„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 14. јануар 2013.

Заудара земља ЕУропством

И дабогда траг нам се затро 
кад под овом живјели марамом! 
Што ће ђаво у кршћену земљу? 
Што гојимо змију у њедрима?


Ако је после постављања границе сред Србије било још и неких илузија да ова ново-стара власт није квислиншка, него мудрим тактизирањем купује време и маневарски простор за преживљавање окупације, више не треба да их буде. Скупштинском резолуцијом о де факто признавању НДК, режим је отворио карте и уклонио све недоумице.

За њих је ЕУропство алфа и омега, безалтернативна идеја за коју су спремни целу Србију и све Србе да спале на ломачи подаништва.


Колико још Срба треба Империја (или њени сателити у „региону“) да побију, протерају, опљачкају, обесправе и понизе да бисмо схватили ко нам је непријатељ? Колико издаје је још потребно да се њени починиоци спознају као издајници?

Да је цела ствар била циркус за наивне показују и „критике“ платформе и резолуције које су упутили такви осведочени „пријатељи“ Срба попут Чедовишта и Данијела Сервера. Дабоме да је њима и то превише, али је њихово грактање било у функцији облачења издајничке резолуције у патриотску одору.

И лаику је, међутим, јасно шта у резолуцији заиста пише. А чак и да је мајсторски семантички компонована - као што није - зар ико мисли да би за то и јоту марила Империја? Колико је то споразума, повеља, аката и договора она самовољно прекршила, откад се први пут умешала у убиство Југославије? Или је можда лакше питање колико их се придржавала, јер је одговор - ниједног. Те силеџије већ више од две деценије „поретком“ сматрају само оно што желе, а све остало - па и сопствене законе - за мртво слово на папиру. Не треба да изненади што су се квислиншки култисти који владају Србијом угледали на своје господаре.

Али, иако се и даље труди, ни Империја не може више да приушти посматрање света кроз призму пустих жеља. Ни политички, ни финансијски, ни војно. Можемо ли онда ми, доведени на руб опстанка?

Мало је страним освајачима и њиховим домаћим слугама било убијање, отимачина, пљачка и понижавање Срба, жртвеног јарца за лечење пост-хладноратовских комплекса Запада, већ су одлучили да све српско обешчасте и загаде до непрепознатљивости. Толико је тога већ оскрнављено да се нико више и не бреца на срозавање Народне Скупштине на ниво кафанске туче (уз извињење пијаницама и кавгаџијама, јер су бар поштенији од скупштинског олоша).
Па кад „народни посланици“ усвоје издајнички, противуставни и понижавајући акт као најгори лопови, усред ноћи, ником ништа. Рачунају да је загађење већ прихваћено као нова нормалност, и да могу без проблема да вам се попишају на главу и онда вам кажу да пада киша.

Дали смо им сваку прилику, и више него што су заслужили, да се покажу на делу. И ево, показали су се. Сами су себе истерали на чистину, уз аплауз и похвале Друга Кацина и сличних.

Свему постоји праг, па и трпљењу неправде. Анестетисана, злостављана до избезумљености, Србија изгледа сматра да тај праг њени мучитељи још нису прешли. Мучитељи, с друге стране, мисле да прага и нема, да могу овако да се понашају унедоглед, јер би их иоле нормалан народ зауставио далеко раније.

Не знам шта је још потребно да се деси како би и једни и други схватили да најтеже лажу управо сами себе. Да Храм Светог Саве буде претворен у џамију, а споменик Карађорђу у споменик Хашиму Тачију, можда? Или ће и тада неки да слегну раменима и кажу да сила Бога не моли, а други да инсистирају како ни то није довољно да се Срби integriraju и civiliziraju, јер ето, још се усуђују да постоје, па тај „проблем“ треба што пре решити у интересу „региона“? Задовољавање таквих је унапред узалудна работа, јер је њима свака Србија превелика, а једини добар Србин онај бивши.

Није да нема никога да каже: „доста“. Али то више није довољно. Ово је сада борба на живот и смрт, за голи опстанак. Не за бољу, већ за будућност уопште. А у таквој борби не може да буде неопредељених; непријатељу се највише помаже управо нечињењем.

четвртак, 10. јануар 2013.

За и против револуције

Реплика тројанског коња, Чанаккале
Предратни политичар и одличан познавалац босанско-херцеговачких прилика, Ненад Кецмановић, има редовну колумну („Кец из рукава“) у новинама помало незграпног имена (PressRS).

Најновији есеј, насловљен „Цена мегапрестројавања“ појавио се на Бадње вече, а на Светог Стефана је освануо на Новом Стандарду, под помало несрећним насловом: „Зашто сам против револуције“.

Кажем помало несрећним, зато што се текст обраћа не публици у Србији, већ у Републици Српској - где се већ неко време шушка (верујем, основано) да Империја спрема „обојену револуцију“ зарад промене власти. Притом би им покриће била прича о људским правима, економији, бољем животу и сличним флоскулама већ виђеним са десне стране Дрине - док би стварни циљ, као и у Србији, био постављање марионетског режима који би испуњавао све налоге са стране. На српску штету, треба ли рећи.

У том контексту, аргументација др. Кецмановића има итекаквог смисла. Он полази од става Едмунда Берка (Edmund Burke) да „Ниједан поредак није тако лош колико може да буде скупа његова револуционарна промена“. Берк је ово писао поводом француске револуције из 1789, а Кецмановић покушава да илуструје то у пракси поређењем америчке, руске и кинеске реакције на догађаје два века касније (1989).

Кина је у крви угушила побуну на Тјенанмену, а потом пронашла миран начин да реформише неке аспекте свог комунистичког поретка, да би данас била економска велесила. Насупрот томе, владајућа олигархија САД је одлучила да остане на путу хладноратовског империјализма - због рачунице, вели Кецмановић, да би реформа превише коштала (њих, дабоме, не народ Америке). Тако је настала Атлантска Империја. Борис Јељцин је, међутим, одлучио да разбије СССР и Русију поведе на пут дивљег капитализма, са већ познатим погубним последицама.

Међутим, проблем је што је то само део приче. Не сме се изоставити чињеница да је Јељцин био америчка марионета. Ако је свака револуција лоша, шта онда рећи за Путинов преврат? Зар није баш промена Јељциновог „система“ - ако се тако може назвати безакоње тог времена - омогућила повратак Русије из мртвих?

Иако Путин себе не сматра револуционаром, ипак је током ових 13 година спровео низ реформи - од кроћења тајкуна надаље - које би се могле описати као револуционарне. Притом је правио синтезу најбољих елемената из царске, совјетске и пост-совјетске ере, наилазећи на неразумевање и отпор многих. Најбоље би можда било рећи да су те реформе биле контра-револуционарне, у односу не само на Јељцинову капиталистичку револуцију, већ и на ону бољшевичку из 1917. Ако је Русији требало 13 година Путина да достигне привредни ниво из 1989, зар није ред споменути да је комунистима требало много дуже да се врате у 1913?

Недостатак Беркове мисли је што у данашње време, за разлику од Берковог, постојећи поредак итекако може да буде револуционаран, заснован на насиљу и неправди, неодржив осим силом. Тако је за исправљање последица бољшевичке и Јељцинове, била потребна Путинова „тиха револуција“. Разлика је што су претходне две биле дириговане са стране, док је ова трећа била аутентично руска и родољубива. Нису све револуције исте.

Са друге стране, могло би се рећи да је баш Америка пример погубних последица континуитета. Просто речено, Хладни рат - који су САД саме отпочеле 1947 - омогућио је велику акумулацију не само новца у џеповима војно-индустријског комплекса, већ и моћи у рукама председника и државног апарата. Али пут империјализма није само учинио САД омраженим широм света, већ их је довео на руб финансијског слома, док ће последице по унутрашњи поредак тек да се манифестују.

Други проблем у аргументу др. Кецмановића је несрећно позивање на благодети некадашње Југославије, на умор од сталне борбе, и на „сувишно јуначење“. Читаоци Сокола знају моје ставове о тим питањима, али није згорег да их поновим.

У Југославији се јесте живело материјално боље него у овом колонијално-компрадорском поретку данас, али управо су Срби били за континуитет тог стања, док је „револуција“ - тј. разбијање Југославије и завођење „демократије“ и дивљег капитализма - наметнута са стране, санкцијама, бомбама, Олујом и Петим Октобром. Али све то скупа није било толико страшно колико страдање у Првом или Другом светском рату, па како нас онда није стид да нашу муку сматрамо већом?

Што се „сувишног јуначења“ тиче, пре бих рекао да је наш тренутни проблем сувишни кукавичлук, индукован управо константним звоцањем о непотребном јуначењу и бесмисленим ратовима, кад смо - наводно - могли да будемо „мудри“ попут Бугара или Хрвата, па увек на поб(иј)едничкој страни. Далеко било да приписујем др. Кецмановићу ове дефетистичке ставове, али његов текст, онако како је срочен, оставља широм отворена врата за њихово учитавање.

Решење је у контексту. Кецмановићев есеј треба да се схвати као упозорење лаковернима у РС да се, фрустрирани стварним проблемима, не упецају на причу о лаким решењима која им нуде нимало добронамерни странци. Не рече ли тројанска пророчица Касандра: „не верујте Данајцима ни кад дарове доносе“? Тројанци је нису послушали, и прихватањем данајског дара - великог дрвеног коња - постали су виновници сопствене пропасти. Данас се дрвени коњ зове демократија, али је принцип исти: револуционари мисле да руше диктатора и уводе демократију, а у ствари руше државу и на велика врата уводе квислинге и њиховог господара, Империју.

РС, дакле, има прилику да спречи улазак тројанског коња. Али шта је са Србијом, где ови што су из коња изашли већ тринаесту годину харају унутар зидина? Да их не би задесила судбина Тројанаца, Србима са источне стране Дрине је апсолутно и што пре потребан, ако не револуција или мегапрестројавање, онда бар дисконтинуитет - како са ЕУропством од Петог Октобра наовамо, тако и са србофобичним вредностима титоизма од 1943, па и са заблудом југословенства која је свему томе 1918. отворила врата.

Јер ниједан поредак, а поготово не онај наметнут са стране, није тако добар да за његово очување треба жртвовати опстанак нације.

среда, 9. јануар 2013.

Дивља памет а ћуд отрована

Око Соколово, бр. 55
Српски извиђач Дратугин Матић, 1912
„Око Соколово“: 1912 (фото: Самсон Чернов)
ЕУросрби који у име Империје управљају земљом некада званом Србија наставили су са својом ђавољом работом и док су верујући Срби славили рождество Христа и славу Републике Српске - овај пут димном завесом у виду предлога скупштинске резолуције. О анестетичарским вратоломијама Дачија и Вучија пише Милош Милојевић.

Торис се мало вајкао што су му Арнаути забранили дочек Божића на „Косови“, али по обичају није учинио ништа да им се супротстави. Забрана није била изоловани инцидент, већ део истог пројекта као и „косовијанско“ увођење виза на „интегрисаној“ граници, о чему је писао Душан Пророковић.

Како је кренуло, Шиптари ће једног дана стварно држати рампу сред Београда (за који ће вероватно да тврде да је древни илирски град Qytet e bardhë) - баш као што је покушао да упозори покрет Никад Граница. Са протеста извештава Миодраг Зарковић.

За жуте медије, дабоме, протест је био „перформанса десничара“, ако су о њему уопште и извештавали. Свака критика система, режима и политике „ЕУропства без алтернативе“ повод је за медијски линч и свеопшту хистерију. Драгана Трифковић пише о хајци на патриотизам, Жељко Цвијановић о заменама теза и изврнутом поретку Верана Матића (Б92), док Вјекослав Церовина одговара на клевете о СНП Наши поводом спискова доказаних страних плаћеника.

Још увек се чују и одјеци поводом обраћања Добрице Ћосића српских студентима у иностранству (в. Око 54). Марко Копривица осврће се на патолошку мржњу невладника према Ћосићу, док Владимир Недељковић нуди наравоученије из минулог времена. Шта хајка на Ћосића у ствари говори о карактеру самих хајкача, објашњавају Зоран Грбић и Бранко Жујовић.

Да је план Империје да Србија милом уради оно што НАТО није пошло за руком силом, објашњава Леон Којен. О косовизацији тзв. санџака пише Мирослав Свирчевић, док на „бегову чорбу“ коју су пре сто година закували Исмаил Кемал-паша, Аустрија и Енглези подсећа Александар Ђикић.

Ово је, дакле, само најновије поглавље у једном дуготрајном и непрекидном рату. Кључно оружје непријатеља је одувек било препрограмирање Срба у сопствене непријатеље. То се својевремено радило унијаћењем, како објашњава Владимир Димитријевић, а данас се ради глобализацијом.

Само, онда је проблематична иначе добронамерна теза коју износи Милорад Вукашиновић, да је за спас Срба неопходно прихватање посебности данашњих „Црногораца“. Прихватити да се они изјашњавају као анти-Срби је једно - препуштање им легитимитета на тај идентитет, нешто сасвим друго. Као уосталом и другим претендентима на српску историју, територију, језик, културу, итд.

Прослава Божића била је повод и за поглед на календарско унијаћење, о којем пише Огњен Војводић. Ту се, међутим, намеће непостављено питање: зашто Црква толерише употребу папског календара у световном животу?

У „кратком прегледу распадања“, Мирјана Бобић-Мојсиловић нуди одговор како и зашто је капитулантство постало врлина, заслужено поредећи ЕУфоричаре са спонзорушама.

Шта је решење? Борба, дабоме. Али како? Срђан Ного има неке предлоге. А Антоније Ђурић подсећа да је Србија вечна док су јој деца верна.

понедељак, 7. јануар 2013.

Христос се роди!


(Рождество Христово, детаљ фреске из манастира Студеница)

„Сваки човек је позван да на заповест Христову одговори својим делима. Увек имајте у својим мислима добробит свих људи, Отаџбине и Цркве. Свако од нас, чинећи добро, може да промени набоље свет око нас, макар у малој мери. Уједињени у томе, бићемо силни. Јер безакоње није у стању да победи љубав, као што тама не може да угаси светлост истинског живота.“

- из посланице Патријарха Московског и Све Русије Кирила, о Божићу 2012. године

недеља, 6. јануар 2013.

Бадње вече



Бадњи Вече
Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.
Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)

среда, 2. јануар 2013.

Нико миран, а нико спокојан

Око Соколово, бр. 54
Српски извиђач Дратугин Матић, 1912
„Око Соколово“: 1912 (фото: Самсон Чернов)
Крај 2012 (како коме) послужио је као прилика за многе прегледе. Одличан пресек изјава које су обележиле протеклу годину саставили су Александар Лазић и Дејан Бараћ.

Али што се Ока Соколовог тиче, како рекоше запорошки козаци османском султану: „месец је на небу, година с Господом, дан је исти нама овде као тамо теби“. Ево, дакле, још једног прегледа значајних текстова српског контранета у протеклих седам дана.

Такозвана платформа Србије за преговоре са самопроглашеним Косовистаном - које мало има мало нема, што на енглеском што на „српском“ - и даље је била предмет анализе и разматрања. Александар Павић сматра да се ради о ноторном кршењу сваког правног принципа и најгорој самовољи. Слично размишља и Бранко Жујовић, који вели да је за њене творце, и Платформа - као и Устав - безвредно парче папира.

За то време, Жељко Цвијановић види бар трачак наде у могућем сукобу између краља Томена и двојца Господар Vucich - Мали Жутник Дачи. (Ја бих само додао да ако Томен и није суманут попут Џофрија, обојица су ипак Ланистери...)

Било како било, власт оберучке прихвата „геополитику злостављања“ (Слободан Антонић), форсира Србима усађени мазохизам (Владимир Конечни) и Србију свакодневно ЕУнијати (Драгомир Антонић), тако да обећана svijetla budućnost испада повратак у 1804 (Милан Јовановић). Није ни чудо, пише Жарко Јанковић, да овакву власт подржава квислиншки култ.

О порукама споменика у Прешеву који не само још стоји, већ га штити полиција, пише Ана Радмиловић, док Бранко Жујовић подсећа да то није једини споменик те врсте, и да овај проблем није од јуче.

Многи проблеми би могли да се реше већ сутра, пише Драган Петровић - само када би се престало са пузањем пред ЕУ.

За то време, невладници настављају свој Kulturkampf. Неспретну и тугаљиву поруку Добрице Ћосића Организацији српских студената у иностранству на нож су дочекали дежурни пљувачи. Колега Србо, међутим, вели да Ћосићев позив није сам по себи лош, али да он нема право да га упути, и објашњава зашто.

На другом фронту, у иначе нечитљивим невладничким новинама нападоше Мухарема Баздуља због есеја о Југославији. Целу ствар је прокоментарисао Владимир Кецмановић, који се са Баздуљем не слаже око југоносталгије, али га сматра достојним саговорником - за разлику од дотираних курсаџија који га нападају.

Кад смо код Југославије и историје, препоручујем наставак серије текстова Владимира Димитријевића, који документовано пише о историји папског односа према Србима, и о спрези Ватикана и Броза. На исти начин, Димитријевић и Зоран Чворовић илуструју преокрет у СПЦ, од отпора до капитулације.

Не знам како је жути НИН објавио пресуду квислинзима коју је написао Бранко Павловић. Да ли се то тамо мењају времена, или су грешком мислили да преносе научну фантастику? Тек, пресуди нема шта да се приговори - само недостатак правоснажног печата. Што лако може да се исправи кад дође време, је ли.

За крај, прочитајте сатиричне новогодишње жеље Љубише Спасојевића, и сасвим озбиљну новогодишњу поруку Владимира Путина. Па ако смем да га цитирам, са малом изменом:

„Наши лични планови нека буду неодвојиви... од топлих и племенитих осећања према својој Отаџбини.“

Нека вам је, онда, срећна 2013. А сад, да је таквом и учинимо.

понедељак, 31. децембар 2012.

Чардак од очаја

О лету Господњем 2012.

У размишљањима на измаку 2011, изразио сам наду да ће долазећа година бити преломна и видети крај жутократије. То се на крају и десило, мада нешто другачије него што сам замишљао. Квислиншки вирус је, наиме, преживео пораз једног од домаћина, и само „прескочио“ на у ту сврху пројектовану опозицију. Тако је Србија уместо слободе добила још једну гарнитуру „лидера“ који се ни по чему нису разликовали од статиста у пропалој ратној порнографији Анђелине Жоли.

Колико год били сујетом заслепљени и неретко глупи, непријатељи Срба нажалост нису сасвим неспособни. И њима је било јасно да никакво медијско анестетисање не може да сакрије суштинску празнину ЕУропских обећања, па су тако поставили своје пулене да без обзира на исход избора, победници буду они.

Признаћу да је мој оптимизам са почетка године био изневерен догађајима. Али зар није чудно што су се анализе опозиције које сам доводио у питање поклопиле са резултатима избора за које је више него јасно да су били покрадени? Остајем при идејама за обрачун са квислиншким култом које сам тада предлагао, при свему што сам рекао о смислу избора, и при одбијању да се препустим странпутици очаја. Уосталом, нису избори смак света. Теме за размишљање које сам спомињао у марту су актуелне и данас. Морамо да размишљамо о будућности, чак и када нам се чини да је неће бити. Потогово тада, чак.

Иако је жута аждаја победила на Светог Георгија, опет је постојала шанса да се борбом против изборне крађе оствари победа за Србију. Зато је Врховни Жутник жртвован зарад опстанка жутократије. Е сад, од почетка је било сумњи да би нови председник могао да буде Торис, односно жутник уместо жутника. На крају се десило још горе: Србија је добила трагични тандем Малог Жутника и Господара Vucichа, према чијем слугерањству је Ботино пактирање са Империјом чисти аматеризам.

Већ у јуну је стигла порука Империје, којом су Брисел и Вашингтон хтели да истерају Николића на брисани простор. У јавној преписци са уредником Новог Стандарда - где текстови са Сокола често гостују - изнео сам став да то не мора да буде лоше. Штавише, да та самоспознаја ослобађа:
„Нема тог уступка, попуштања, поклоњења, предаје или продаје којим би било ко из Србије могао да умилостиви оне којима је и најмања Србија превелика, а једини добар Србин - бивши Србин.“
Паралелно с растом летњих температура, расла су и понижења. У Нишу је освануо куси споменик цару Константину, у режији екумениста. Заборављена годишњица сусрета Стефана Немање и немачког цара Барбаросе инспирисала је поређење са садашњим односом према странцима. Тада већ бивши Врховни Жутник са садистичким задовољством је гладио змије, и то међу поб(иј)едничким Хрватима. А кад је састављена нова влада, превише је личила на стару.

Прослава етничког чишћења Срба у августу - а потом и у новембру - само је показала коме служе Империја и њени вазали. Од хашких пресуда до наметања „мира“ и& „реформи“, понашање Империје може да се објасни врло једноставном псеудо-логиком.

Даља потрага за узроцима односа Запада према Србима одвела ме до исконског раскола Рима и православља, што је објаснило и мржњу неких светских моћника. Нисам једини који сматра да је Хабсбурговштина била идеја водиља друге Југославије. У том духу се промовише војводиндијански сепаратизам, а њиме се руководе и они који би да наметну Србима лажну историју.

У корену те силне мржње и свих непочинстава је страх - страх од Срба, од њихових потенцијала, од претње коју њихова вера у слободу и правду представља за поредак који је тим вредностима суштински супротстављен. И спознаје да, колико год насртали на косовске мученике, прилазе само сто година ближе.

Свако ново понижење је изнова повлачило питање - шта ће учинити Руси? Колико год то некима сметало, чињеница је да су Руси кроз историју много учинили за нас. Свакако да би њихова помоћ добро дошла и сада, али су нажалост њихова призивања памети била упућена квислингократији, уместо аутентичном изразу српских интереса. Можда зато што нико неће или не може да га артикулише?

Изгледа да нам је потребно још самоспознаје, пре него што можемо да се ослободимо. Прво о томе како смо уопште поробљени. Како нас, и чиме, и данас поробљавају. Какво се зло намеће као врлина, а какве се врлине затиру. Слабост стратегије Империје и ЕУропских комесара је што њихова победа зависи искључиво од наше предаје. Рачунају да су најбољи тамничари Срба сами Срби, који на подаништво пристају.

Својевремено сам упоредио нову власт са неодлучним Хамлетом. Убрзо потом се испоставило да они могу да буду итекако одлучни - у предаји земље Фортинбрасу. Притом је њихов грех далеко већи од неких који су слично размишљали раније, управо зато што су одбацили наравоученије историје. А оно је да од подаништва никад нема вајде, и да је спасавање живота - чак и кад је неким чудом могуће - узалудно ако се притом убије дух нације.

Стогодишњицу српског ослобођења од Турака обележила је тек шачица родољуба. За то време су они што лармају да је „повратак у прошлост“ немогућ Србију вратили негде у 1812, на корак до повратка под османски јарам. Наш страшни суд - „грдно судилиште“ како рече песник - опет је на Косову. Упркос свим напорима Империје и квислиншког култа да све помуте, избор је кристално јасан: слобода или смрт.

Отпор је почео давно, одлуком Срба на окупираном Космету да опстану и изборе се за своју слободу и будућност. У исто тако окупираној ужој Србији прави отпор тек почиње. Кад истински крене, та стихија ће пред собом однети и квислиншке каменчиће и пусте жеље Империје и њених вазала. Неће им помоћи ни чардак од очаја који су над Србијом сазидали силом и лажима.

Догодине у слободи!

петак, 28. децембар 2012.

Мазохизам закона силе

Коме закон лежи у топузу,  
трагови му смрде нечовјештвом.

Иако Данијел Гринфилд пише о односу Америке према џихадистима, тешко је отети се утиску да ова дијагноза савршено одговара нудигузима који тренутно за рачун Атлантске Империје управљају Србијом:
„Не боримо се против непријатеља, већ се надамо да ће се једнога дана непријатељ смиловати и престати да нас убија. Пошто се непријатељ бори да нас пороби, ми онда сами себе поробљавамо, у нади да ако нешто слободе препустимо непријатељу, он ће се тиме задовољити и престати да тражи још“.
Зар ово савршено не описује „борбу“, што Жутих што Назадних, за кобајаги очување Косова и спасавање Србије? Парола: Предајом до поб(иј)еде!

Гринфилд потом говори о две врсте закона међу људима: закону вере (тј. Божијем) и закону силе. Закон вере је кад нешто чините зато што мислите да је то исправно. А закон силе када нешто чините зато што вас је неко на то натерао. Па закључује:
„Када се закон вере напусти у корист закона силе, онда престаје да постоји разлог за отпор сили. Без вере, сила се просто пушта да победи“.
Трвд је орах воћка чудновата и свакакве зубе ломи, али ако иструне изнутра, онда га и безуби крцкају. Империја није освојила Србију војном силом; кад је својевремено пробала, није ишло. Али црвоточина је друга прича.

четвртак, 27. децембар 2012.

Црвјезици нашег доба

Много штошта може да се замери некадашњем министру иностраних дела Вуку Јеремићу, али је  праву је када у Толкиновој причи за децу недавно адаптираној за биоскопе види и српски усуд.

Прича која је почела неочекиваном авантуром хобита Билба Багинса, а прерасла у сагу о паду Господара Прстенова и збирку легенди из прошлих времена Средње Земље (Силмарилион) - коју је после Толкинове смрти завршио и објавио његов син Кристофер - представља јединствен феномен у 20. веку, у којем је еп прогнан из културе и стваралаштва као наводно анахрон и превазиђен. Лингвиста Толкин је заиста себе сматрао човеком ере која је нестала у кланици Великог рата. Његова митологија Средње Земље, иако инспирисана нордијским и античким еповима, заснива се на хришћанским вредностима и врлинама. А баш те вредности нашле су се на највећем удару идеологија и филозофија које су завладале светом после 1918.

То што данашња Атлантска Империја себе сматра племенитим Западом који пркоси Саурону и орцима (а пре личи на самог Саурона, или бар на Нуменор из доба Ар-Фаразона Златног) само значи да је снага митологије коју су покушали да прогнају толико јака, да се сада и они позивају на њу. Погрешно, дабоме, али шта друго да се очекује од моралних релативиста најгоре врсте?

То објашњава зашто многи писци већ деценијама неуспешно покушавају да имитирају Толкина, бавећи се формом његовог дела - орцима, вилењацима, патуљцима, итд. - док им притом измиче суштина. Чак и остварења попут „Песме леда и ватре“ Џорџа Мартина, због опесије „реализмом“ свог псеудо-средњевековног света неретко слизну у нихилизам. Што је најгоре, тај наводни реализам уопште није веродостојан.

Већ неко време пратим полемику око вредности савремене епске фантастике, у којој мала али упорна група „реакционара“ све успешније критикује испразност остварења данашње генерације пост-модерних, политички коректних аутора. „Напредни“ фантастичари се до те мере труде да не буду расисти, сексисти, или било шта што би некога могло да увреди, да вређају памет својих читалаца. У њиховим епским световима нема ни богова ни логике, али зато има нихилизма, насиља, силовања, презира и издаје напретек. Какво време, таква и литература, зар не?

Јер како вели један од реакционара, модерни фантазисти пате од „ретрофобије“ - страха од наводно мрачне и зломислима прожете прошлости. Један од читалаца расправе додао је следећи коментар:
„Бежећи од одговорности, Напредњаци одбацују сва тешко стечена историјска наравоученија цивилизације. И тако понављају не једну грешку из прошлости, већ све одједаред. Као деца, не разумеју однос правила и последица. Мисле да су правила извор последица грешака, а не рецепт како да се грешке избегну. Попут њихових живота, и њиховој књижевности недостаје водиља - зато што мисле да их она спутава.“
Притом нису свесни апсурда да ако историја заиста почиње од „просвећене“ данашњице, писање епова смештених у технолошку прошлост нема смисла. Осим ако није реч о свесном покушају - што је сасвим могуће - да се пројекцијом (не)моралне садашњости на технолошку прошлост међу читаоцима створи утисак да је управо та данашња „моралност“ вечна и исправна.

Зато још један од реакционара пореди данашње нихилистичке фантастичаре са Црвјезиком - ликом који ће бити познат читаоцима Господара Прстенова биће као слуга палог мудраца Сарумана, који по задатку „саветује“ роханског краља Теодена безнађем, трујући му тело и душу. Према овом писцу:
„Данашњи Црвјезици учинили су све у својој моћи да униште некада лепи свет фантастике који су окупирали, одбацивањем њима омражене прошлости и одрицањем од њима неразумљивих друштвених традиција. Тиме су себе органичили на скуцкавање несувислих и изведених дела, спутани сопственим вредностима које су их одсекле од извора истинске драме и историјских сукоба. И док су њихови претходници сликали палетом ширине и дубине људског искуства, они спајају тачкице оловкама за децу“.
Последица тог црвоточивог шкрабуцкања је да се литература на Западу претворила у порнографију. Најпродаванија књига данашњице је серија „50 нијанси“, док на полицама фантастике, научне или епске, доминира сличан жанр у виду „паранормалних романси“ са вампирима и вукодлацима.

среда, 26. децембар 2012.

Мала им је жертва сва Србија

Око Соколово, бр. 53
Српски извиђач Дратугин Матић, 1912
„Око Соколово“: 1912 (фото: Самсон Чернов)

Претпоследњу недељу 2012. обележила је појава „платформе“ назадне власти за преговоре са „Косовијанцима“ - која је првобитно написана на енглеском, потом поднета на увид изасланицима Империје, а тек онда „процурела“ у јавност преко пожутеле штампе. И како то обично бива, сва расправа у строго послушним медијима повела се онда око утицаја „Платформе“ на личне односе управљајућих Назадњака и могуће последице по ЕУропски пут. Јер „Косовистан“ су и квислинзи и пожутела штампа одавно предали Хашиму, Рамушу, Хатифети... или можда Хилари Клинтон?

За правну анализу „платформе“, погледајте текст Зорана Чворовића, док таблоидски однос режима и штампе описује Ђорђе Вукадиновић. Притом поставља одлично питање: како је „највиталнији, најмоћнији и најперспективнији народ у овом делу Европе проћердао готово све своје историјске кредите и свео се на статус болесника на Балкану“ ?

Витомир Пушоњић нуди један од одговора, црпећи инспирацију из народног епа „Женидба краља Вукашина“. Срби су, вели, преумљени да се понашају као „куја Видосава“ неверна жена војводе Момчила. Само што се малтене нико није сетио да то спомене, јер је и ова песма, попут многих других, потиснута из школа и сећања.

Србија је сад заиста враћена на почетак 19. века, тврди Жељко Цвијановић, „са истим шансама да своју ситуацију преокрене мирним путем колико их је имао и Црни Ђорђе“. Уништавали су Србију и други, али двојац Малог Жутника и Господара Vucichа државу урнише досад невиђеном брзином.

О тој самоубилачкој политици ЕУропских унијата пише и Бранко Жујовић, док за наводну епску борбу око корупције, којом Господар Vucich глуми патриотизам, колега Србо вели да је реч тек о међусобном гложењу колонијалних хијена.

Ово колонијалних је веома битно. Рекох раније „управљајући“ а не „владајући“ - зато што ти ликови Србијом управљају у име стварних владара, који се налазе на неким другим местима. Бриселу и Вашингтону, на пример. Ако смо ми толико мали, немоћни и неважни, зашто су се паписти толико наврзли на нас - дотле чак, да су о томе нашли заједнички језик са мрским им комунистима? О томе детаљније говори Владимир Димитријевић.

Квислиншки култ вели да ЕУропство „нема алтернативу“. Али алтернатива итекако има. На пример, предлог Николе Варагића је далеко сувислији од назадне платформе. Могу ли се презрени Срби солидарисати са својим напаћеним сународницима, на шта позива Небојша Бакарец? Могу ли се окупити око идеје слободе, на шта позива између осталих и Душан Пророковић, а да се притом не заваде због личне сујете или небитних детаља?

Можда могу. Видећемо. За то време, можемо бар да се смејемо сваколикој беди назадне квислиншке власти, као што то чини Љубиша Спасојевић кад прелистава квислиншки кувар или мале огласе.

(Напомена о преношењу)

понедељак, 24. децембар 2012.

Ниски ударци

Ако у поље за претрагу Сокола укуцате „рат аналитичара“, добићете оно што се у науци зове лажни позитив: два текста, од којих се ниједан не односи на наведени феномен - сукоб у српском коментаријату лета 2010. године око искрености Бориса Тадића и Вука Јеремића у одбрани Космета.

Неко је тада, набрајајући ко је на којој страни, споменуо и моје име, рекавши да „мудро ћутим“. Колико год бих волео да прихватим комплимент, то није било сасвим тачно. Јер, ја тада нисам ћутао; само нисам коментарисао заваду, већ проблем због којег се она и повела. Сасвим, дакле, у складу са тезом коју сам изнео раније те године, против постмодерне „логике“ која се бави људима а не делима и ставовима.

Да поновим: ако се у нечему не слажем са особом Х, то не значи да сам јој непријатељ, нити значи да се у многим другим стварима не слажемо. И обрнуто, ако подржим став особе Х о нечему, то не мора да значи да се слажемо о свему, или да смо пријатељи. Знам да сам можда усамљен у овоме, али ја полазим од идеја, принципа и дела, а не од личности и осећања. Жалосно је што ово мора да се објашњава, али таква су смутна времена.

Исто тако нисам имао никакву намеру да улазим у полемику која се пре који дан повела између Бранка Павловића и Двери, по питању позива на укидање Војводине. Сматрао сам да нема потребе, пошто је расправа скоро одмах постала личне природе. Мој став о Војводини је одраније познат.

Преварант: лажни „Сиви Соко“ на Новом Стандарду
Међутим, јутрос сам сазнао да је неко испод текстова на Новом Стандарду оставио коментаре на ту полемику, користећи име „Сиви Соко“ - и то када ми се неколико читалаца и сарадника обратило тражећи појашњење. Били су убеђени да сам ја аутор тих коментара. А нисам.

Ја се увек потписујем именом и презименом, што у ауторским текстовима што у коментарима. То је неретко правило проблеме што мени, што мојој породици, тако да заиста имам разумевање за људе који рачунају на анонимност као заштиту од репресалија. Али презирем људе који анонимност користе као бекство од одговорности за изречено и написано. Шта тек рећи, онда, за некога ко иде корак даље и лажно се представља - не само да би побегао од одговорности, већ у злој намери да украде туђу веродостојност?

Све то само потврђује тезу да од коментара на интернету има више штете него користи.

петак, 21. децембар 2012.

Антисрби закона римскога

Дневни лист Kurir јавља данас о скупу одржаном прошлог месеца (!), на којем је Хрватска академија „знаности и умјетности“ (ХАЗУ) својатала ћирилицу као хрватско писмо. Ево и снимка интернет-странице :
Слика вредна хиљаду речи. Или беше tisuću?
Хрватско својатање ћирилице је на први поглед нелогично. Да је ћирилица икад била хрватска, зашто би је Павелић законом забрањивао? Али кад боље размислите, у хрватском својатању свега српског - од језика и писма до културе, историје и територије - има неке перверзне логике.

Када је Вук Караџић писао о Србима „закона римскога“ и „закона турскога“, навео је да само православни себе Србима зову, док други „овога имена неће да приме“:
„...они закона турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски; а они закона римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе нпр. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани итд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем али бог зна чијим именом“.
Приметићете да је тада „Хрват“ било само једно од имена у употреби за становништво које се данас тако назива. Караџић је „Срби сви и свуда“ писао 1849, када је још био актуелан Гајев илиризам. Касније је бискуп Штросмајер проповедао римско-хапсбуршко југословенство, да би потом Анте Страчевић дефинисао хрватски идентитет кроз мржњу према свему српском. Али све време је постојао континуитет пројекта да се од јужних Словена под влашћу Хапсбурга направе лојални католички поданици Рима и Беча - као противтежа слободној кнежевини Србији.

Старчевићева дефиниција хрватства временом је постала општеприхваћена - чак и међу Србима. Тако и распамећени српски историчари говоре о некаквој „Хрватској“ у време када је није било, или становнике Далмације, Истре, Славоније итд. пре ХХ века називају „Хрватима“. Резултат је ово вишедеценијског глајхшалтовања, којим су сви католици на просторима Југославије - не само Срби, већ Чеси, Словаци, Мађари и Немци - преведени у Хрвате, док је много шта српско западно од Дрине и Дунава проглашено за хрватско.
 
Ти што су прихватили „римски“ и „турски“ заком током векова владавине Рима (преко Беча и Пеште) и Османлија, своје идентитете су формулисали тако да се од дојучерашње сабраће што више одмакну, порекну било какво заједничко порекло, и себе представе као господаре а Србе као нижу расу. То је онај комадић слагалице који недостаје анализама, ма колико смисленим, српско-хрватских односа.

Могу они да верују да су пореклом Иранци, Богумили, Марсовци или нешто десето, суштински апсурд тог убеђења открива чињеница да одрицањем од сопствене вере и преласком на њихову, Срби волшебно престају да буду „пасји накот“ и постају civilizirani. Не ради се, дакле, ни о каквом „етничком“ чишћењу, већ о верској нетрпељивости са примесама паролошке самомржње. Онај аутошовинизам који се код Срба манифестује кроз квислиншки култ, постоји и у тим заједницама, али је окренут према Србима.

Ако је хрватски идентитет дефинисан као анти-српски - а јесте; ако се с том мотивацијом већ више од једног века врши систематска крађа свега српског - а врши се; ако је НДХ између 1941. и 1945, вођена том идејом побила приближно милион Срба - а јесте; ако је вођена том истом идејом Туђманова РХ између 1991. и 1995. побила, протерала и свела на грађане трећег реда све преостале Србе - а јесте; онда ама баш нико нема право да буде изненађен што Хрватска данас својата и ћирилицу.

Понајмање пожутела штампа која о томе извештава - латиницом.

среда, 19. децембар 2012.

Великаши, проклете им душе

Око Соколово, бр. 52
Српски извиђач Дратугин Матић, 1912
„Око Соколово“: 1912 (фото: Самсон Чернов)
Нимало неочекивано, постављање границе на Јарињу није помогло квислинзима на путу у ЕУропство. Из Брисела је стигла полу-вест да ће о датуму да размисле између јануара и јула. За то време је Ангела Меркел уобичајено директно изјавила да после анексије НДХ, Рајх даље проширење претерано не занима.

По друштвеним мрежама се појавио виц да је Србија добила обећани датум: 30. фебруар! А Њуз је објавио само донекле шаљиву вест да Србија није испунила услове да добије датум за - смак света.

Што Србија више пуже кроз блато, то јој се мање обећава (а камоли даје). Бранко Жујовић подсећа на дугогодишњу литанију понижења, док Никола Врзић објашњава да ЕУропски господари у ствари траже безусловну капитулацију: не нуде ништа, а траже све.

Шта мотивише култисте ЕУропских интеграција и Атлантске Империје, пита се Обрад Кесић, поредећи их са верским фанатицима који грле змије. Александар Павић пак сматра да фанатично служење туђину не треба мешати са искреним веровањем у било шта - и притом се пита шта значи огромни јаз између властодржаца и њиховог бирачког тела, које је огромном већином против ЕУнијаћења.

Досадашњи протести против квислиншке политике били су гласни, али нису окупили велики број људи. О студентским протестима, некад и сад, пише Бранко Радун.

Је ли проблем у нама, што смо поданици - како својевремено рече Шекспиров Касије Бруту? Владимир Димитријевић подсећа на многа непочинства Срба против себе и Бога, и саветује самоспознају, искупљење и покајање. Радомир Кошанин нуди разлоге због којих би властодршци требало да се стиде - када би за то били способни. А Ранко Гојковић повлачи разлику између национализма исупњеног светосављем и оног патвореног, безбожничког, који без обзира на почетне намере увек скрене у издају.

Једна од манифестација таквог самопорицања је пристајање на тезе непријатеља, подсећа Ратко Дмитровић, а одличан пример нуди Мирослав Лазански.

Кад лаж постане истина, онда је могуће прихватити да неко може да се прогласи за државника и борца против корупције, док истовремено крши Устав и сијасет закона, вели Александар Павић.

Зејнел Зејнели објашњава како је ова власт од „Косове“ направила државу. То ни жутократији није пошло за руком - али зашто да се чудимо, пита Драган Петровић, кад је ово тек влада жутог континуитета.

Уосталом, о каквом државништву имају право да говоре они који „платформу“ за Косово - ма шта у њој писало - прво провере код изасланика ЕУ, па тек онда процуре у жуту штампу, а док то стигне до Скупштине и народа, вук већ одавно вари магарца? Што вели колега Србо, тако се не понашају ни пијачари, а камоли државници.

Али немојте мислити да је проблем само у издајничкој власти. Трулеж се увукла свугде где је могла, кроз мреже невладника и плаћеника Империје; Владимир Димитријевић испитује само део црвоточине у Српској православној цркви.

Зато охрабрује акција СНП Наши да се објаве извори финансирања невладника, квислинга, медија и осталих структура које им помажу.

Један од тих медијских невладника недавно је позвао на јакобинске репресалије над (по њему) неподобним елементима друштва, пише Слободан Јанковић. Не би било лоше да се дотични, иначе омиљени колумниста америчке амбасаде, присети америчке пословице:„пази шта желиш, могло би да ти се оствари“.

четвртак, 13. децембар 2012.

Српски тамничари

ген. Здравко Толимир, ВРС
Јучерашњом осудом генерала Толимира, Хашка инквизиција је само још једном потврдила одавно већ неоспориву чињеницу да се ради о политичком квази-суду, а не институцији правде.

Исто тако, да Инквизиција и њени налогодавци до те мере презиру Србе, колективно, да не осећају ни најмању потребу да макар глуме правичност. До те мере су убеђени да Србију држе под чизмом, да се Срби побунити неће, и да ништа не може да спречи, заустави, или преокрене њихов пројекат глајхшалтовања Балкана тако да на њему Срби заувек престану да буду „реметилачки фактор“.

Оваква охолост је непријатна чак и неким саучесницима у том подухвату, на пример Дејвиду Харланду, који притом врло намерно не доводе у питање легитимитет (како га они виде) Инквизиције или хуманост и правдољубивост Империје којој служе, већ само у којој мери је такво понашање корисно. Али све док Србијом владају гаулајтери попут Малог Жутника, Ториса и Господара Vucich-a, који журе да пригрле свако понижење и прогласе га за напредак, чак и ти ретки гласови нелагоде падаће, што би се рекло, на глуве уши.

Горе и од презира, и од понижења, и од неправде је то што све то изгледа прихватамо као усуд. Што смо прихватили идентитетску матрицу непријатеља, језик непријатеља, контекст непријатеља. Тајна њихових „успеха“ и „победа“ није у њиховим врлинама, већ у нашим заблудама. Постали смо сопствени тамничари.

Одговор на питање како изаћи из тамнице се онда сам намеће: препознавањем заблуда.

Спознајом да Толимиру и многим другима нелегитимна Инквизиција суди не због нечега што су наводно урадили, него зато што су Срби, тј. да се преко њих суди Србима као нацији.

Спознајом да је апсурдно да неко ко ратује по целом свету и узима себи за право да нападне, окупира, убије и пороби кога год и гдегод, без пардона, изводи пред свој марионетски суд некога ко ратује да би одбранио кућни праг.

Кад те ствари схватимо, онда ће и Инквизиција и Империја имати разлога да зажале због своје охолости и нечовештва. Јер ћемо тада почети да ломимо ланце којима нас држе оковане они којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин, бивши. 

среда, 12. децембар 2012.

Земан дошо, ваља војевати

Око Соколово, бр. 51

Око Соколово: Српски извиђач Драгутин Матић, 1912
„Око Соколово“: 1912 (фото: Самсон Чернов)
Протестни марш „Никад граница“ у понедељак био је пример како Срби могу и морају да се уједине око суштинског питања свог националног и физичког опстанка. Ако је донедавно и било неких илузија о могућој светлој будућности у ЕУ, безочна дрскост Брисела и Вашингтона, спојена са недавним пресудама Империји одане Хашке инквизиције, спалила је и последњу. Границом направљеном према „независној држави Косови“ повучена је линија између нас и њих. Сада, више него икада, потребно је да будемо сложни у отпору окупаторима и издајницима.

Као део доприноса тој борби, одлучио сам да вратим у живот „Око Соколово“, као преглед квалитетних текстова које сматрам вредним пажње:

Бранимир Нешић пита зашто се и где то квислизима жури.

Бранко Жујовић објашњава да је ЕУнијаћење пројекат за пројекцију кривице на Србе.

Ана Радмиловић пише о нихилизму и лажима квислиншке владе, а Ђорђе Вукадиновић констатује да је она у потпуности по мери квислиншког култа.

Такозвани споразум о интегрисаном управљању границама је ништа друго до систематска издаја, вели с правом Жарко Јанковић.

Седам разлога за побуну набраја Жељко Цвијановић.

Александар Павић сматра да је у борби животна шанса за опстанак народа, а да се ова власт одметнула од закона. А отпор таквој власти дужност је и обавеза слободних људи, вели Миодраг Зарковић.

Весна Веизовић напомиње да ће се ова борба водити понајвише у срцима људи, и да ће ту бити добијена или, не дај Боже, изгубљена. А блогер „Стефан Душан“ подсећа да се, на крају тог пута, налази спознаја да се ово изборима не може променити.

Презир је добар почетак. Следећи корак нека буде подсмех, како то чини Љубиша Спасојевић.

А онда идемо даље.


понедељак, 10. децембар 2012.

Удри врага, не остав му трага

Оно што су више од годину и по узалудно покушавали Тачијеви терористи, КФОР и Еулекс, урадио је квислиншки режим у Београду: направљена је граница према окупираним територијама. Граница. Border, на енглеском, службеном језику освајача - па отуд и "Integrated Border Management". Ако лаже Дачић, не лаже рог.

Границу имају само државе. Нема ниједне земље у свету која признаје границу са самом собом. Осим СрбијЕУ,  Жутије, Дачистана, како ли се већ зове овај јадни изговор од државе.

...шта ће туђа међа међу нама?

„Србија ће бити модерна држава, па макар и без Срба“, рече ономад (2005) Ненад Прокић на оснивачкој скупштини отворено квислиншке ЛДП. Сада он, и други квислинзи, хвале на сав глас државништво ове владе - зато што дели њихове ставове. Како другачије да се схвати изјава потпредседника владе Вучића аустријском (!) колеги, 29. новембра: „Србија ће наставити свој пут ка ЕУ... јер је то најбоље за грађане Србије, без обзира да ли они мисле да је то тачно.“ 

Србија без Срба. ЕУнијаћење под маском демократије. Презир, понижење, окупација, лаж, сила, беда. Тако изгледа „светла будућност“ под овим одрођеним, издајничким квислиншким култом.

Доста је било. И превише. Отпор - не лажирани, окупаторски, већ истински - је већ почео. Придружите му се, имате зашто.

То нам је дужност.

недеља, 9. децембар 2012.

Намерна неправда

Одсуство правде тзв. трибунала за ратне злочине не би требало никога да изненади. Жалопојке о хашкој неправди су чак штетне, јер посредно дају легитимитет институцији која га нема, и не може да има.

„Србе на колена“ (Тајм, 11. септембар 1995)
За острашћене империјалисте, огрезле у лажној логици, немогућа је и сама помисао да Срби нису искључиво најцрњи злотвори, а њихови непријатељи - штићеници Империје - невини праведници. Њима је битно једино ко је наводно чинио злочине, а не какви су злочини почињени. Таквима и не смета одлука трибунала да свесно и намерно амнестира хрватске и албанске злочине према Србима. (Мада, као што је приметио један колега, хрватске злочине над Муслиманима трибунал итекако кажњава.)

Али има људи који служе Империји зато што верују у службену догму: људска права, хуманитаризам, правда, мир, помирење, итд. Па онда дођу у ситуацију да истовремено верују у потпуно супротстављене ствари. Један од примера је Дејвид Харланд, некадашњи високи функционер УН у БиХ. У петак је његову критику трибунала (оригинал, препричан у Политици истог дана) објавио нико други до Њујорк Тајмс - лист који иначе хашког минотаура кује у звезде.

Иако и даље сматра да су „Срби починили многе од најгорих злочина у рату“, Харланд тврди да „у томе нису били једини, и није ни праведно ни корисно да једини сносе одговорност. Осуда само Срба једноставно нема смисла са становишта било правде, било реалности, било политике“. Значи, ајде што је неправедно, али што је политички штетно, е то је већ друга ствар.

Додуше, Харланду би требало да захвалимо што је по први пут нека режимска новина објавила чињеницу да је „више Срба било и остало етнички очишћено у балканским ратовима него било које друге заједнице“, као и да су Шиптари на Косову „етничко чишћење довели до најекстремнијег облика“. Али само толико.

Јер, над одсуством интереса за злочине над Србима може да се чуди само неко ко је претходне две деценије провео у пећини са медведима. Зар није Ричард Холбрук својевремено писао како су Хрвате (па самим тим и Шиптаре који су ратовали за Туђмана пре каријере у „ОВК") Американци сматрали својим „керовима са депоније“? Зар није документована логистичка, материјална, политичка, војна и тактичка подршка САД „Олуји“? Зар није баш амерички амбасадор дао сигнал Изетбеговићу да повуче потпис са Лисабонског договора и тако гурне Босну у рат? Када су у јуну 1999. НАТО трупе препустиле  Косово и Метохију дивљању шиптарске ордије, слободно убијање Срба је већ годинама уживало службено одобрење Империје.

Готовина, Маркач и Харадинај нису ништа ново. Зар није тај исти трибунал ослободио Насера Орића, који се хвалио нападима на српска села из своје „демилитаризоване“ зоне и чињеницом да притом није узимао заробљенике?

Значи ли вам ишта име Фљорим Ејупи? Тај терориста, који се с основаном сумњом сматра одговорним за минирање аутобуса „Ниш експреса“, до Хага није ни стигао. Прво је „побегао“ из притвора у америчкој бази Бондстил - а када га је после неколико година  УНМИК коначно пронашао, ухапсио и осудио, одмах по преузимању окупационе управе га је ослободио „статусно неутрални“ Еулекс.

Што се тиче аргумента о политичкој штети, ни за њега Империја (и њен трибунал) не хају. Зашто би, кад Срби апсолутно не пружају никакав отпор њиховим захтевима? Од 5. октобра 2000 наовамо, свака нова влада је већи квислинг од претходне. Пре бих рекао да ово што трибунал ради није глупост, већ бексрајна охолост мучитеља чија жртва је одавно престала да се бори, и практично моли за даље мучење. Да ли је тај став Империје утемељен у стварности или производ аутосугестије, о томе се може расправљати, али његово постојање и утицај су неоспориви.

Сам Харланд нема право да се прави невешт. Наиме, он већ неколико година сведочи пред тим истим трибуналом у корист тужилаштва, и никако да примети да Срби у чијем прогону помаже нису оптужени за конкретне злочине, већ на основу концепта „заједничког злочиначког подухвата“ који је посебно измишљен за потребе трибунала.

Или му је то можда итекако јасно? Види се, на пример, из одговора адвокату одбране Лукићу, током процеса генералу Младићу у јулу 2012:
Харланд: То је преувеличано... [Маркале 2] су изабране као окидач, али да се то није десило операција би свеједно започела пар дана или недеља касније, а можда и пре.
Лукић: Другим речима, по вама, није било начина да Срби избегну ово бомбардовање НАТО?
Харланд: Само када би престали да се боре.
(транскрипт МКТБЈ, 16. јул 2012, стр. 879, редови 20-25)

Дакле, НАТО би бомбардовао Србе у сваком случају, шта год Срби урадили (осим капитулације, је ли). Невероватно? Нимало. Зар само име операције није било „Намерна сила“ (Deliberate Force)? А Харланд у даљем току сведочења открива да је УНПРОФОР месецима припремао садејство са НАТО бомбардерима...

Зато је у најбољем случају бескрајно наивно кад Харланд пише да су поступци трибунала „супротни сврси због које је МКТБЈ основан“. Напротив, савршено су доследни. Циљ трибунала никад није био ни право ни правда, већ да наметне „истину“ у ратовима која би за све окривила искључиво Србе, док би њихове непријатеље (и спонзоре) у потпуности амнестирала? Па зар тачно то и не ради?

Све је ово, дабоме, слаба утеха Србима, који тренутно имају веће проблеме од самопроглашених кривотворитеља историје у смешним костимима, или њихових медијских апологета. Трибуналова „истина“ трајаће таман онолико колико је Империја буде могла наметати силом и лажима. А макар и летимичан поглед на свет показује да то неће бити још дуго.

А тада би и Харланд, и Њујорк Тајмс, и многи други лично умешани у балканску трагедију требало да се сете заборављених речи Томаса Џеферсона: „Стрепим за своју земљу кад помислим да је Бог праведан, и да његова правда не може спавати довека“.

среда, 5. децембар 2012.

Бјежи, грдна клетво, с рода

...јер одавде нема назад
Од јуна 1999, када је НАТО окупатор предао Косово и Метохију у крвожедни загрљај шиптарске „Ослободилачке армије“, трају напори да се све српско, живо и мртво, на тим територијама уништи или протера. Дивљање Тачијевих, Чекуових и Харадинајевих „ослободилаца“ нису ни покушали да спрече НАТО „миротворци“, а српска војска и полиција нису ни могле. Тек је организовани отпор становника Косовске Митровице успео да заустави оргију етничког чишћења. Од тада, па све до данас, и Шиптари и њихови инострани спонзори чине све што могу да север окупиране покрајине ставе под своју власт, како би и тамо Срби што нестали, што били сатерани у резервате да тихо помру.

Последња офанзива почела је у јулу 2011, када је „полиција“ Хашима Тачија покушала да постави царину на контролним тачкама Јариње и Брњак. Импровизованим барикадама, голоруки против тенкова и митраљеза, Срби су успешно пркосили и Тачијевцима и НАТО окупаторима послатим да их уклоне. У фебруару ове године, на Сретењском референдуму, изјаснили су се против „интеграције“ у било какву косовијанску пара-државу. Одговор пожутелог Београда био је ноћни напад маскиране жандармерије. Јединица која је основана за борбу против шиптарских терориста употребљена је за помоћ њиховим геноцидним циљевима.

Потоњих дана интернетом је кружило отворено писмо једног човека са барикада жандарима - колегама свог погинулог оца. Питао их је зашто идају своју децу, своју отаџбину, своју заклетву и свој народ. Има ли Бога у њима? Колико су његове искрене речи имале ефекта, тешко је рећи; тек, после тога, жандармерију више нису слали на барикаде.

До данас.

Многи су се понадали да је крајњи исход мајских избора донео дашак свежег ваздуха у српску политику, годинама заробљену у смраду капитулантске жуте жабокречине. Није се могао очекивати неки радикалан заокрет - од председника до „економа деструкције“, влада је баштинила тековине жутократије и ДОСманлија - али се мислило да ће неког напретка у одбрани земље ипак бити. Узалуд. Дрско и безочно газећи сва предизборна обећања, нова власт је не само наставила жуту политику, већ је издају бившег режима подигла на следећи ниво.

Србија је беснела када је бивши Врховни Жутник похитао да се рукује са Хашимом Тачијем. Пар месеци касније, Мали Жутник (некадашњи Ботин први пендрек) је са Тачијем вечерао - и ником ништа. А послужење као да је организовао ресторан „Жута кућа“: Мали Жутник је од тада умислио да, кад је већ толико застранио, мора да тера до краја. Сада његова влада гради граничне прелазе на Јарињу и Брњаку, парафира пуноправне међународне споразуме о „интегрисаном управљању границом“ (и безочно лаже да се не ради о граници) и - опет - шаље жандаре на народ.

У часу када настају ови редови, још се не зна да ли ће драма на окупираним територијама да прерасте у трагедију. Извештаји са терена говоре о локалној жандармерији која је одбила наређења, о појачањима из других делова Жутије (тешко је рећи Србије), о ултиматумима и одбијањима истих. Хоће ли жандари да „поступе по наређењу“ и пуцају на голоруки народ који, за разлику од њих, брани своју отаџбину, образ и част? Или ће схватити да кад једном пређу ту границу, између њих и Тачија више неће бити никакве разлике? Хоће ли тада окренути цеви на своје издајничке налогодавце?

Они који Србијом владају у име Империје изгледа мисле да је народ безвољан, анестетисан медијским диверзијама; да је претворен у аморфне „грађане“ с којима могу како им је воља; да га није брига ни за земљу, ни за слободу, ни за част и достојанство, ни за сабраћу коју би да препусте Тачију. Нису у праву. Барикаде су први доказ, али ти храбри Срби на барикадама не смеју да остану сами. Неки протести у Београду су већ одржани, али то још није довољно. За понедељак, 10. децембра, заказан је велики скуп под именом „Никад граница“.

У демократији, каква је Србија бар на папиру, власт на изборима добија мандат - или барем сагласност - од народа да покуша да испуни своја предизборна обећања. Већ дуго, међутим, политичари у Србији (али нипошто српски политичари) мисле да доласком на власт могу да забораве на та обећања, да владају без обзира на вољу народа, да служе или личним интересима или налозима иностраних господара. Србија ће наставити да тоне у пропаст, све док се недвосмислено не покаже да се такав приступ више неће толерисати. Да ће за то да се сносе последице, ништа мање директне и личне него оне с којима свакодневно живи опљачкани, понижени и издани народ.

Отпор тиранији и самовољи, окупацији и издаји, није само право већ и морална обавеза сваког слободног човека, свакога ко се и даље сматра Србином а не ЕУропским жутограђанином. Он има на хиљаде облика: од слободарске мисли и речи, преко ненасилних блокада и бојкота - па и до пушке у руци, ако баш све остало омане. Увек притом пазећи да будемо и останемо људи, да живимо чојство и јунаштво, да не постанемо монструми против којих се боримо.

Оваква борба не може да буде узалудна. Није против „целог света“ и „реалности“ већ против фантазија једног малог, све безначајнијег дела планете који се осилио и омрзнуо и Богу и људима. Против освајача, окупатора, издајника и отпадника, какви су небројено пута покушали да нас затру и о „тврди орах, воћку чудновату“ поломили зубе. Где су сада стамболски султани, бечки ћесари, Кајзер, Хитлер и њихови поклисари?

Нема више калкулисања, претварања, жонглирања опсенама. Све је кристално јасно, и зло с којим се суочавамо и светиња коју бранимо. И избор пред нама: слобода или смрт.

Како радили, тако нам Бог дао.