдава све - и управо због тога их једине за то оптужују сви остали учесници у сукобу.
(Појашњење: термин „Бошњак“ стављам под наводнике и не волим да користим зато што је ем вештачки и политички тенденциозан - уведен 1993. као покушај да се БиХ представи као национална држава само оних њених становника који исповедају ислам - ем увредљив, јер потиче од турске речи „бош“ која означава празину, ништавило, безвредност. Тако да „бошњак“ на језику утемељитеља идентитета БХ-муслимана дословно значи „ништарија“.)
Елем, пошто је заменом теза исконструисао слику о Србима као повампиреним нацистима - користећи, нимало иронично, управо нацистичке аргументе - Харден пише о потреби да се Србија окупира, и да се по диктату извана изврши реконструкција (не обнова, већ дословно „градња испочетка“) њене политике, друштва и привреде. И ту се позива на пример америчке окупације Немачке и Јапана после 2. светског рата, који за озбиљне историчаре представља изузетак, а не правило. За дворске историчаре и пропагандисте, међутим, правило је све што служи сврси, а сврха у овом случају је представљање Америке (тј. НАТО) као врлог витеза на белом коњу који по свету разгони злотворе.
За историчаре с којима је Харден разговарао - Дауера и Шворца - први и последњи пут сам чуо у том тексту. Судећи по објављеним књигама, баве се послератном Немачком и Јапаном. Из сопственог искуства могу да посведочим како су резултат америчког образовања углавном фах-идиоти, који о једној теми знају много, а о свему осталом не знају готово ништа. Притом не мислим да вређам своје професоре кад кажем да су ме углавном научили методологију, док сам садржај историје учио сам. Зато приче Дауера и Шворца о наводним сличностима Србије са Немачком и Јапаном с правом сматрам небулозама, јер је природно да ће видети сличности (иако их нема) ако посматрају ситуацију с намером да их нађу.
Много занимљивији су Данијели - Сервер и Голдхејген. Сервера и данас медији у служби квислиншког култа називају „експертом“ за Балкан и његовим пословично антисрпским изјавама поклањају велику пажњу. Нико да спомене како је Сервер својевремено позивао на војну окупацију и преумљавање Србије „покварене до сржи“. Што се Голдхејгена тиче, сасвим је могуће да је он поверовао у пропаганду о Србима као реинкарнацији нациста, па је искористио прилику за промоцију своје тезе о немачкој колективној кривици. Иначе, он је 2002. објавио књигу у којој оптужује римокатоличку цркву за саучествовање у Холокаусту (збго које је проглашен непожељним у Пољској). Нисам упознат са њеним садржајем, али готово сам сигуран да се у њој не спомињу ни Степинац ни НДХ. Не уклапају се у предрасуде.
Међутим, Харденов „крунски сведок“ је нико други до црна еминенција невладничке сцене у Србији, Соња Бисерко. Управо Бисерко најватреније заговара окупацију, пореди Србе са нацистима и иначе форсира замену теза о правдању злочина самоодбраном - која, као што рекох, није присутна код Срба, али зато јесте код свих осталих: „ми смо се само бранили“ је рефрен који једнако певају Јелко Кацин, Стипе Месић, Хашим Тачи и Харис Силајџић.
Бисерко не само да није кривично гоњена због отворене сарадње с непријатељем - тј. састанком са М. Олбрајт на којем је молила за окупацију - већ све до данас неометано жари и пали Србијом.
И ту стижемо до најпоразније чињенице у целој причи. Наиме, иако није дошло до војног освајања Србије - што по Харденовом признању нико на Западу и није сматрао остваривим - окупација какву је прижељкивала Соња Бисерко ипак је успостављена. Само што је то, уместо војним путем, учињено помоћу тројанског коња званог „петооктобарска револуција“.
Скоро све што је Бисерко предлагала у мају 1999. је и остварено. Кренимо редом:
1. Оптужница против Милошевића пред Хашком Инквизицијом подигнута је тачно две недеље касније, 27. маја. Иако је током процеса успео да оповргне све наводе оптужбе, Милошевић је пре краја суђења напрасно умро под сумњивим околностима . То је добро дошло самом Трибуналу али и медијској машинерији Империје, која га је потом осудила у медијима, а данас га ево уврштава у изложбе о ратним злочинима као новог Хитлера.
2. НАТО није успео да порази српску војску у рату, али је зато она уништена у миру „реформама“ квислиншких министара (Тадић, Давинић, Шутановац) и доведена у позицију да буде „стратешки партнер“ Националног гарди Охаја.
3. Хашком циркусу јесте била посвећена велика медијска пажња, али се то окупаторима вратило као бумеранг на процесу Милошевићу. Сада, уместо директног преноса, из Хага стижу пажљиво упаковане медијске презентације које немају везе са истином, али зато сваком речју негују фантазију о српском „злочиначком подухвату“.
4. Медије у Србији готово у потпуности контролише Запад, што директно, што индиректно путем квислиншког култа. Свако неслагање са захтевима Империје и „вредностима“ Соње Бисерко протерано је у интернет-герилу. А забрана „проповедања српског национализма“ манифестује се као ниподаштавање свега српског, од ћирилице до вере, културе и идентитета - уз паралелно величање не само свега западног, већ и свега хрватског, као варијанте коју фаворизују и Бисерко и њени спонзор.
5. Предложени „Маршалов план“ за Балкан остварен је у виду субвенција Хрватској, Албанији, режиму Мила Ђукановића у Црној Гори, муслиманским властима у Сарајеву - које су углавном покрадене или проћердане (па је чак и Њујорк Тајмс то морао да призна) - и самопроглашеној мафијашкој „држави“ Косово (при чему су амерички „херојски ослободиоци“ похитали да скину кајмак). У Србији је Империја дотирала само и једино квислиншки култ (Бисерко и њој сличне), док је на земљу у целини примењен Моргентауов, а не Маршалов, план: подела. де-индутријализација, распродаја странцима, општа пљачка природних и људских богатстава.
Да не буде забуне, није Соња Бисерко наговорила Империју на окупацију, већ је по наруџби артикулисала аргумент који је Вашингтону био потребан („Ето видите, сами Срби нас зову да их окупирамо!“). Било како било, план окупације из 1999, за који се тада веровало да је немогућ, заиста је спроведен - малтене без испаљеног метка, испод жита, полако и постепено.
Мада из свега овога може да се помисли како је Империја свемоћна а сваки отпор узалудан, то би ипак био погрешан утисак. Наиме, процес преумљавања није ни издалека онолико успешан каквим га квислиншки култ представља. Иако је учињена велика штета, она није ни неповратна ни непоправљива. Већ двадесет и кусур године покушавају да елиминишу Србе, а то им још увек није пошло за руком.
Уосталом, Харден на крају свог текста истиче пример диктатуре „високих представника“ у БиХ, односно Карлоса Вестендорпа, који је демократију и људска права (попут слободе говора) утеривао чисткама на телевизији РС и сменом изабраних владара. А где је данас свемоћни Охаер?
Одговор на то питање објашњава нападе на бањалучке власти у последње време. Уверени да су покорили Србију, руководиоци Империје сада желе да елиминишу по њима последњу претњу фантазији о свемоћи Запада, сазиданој од лажи и сапунице.
Готово? Ништа још није готово.
 |
| Хрватски председник Месић одликује Соњу Бисерко, фебруар 2010 (РТС) |
Друга ствар која пада у очи је Харденова нимало иронична употреба синтагме „место (Србије) у благодатном и демократском свету.“ Пропагандисти Империје заиста су веровали, а верују и данас, да америчка војна сила ствара свет благостања и демократије (која би требало да је синоним за све добро, од мира до богатства), и да свако ко одбија да буде део тог света мора бити сломљен. А место које је у том поретку одређено Србији описано је у оној сцени из Дејтона са белим парчетом хартије, на којем Ворен Кристофер није хтео да напише шта Америка захтева од Србије, јер се од Београда очекивало да увек и безусловно испуњава све захтеве Вашингтона.
Данас, у петој години катастрофалне финансијске кризе и привредног колапса широм Америке и ЕУ, прича о благодетима демократије звучи малтене непристојно. Али и Империја и Државно Дно је свеједно причају Србима („предајмо то Косово да живимо као сав нормалан свет“). Притом сасвим приличи подсећање да је нацистичка Немачка својевремено позивала Србе да заузму своје место у „европској породици народа“ - под Хитлером, дабоме - као неминовност, судбину и једини разуман избор.
Што нас доводи до следећег запажања. Харденов текст говори о српској „националној психози“, наводном комплексу жртве, и „екстремном национализму“ који ето већ деценију „ремети“ тај део Европе. Ту су класичне немачке и аустроугарске тезе, срочене како би оправдале агресију на Балкан како 1941, тако и 1941. Вреди споменути и да је управо Хитлер сматрао Србе за „реметилачки елемент“ у Европи.
У устима Хардена и осталих западних новинара, од деведесетих наовамо, то је такође и перфидна замена теза, јер се управо све друге групе на Балкану - од Словенаца и Хрвата до Албанаца и „Бошњака“ - позивају на свој статус жртве и правдају сва своја непочинства као нужну самоодбрану. Само и једино Срби нису никада тврдили да самоодбрана оправдава све - и управо због тога их једине за то оптужују сви остали учесници у сукобу.
(Појашњење: термин „Бошњак“ стављам под наводнике и не волим да користим зато што је ем вештачки и политички тенденциозан - уведен 1993. као покушај да се БиХ представи као национална држава само оних њених становника који исповедају ислам - ем увредљив, јер потиче од турске речи „бош“ која означава празину, ништавило, безвредност. Тако да „бошњак“ на језику утемељитеља идентитета БХ-муслимана дословно значи „ништарија“.)
Елем, пошто је заменом теза исконструисао слику о Србима као повампиреним нацистима - користећи, нимало иронично, управо нацистичке аргументе - Харден пише о потреби да се Србија окупира, и да се по диктату извана изврши реконструкција (не обнова, већ дословно „градња испочетка“) њене политике, друштва и привреде. И ту се позива на пример америчке окупације Немачке и Јапана после 2. светског рата, који за озбиљне историчаре представља изузетак, а не правило. За дворске историчаре и пропагандисте, међутим, правило је све што служи сврси, а сврха у овом случају је представљање Америке (тј. НАТО) као врлог витеза на белом коњу који по свету разгони злотворе.
За историчаре с којима је Харден разговарао - Дауера и Шворца - први и последњи пут сам чуо у том тексту. Судећи по објављеним књигама, баве се послератном Немачком и Јапаном. Из сопственог искуства могу да посведочим како су резултат америчког образовања углавном фах-идиоти, који о једној теми знају много, а о свему осталом не знају готово ништа. Притом не мислим да вређам своје професоре кад кажем да су ме углавном научили методологију, док сам садржај историје учио сам. Зато приче Дауера и Шворца о наводним сличностима Србије са Немачком и Јапаном с правом сматрам небулозама, јер је природно да ће видети сличности (иако их нема) ако посматрају ситуацију с намером да их нађу.
Много занимљивији су Данијели - Сервер и Голдхејген. Сервера и данас медији у служби квислиншког култа називају „експертом“ за Балкан и његовим пословично антисрпским изјавама поклањају велику пажњу. Нико да спомене како је Сервер својевремено позивао на војну окупацију и преумљавање Србије „покварене до сржи“. Што се Голдхејгена тиче, сасвим је могуће да је он поверовао у пропаганду о Србима као реинкарнацији нациста, па је искористио прилику за промоцију своје тезе о немачкој колективној кривици. Иначе, он је 2002. објавио књигу у којој оптужује римокатоличку цркву за саучествовање у Холокаусту (збго које је проглашен непожељним у Пољској). Нисам упознат са њеним садржајем, али готово сам сигуран да се у њој не спомињу ни Степинац ни НДХ. Не уклапају се у предрасуде.
Међутим, Харденов „крунски сведок“ је нико други до црна еминенција невладничке сцене у Србији, Соња Бисерко. Управо Бисерко најватреније заговара окупацију, пореди Србе са нацистима и иначе форсира замену теза о правдању злочина самоодбраном - која, као што рекох, није присутна код Срба, али зато јесте код свих осталих: „ми смо се само бранили“ је рефрен који једнако певају Јелко Кацин, Стипе Месић, Хашим Тачи и Харис Силајџић.
Бисерко не само да није кривично гоњена због отворене сарадње с непријатељем - тј. састанком са М. Олбрајт на којем је молила за окупацију - већ све до данас неометано жари и пали Србијом.
И ту стижемо до најпоразније чињенице у целој причи. Наиме, иако није дошло до војног освајања Србије - што по Харденовом признању нико на Западу и није сматрао остваривим - окупација какву је прижељкивала Соња Бисерко ипак је успостављена. Само што је то, уместо војним путем, учињено помоћу тројанског коња званог „петооктобарска револуција“.
Скоро све што је Бисерко предлагала у мају 1999. је и остварено. Кренимо редом:
1. Оптужница против Милошевића пред Хашком Инквизицијом подигнута је тачно две недеље касније, 27. маја. Иако је током процеса успео да оповргне све наводе оптужбе, Милошевић је пре краја суђења напрасно умро под сумњивим околностима . То је добро дошло самом Трибуналу али и медијској машинерији Империје, која га је потом осудила у медијима, а данас га ево уврштава у изложбе о ратним злочинима као новог Хитлера.
2. НАТО није успео да порази српску војску у рату, али је зато она уништена у миру „реформама“ квислиншких министара (Тадић, Давинић, Шутановац) и доведена у позицију да буде „стратешки партнер“ Националног гарди Охаја.
3. Хашком циркусу јесте била посвећена велика медијска пажња, али се то окупаторима вратило као бумеранг на процесу Милошевићу. Сада, уместо директног преноса, из Хага стижу пажљиво упаковане медијске презентације које немају везе са истином, али зато сваком речју негују фантазију о српском „злочиначком подухвату“.
4. Медије у Србији готово у потпуности контролише Запад, што директно, што индиректно путем квислиншког култа. Свако неслагање са захтевима Империје и „вредностима“ Соње Бисерко протерано је у интернет-герилу. А забрана „проповедања српског национализма“ манифестује се као ниподаштавање свега српског, од ћирилице до вере, културе и идентитета - уз паралелно величање не само свега западног, већ и свега хрватског, као варијанте коју фаворизују и Бисерко и њени спонзор.
5. Предложени „Маршалов план“ за Балкан остварен је у виду субвенција Хрватској, Албанији, режиму Мила Ђукановића у Црној Гори, муслиманским властима у Сарајеву - које су углавном покрадене или проћердане (па је чак и Њујорк Тајмс то морао да призна) - и самопроглашеној мафијашкој „држави“ Косово (при чему су амерички „херојски ослободиоци“ похитали да скину кајмак). У Србији је Империја дотирала само и једино квислиншки култ (Бисерко и њој сличне), док је на земљу у целини примењен Моргентауов, а не Маршалов, план: подела. де-индутријализација, распродаја странцима, општа пљачка природних и људских богатстава.
Да не буде забуне, није Соња Бисерко наговорила Империју на окупацију, већ је по наруџби артикулисала аргумент који је Вашингтону био потребан („Ето видите, сами Срби нас зову да их окупирамо!“). Било како било, план окупације из 1999, за који се тада веровало да је немогућ, заиста је спроведен - малтене без испаљеног метка, испод жита, полако и постепено.
Мада из свега овога може да се помисли како је Империја свемоћна а сваки отпор узалудан, то би ипак био погрешан утисак. Наиме, процес преумљавања није ни издалека онолико успешан каквим га квислиншки култ представља. Иако је учињена велика штета, она није ни неповратна ни непоправљива. Већ двадесет и кусур године покушавају да елиминишу Србе, а то им још увек није пошло за руком.
Уосталом, Харден на крају свог текста истиче пример диктатуре „високих представника“ у БиХ, односно Карлоса Вестендорпа, који је демократију и људска права (попут слободе говора) утеривао чисткама на телевизији РС и сменом изабраних владара. А где је данас свемоћни Охаер?
Одговор на то питање објашњава нападе на бањалучке власти у последње време. Уверени да су покорили Србију, руководиоци Империје сада желе да елиминишу по њима последњу претњу фантазији о свемоћи Запада, сазиданој од лажи и сапунице.
Готово? Ништа још није готово.
2 коментара:
Не знам колико је потребно са моје стране објашњавати шта се догађало деведесетих али постоје ствари за које сматрам да их треба рећи. Рачунам млађи свет ово чита. Империја се умешала у распад Југославије са малим закашњењем, Немци и братија су ту били навелико активни кад је империја дошла. После маркетиншког дебакла у Сомалији, где су мртве маринце домородци развлачили по улици они и нису били у позицији да стварно ратују. Клинтонов мандат би био готов да се још једном појаве слике помлаћених америчких војника на телевизији. Милошевић је кроз њихов агит-проп постао велики Србин и националиста. Колико је он уопште био националиста сведочи његов устав где је Србија држава свих својих грађана, који националиста би написао такав устав? Колико и како је Србе одбранио током распада Југославије такође иде не у прилог Милошевићу националисти. По мом мишљењу он је био Југословен и комуниста. Значи моћна империја не сме да стварно ратује против мале Србије али сме да је бомбардује и да се бави агит-пропом. Издвојити негативца је било потребно да се не би кривица директно сваљивала на цео српски народ, то се подразумевало индиректно. Елем, на крају је и дошло до бомбардовања и оно је трајало све док "мир није победио". Ево скоро петнаест година они изводе меку окупацију, слуђују својом пропагандом народ у Србији и покушавају да му продају своју реалност на терену. Мали проблем ту је да нису сви Срби дебилни а да њихова реалност на терену има порекло у њиховим агит-проп бајкама које су продукт нечега што нема везе са оним што се на терену догађало. Питање је да ли ће са својом армијом колаборациониста успети да убеде Србе да су луди. За сада им добро иде али тешко је победити разум.
Питање преумљавања се може посматрати кроз призму манипулације. Успјешна манипулација у принципу брзо даје резултате, али природа њеног обухвата је површна - манипулација држи док је метода која се користи ефикасна и док постоје услови који погодују одржавању таквог стања.
Ми видимо да се последњих година мијењају услови у свијету, да САД и ЕУ упадају у спиралу дугова и пропасти, док друге земље и региони напредују и јачају. Док су 1999. Србија и РС на неки начин биле топ-теме, данас су услед гомиле дешавања и других проблема који заокупљају САД и ЕУ апсолутно маргинализване. САД и ЕУ више нису у експанзији, они се налазе у кризном стању које средњерочно погађа саме темеље империја. Недавно смо у РС имали прилику да слушамо приче одлазећег САД амбасадора. Од некадашњих ликова који су дрмали ОХР-ом, наметали незаконите измјене устава, слали СФОР да претреса ВРС, владу и друге институције, данас су остале само блиједе сијенке. Амерички амбасадор у последњих годину дана једино што може је да се жали на тв, даје папагајске пријетње и глупаве изјаве на које се више мало ко и осврће. У склопу одлазећег интервјуа дурио се као мало дијете и опет пријетио, али та брбљања већ следећег дана су заборављена.
Питање је шта ћемо ми учинити док они одлазе, ко ће да попуни ту празнину и на који начин ћемо да ријешимо питање Соње Бисерко и другара као и поданичких медија и читавог корумпираног и бескорисног правног система.
Постави коментар