„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 31. децембар 2007.

Срећна нова 2008.

Година која истиче је у најмању руку била занимљива. Крајем 2006. било је наговештаја да наизглед свемоћни и неприкосновени Запад све више губи контролу над својим чудовишним експериментима, али су многи веровали да је ипак ”све готово” и само питање времена. Верују и данас, ако погледате медије са наших простора, иако је данас слика света умногоме другачија него што је била пре годину дана.

Мудроме је било јасно да је косовска политика Империје блеф још када је потрчко Ахтисари одлучио да одгоди објављивање свог плана до после избора у Србији. Ако се Србија ништа не пита о Косову, што ли је онда чекају? Сада, на измаку 2007, опет слична ситуација: Шиптари своје проглашење ”независности,” најављивано и пре вештачког рока од 10. децембра, сада одгађају за фебруар. Чека се Јовањдан и - избори у Србији! И опет све зависи од неких такозваних ”демократа” и ”либерала” (а који нису ни једно ни друго), који наводно само чекају прави час - кад у рукама имају све полуге власти - па да свом ”глупом, примитивном, у клерофашизам и национализам огрезлом” народу објасне како је боље да Косова нема, да не треба да буду Срби, и да еуроатлантска будућност наступа у понедељак. Тај филм није био реалистичан ни после октобарског пуча 2000, а камоли сада.

Уопште, неке ствари су током ове године постале много јасније. Видело се да је америчка империја много слабија него што се чинило. Да је Русија много јача, и да су прошли дани када се играло по туђој музици. Није још сасвим очигледно да је ”Европа” банкротирала економски, културно и политички - али од растућег насиља неапсорбованих имигрантских маса, преко сукоба у Белгији, до споразума у Лисабону којим се на мала врата уводи устав одбачен на неколико референдума, требало би да је јасно да је ЕУ у ствари ЕУССР. Цинизам некадашњег полит-бомбардера Хавијера Солане (”Косово је другачије зато што је другачије” - тј. зато што он тако каже) све говори о карактеру ”Европе.”

Ставри се мењају. Не само у Србији, где - иако споро и малтене невољно - људи спознају ко им мисли добро а ко не. Ето, протекла година је видела први пример да се неко у Босни и Херцеговини успешно успротивио тиранији иностраног намесника. Пропали покушај Мирослава Лајчака да промени пословник централних власти БиХ на начин који би омогућио прегласавање и мајоризацију ипак је знак да је доскора неприкосновена ”међународна заједница” џин на стакленим ногама.

Зато не верујем оним депресивним (али добро плаћеним) коментаторима који и даље испредају причу да је независност Косова само питање дана, да је ”све готово” и да Срби треба да се помире са судбином - а успут се одрекну и себе, све у функцији ”бољег живота” и томе сличног.

Што се Америке тиче, она у 2008. има шансу за спасење какву није имала одавно. После деценија Курте и Мурте, Американци одједном имају и други избор. То што је задржала форме старе републике је и снага и слабост данашње Империје. Снага, зато што народ и даље верује у форме, а не види малигну супстанцу која се иза њих крије. Слабост, зато што те исте форме прописују правила игре која и империјалисти морају да поштују, да би остали легитимни у очима народа.

Од свих кандидата који претендују на Белу Кућу у новембру 2008, само је један кандидат за председника; сви остали би да буду Император. Не знам какве су шансе Рона Пола, али досадашњи ток догађаја верно следи Гандијево пророчанство: ”Прво те игноришу, онда ти се смеју, онда те бију, а онда победиш.”

Нека вам је, дакле, срећна 2008, и да је проведете у здрављу и весељу. А шта ће бити, где и како - живи били па видели!

уторак, 18. децембар 2007.

Избор је јасан

Нисам ја против ЕУ(ССР) од јуче; за мене је цели концепт мулти-култи-мега-државе са свемоћном централном бирократијом анатема већ годинама. Кључни аргументи "еуроинтегриста" уопште не пију воде: нити је ЕУ врхунац цивилизације (пре ће бити, сасвим супротно) нити ће улазак у њу донети просперитет (напротив).

Да ли из неразумевања или као резултат дугогодишњег испирања мозгова, велики део Србије и даље жели да се "интегрише" у бриселског левијатана. А опет, неће у НАТО - иако се НАТО нешто посебно не разликује од ЕУ, бар по политичким ставовима и подрепаштву стварним господарима Европе и Атлантика (Американцима, је ли).

Становник Србије који је за "еуропске интеграције" очигледно је способан за орвеловску "двомисао" где су Британија, Француска и Немачка које су Србију 1999. бомбардовале у оквиру НАТО некако другачије од Британије, Француске и Немачке, чланица ЕУ!

Некадашњи преговарач Србије о питањима КиМ, Леон Којен - који је, да подсетим, пролетос одбио положај министра за КиМ због неповерења у одређене државне кадрове - није потпао под овакву заблуду. Лепо каже новинару Вечерњих новости, да Европи треба рећи "не" ако Брисел каже "да" албанским сепаратистима:

Srbija bi morala reći EU, kroz obavezujuću rezoluciju u parlamentu, da ne može s njom da potpiše SSP sve dok EU ne odustane od podrške nezavisnom Kosovu. Ovakav potez pokazao bi evropskim političarima da moraju da biraju između Srbije i Kosova, što oni danas ne misle. Naprotiv, njihov je utisak da Srbiji treba samo ponuditi "evropsku perspektivu", uz nešto finansijske pomoći, pa da se ona bar prećutno pomiri s gubitkom Kosova.


По Бриселу, Србија треба да буде захвална што јој се пружила шанса и прилика да се пријави за подаништво у мега-држави која је комада. Таква "понуда" је најблаже речено непристојна, и ту је избор сасвим јасан.

Чеда против Доктора

Чујем јутрос да се неко усудио да упореди Оригиналног Чедоида са др. Роном Полом, кандидатом за републиканску председничку номинацију на америчким изборима идуће године. Па, велим ја, то само показује колико тај неко нема појма, ни о Полу ни о Чеди.

Та прича, да је као Чеда "српски Рон Пол" је увреда за Рона. Ево само пет разлога:

  • Рон је дугогодишњи посланик који нити једном у својој политичкој каријери није прекршио амерички устав; Чеда је жутокљунац који српски нити једном није испоштовао.
  • Рон је гинеколог-акушер, који је помогао при рођењу више од 4.000 деце; Чеда ниједног дана у животу није радио поштен посао, а они у Србији који га подржавају абортирају отприлике толико деце годишње.
  • Рон се бори за традиционалне америчке принципе; Чеда се бори против свега српског.
  • Рона једна спомињу у медијима, мада има огромну подршку у народу и скупља више у приватним донацијама него било који други кандидат; Чеду константно промовишу медији, има минималну подршку у народу, и финансирају га из иностранства.
  • Идеологија Рона Пола је класични либерализам; Чедина је пресвучени бољшевизам.
Другим речима, Чеда и Доктор су два потпуно супротна, да не могу бити супротнија, лика.

среда, 12. децембар 2007.

Пета колона

Године 1936, током шпанског грађанског рата, Франков генерал Емилио Мола је рекао како уз четири колоне војске које напредују према републиканском Мадриду, у само граду Франкови симпатизери чине "пету колону". Додуше, како каже Википедија, "пета колона" се није показала богзнакако успешном: Мадрид је пао тек три године касније. Израз је, међутим, остао.

Јесте да је помало излизан од прекомерне употребе, али не значи да је изгубио значење.

Да ли у Србији има "петоколонаша"? То је невероватно глупо питање. Ето их, ричу преко свиј "независних" медија (тј. зависних од западних донација) у сав глас, прозивајући Србе да су све од "генетског отпада" до геноцидних сподоба.

Колега Вештац-краљ од Ангмара саветује да "читамо и памтимо". Слажем се. Ја сам у пар наврата ишао и даље, документујући позадину неких назовиексперата који су свакој медијској чорби мирођија.

Недавно је НСПМ објавила фељтон Небојше Вуковића, "Руски вето у српској дневној штампи у првој половини 2007. године" (први део, други део, трећи део), у коме се јасно види ко је, када и како писао о руској подршци српској одбрани Косова.

Убише се разни новинари, коментатори, невладници и аналитичари да објасне како Русија игра неку своју игру, како неће уложити вето, како ће се договорити са Американцима а нас оставити на цедилу... И шта би? Ахтисари "пуче" у Савету безбедности, Руси се нису договорили на нашу штету, од косовске "независности" (која је отприлике на нивоу "независности" невладника по Србији, са све истим налогодавцем и платишом) нема још ништа, а хоће ли и ка'ће, нико не зна...

Индикативно је да се ова медијска рика скоро у потпуности поклапа са булажњењем албанских лобиста, НАТО апологета, империјалиста и интервенциониста по западној штампи. Да им сад не наводим имена, много их је. Као да и њима и овим "нашима" неко други пише текстове, а они само као добри ђаци понављају написано. А можда се само служе истом идеолошком матрицом, и стварно верују у то што пишу. Ово потоње их чини још већим моралним наказама, али не мења суштину ствари.

Када се неки Американац, Енглез, Немац, Француз или Албанац залаже за "независност" окупиране српске покрајине, онда то и има неког теоретског смисла. Морају некако да оправдају санкције, бомбардовање 1999 и окупација Космета. Али кад то ради неко "наш," а са истим циљем, шта онда друго да их зовемо него петоколонаши? То што се нико не усуђује да их прозове као такве илуструје до које мере смо слуђени, избезумљени и пропагандно испраних мозгова. Али, како веле Американци (а они су, је ли, светли пример свега доброг и позивитног међу "мондијалистима"), "ако ципела пасује, обуј је." Према томе, ако опис одговара...

понедељак, 10. децембар 2007.

Билборди, ал' за кога?

Признајем да су ме плакати који су осванули широм Србије са цитатима Черчила, Линколна, Вашингтона, Кенедија, ДеГола и Бранта помало збунили на први поглед.

Зар не би било логичније да се за унутрашње потребе користе цитати знаменитих Срба, а да се Черчилови цитати рекламирају Енглезима, Линколн и Вашингтон Американцима, итд.?

Међутим, у разговору са колегама, пало ми је на памет другачије објашњење. Плакати са цитатима западних "идола" нису намењени ни странцима, ни истинским српским родољубима, већ оним "грађанима" и "реформашима" који свакодневно дрве о "еуроатлантским интеграцијама" и сличним небулозама. Овим плакатима им се јасно ставља до знања да су њихови "демократски" примери на истој таласној дужини као и политика очувања интегритета Србије, ма колико се Супер Чеда трудио да то оповргне.

Е сад, мислим да је у праву Срђа Трифковић кад каже да Запад више није оно што је некад био, и да Срби узалуд апелују на западне вредности. Уместо културе, цивилизације, закона, морала и традиције, сада на Западу влада идеологија коју чедизам тек опонаша. Сумњам, онда, да ће Србија успети да убеди икога на Западу цитирањем ових мејнстрим-великана; али ако су мета кампање "западњаци" у самој Србији (који су, уосталом, већи и дугорочнији проблем од саме Империје), онда она није ни енигматична, ни промашена. Напротив.

среда, 05. децембар 2007.

NO SURRENDER!


You ask, what is our aim? I can answer in one word: Victory. Victory at all costs — Victory in spite of all terror — Victory, however long and hard the road may be, for without victory there is no survival.


Sir Winston Churchill, the House of Commons, the Parliament of the United Kingdom, on 13 May 1940

четвртак, 29. новембар 2007.

Сачекајте да поцркају

Командант КФОР-а, француски генерал-лајтнант Завије де Марнак (Xavier de Marnhac) изјавио је на јучерашњем састанку Атлантског савета САД у Вашингтону и следеће:

У свом излагању, де Марнак је споменуо и да је просечна доб косовских Албанаца 28, а Срба 54 године.

"У средњем или дужем року, дочи ће до неке врсте биолошког решења овде, јер, знате, једне од група ће једноставно нестати," изјавио је генерал. (Ројтерс)


Значи, нема народа - нема проблема. Просто. Некада се ово називало геноцид или "етничко чишћење" (фраза коју су зашадни новинари извели из изјаве једног албанског функционера на Косову репортеру Њујорк Тајмса далеке 1987.) А сада се то зове "биолошко решење".

Рецепт за преузимање територије онда гласи: Рађајте се ко луди, са по десет-дванаест деце по породици, а кад постанете већина дигните се на оружје. Ако се позовете на геноцид, можда вам се посрећи, па Империја у ваше име поведе агресивни рат и преда вам територију на сребрном пладњу. Још и ако успете да педесет година од земље-домаћина извлачите социјалну помоћ како бисте финансирали план освајања кроз наталитет, тим боље. Јер свој тој деци требају школе, болнице, државни послови, иначе су њихова људска права угрожена... И онда још само да изолујете и шиканирате домаће становништво док не дође до "биолошког решења" и то вам је.

Никога не треба да изненађује де Марнаков став. Такав презир за Србе објашњава тачно до које мере је КФОР "штитио" Србе у покрајини од 1999. - у суштини, затворио их је у резервате где се чека да поцркају.

Уосталом, сетите се, КФОР је дошао на Космет не да штити неалбанце, већ да штити ОВК од српске војске и полиције. Зато су и затварали очи док је ОВК палила, пљачкала, убијала, претила, опседала, крала и на друге начине злостављала Србе, Роме, Турке, Горанце и друге заједнице у окупираној покрајини. Интервенисали би само када би напади постали толико блатантни да су привлачили нежењену пажњу медија.

С друге стране, де Марнак је у праву. Срби не могу да сачувају Косово ако нису вољни да на њему живе. Не може се сачувати ни Србија ако Срби не почну да се рађају више него што умиру, или бивају абортирани. Само тако је могуће да де Марнакова морбидна хипотеза никада не постане стварност.

среда, 28. новембар 2007.

Придружујем се...

...Соколовој оцени из претходног коментара. Додајем један од нових хитова богате kill-your-Serb-продукције "угледних" подрепашких гласила, овога пута из самог Центра. Елем, Вашингтон Пост, односно његов новинар Дејвид Сигал је, својом отужном Одбраном Томпсоновом (да, да, баш тај Томпсон и рецентна Croatian Fascist Extravaganza, North American Tour) направио мали али важан корак идеолошке синергије Врлог Новог Света: иритантна наци-апологетика и "аргументи" до сада резервисани искључиво за опскурњаке, психопате, завереничке теоретичаре и сличне им питорескне маргиналце који тврде да су Аушвиц и Јасеновац уствари били предворја Дизниленда, нашли су своје место и у мејнстриму свих мејнстримова америчке политичке естраде, Вашингтон Посту. Да не буде забуне, "стихови" Томпсоновог највећег хита, доступни су и на енглеском језику, и то на Википедији (значи на првој страни Гугла), дакле на само клик-два сваком заинтересованом истраживачу, у овом случају, Дејвиду Сигалу, Томпсоновом вашингтонском фану и новинару најпознатијег листа из поменутог града. Јасно, Сигалу су, неким необјашњивим сплетом околности, промакле и фотке посетилаца Томпсонових концерата, и моменти колективне нирване као врхунца окупљања . Упућени кажу да се то зове нацизам, дочим Сигал, претпостављам, мисли да је у питању групно разгиибавање у духу спортских активности на Максимиру.

Мука ми је да препричавам или преводим тај бизарни узлет наци-апологетике, па и било који његов део. Али, укратко, сочно пљување у лице не само јеврејским и српским организацијама и (још увек постојећим) преживелим сведоцима ужаса који Томпсон афирмативно опевава, него и читавој идеји минимума људске пристојности, од које, ваљда, нису амнестирани ни новинари Вашингтон Поста.

Надам се да ће овај линк некако доћи до Светланиног, као и до Џулијиног блога, јер је ова тема на тим местима и раније праћена, па тако дошла и до шире блог-заједнице на енглеском језику.

уторак, 27. новембар 2007.

Време лажи

Тајм, 11. септембар 1995.
(хвала Светлани што је пронашла слику)

Увек помислим на ову насловну страну магазина Тајм („Време“) кад неко спомене Дејана Анастасијевића, „једног од најбољих новинара у Србији" и „борца за демократију“ - и регуларног дописника овог листа. (То не значи да оправдавам што му је неко бацио бомбу под прозор пре пар месеци; мислим, не треба се спуштати на ниво његових налогодаваца...)

Знао сам већ годинама да Тајм предњачи у србофобичној пропаганди (Њузвик је одмах ту негде), али нисам био свестан - пошто се и не трудим да читам то смеће - до које мере су огрезли у лажима уопште.

Углавном - Глен Гринволд из магазина Салон, пише 26. новембра како Тајм промовише послушничко новинарство, позивајући се на недавни чланак колумнисте Џоа Клајна. Упркос бројним анализама „масивних неистина“ у Клајновом чланку, пише Гринволд, Тајм није објавио корекције, а Клајн није санкционисан.

Мада је Клајн само један од примера, прави проблем је институционалан, пише Гринволд. Чињенице недвосмислено показују да Тајм не само толерише већ промовише и награђује квази-новинарство у служби републиканских интереса.

Још у мају 2002, пре него што се америчка пропагандна кампања против Садама Хусеина захуктала, Тајм је објавио „новински“ чланак под насловом „Шта Садам има“, који је написао тадашњи музички критичар Џош Тиранџиел. „Чак и по срамотним стандардима тог времена“, каже Гринволд, „чланак је врхунац послушништва властима и некритичка рецитација ратнохушкачких лажи... просто да човек не поверује“.

Тиранџијел не само да није кажњен, или отпуштен, већ га је Тајмов уредник Рик Штенгел унапредио у уредника Тајмовог интернет-сајта (Time.com) и помоћног уредника у самом магазину.

Читава „планина доказа“, вели Гринволд, указује да Тајм не само толерише већ високо цени неистине - и то не само у општем смислу, већ лажи које потичу од републиканских агената и у служби су државне политике. Не труде се да исправе ни своје највеће погрешке, и често их понављају. Запошљавају, награђују и унапређују најгоре и најлицемерније пропагандисте.

Да ли из економских или идеолошких разлога, завршава Гринволд свој коментар, Тајм је престао да се бави новинарство и прешао у сферу промоције лако препознатљиве политичке опције ослобођене чињеница.

Тек да се зна.

среда, 21. новембар 2007.

Битка за душу

У недавном објављеном интервјуу "Геополитици," колумниста НСПМ Слободан Антонић навео је неколико ствари на које ја слободно могу да се потпишем. Наводим само неке; интервју вреди прочитати у целини (овде).

Власт и моћ:

Moć se u sociologiji definiše kao “sposobnost postizanja poslušnosti”. Poslušnost se, naravno, može iznuditi i nasiljem. Ali to nije moć. Moć je dobrovoljna poslušnost, poslušnost iz uverenja da tako treba, da je to dobro za vas. Tirani koji vas vežu lancima i zatim bičevima nagone na rad obični su nasilnici. Pravi moćnici, međutim, uvežu vaše nervne ćelije, i to tako da im vi sa radošću služite. I mislite da je to služenje prava sloboda. Čuvena treća dimenzija moći znači baš to – da podložnik i ne primećuje da je sluga, da mu potčinjenost i prisluživanje ništa ne smetaju i da čak voli svoje ropstvo.


Транснационална идеологија: Хедонистички, солипсистички материјализам

...infantilni materijalistički hedonizam okupirao je i Srbiju. Stidim se kada vidim kakve sve poruke šalje naša medijska i kulturna elita (sic) ovoj naciji. Ne mislim samo na poruke političke prirode. Mislim i na one koje se tiču životnih vrednosti. Oni koji su sami izrasli u egocentrične, materijalističke kreature, sada nam svoju “filosofiju svinje”, kako to zove Platon, prodaju kao “modernizaciju”, “dostizanje evropskih standarda”, “oslobođenje od zaostalosti i primitivizma”...


САД и Србија: "типичан однос доминације"


Reč je o ideološkoj nadmoći. SAD kao tip kulture i načina života tako je visoko na skali naših vrednosti da mi jednostavno ne razumemo kako tolika nepravda, bezobzirnost i nasilje mogu da dođu iz takvog oličenja svih naših želja. Mi smo paralisani tim paradoksom, ne umemo čak ni da se bunimo, da zovemo u pomoć. Kao dete koje siluje neko koga ono voli i kome bezuslovno veruje, pa ne zna šta da radi, i jedino što mu preostaje jeste da za sve sebe okrivi. Tako i mi stojimo užasnuti, povređeni, nemoćni, ne razumemo šta se dešava.


Косово као "црвена пилула"

Zato je Kosovo lek. Ono nas otrežnjuje, oslobađa od te paučine laži i iluzija u kojima živimo. Ono čini da ponovo počinjemo da upotrebljavamo mozak. I ne moramo čak ni da se potučemo sa siledžijom. Jednostavno, dovoljno je što znamo sa kim imamo posla. Shvatili smo njegove laži, niskosti, njegovo licemerje. I svaki put kada se počne ponovo prenemagati, možemo mu jasno reći: “Pusti te priče, znamo se”.


Где се води бој

Prava bitka za moć danas se ne vodi na frontu, već u našim dnevnim sobama, i to ne oko neke kote ili naselja, već oko naših mozgova, za naša osećanja, za naše duše.


Само једна мала примедба. Антонић ове што кроје "вредности", пропаганду и идеологију зове "елита." Ја тај израз нећу и не могу да прихватим, јер имплицира да су ти људи по нечему бољи од осталих. Али, ми убицу, силоватеља или пљачкаша не зовемо "елитним" убицом, силоватењем или пљачкашем ако се у том "послу" покаже талентованијим од својих "колега." Толико о томе.

петак, 16. новембар 2007.

Google и зашто га користити?

Слободана Антонића ценим и кад се не слажем са њим. Понајвише зато што је у питању један од ретких овдашњих примера доследног аналитичара и човека од интегритета. У условима у којима већина његових колега калкулантски, конформистички и кукавички игнорише перпетуалну оргију тоталитарног простаклука и аутогеноцидног нацизма самозване Друге Србије, Антонићева одважност да таквима "стане на црту" аргументовано и трезвено, више је него драгоцена. То је видљиво поготово онда кад његово писање изазове овако нервозне изливе лоше вербализоване љутње вечитих "дечака који обећавају" на овдашњој естрадно-политичкој сцени. Али, да Басару прескочимо... прескочио сам и ону колективну фасцинацију њиме и сличнима деведесетих, па је логично да прескочим и талас разочарења и опште индигнације бивших фанова који он и екипа данас изазивају.

С тим што сматрам да је Антонић, углавном, превише учтив и непотребно благ према њима, јер ствари треба називати правим именом. Свуда. Увек. А и екипа попут ове чију адресу прећуткује и у новој теми своје редовне колумне у Политици, тешко да разуме другачији вокабулар од оног који сама користи. Али то је само мој утисак, и није тема овог коментара. Тема је текст др Филипа Џенкинса који Антонић помиње, а објављен, у српском преводу, и на сајту радио-емисије Пешчаник (што је посебна посластица, али о томе нешто касније...).

Није спорна Антонићева критика баналног лица Зла, оличеног у вулгарном потрошачком конзумеризму који живимо (културе и цивилизације без икакве перцепције прошлости и будућности, оличене у девизи "Ја, Ја и Сада!", како ју је дефинисао велики амерички економиста). Није спорно ни то да су веселе уреднице Пешчаника, вероватно, Џенкинсов текст (иначе трезвену и утемељену анализу демографских трендова у Ирану, и могућих паралела са искуствима европског света који већ пар генерација живи последице тог тренда) ничим изазвано схватиле као промоцију сопствених "стандарда". Тешко да се од њих боље и може очекивати. Спорно је само то што је Антонић своју (рекох, иначе веома утемељену и адекватну) критику у овом тексту, изградио на најпогрешнијој могућој премиси, тј. на (нетачно) претпостављеној ИДЕОЛОШКОЈ припадности др Џенкинса oном вредносном систему који овде оличавају Две Светлане. Наиме, НИГДЕ у свом тексту, Џенкинс није "брутално искрен док хвали бездетност", како му приписује Антонић, нити се вредносно афирмативно односи према тренду депопулације. Једноставно, он је - попут Антонића, уосталом - "друштвени" научник који анализира један феномен и његове могуће импликације на будућу социјалну структуру једне значајне исламске земље каква је Иран, евидентног извора тренутне међународне кризе у тој регији, али и важног центра моћи у исламском свету (па и од ширег глобалног утицаја, што су наши сународници у Босни и на Косову, нажалост, веома добро осетили на сопственој кожи) . Дакле, ни помена некаквој глорификацији идеологије конзумеризма, са којом га Антонић неосновано повезује. Чак би се могло рећи управо супротно: својом прогнозом, Џенкинс ствара управо аргумент против даљег заоштравања ионако усијане ситуације у Персијском заливу. Јер, каже он, уколико Иран иде путем очите технологизације, може се очекивати и подразумевајући пад наталитета уз, самим тим, нове изазове и одређене модификације тренутних структура друштва Ирана. И ништа осим тога Џенкинс није рекао. Стога је и Антонић, нажалост, више него брзоплето одапео добар аргумент на погрешну адресу. Јер, Џенкинс НИЈЕ рекао то што му он овде приписује...

Штета је што се није макар проверио елементарни научни и идејни бекграунд др Џенкинса. Поред овако импресивне библиографије, Џенкинс потпуно заслужено ужива реноме полихистора (дисциплине готово заборављене у овдашњим друштвеним наукама, чије ведете - ако ишта уопште пишу, штедљиве према сопственој мудрости и олимпијској научној величини - махом пишу варијације на сопствене магистратуре и докторате, до коначног пријема у САНУ у 109 години). Осим тога, и из најовлашнијеег прегледа његових дела, јасно је да није у питању политички коректни псеудолиберал и тоталитариста билклинтоновске провенијенције, каквог би Светлане вероватно очекивале.

Видљив је, рецимо, и Џенкинсов афирмативан однос према хришћанству. Реч је, дакле, научнику културолошки наклоњеном оном цивилизацијском корпусу који називамо јудеохришћанским (а којем, ваљда, још увек преовлађујуће припадамо и ми Срби, уколико Надлежне НВО нису одлучиле другачије). А човек таквих назора свакако не би писао текстове у којима се отвара шампањац због кризе институције породице, и кризе културе рађања и родитељства.

Осим тога, међу упућенијима у однос америчких интелектуалаца према балканској кризи, Џенкинс је познат управо као један од ретких Американаца који су се, током најмрачније Клинтонијане деведесетих, усуђивали да јавно укажу на срамотни in vivo-експеримент ноторног мрцварења читавог једног народа (српског), од стране тадашње америчке администрације и медијско-политичко-војне машинерије. Анализу тог процеса, Филип Џенкинс је објавио на једном предавању у Чикагу 1995; Конструисање агресије: демонизација Срба у босанском конфликту. Наслов који би несумњиво констернирао Обе Светлане и остатак њиховог тима "мировних" апологета СВАКОГ масовног убице који се "доказао" злочином над Србима, од нацистичког, усташког и хортијевског геноцида у Другом светском рату, па до недавних конфликата и злочина ратних фаворита ауторки и омиљених гостију Пешчаника. Џенкинс, замислите, не стоји на тој позицији, него критикује геноцидну мантру о Злим Србима, на којој Светлане неуморно јашу већ деценију и дуже.

Толико. Надам се да се овако непотребне грешке убудуће неће догађати господину Антонићу. Довољно је само проверити име и презиме аутора, кад нам већ добри људи из Гугла то омогућавају. И сваки текст читати у оригиналу, где год је то могуће (у овом случају, нажалост, није било, пошто се Џенкинсов текст у оригиналном облику појавио на сајту New Republic-а, доступног само претплатницима).

Дочим су Две Светлане, својим објављивањем текста осведоченог срБског патриЈоте (њихова омиљена шифра) и виђеног конзервативног интелектуалца какав је Филип Џенкинс - блесаво замишљајући да је у питању филаделфијски шеф секције Жена у црном - унеле потпуно нову димензију бесмисла у, ионако бизарну, овдашњу јавну сцену, коју свакако добрим делом обликују баш оне.

четвртак, 08. новембар 2007.

4. светски рат и ”православни фронт”

Таки Теодоракопулос, ”мали Грк,” дугогодишњи колумниста лондонског Спектатора, оснивач Америчког конзервативца и један од последње преостале европске господе, већ неко време одржава интернет-магазин, ”Такијева горња ладица” (Тaki's Top Drawer). Ту често налазим имена која су ми позната одраније, са Лу Роквеловог сајта (LewRockwell.com), и прочитам штошта занимљиво. Вечерас видим име Стивен ЛаТулип, за кога знам да је бивши авијатичар који је често писао на ЛРЦ-у, и понукан знатижељом, мада нисам имао баш превише времена, прочитам његов есеј, који би у слободном преводу био насловљен, ”Хајде да прескочимо 4. светски рат.”

ЛаТулип се обраћа својим америчким сународницима; каже, слаже се са неоконзервативцима само у једном погледу, то јест да данас светом заиста бесни један велики сукоб, па хајде да га назовемо четвртим светским ратом, аргумента ради. Али, вели он, то је хантингтоновски сукоб цивилизација, између Ислама и његових суседа са сваке стране, а не некаквог ”исламофашизма” (омиљени термин неоконзервативаца, који су троцкисти и империјалисти, па је према томе сваки противник нови Хитлер а сваки дан Минхен 1938.). А Америка је једина регија на Хантингтоновој мапи сукоба која не граничи са исламским светом, и сходно томе може у потпуности да избегне било какву улогу у том светском сукобу.

Зна он врло добро да је Америка светска империја, која жели да оствари потпуну глобалну хегемонију, али тврди да то једноставно није рационално и да јој већ понестаје даха и ресурса за такву политику. Што је све тачно. И то да је Америка - што северна што јужна - у стању да уз сасвим мали напор избегне рат са исламом, и то сасвим стоји. Али мене нешто претерано не занима Америка, да будем сасвим искрен. Мислим да су амерички империјалисти већ запечатили судбину своје земље, и да је сад само питање времена када ће и она поћи путем свог римског узора. Оно што ме у контексту ЛаТулиповог чланка заинтригирало је управо сукоб ислама са суседима, и наше место у свему томе.

ЛаТулип, на основу свог искуства на Блиском истоку, тврди:

”Коначни исход сукоба цивилизацијских је за ислам већ решен. Радикални ислам није одржива платформа на којој би могло да се изгради савремено друштво. Судбина му је, као и комунизму, да пропадне изнутра. Путања политичког ислама се јасно види на иранском примеру. Као политички систем, исламска република је увелико дискредитована у очима народа, и одржава се понајвише репресијом и манипулацијама. Економски и културно, потпуни је промашај.

Надаље, радикални ислам није претња америчкој цивилизацији, ни модерној цивилизацији уопште. Једноставно нема капацитета да је уништи, или освоји свет.”

Непремостива препрека за ислам, вели, је што је остао заглављен у 7. веку. Потпуно је немогуће за једногм муслимана да доводи у питање било шта написано у Кур’ану, јер се то сматра речју божијом, нити да поступи супротно Мухамедовим инструкцијама, јер је овај пророк и посланик божији. И тако ислам стагнира, окован историјским тренутком у коме је настао.

Елем, ЛаТулип онда почне да набраја разне ”фронтове” сукоба ислама са светом. Немају прођу, вели, ни према Кини ни према Индији. Превелике су то земље, многољудне и јаке, спремне на насиље ако затреба. У Европи је већ друга прича. Не само што су Европљани допустили огромни талас имиграната из муслиманског света, већ су истовремено одлучили да не рађају децу. ”Као да је у једном моменту, половином 20. века, Европа одлучила да њен даљи опстанак више није ни потребан ни пожељан,” каже ЛаТулип. Зар се тако не чини?

И ту онда долазимо ми на ред:

”У многим видовима, ово је најзанимљивији од сукоба цивилизација. Православље је обогаљено белом кугом и душеубилачким последицама комунистичког безбошништва. Али упркос томе, међу православцима опстаје једна чврстина и немилосрдност, које нема у млитавој материјалистичкој култури Запада. Управо су из православља потекле вође попут Влада Дракуле (Влад Тепеш, принц Трансилваније, на Западу је знан као ”Impaler,” тј. ”Набијач,” јер је своје непријатеље набијао на колац - прим С.С.) и Ивана Грозног.”


ЛаТулип онда цитира коментатора листа Азија Тајмс, који пише под псеудонимом ”Шпенглер”:

“Наследници Царске Русије, зване још и ”Трећи Рим” после пада Цариграда 1453, одбијају да се без борбе предају раљама Ислама. Западна Европа ће можда шапатом пасти, чим исламски имигранти постану већина, али Русима то не пада на памет. Путин и дружина ће свим лукавством и силом које су им на располагању покушати да спрече пад Русије. Европљани су уштројени остатак пропале цивилизације; Руси се још увек држе мушки.”


Добро, Руси, а ми? Три реченице:

”Поред руске драме, у овом сукобу постоје још два фронта. Америчко мешање у БиХ и на Косову је замрзло ситуацију у стању нестабилног примирја. Пошто стварни узроци тих сукоба остају нерешени, ови ће се ратови вероватно поново распламсати и довести до свог природног закључка.”


Па јесте тако: скоро сви у Босни и Херцеговини знају да је тамошњи мир по принципу ”држи воду док мајстори оду”. Чим нестане ”међународне заједнице,” нестаће и примирја. За Косово да и не говорим.

Поставља се онда само питање који ће то бити ”природни закључак,” односно да ли ће се Срби (па и Хрвати, кад је већ реч о БиХ) повести за западном Европом и одлучити да изврше општенародно самоубиство с предумишљајем, или ће окренути ”по руски” и пружити отпор. Американци могу да се држе по страни (то што неће је други падеж). Ми немамо такав луксуз. А избор се некако чини познат...

среда, 07. новембар 2007.

Препоручујем...

Још сам међ’ живима, колико год то некима тешко падало, само не стижем од свега и свачега да пишем колико бих хтио. А није да се не дешава свашта занимљиво (у смислу оне наводно кинеске клетве коју је ономад цитирао Кенеди, ”дабогда живио у занимљивим временима”), од дреке око деспота Лајчака надаље. Може човјек да се бави овим нашим ћошком планете даноноћно, па опет не може све да похвата; то дође некако као посао за пуно радно вријеме. А ја такав већ имам, па једноставно не стижем, је ли.

Има ко стиже, међутим. У Вашингтону се 23. октобра одржала конференција о америчкој политици на Балкану, а посебно на Косову. Говорили су, између осталог, Џејмс Бисет, Срђа Трифковић и Џон Шиндлер (аутор недавно објављене књиге ”Несвети терор: БиХ, Ал-каида и успон глобалног џихада”), као и Џим Јатрас, председник Америчког савјета за Косово. Јатрас је недавно дао одличан интервју београдским ”Вечерњим новостима,” у коме вели оно што ја већ неко вријеме покушавам да објасним заплашеним балканцима: ”(Американци) су тигар од папира. Престаните да их третирате са респектом који не заслужују!”

Не мирују ни сарадници НСПМ. Никола Малбашки демолира косовске митове у медијима (ехе, али не оне на које сте помислили!). Слободан Антонић је узео на зуб ЛДП и квангочедисте због покушаја наметања политичке коректности. Ђорђе Вукадиновић је коначно ”издегенечио” дежурног подрепаша империје Бошка Јакшића (”омиљени колумниста Данијела Фрида” - класика!). Сад само још неко то треба да уради са Владимиром Милутиновићем, који опет измишља дефиниције, муља и петља, невјероватном тезом да је либертаријанизам у ствари тоталитарни бушизам, или шта већ. Баш као и идол му Хегел...

Саша Гајић извлачи занимљиве закључке о холивудском кињењу Срба; Драгана Матовић у Политици коментарише јалијашки језик Жељка Комшића. А кад смо већ код Босне, не смијем да не споменем изузетан текст Ахмеда Бурића, ”Бакирова гумица” из Ослобођења од 23. октобра. Неће зажалити ни онај ко сваке седмице провјери Стандард магазин, гдје пише одлични Жељко Цвијановић...

Занимљиве ствари о занимљивим временима.

уторак, 25. септембар 2007.

Пропаст европске цивилизације

Колега кога сваког дана све више поштујем, Witch-King of Angmar, објавио је пети и завршни део свог есеја о узроцима и последицама европског одрицања од хришћанске цивилизације. Не само да је успео да објасни шта се данас дешава на западу Европе (али и у њеним прекоокеанским "кћерима" Америци и Аустралији), већ и како се то одражава на "транзицију" некада комунистичких друштава:

I | II | III | IV | V

Морам да признам да сам по питању опстанка Европе фаталиста. Ако се не освесте, и то брзо, постаће "ЕУрабија," како се ономад изразила Бат-Јеор. Ако ишта преостане од америчке традиције, то ће вероватно бити у парчићима САД који ће некако да преживе неминовну имплозију Империје.

Највише ме занима шта ће бити са "транзиционим" друштвима, у којима народ распамећен деценијском марксистичком догмом сад слуђују нео-марксисти (вешто се заогрћући "слободним тржиштем" и "капитализмом," с којима немају никакве везе). Пред Истоком је избор, "веру за вечеру." С тим што ако прихвате вечеру, пре или касније ће добити и веру. Ислам.

петак, 07. септембар 2007.

Са руба памети



Ово је слика наводног пасоша независне Војводине, објављена данас у Гласу Јавности.

Да ли су репортери Гласа у праву кад тврде да војвођански аутономаши убрзано раде на стварању своје државе? Не бих био изненађен, мада сам по природи скептичан према причи "добро обавештених извора." Један од разлога зашто мислим да би ово могло да буде легитимно је што на корицама пасоша пише "Вајдасаг" (ваљда "Војводина" на Мађарском). Мађарски сепаратисти би користили "Ујвидек." Али војвођански сепаратизам не предводе Мађари, већ разни Чанци и чедисти. А судећи по коментарима на сајту Гласа, изгледа и екипа која столује на форумима Б92.

Иронија је у томе што су управо војвођански аутономаши највећа препрека стварном ослобађању Србије од централизма. Суштина концепта локалне самоуправе није да се у Новом Саду (или Нишу, или Чачку или где већ) направи реплика власти у Београду, већ да се локалне власти баве својим послом, а држава својим. Али кад је ама баш све посао државе, онда се и под "самоуправом" мисли стварање сопствене мини-државе.

Зато мислим да је "аутономаши" погрешан појам. Неће они аутономију, већ да постану држава. Не ради се, дакле, о некој љубави према слободи и жељи да се ограничи утицај државе на живот људи у Војводини (или Србији уопште), већ о жељи групе људи да има своју филџан-сатрапију, кад већ не могу да зајашу на власт у Београду. И наравно да нико нормалан (мада политичари у Србији тешко да спадају у ту категорију) неће да онда дели земљу на регије или даје већу власт општинама, кад постоји реална опасност да ће локални моћници пожелети да буду председници џепних република...

С једне стране хоћу да кажем "Ма ови нису нормални, неће ово никад да им прође." А онда се присетим шта је све "прошло" и коме у протеклих двадесетак година, и више нисам толико сигуран.

ИСПРАВКА: Скренута ми је шажња да је ”Ујвидек” у ствари Нови Сад, а не Војводина. Признајем грешку. Ионако слабо диваним мађарски. Али како се из недавних позива на обрачуне летвама може видети, Чанак и дружина су много опаснији него што се из ових пасошких ујдурми наслућивало.

понедељак, 13. август 2007.

Победе и исправке

Немам много да кажем јутрос о двоструком тениском тријумфу; "честитам" и "свака част," понајпре. Мислим да би Новак и Ана требало да служе за пример осталим Србима да се може својим снагама, упорношћу и трудом доћи до самог врха. Нажалост, Србијом још увек доминира убеђење да смо инфериорни, безвредни и да је "једини пут" потпуна покорност евроатлантској Империји у свим аспектима живота. Да је до "еуроатлантиста," тенисери би морали да изгубе како не би увредили "модерни и напредни" Запад. Или ми се бар тако чини.

Него, искритиковах у петак "Глас Јавности" што је објавио трабуњања двојице надрианалитичара а није, рецимо, питао за мишљење др. Срђу Трифковића. Кад шта видим јутрос, Глас је послушао мој "савет"! Очигледно сам се дебело преварио кад сам помислио да Глас кокетира са евроатлантистима; пре ће бити да нису знали, док им неко није скренуо пажњу. На исправљању пропуста им свакако захваљујем.

петак, 10. август 2007.

Пошаст "стручњака"

Сачувај нас, Боже, "стручних" мишљења!

Где год се човек окрене све експерт то експерта - за безочну самопромоцију, пропаганду, продавање магле и млаћење празне сламе! Каква "политичка елита," такви и "стручњаци," ваљда.

Ево као пример: данашњи Глас Јавности доноси чланак под насловом "Све може да буде али не мора да значи" који цитира три "стручњака" за Косово и Метохију. Ту су Душан Лазић, из Форума за међународне односе, Душан Јањић, из Форума за етничке односе, и Обрад Кесић из Вашингтона.

Јелена Јевремовић, новинар Гласа, не наводи зашто су ови људи "стручњаци" и чиме се њихове организације баве.

Мени је требало једно десетак минута на Гуглу да пронађем да је "Форум за међународне односе" у ствари филијала Европског покрета у Србији, дакле она иста организација пред којом је у априлу немачки амбасадор Андреас Цобел онако отворено говорио о комадању Србије (и ником ништа, поготово Цобелу). Да све буде још горе, Јевремовић једино каже да је Лазић "својевремено био и југословенски амбасадор у Москви," што би требало да значи да Лазић зна шта говори кад каже да би даље руско супротстављање англоамеричком напору да се Космет одвоји од Србије "не би било добро ни за Русију, ни за Европу и Америку, а пре свега Србију."

Али зашто би било значајно то што је Лазић службовао у Москви када је она била главни град СССР, када се данас ради о потпуно другачијој Русији од оне 1999, а камоли 1989. и раније? Тако се Лазићево плаћеничко заступање империјалних интереса у Србији сакрива његовом наводном експертизом у руској политици. Можда из доба Брежњева, али савременој сигурно не!

Слично може да се каже и за свеприсутног Душана Јањића из Форума за етничке односе. То вам је невладина (аха!) организација која се бави... ух, па није баш јасно чиме. Некаквим псеудонаучним радом, тандара-броћ. Финансијери? Сорош фондација, између осталих. Засад типично - невладине су организације утолико што никакве везе са домаћом владом немају, али са страним, то је већ нешто друго... У сваком случају, Јањић - који се обавезно појави у свакој причи о Косову - вели да би било најбоље да Србија прихвати Ахтисаријев план, јер ће он проћи у Савету безбедности "на овај или онај начин." То што манифестно није прошао, Јањића не занима. Чињенице кваре причу.

Једино Обрад Кесић, који ради у Вашингтону као пословни консултант и често коментарише српска питања за америчке медије, има неки педигре стручњака. И једино он каже да се ништа још не зна, и да доста тога зависи од избора, како у Америци тако и у Русији. Али и ту Глас кикса, па Кесићевој изјави даје поднаслов "Ко ће стићи у Кремљ, а ко на Капитол хил." На Капитол хилу је амерички Конгрес, а не Бела кућа. Кец из политичке географије.

Разумем ја да је плус четрдесет у хладу, и да ваља попунити празнину у неизвесним данима пред преговоре о Космету нечим, али ово стварно нема смисла. Кесићево "ништа се још не зна" је отприлике једина информација од вредности у целом чланку. Остало је евроатлантистичка пропаганда невладника који имају право на став и мишљење, макар и било плаћено са стране, али нипошто да се лажно представљају као "стручњаци."

Ако је Глас већ хтео стручни коментар о Космету, могли су да питају Срђу Трифковића, који тренутно борави у Србији и баш пре неки дан је интервјуисао руског амбасадора Алексејева. Трифковић врло добро познаје прилике и у Вашингтону и у Москви, а и у Србији, и по свему је већи стручњак и од Лазића и од Јањића.

Ваљда Глас неће да се замери евроатлантистима, шта ли?

недеља, 29. јул 2007.

ДУШАН ПРЕЛЕВИЋ (1948-2007)



Волео бих да направим један концерт. Да бина буде испред Руског цара, према Народном позоришту. Недеља је, подне, народ шета са децом и керовима, а ја долазим мртав пијан, наравно, и почињем да певам. И певам до пет ујутру. Да се ту сретну они који се нису видели двадесет година. И кажу - ајмо на пиво, јебеш Прелета! И сви пијемо, сви се издувамо, нека чују магарци како се пева и нека виде шта је зајебанција. Да свима буде лепо, а некима да буде непријатно ако се ту нађу. И ја све да платим.


Отишао је последњи витез старог Београда. Равно у мит и легенду, где одавно живе и остали његови саборци, песници асфалта и заточници свих оних кодекса које је појело ово понижено време које живимо. Ова ружна карикатура провинцијских јапија и потрошача рекламних сурогата за живот - Живот који су Преле и његови живели до краја, ултимативно и без компромиса - ионако није ОНАЈ град, и ОНА Србија. Ни они људи. У некој другој прилици, Душана би ваљало испратити онако како је и он испратио Зорана Мишчевића, уз Џегеров препев химне генерације, Време је на мојој страни. Али, немамо право да прећутимо Прелетов последњи осврт. Морао је да зна да пише тестамент. Звучи као кроше Љубе Шампиона. Поразно. Ужасно. Истинито... Читајте:

Понизили сте земљу допустивши да нам данас серу пред кућом. На прагу. Обезглавили сте војску терајући момке да служе по дечјим јаслама и мере прашкове по апотекама. Чувају страже у фоајеима позоришта.
Мртви родољуби и јунаци звече костима, поново им се умире од стида. Шта ви то преговарате и са ким? Ко је вама кукавицама и ништацима дао мандат да одлучујете о животу, ви, мртва пувала? Стално вам је у устима 1999! Па где сте били 1999? Наплаћивали сте цех у Пешти, Сегедину, Бечу. Гладне године трчали сте у Вашингтон на молитвене доручке, ви, деца нечастивог.
Данас допуштате да вам сајбер наркоман, дрекавац са колутовима око изгубљених очију, држи вербалну векелу, уместо да вежете манијака или га бар суочите са његовим ортацима у злочину. Не знате ко је убио Зорана Ђинђића? Спремате таксисте из Чикага за амбасадора у Приштини. Народу увијате лајне у целофан, да се навикне, лиферујете слушкиње у панталонама. Учите децу да и њих (панталоне) треба скинути и пружити оба образа новим пријатељима. Вама је образ тек обрис на лоповском дупету.
Тако гологузе терао бих вас да молите и кумите по свету, уместо што се љубите са испушеним лулама у троделним оделима. Презиру вас чак и наши непријатељи. Знају они да ви нисте ми. Да сте још само једна несрећа у низу. Продавци удворичке демократије. Али, сваке силе до сванућа. Док ви не нестанете у прах са лица ове измучене земље која вас трпи. Ништа нисте научили. Ништа није готово док не буде готово. За то време народ ће одгајати нов нараштај, који неће личити на вас. Личиће на нас.



Мирно спавај, Легендо. Личиће на нас. Time Is On Оur Side.

среда, 25. јул 2007.

The same old tune

I wish that for just one time
You could stand inside my shoes
Аnd just for that one moment
I could be you

Yes, I wish that for just one time
You could stand inside my shoes
You'd know what a drag it is
To see you

Bob Dylan, Positively 4th Ѕtreet, 1965




Овај коментар није обрачун са некаквим бившим саборцима, попут горецитираног исечка из раног опуса омиљеног нам мудраца фолк-оријентације. Него, у доколици, наиђох на ову бизарност на сајту - према нама пословично зловољног - ИХТ-а. Дакле, извештај Асошијетид Преса нас учи следећем:

- тезу о "мноштву Срба - урбаних, младих и образованих - који се не слажу са националном еуфоријом (?) око одбране Косова", довољно је доказати цитатом Јелене Симовић, 38-годишњег антрополога (премда у Јелениној матичној НВО, партијској ћелији или чему већ припада, вероватно кажу "антропологиња" - прим. Мајк Вронски); Јелену, наравно, "Косово не занима, жели само да живи нормално", и то је аутоматски чини представником српске футуристичке авангарде.

- контратезу је довољно илустровати навођењем русофилских симпатија Милоша Броћића, чије генералије (таксиста, 56) ваљда сведоче о томе да Милош прпада тој другој, руралној и необразованој, а пре свега старој, Србији, за разлику од политички савесне и самокритичне антропологиње у цвету младости; очекивао сам још да нам приложе и фотку неваљалог кремљофила, па још ако је недовољно илуминирани путинољубиви таксиста усликан са цигаретом, ултимативним но-но Врлог Новог Света, читава прича би добила контекст којем не би одолео ни најизблазиранији жири Амнести Интернешнала, задужен за оцену новинарске храбрости у недемократским недођијама Трећег света, попут, је ли, ултранационалистичке Србије, како дискретно и ненаметљиво сугерише непотписани аутор текста.

Ефекта ради, ту је и неизбежна Гордана Логар, ауторизована и дугогодишња Питија свих "истраживања јавног мнења" која треба да докажу да Срби, уствари, у преовлађујућем и несумњивом проценту, воле НАТО више него Црвену Звезду, Косово мање него Мадагаскар, а Карлу Дел Понте сматрају не само оличењем правде и правне мудрости, него и изгубљеном близнакињом Аните Екберг из најбољих дана.

Не знам за евентуалне читаоце, али мене је овај текст у тренутку вратио у време непоновљивих "репортажа" Кристијане Аманпур, Роја Гатмана, Пени Маршал и сличних, већ помало заборављених ликова. Али, кад већ цитирасмо Дилана, времена су се променила. Сад, да ли ће Срби (тј. њихови "демократски" политичари) остати једини европски народ заробљен у пост-хладноратовској реалности раних деведесетих, са све флоскулетинама о "јединој глобалној суперсили", "америчком веку који долази" и сличним глупостима које не користи више ни Вилијем Кристол, остаје да видимо. Али, ако тако буде, за боље и нисмо. Но, то је друга тема.

Да не буде забуне, лично немам ништа против чињенице да у Србији постоје и људи који размишљају попут те Јелене Симовић. Вероватно ни таксиста Милош нема проблема с тим, навикао је човек, за својих руралних и антизападних 56 година :), да вози разне људе, вероватно. За Јелену, додуше, баш и нисам сигуран да не би - толерантно и демократски - лустрирала/протерала/комисијски спалила... и Милоша и мене, уколико нас процени као препреку ка "нормалном животу", али ни то сад није тема... Тема је примитивно подметање и најцрњи аматеризам писца овог "чланка" са ИХТ-а. Да ли је у питању аљкавост према теми која је, на срећу, далеко од централне у западним медијима, или је Асошијетид Прес у међувремену усвојио новинарске стандарде Правде из 1921?

Како год, али туга и чемер. У поређењу с овим стандардима, и легендарни двојац Алимпијевић-Сарапа делује као пример пристојног новинарства. А ко је икад гледао и слушао (удружене или индивидуалне, потпуно свеједно) ауторске домете те двојице, зна колико је неадекватно назвати их новинарима, без наводника.

уторак, 24. јул 2007.

Врућина и брука

Признајем да би се овакво нешто десило скоро свуда у ”цивилизованој” Европи а поготово у пуританској Америци, али би ми свеједно било драже да су се власти у Србији показале макар мало толерантијим.

Ројтерс је пренео јутрос да је троје туриста ухапшено због узнемиравања јавног реда и мира и кажњено са по 10.000 динара јер су возили бицикле голи по Новом Саду. Не велим ја сад да би људи требало да иду голишави улицама, ако је и четрдесет степени. Али ко год је икад био на плажи зна да неки људи и обучени могу да изгледају ”реметилачки.” И шта сад, да хапсимо људе што нам се не свиђа како се облаче (или не)? Коме су то кажњени туристи нанели икакву штету?

Игром случаја, на истој страници се нашла и вест о Немици која је у истом рођенданском оделу купила цигарете на бензинској пумпи у неком градићу у источној Немачкој; нико је није пријавио, па је зато нису ни хапсили ни кажњавали. Једна вест насловљена са ”Бициклисте казнили због голотиње на врућини” а друга ”Плавуша из Ферарија, само у штиклама.” Контраст, дабоме.

Ко се у свему томе стварно обрукао - голишави туристи или Србија - просудите сами.

уторак, 17. јул 2007.

Патетична одбрана Ахтисарија

Када је до мене дошао чланак у коме двојица ”новинара” (објаснићу убрзо чему наводници) пишу како су оптужбе да је ”преговарач” УН за Косово Марти Ахтисари примао мито од Албанаца само још једна великосрпска пропагандна завера, инстинктивно сам помислио ”јој, опет Шот брани империју...”

Шот је наиме име којим одмилоште зовем београдски дневник Данас. Иста реч, само на другом језику. Ваљда је јасно којем.

Испоставило се, међутим, да грешим душу. Чланак је, наиме, дошао са адресе ”danas.org”, за коју се испоставља да води до ”Слободне Европе” - још од хладноратовских дана познате као орган америчке државне пропаганде усмерен према истоку. Да у питању није београдски дневник, већ америчка пропаганда, нисам установио скоро до самог краја, и то само зато што ми је коначно упао у очи амерички стил којим се користе аутори - а који Шот још није савладао, мада су поодавно успели да ”убоду” хистерични тон америчке србофобије.

У тексту, насловљеном ”Пропагандни рат против Ахтисарија,” аутори су с коца и конопца скупили разноразне ”продемократске” елементе који са овим питањем немају ама баш никакве везе, али су сви сложни да се ради о типично српској теорији завере и чистој пропаганди. Не треба бити пажљив аналитичар медија да се примети класична логичка заблуда цитирања ауторитета.

Колико тај ”ауторитет” има везе са животом постаје очигледно врло брзо. Незнање аутора постаје комично већ на почетку, када се питају какве везе Ахтисари има са Сорошем, јер нису чули да је Финац годинама био члан одбора Међународне кризне групе, једног од најпознатијих ”сорошчади” на међународној сцени. За МКГ није чула ни Јадранка Јелинчић, директор Сорошевог Фонда отворено друштво, која у том незнању прави будалу од себе трабуњањем о ”пракси која већ дуго траје” и ”листи непријатеља Србије.”

Затим, сами аутори на почетку текста као да нису свесни да је оптужба о Ахтисаријевој вези са албанском мафијом дошла из магазина Фокус. Онда у другој половини текста граде целу аргументацију против ”српске пропаганде” на томе да је вест управо објавио тај бањалучки лист, а не ”Тајмс или Дојче цајтунг” (sic) - како рече један од њихових саговорника из РС. Као, нешто објављено у тим листовима аутоматски је истина, док српски листови штампају саме лажи и измишљотине.

Даље, ни аутори ни њихови ”угледни” саговорници немају појма шта је ГИС. А то је организација која нема ама баш никакве везе са Србима, већ се бави прикупљањем обавештајне грађе о исламском тероризму. Што би, ваљда, требало да буде у интересу САД (осим када је у питању Балкан, где су исламисти ”добри” а Срби у било којој инкарнацији ”лоши” момци).

Занимљиво је да нико не пориче да је Ахтисари примао паре од албанске мафије (на крају крајева, то су радили и Вилијем Вокер, Ричард Холбрук, Весли Кларк и остали актери агресије из 1999.), већ се само диже дрека да је то ”српска пропаганда.” Кад немаш аргумент, удри ad hominem, је ли.

Нико не тврди да је Ахтисари написао предлог какав је написао зато што су му Шиптари дали паре. Као неко ко је био агент НАТО пре осам година и ”преговарао” о прекиду ватре који НАТО никад није имао намере да испоштује, па после столовао у одбору антисрпске НВО са све Веслијем Кларком, да би онда по избору за посредника на преговорима организовао фарсу, и још оптужио Србе за колективну кривицу (по шаблону нацистичке Немачке), стиче се утисак да је Ахтисари добио паре од Шиптара као надокнаду за ”минули рад,” а не као капару за независност.

У Вашингтону има изрека, ”Не веруј ни у шта док није званично демантовано.” Хистерични тон Данас-а и Слободне Европе сугерише да су оптужбе против бившег финског председника и перјанице ”међународне заједнице” на Косову погодиле где боли.

понедељак, 02. јул 2007.

Озакоњени злочин

У данашњем Гласу Јавности изашао је интервју са проф. Светозаром Ливадом, аутором књиге "Етничко чишћење - озакоњени злочин." Ево најзанимљивијег дела:

Hrvatska je imala 1.107 naselja gde su Srbi bili većina, i temeljito sam istražio kakvo je stanje bilo 1991. po popisnim rezultatima i kakvo je bilo 2001. godine po popisu stanovništva. Tako sam utvrdio da je na pretežnoj većini naselja u kojima su Srbi bili u većini do temelja uništena podloga za povratak. Ne samo što su ljudi proterani, nego je uništena celokupna nadgradnja, a to je hrvatska nadgradnja, bez obzira na to što je ona vlasnički pripadala stanovnicima srpskog naroda oni su bili hrvatski građani. Utvrdio sam da su uništene sve prateće infrastrukturne institucije, ambulante, Domovi kulture, magacini, trafo-stanice, groblja... Zbog toga je etničko čišćenje u Hrvatskoj bilo najčistije jer je zahvatilo toponomastiku, onomastiku i katastar.

Kada sam to utvrdio, išao sam dalje, pa sam na osnovu statističke analize ustanovio kako je to bilo sprovedeno u gradovima i u dvesta i nešto gradova koje ima Hrvatska ustanovio da je iz njih isterano 124 hiljade Srba gde nije bilo rata i da je primenjena ista "tehnologija". Tako nisam našao nijedno selo u kojem neko nije ubijen ili nestao, a u većim gradovima bili su osnovani koncentracioni logori, koji su se eufemistički zvali "sabirališta", a u mnogim sredinama su i ubijeni.

U Splitu je deložirano oko 10 hiljada građana, a u Zagrebu 18.500 po statističkim podacima. U Zagrebu je na velesajmu bio i jedan koncentracioni logor, "Paviljon 22", i uglavnom su svi znali šta se tamo dešava, a oko 200 ljudi je nestalo. Ipak, najveći broj ljudi likvidiran je u Sisku, a do danas nema nijednog sudskog procesa protiv počinitelja.


Годинама се говори о 150.000 протераних Срба из Крајине, али то се односи само на избеглице из "Олује." Ако је 128.000 људи протерано само са подручја где није било рата, а пре "Олује" су били "Бљесак," па медачки џеп, па Пакрац... Испада да нико не спомиње стварни број етнички очишћених Срба из Хрватске. Ако ништа друго, може се ваљда погледати разлика између пописа из 1991. и овог најновијег.

У сваком случају, намеће се закључак да судбина Срба у данашњој Хрватској потпада под дела "учињена са намером да верску, расну или националну групу униште у потпуности или делимично"...

петак, 01. јун 2007.

Занемарена доследност

Пита се неки дан један мој колега блогер како Империја може да упражњава очигледни парадокс, па тражи централизацију БиХ а истовремено подржава етно-сепаратизам на Косову?

То јесте парадокс. Али у домену империјалне „логике“ је за парадоксе сасвим могуће да буду прихваћени као нормални. Присетите се да су царски службеници месецима понављали како између БиХ и Косова „нема апсолутно никакве везе“ (да би потом описали Косово као „последње поглавље распада Југославије“!). БиХ је „суверена држава“ са неповредивим границама (а то као Србија није?!). Косово је „јединствен случај“ (апсолутно не). И тако даље.

Звучи познато:

По свему судећи, догађајима на Балкану под управом Империје руководи нешто што би се у недостатку бољег термина могло назвати "Абрамовиц доктрином": потпуно одсуство било каквог принципа који би могао да се примени на све. Чак штавише, одсуство икаквог принципа осим власти.

Потпуно различита правила важе за Србе и за Албанце, или Муслимане у БиХ; на Империју у свим њеним манифестацијама не важе никаква вањска ограничења. Каква год "правила" постоје су производ самовоље царских намесника, команданата, комесара, изасланика и саветника, измишљена зарад тренутне потребе и неоптерећена доследношћу. Циљ – који никоме није познат, али се успешно сакрива под плаштом „правде“ и „евроатлантских интеграција“ – оправдава сва средства, док се сваки отпор a priori сматра криминалним.
За самозване праведнике закон не важи. Споразуми и уговори су бесмислени. Логика нема смисла. Не тражи се разумевање, само послушност.


Написах ово у децембру 2004. Једино што се од тада променило? Империја је одавно престала да се претвара да јој је стало макар и до форми цивилизованог понашања. Њени владари сада верују да су господари стварности, а да ми остали живимо у самообмани „заједнице реализма“ који је само одраз њихових славних дела.

Међутим, логика у понашању Империје на Балкану ипак постоји, колико год перверзна: Срби никад нису у праву. Чим се прихвати овај „аксиом“, све почиње да има смисла.

Да ова дедукција не би била проглашена „трабуњањем параноичног Србина“ (мада би таква реакција била додатни доказ исправности ове тезе), напоменућу да је њен аутор колумниста Antiwar.com Даг Бандау (Doug Bandow).

Израз „Абрамовиц доктрина“ сам срочио после чувеног интервјуа Мортона Абрамовица НИН-у, у јулу 2004, када је изјавио да Срби „траже савршену рационалност“ тамо где је нема. Ако је Бандау у праву, а јесте, онда је Абрамовиц у праву само делимично. Наиме, Срби заиста траже рационалност, било какву, али одбацују ону коју налазе јер је до те мере покварена, изопачена, апсурдна и зла да не могу да верују у њено постојање. „Па не би они ваљда... Па не може ваљда овако... “

Би, и јесу. Може, и јесте.

То је требало да научимо још 1999. Уместо тога, причамо си причу о „партнерству“ и „сарадњи“ и „интеграцијама“.

четвртак, 31. мај 2007.

Блејање

Бета извештава да је, поводом 125 година америчко-српских односа (откад је Вашингтон признао кнежевину Србију, ваљда), нешто по имену "Харвард Клуб Србије" организовало у Народној библиотеци "панел дискусију" на којој су говорили српски министар империјалних послова Јеремић и амерички прокуратор Србије Herr Михаел Полт.

Полт је новинарима изјавио да очекује независно Косово пре истека свог мандата средином лета, и објаснио да "САД виде независност као кључни елемент за будућност народа Косова, али и за будућност Србије."

Дакле, Косово није само питање задовољавања шиштарских апетита, већ и кључна карактеристика Србије какву власт у Вашингтону жели да види: без историје, традиције, културе, части, поноса, достојанства, посебности... без Срба, ако је икако могуће.

На овакве жеље Вашингтона министар Јеремић спремно одговара да "Србија сматра САД својим главним савезником и партнером и у будућности." Ајде! Баш главним? Иако је, рецимо, Русија та која брани територијални интегритет Србије, а Америка та која га руши?

Несвестан шта је рекао - или, што је још горе, можда савршено свестан - Јеремић наставља са булажњењем, изјављујући да су "америчко-српски односи прошли кроз тешке тренутке, али и кроз заједничку борбу за исте вредности." Па још вели како се нада "да ће вера у заједничке вредности које деле САД и Србија превладати и да ће до краја мандата садашње владе Србије ти односи бити још бољи"!!!

Какве то заједничке вредности могу да деле Србија и САД ако Американци тврде да је отимање Косова једино пожељно решење и "кључ за будућност Србије"? О чему то Јеремић трабуња?

О јадна земљо Србијо! Другог већ Вука имаш за министра иностраног, а оно све овца до овце - па блеји а мисли да завија!

четвртак, 17. мај 2007.

Божја помоћ?

Већ неколико недеља одговарам на питања читалаца форума Видовдан (www.vidovdan.org), и дискусија је заиста занимљива. С једне стране, ја покушавам да објасним америчку Империју и неке аспекте живота и политике са ове стране Атлантика, а са друге да сазнам што више о правом стању ствари у Србији.

Један од корисника јуче вели:

Даве нас ко змија жабу а ми се копрцамо и још се нисмо предали. Чекамо да се деси неко чудо јер оно што нам стоји у изгледу је мрачно како год да погледаш.
Уздамо се у Бога и његову милост.

И ту се ја сјетим једног вица из Сарајева. Скоро сам сигуран да је предратни. Овако иде.

Дође поплава, и сви бјеже, а Мујо хода улицом, вода му око стопала. Вели му комшија Суљо, "Мујо болан, хајде с нама, удавићеш се. Ево имам мјеста у колима, дођи."
Одговара Мујо: "Јок, Суљо, ја вјерујем Алаху џелешануму, он ће мене од овог харама и кијамета спасит'." Суљо слегне раменима, уђе у кола и одвезе се.
Надолази вода, ето је Муји до кољена, кад ето Хасе у чамцу, весла. "Хајде Мујо, унилази у чамац, да спасимо главе!"
"Јок ја, Хасо, мене ће Алах џелешанум од овог кијамета спасит. Само ти иди." И Хасо оде.
Вода још надолази, ето је Муји до рамена, он и даље преврће теспих и учи. Надлеће хеликоптер, а из њега се дере Ибро: "Мујоооо! Унилази у хеликоптер, не буди хајван, удавићеш се!"
"Јок, Ибро, мене ће Алах џелешанум спасит од овог кијамета."
Хеликоптер оде. Мујо се удави.
Ето њега пред Алаха, и сав љут пита: "Алаху џелешануху, милостиви и највећи господару, што ме ниси спасио кад сам ти се ја стално молио и клањао и учио?"
Вели Алах, "Како нисам, Мујо! Јесам ли ти прво послао Суљу с колима? Па Хасу са чамцем? Па Ибру са хеликоптером? Ко ти је крив што ме ниси ниједном послушао!"
И пошаље Мују правац у џехенем.

Треба се уздати у помоћ божју, али треба је и заслужити.

среда, 16. мај 2007.

Неће због Вука

Рекох јуче, коментаришући избор (ха!) Вука Јеремића за министра иностраних дела, "па није ваљда Леон Којен из чиста мира поднео оставку?"

Бета данас извештава да је Којен потврдио своју оставку на чланство у државном преговарачком тиму за Косово, и да је одбио понуду да води ново министарство за ту покрајину. Разлог?

"Понуду сам одбио имајући у виду кадровска решења у влади," цитира Бета Којена.

Иако агенција подсећа да је Којен у априлу дао оставку када је установио да неки чланови председниковог кабинета воде тајне преговоре са страним факторима, оставља се читаоцима да споје тачкице и саберу чињенице, па су тако два и два - Вук Јеремић.

Онда се поставља питање зашто нико из Бете то није хтео да каже.

(Додатак: Ево сад гледам интернет-издање Гласа Јавности од 17. маја, и наслов изнад ове агенцијске вести гласи: "Којен неће ни са Самарџићем." Аман, људи, није Самарџић проблем...)

уторак, 15. мај 2007.

Уа, влада

Чувена је она изрека да сваки народ има власт какву заслужује. Ако је тако, Срби су заиста нешто големо згрешили, чим имају овакву скупштину, овакву владу, и овакву "опозицију" (а која у ствари влада медијским простором).

О скуштини не треба да трошим речи. Кад Љиљана Смајловић, глодур Политике и неко ко није нимало наклоњен Радикалима, каже: "заменик никог другог до Војислава Шешеља био је један од ретких посланика који су протекле седмице деловали као људи којима је стало и до личног достојанства," даљи коментар је сувишан.

Нећу да трошим речи ни на "либерале" који су све само не то.

Али гледам састав нове владе и само мислим "Боже опрости им, не знају шта чине."

Зашто министарство вера? Или науке? Или културе? Каквог ту држава има посла? Смешно је, дабоме, што ће дојучерашњи енергетичар да председава верама (Радомир Наумов) а дојучерашњи научник енергетиком (Александар Поповић)...

Веља Илић је добио по мери створено министарство за инфраструктуру. Божу Ђелића су поставили да буде "потпредседник за европске интеграције." Нећу да грешим душу па да кажем да ће Божа Дерикожа да води и финансије, али кад на том месту седи његова некадашња заменица (Милица Бисић), таква претпоставка се сама намеће. Драган Ђилас, још један проверени кадар "Жутих," из "Народне канцеларије" прелази у министра за "национални инвестициони план." Другим речима, министарства се праве по мери кадрова, а не обрнуто, како би требало да буде.

Никад нисам могао ни да замислим да ће ми једног дана бити жао што Вук Драшковић одлази са места министра иностраних дела, али ево... догодило се немогуће. Мислим, Вук Јеремић?! Чиме је он то заслужио такво одговорно место, или га зарадио? Тиме што је 2004. славио победу Џона Керија на америчким изборима (кога су подржали албански лобисти, а солидно победио Џорџ Буш Млађи)? Или што је био најчешће спомињан "извор близак властима у Србији" који је страним дипломатама и новинарима говорио да је Косово изгубљено и да треба наћи начина да се то прода народу у Србији? Или што је испод жита, мимо званичних државних институција, противно договору председника и премијера и платформе Скупштине (а о кршењу закона и Устава да не говоримо) преговарао о продаји Косова са агентима Империје? Па није ваљда Леон Којен из чиста мира дао оставку?

Ако су грађани Србије гласали за овакву владу, онда немају апсолутно никаквог права да се буне када их ови људи одведу у ропство, раскрчме им привреду, имовину и земљу. Тражили сте, гледајте. Па кад сутра не будете имали шта да једете и где да спавате; изгубите писмо и језик; ваш национални идентитет постане илегалан, а култура и традиција силом отеране у заборав у корист потрошачког кича увезеног са "еуроатлантског запада"; а све у име "слободе, демократије, људских права и бољег живота" (зна се за кога), само певајте "Ово нам је наша борба дала." Сами сте криви.

По свему судећи, Срби ће опстати само ван Србије. Можда је тако и боље.

Време безумља

"Безумље" је заиста једина могућа квалификација политичке сцене Србије у протеклих седам дана. Дигла се огромна прашина око "повратка Радикала," а на крају смо видели повратак Досманлија. Али зашто да ја сад измишљам топлу воду, кад је Вјекослав Радовић рекао све што треба у данашњем "Гласу Јавности" (у колумни чији сам назив посудио за овај чланак):

Потпуно морално расуло. Изгледа да још успешно функционише само даљински управљач у Вашингтону и Бриселу. "Повраћа ми се на све њих", рече с гађењем моја комшиница. Потписујем ову изјаву у име свих који деле иста осећања.

среда, 09. мај 2007.

Неподношљива празнина демократије

Протеклих неколико месеци политичких игара око формирања нове владе Србије најбољи је доказ колико је „демократија“ у ово данашње време само флоскула.

Шта је демократија, у својој суштини? Кованица из грчке антике која се преводи као „владавина народа“ у атинској пракси је значила политички систем у коме се одлуке доносе простом већином гласова присутних пуноправних грађана (али не и жена, деце, робова и странаца). Сократ (који је демократски осуђен на смрт за „богохуљење и кварење омладине“) и његови ученици су надуго и нашироко расправљали о људским мотивима, природи, истини, врлини и правди - јер су морали. Сама демократија није признавала врлину или ману; воља већине у датом тренутку је бивала призната као истина, мада је већ сутрадан та иста воља могла да буде сасвим супротна. Атински филозофи су зато много времена и труда провели у проналажењу начина да одлуке већине буду добре и моралне. Нису их нашли.
„Смрт Сократова“, Жак-Луј Давид, 1787
Шта је демократија данас? Јесу ли то само вишестраначки избори? Толеранција политичке опозиције? Слобода медија, говора и мишљења? Свима су уста пуна демократије, а никоме не пада на памет да каже шта се под тим подразумева. Када је НСПМ прошле године пренела један мој текст, у коме сам тврдио да је америчка дефиниција демократије сасвим произвољна, орвеловска и бесмислена, стигла је критика да доводим у питање „универзалне вредности“. Ма какве универзалне вредности, упитао сам? Какво друштво где се „влада у интересу свих грађана“?

Како нешто што је апсолутно недефинисано може да буде некаква универзална вредност или морално-етичка категорија, а каквом данас представљају демократију?

Томислав Николић постаде председник Скупштине Србије. То је посао, колико ја знам, врло административне природе: да руководи седницама Скупштине у складу са пословником и правилима реда. У екстремној ситуацији председник Скупштине постаје председник Србије. То је почивши премијер Ђинђић врло добро знао када је на то место именовао Наташу Мичић мало пре него што је ухапсио и испоручио председника Милутиновића Хашком суду. Али будући каква клима влада у скуштинским клупама, човек би помислио да само ноторни мазохиста може да прижељкује посао чији би опис могао да буде „пастир чопора дивљих мачака“.

Ево чујем, комесари ЕУ протестују, Брисел не шаље најављену делегацију, светски медији (иначе чувени по фер и поштеном извештавању о Србима, је ли) шире панику да је Николић „ултра-националиста“ и томе слично. Председник Тадић чак каже да је Николићев избор „штетан по државне интересе“ и „демократску Србију“. Јел’ то са малим или великим „д“, Борисе?

Тадићева Демократска странка већ месецима преговара (или не) са Коштуницом и ДСС о новој влади, и никако да се договоре. Веле из ДС да су они добили већину, па је њихово да праве владу. Малецки један проблем с тим аргументом је да је већину на изборима добила - СРС! Али то је незгодна истина, па за њу нема места у „демократској“ дискусији. Јер, видите, само „демократски“ блок може да се демократски понаша и гради демократију у демократској држави... и онда све почне да подсећа на ону цртану серију из осамдесетих, где сви штрумпфови штрумпфују штрумпфтастично по цели штрумпфовити дан.

САД су самопроглашени врхунац демократије, земља која је себе именовала да шири тај концепт власти широм света (и силом ако треба), и која себи узима за право да свакога оцењује по степену демократичности. Па им смета један Николић, или Милошевић, или Лукашенко, или чак Путин, али је лаф попут Сапармурата Нијазова (недавно преминули „председник“ Туркменистана, који је себе прогласио пророком, подигао стотине сопствених статуа од злата, укинуо библиотеке и своју књигу прогласио једином коју народ треба да чита, итд.) сасвим у реду. Турску сматрају „демократском“ земљом, иако сваких пар година војска мора да изврши пуч како би спречила исламисте да дођу на власт путем избора. Борис Јелцин, недавно преминули председник Русије, је демократски гранатирао скупштину 1993. уз аплауз из Вашингтона, који сада оптужује његовог наследника Путина да је „аутократа“ јер забрањује рад невладиних организација које примају средства из иностранства и не могу да их одговарајуће објасне пореској управи. Ма покушајте само тако нешто да урадите у Америци, не гине вам 10 година робије; са Управом унутрашњих прихода (IRS) нема шале. Шта мислите како америчка држава сузбија непожељне политичке покрете, него преко пореских комесара? Мада су ономад у Тексасу и жене и децу напали тенковима...

Ето, Буш млађи је у новембру 2000. добио мање гласова од Гора, па опет постаде Император - мислим, председник, је ли - САД, само због пар хиљада сумњивих гласова на Флориди. Много је релативна ствар, та демократија. Испада на крају да је демократски све што се свиђа властима у Вашингтону - или комесарима у Бриселу, ајде и то да кажемо, којима и самима недостаје демократски легитимитет. Мислим, ко је то изабрао Олија Рена, Хавиера Солану, и њима сличне? Да не буде забуне, ја лично не дам пет пара да ли је неко изабран, али не можете да вичете на сав глас да је демократија алфа и омега, а сами с њом немате никакве везе!

Јесу ли Радикали добили већину гласова (макар и релативну) на изборима у јануару? Јесу. Је ли онда шок што је лидер Радикала постао председник Скупштине? Јесте, али не би требало да буде. Да ли је Николићев избор демократски? Апсолутно. То што то смета људима којима су уста пуна демократије само значи да су лицемери. Или да не знају шта демократија заиста значи. Не знам шта је горе.

То што Радикали неће да саставе владу, јер им је лакше да пљују и псују „демократе“ (свих нијанси) док ови праве будале од себе, то је друга прича. Оно, важно је ко има бољи рејтинг у јавности, као да су такмичари у „Великом брату“ а не људи који би требало да руководе државом. Зато се згражавам сваки пут кад чујем израз „политичка елита“. Ако је то „елита“, није ни чудо што је Србија таква каква је. Па нам онда памет соле и сервирају са реном разни комесари...

Оснивачи Сједињених Америчких Држава, давне 1791, нигде не записаше у свом Уставу (који је имао седам чланова и десет амандмана) ни реч о демократији. Прича се да је Бенџамин Франклин, упитан шта су успели да направе, одговорио: „Републику, ако је сачувате“. Питајте данас Американца да ли је његова земља република или демократија, и рећи ће вам „демократија, дабоме“. Сироти Франклин је био у праву.

Није случајно Орвел покушао да опише тоталитаризам најпре кроз силовање језика. Сваки пут кад чујем савремени политички дискурс имам утисак да слушам вежбе из црнобелог двомишљења двапутвишедобрих паткоговоритеља. Нити је демократија пола од онога што „демократе“ (свих нијанси) веле да јесте, нити је стварна демократија сама по себи морална или добра. Ради се једноставно о начину доношења одлука у политичком систему који подразмева да је воља већине најбољи начин да се дође до решења. Колико је то имало учинка и каквог, предлажем да питате Сократа.

субота, 28. април 2007.

И тебе сам сит, гранато!

Сплитски Ферал Трибјун је у издању од 26. априла објавио сљедећу пјесму, посвећену хрватским војницима у Авганистану, ”првацима свијета у натовању”; по оригиналу Хариса Џиновића:

I TEBE SAM SIT, GRANATO!

Kad me šutnu sve Europe,
U Kandahar ja ću poći,
Dolare ću brati s grane,
Ubijat ću talibane,
Biti čuvar svjetske moći.

NATO-pakt je moja tuga,
Al bez njega neću moći;
Korak strojev, metak bojev,
A položaj glave nojev -
Ispunjavam svaki prohtjev.

I tebe sam sit, granato,
Dabogda me ispalila,
Dok za račun svjetskog kuma,
Branim polja opijuma,
Šta mi radiš, NATO, NATO?!

I tebe sam sit, granato,
Dabogda me ispalila,
Mali privrednik u ratu,
S NATO-pločicom o vratu,
Il me primi il me zdimi!


Баш ме занима шта би на ово рекли ”еуроатлантисти” у, рецимо, Србији - који се по правилу одушевљавају свиме што је хрватско. Осим натоскептицизмом, изгледа.

петак, 13. април 2007.

Говор мржње

Па нека је и од ње, много је.

Весна Пешић, професионални србождер треће категорије (са неограниченом дозволом за одстрел), сада скупштински посланик испред (гле чуда) ЛДП, изјавила је петог априла на телевизији ”Пинк” сљедеће:

Emir Kusturica je jedan od ljudi bez ikakvog morala. Kakva je njemu država Srbija? Nije mu, bre, država Srbija nego Bosna i Hercegovina! Sram ga bilo! Da je takav Srbin otišao tamo i uradio to što je on uradio, šta biste mislili o njemu? Verujte, niko od njega u Srbiji nije tražio da se prekrsti, od Emira da se zove Nemanja – jel' to neko tražio od njega? To je jedan kupljen čovek od A do Š, pogledajte samo imovinu koju ima taj čovek. Ja ne da mu se ne divim nego mu se uopšte ne divim.


Ако овако смије да се говори у Србији, онда ајде и ја да пустим глас. Весна Пешић је једна морална и физичка наказа, која не заслужује да чисти ципеле једном Кустурици. Курве су моралније од Весне Пешић; узимају паре за секс, док она узима паре за пљување по (наводно) свом народу. Кустурица је, све да се још увијек зове Емир, не десет него сто пута већи Србин и човјек од Весне Пешић. Изјаве овог типа, које су правило а не изузетак међу њеним политичким саборцима, јасно показују да су управо ”либералне демократе” у ствари тоталитарни шовинисти, нацисти којима су уста пуна денацификације, бољшевици који се заклињу у демократију, браниоци ”људских права” који никаква права и слободе не признају народу коме као најнижи паразити пију крв већ деценијама.

Само зато што је човек рођен Емир, његова је држава Босна и Херцеговина, а не Србија? И зашто БиХ припада Емиру, а не рецимо Небојши (мени који сам тамо рођен и одрастао)? Весна Пешић је у једном даху испала и ”великосрпски” и ”бошњачки” шовиниста. А баш се она и њени стално, кобајаги, боре против ”великосрпства.”

О чистој дрскости да неко ко је годинама плаћен са стране, ко припада политичкој опцији која се малтене буса у прса својим плаћеништвом и подаништвом вањским господарима... да такав неко назива Кустурицу ”купљеним” и прозива га због његове имовине (а одакле Вољеном Чеди паре за виле и живот на високој нози кад дана у животу радио није, а?), то мора да представља врхунац цинизма чак и у Србији, која је на бјелосветске цинике јадна навикла.

У ствари, гријешим. Весна Пешић није достојна не да чисти ципеле Кустурици, него ни да чисти измет његових паса, ако их Куста уопште има, а камоли да сједи као посланик у Скупштини. Том биједном изговору за људско биће би требало смјеста да се одузме посланички имунитет и да се по кратком поступку баци на суд због распиривања расне, етничке и вјерске мржње, по истим оним ”еуропским” законима које њени кванго*-пријатељи толико воле када њима прете Србима. Куста би требало да је тужи за милион долара одштете због увреде и клевете.

Изволите, господо ”грађани,” ето вам расизма, фашизма, шовинизма, говора мржње, нетолеранције, потпуног моралног посрнућа. У компактном паковању, па још по снижењу. Ево, Срби, у такве хоће да вас претворе разни архитекти ”евросрбизма”; тај неки будући ”пост-Србин” би требало да личи на Весну Пешић како би једног дана у далекој будућности на коленима или ничице добауљао у предивну Евроатлантиду. Ха! А ваљало би у ствари да сви будемо више као Кустурица, ако ништа друго да полуљудске сподобе типа Весне Пешић доводимо до оваквих пароксизама бијеса где показују свој прави лик.

Ђубре једно неваспитано, до дубине душе продане покварено...

___
* кванго (од енглеског quango = QUAsi-NGO), квази-невладина организација

понедељак, 09. април 2007.

„Патриотска“ покорност

Читаоци Политике су у протекле три недеље имали прилику да прочитају полемику између острашћеног предсједничког савјетника Небојше Крстића и аналитичког двојца са НСПМ, Ђорђа Вукадиновића и Слободана Антонића, гдје су по мом мишљењу Антонић и Вукадиновић убједљиво тријумфовали.

„Случај иритираног савјетника“ је, међутим, покренуо још једну полемику, овај пут преко НСПМ, када је Зоран Ћирјаковић изнио тезу да би предаја Косова могла да буде патриотски чин. Ја сам се успротивио таквој могућности, како овде тако и на НСПМ.

Ово сад звучи као коментар утакмице, али...

Ђирјаковић одговара. Пресреће га Александар Павић, али Ћирјаковић дрибла преко будизма и џаинизма, овом приликом објаснивши зашто он сматра да је предаја Косова добра идеја. Ту се онда надовезује Павић, који саплиће Ћирјаковића његовим ријечима...

Прије него што се појавио Пaвићев други одговор, послао сам свој. Није објављен. Можда се НСПМ помало умара од ове дискусије, али не би требало. Питање око кога се овако ломе копља је суштинско: не само да ли да се брани Косово, него и зашто? У сваком случају, ево шта сам ја послао, мање-више на линији Павићевог одговора (нисмо ни у каквом дослуху, успут буди речено), али нешто краће.

Патриотска покорност?

Колико ја разумијем аргумент г. Ћирјаковића, Косово треба препустити Албанцима јер је свака борба против њиховог сепаратизма и иредентизма унапријед осуђена на пропаст, пошто се тако упада у њихову замку и „постаје нечовек“. Шта онда да се ради кад Албанија стигне до Ниша, Смедерева, Новог Сада? Јер ако се дозволи таквој демографско-лажљивој стратегији освајања да успије макар и једном, може ли се онда икад потом срочити аргумент против ње? Може ли се рећи „Ето вам Косово, али даље не може!“ ако се потом потегне питање Прешевске долине? Чиме се онда брани граница Србије баш ту, ако је она југозападна препуштена „неминовном" албанском походу? Или су све границе онда отворене, а сваки отпор узалудан? Испада да сви треба на крају да постанемо Албанци, јер они ето имају тај свој „канун“ који је неоспорно јачи од новокомпоноване вјере у „људска права“ и „еуроатлантске интеграције“...

Г. Ћирјаковић има много више искуства од мене са америчким медијима, па ваљда зна да то што су Албанци успјели да обману свијет и од терориста направе жртве а од жртава „геноцидне агресоре“ није толико заслуга Албанаца колико је за то била неопходна спремност Американаца и њихових НАТО савезника да ту лаж прихвате за остварење сопствених спољнополитичких циљева. Све док је те спремности, та лаж ће имати прођу. Али Американци су небројено пута доказали да према својим „џукелама са депоније“ (како је покојни Роберт Фрејжер током припрема за „Олују“ Холбруку описао Хрвате) не гаје сентименталне везе кад једном послуже сврси.

Нисам склон да оспорим тезу да су Албанци нетолерантни и да њихов „канун“ онемогућава миран живот са другим заједницама. Сличну тезу о исламу врло убједљиво износи Срђа Трифковић, а потврђује је уосталом експлицитно и Алија. Изетбеговић у „Исламској декларацији“. Али да ли то онда значи да је поента „патриотског“ узмицања пред Албанцима да је ислам супериорнији, и да му се треба приклонити јер је то боље од „нечовјештва"? Предаја, дакле, мотивисана страхом да се не буде оптужен за фиктивне злочине, и то од стране људи који спремно идеолошки лажу?

Том логиком, поставља се онда питање: па што су се онда Срби тукли на Косову прије 600 и кусур година? Могли смо сви прећи на ислам, као неки, па да не испаштамо све ове вијекове, да данас и ми будемо јадне невине жртве по сопственом сценарију и режији, а у продукцији Си-ен-ена и Стејт департмента...

А ово је до те мјере апсурдно да немам даљег коментара.

недеља, 08. април 2007.

Прослава наде и победе



Васкрсење Христово, трећег дана од распећа, победа је живота, наде и добра над смрћу, грехом и злом. У тренуцима безнађа и тегобе, треба се сетити ове победе и доказа неограничене љубави божије за људски род.

Славите!

Христос васкрсе!

субота, 07. април 2007.

Српска ”глупост”

Антонић греши и Срби су заиста глупи, вели Боб Рок:

Ako cemo glupost ili pamet jednog naroda (ili njegove elite, svejedno, jer ona potice iz naroda) da merimo relativnom uspehu tog naroda u odnosu na okruzenje u kome se nalazi - onda su Srbi zasluzili epitet glupih. Tu se radi samo o situaciji na terenu.


Већ по овоме у загради види се погрешна премиса. Елита потиче из народа? Људи који су водили Србију од 1945 наовамо нити су јој добро мислили нити су јој добро радили. Нити су, у премного случајева, били Срби. Нити је народ исто што и држава, односно државно руководство. Које ја одбијам да називам ”елитом” само зато што су на власти.

Што се ситуације на терену тиче... па, сигуран сам да су Срби изгледали много глупље од Бугара, Румуна, Мађара, Албанаца или Хрвата у лето 1941, рецимо. И тада су, гле случаја, ови народи били на страни ”прогреса” и ”евроатлантских интеграција” и ”уједињене Европе.”

Ако смо ћемо говорити о глупости вишедеценијског падања на фору да се заједничка кућа нашом крвљу, земљом и парама гради, е да би свак од ње узео много више што је у њу уложио а ми остали голи ко прст... онда то стоји. Али то је одвојена тема.

Антонићева поента у наведеном пасусу је била да он одбија да прихвати аргументе етно-инжињера сорошевске провенијенције да су Срби глупи, назадни, примитивни, зли, итд. Однос неког Србина по том питању мени јасно даје до знања у ком је табору - да ли своју памет прима од Б92 и кванго-чедиста, или не. Односно, да ли је Србин или ”Евро-Србин.”

четвртак, 05. април 2007.

Етно-инжењеринг

Слободан Антонић пише данас о реалној опасности "етно-инжењеринга" који је за непуних десет година произвео "црногорску" нацију, а сад ради на стварању "Евро-Срба." Наводи и неке алармантне резултате те ђавоље работе.

Нема овоме што је Антонић написао (комплетан текст) шта да се дода. Можда једино да идеолошки мотивисано фабриковање нација није нов феномен. Аустро-Угарска је ономад покушала да у Босни силом убеди народ да су "Бошњаци," а арбанашке кланове да су потомци Илира. Не треба заборавити ни националне "еманципације" после 1945.

Са последицама тих "пројеката" живимо и данас.