„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 15. септембар 2019.

Борби нашој краја бити неће

Рекох прошли пут да на очувању и ослобађању морамо да радимо сами, јер нико други ил' не може ил' неће. Мислио сам при томе на државу и изграђене институције друштва, које су систематски поткопане и преузете да би радиле у корист наше штете. Погледајте око себе па сами реците, није ли тако?

Испоставило се да је стање ствари боље него што сам мислио, само смо овако неповезани тога несвесни. Наиме, добио сам одговор на питање о добрим и родољубивим уџбеницима по којима би децу у расејању могли да уче српски језик. Добра вест је да они већ постоје!

Протојереј др. Жарко Гавриловић саставио је и буквар и књигу веронауке за децу. Словарица: Српски православни буквар штампана је 2002, а Букварица: Светосавски азбучник годину дана после. Значи, није потребно измишљати топлу воду. Лоша вест је да тренутно нису у штампи, тако да би било потребно да се поново покрене тираж. Али то је ваљда далеко једноставније него све радити испочетка. Знате шта вам је чинити!

У међувремену, поново сам покренуо питање неписмености у свакодневној комуникацији, рекавши на Твитеру да из принципа не одговарам када видим српски писан кусом латиницом - а још мање људима који користе стандардну латиницу, јер то онда значи да могу да направе ћирилично подешавање а то не желе.

Од негативних одговора које сам добио, истичем цепидлачење око имена на мом налогу, које није писано ћирилицом, јер је налог двојезичан и користим га већим делом за своје пословне активности које су 95 % на енглеском, и нешто мало на руском. Мислим, аферим браћо, али ако око тога закерате значи да немате других аргумената.

Најјаче ми је било кад се јавио неко, па вели, и чешки председник Земан пише латиницом, а добро нам жели. И то стоји. Али он тако пише свој чешки, а ја сам говорио о српском. Значи, до те мере смо распамећени.

Има их и који су ми замерили што сам критиковао америчку амбасаду у Београду што вређа земљу-домаћина латиничењем. Камо среће да нисам једини амерички држављанин који то ради, можда би и престали да им се још неко из расејања обрати... Знате шта вам је чинити.

Турнеја професора Ковића и Ломпара по САД и Канади и даље траје. У октобру креће и америчка турнеја документарног филма Бориса Малагурског Тежина Ланаца 3. Нема везе да ли се с његовим тезама слажете 5, 10 или 95%, битно је да се подржи критика империјализма који нас гази.

У међувремену, у Београду је одржана трибина Стања Ствари, на којој је говорио мој пријатељ и колега (и оснивач Стања) Александар Лазић, као и нека најистакнутија имена родољубиве борбе у Србији. Погледајте, прочитајте, подржите. Да претекнемо.


понедељак, 02. септембар 2019.

Заједничким снагама

Може ли се зауставити суноврат српства?

Ово је истовремено и кључно питање времена у којем живимо, и потпуно погрешно питање. Ево зашто. Наиме, начин на који је постављено измешта субјект - мене, вас који ово читате, и све нас који се сматрамо Србима - и одговорност за заустављање суноврата оставља неком другом. Да ли држави? Да ли владару, или некој политичкој странци, верској установи, добротворном друштву? Одговора нема, јер је то превелик залогај за све, осим можда државе која то ево или не може или неће.

Али ако се питање другачије постави - на пример: шта конкретно свако од нас може да уради да заустави суноврат српства? - одједном се отвара безброј могућих одговора. Јер општенародно спасење је превелик терет за једног човека, али незнатан када га на себе преузме цео народ којега се то дотиче.

Ово ми је пало на памет у недељу после подне, када сам у сали цркве Св. Луке мало изван Вашингтона слушао беседе професора Милоша Ковића и Мила Ломпара. Читаоцима Сокола су њихова имена и дела одавно познати, обојицу већ дуго читам, ценим и цитирам овде. Сада сам имао прилике и да их упознам лично, и само су потврдили раније утиске.
Ковић и Ломпар су тренутно на турнеји по северној Америци у организацији издавачке куће Catena Mundi из Београда, и њихове беседе о „заветној историји Срба“ су део промоције нових књига. Свакоме ко има воље и прилике препоручио бих да их чује, јер њихове речи разгоне смутњу и безнађе које свакодневно ствара пропаганда квислиншког култа и његових страних господара. Али и наводи на размишљање о томе ко, како и када треба да се бори за будућност српства.

Дабоме, најчешћи и први одговор је „држава д'уради нешто“, а знате шта ја мислим о томе. Од ове и овакве држава, мрка капа. Мада је било и горих времена, када је власт активно радила против сваког националног интереса на сваки могући начин. Али ако ћемо од званичног Београда очекивати да одбрани српство, бојим се да ћемо „заробити себе у туђина“ пре истека следеће деценије.

Опет, читаоцима Сокола ће ово звучати познато, али мој став - који, судећи по ономе што сам чуо, деле Ковић и Ломпар (нека ме исправе ако грешим) - је да ћемо пре нешто постићи ако „погурамо“ сами. То не мора да значи да морамо све појединачно; кад вуче свак на своју страну, не стиже се нигде, али када људи раде у корист заједничке ствари, па вуку свак својим снагама али у истом правцу и са истим циљем, и те како могу да остваре велике помаке. Идеја је да се договарамо око тога како би та заједничка ствар требало да изгледа, шта су краткорочни а шта дугорочни циљеви, шта конкретно може да се уради одмах а шта треба да се гради корак по корак док не буде спремно за следећу фазу.

Навешћу један од примера који је споменут данас: како учити децу у расејању да говоре српски? Постоје црквене школе, али не постоје књиге помоћу којих може да се предаје. Уџбеници који се користе по школама у самој Србији су у најмању руку трагични, а у најгорем случају спроводе непријатељску пропаганду и расрбљавају омладину. Шта да се ради?

Мени се бар чини да би идеално решење било да филолоф, лингвиста, педагог, а можда и неко ко је све те три ствари, сачини буквар српског језика - и то не да измишља топлу воду, него да прилагоди неки стари - и да онда, рецимо, црква око које су школе у расејању окупљене финансира његову штампу и продају. Да се створи стандард, по којем ће српски моћи да се предаје деци свуда по свету. Потом ће лако моћи да се у самој Србији каже „ево шта тражите хлеба преко погаче и штампате ту неке хрватске букваре латиницом, кад постоји светски а наш буквар у широкој употреби?“ И проблем решен, без државе, без политике, без партијашења и уграђивања и сплетки. Препреке се једноставно заобиђу и доведу пред свршен чин. Само је потребно мало добре воље, вештине и труда.

Да се ја иоле разумем у лингвистику, већ бих почео са радом, знајући да је то најтежи део посла, а све остало се после малтене посложи само од себе.

Има много ствари које би могле да се ураде по истом или сличном обрасцу. Уместо да чекамо да нам неко други решава проблеме - где смо то научили? Од кога, и с којом намером? - зашто да не почнемо да их решавамо сами? Па ако не знамо, није срамота, наћи ће се ко зна и уме. Још увек нас има.

Дуго већ ово говорим, али „борба непрестана“ почиње малим стварима, попут одбијања да се пише кусом латиницом. Таквим наизглед безначајним гестовима гради се дуго урушавано самопоштовање, које је предуслов за здраво деловање. Посао пред нама тренутно делује непрегледно и несавладиво, јер смо разбацани, разбијени, распамећени. Биће далеко мањи и лакши кад удружимо снаге и почнемо да чистимо шикару педаљ по педаљ.

Признајем да сам у последњих пар година запоставио Сокола, мада не и српску ствар. Обећавам да ћу одсад мало више да се ангажујем, да предлажем решења и конкретне кораке, али и ширу стратегију даље борбе. Јер ко ће, ако не ми? И када, ако не сад?