„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 19. децембар 2012.

Великаши, проклете им душе

Око Соколово, бр. 52
Српски извиђач Дратугин Матић, 1912
„Око Соколово“: 1912 (фото: Самсон Чернов)
Нимало неочекивано, постављање границе на Јарињу није помогло квислинзима на путу у ЕУропство. Из Брисела је стигла полу-вест да ће о датуму да размисле између јануара и јула. За то време је Ангела Меркел уобичајено директно изјавила да после анексије НДХ, Рајх даље проширење претерано не занима.

По друштвеним мрежама се појавио виц да је Србија добила обећани датум: 30. фебруар! А Њуз је објавио само донекле шаљиву вест да Србија није испунила услове да добије датум за - смак света.

Што Србија више пуже кроз блато, то јој се мање обећава (а камоли даје). Бранко Жујовић подсећа на дугогодишњу литанију понижења, док Никола Врзић објашњава да ЕУропски господари у ствари траже безусловну капитулацију: не нуде ништа, а траже све.

Шта мотивише култисте ЕУропских интеграција и Атлантске Империје, пита се Обрад Кесић, поредећи их са верским фанатицима који грле змије. Александар Павић пак сматра да фанатично служење туђину не треба мешати са искреним веровањем у било шта - и притом се пита шта значи огромни јаз између властодржаца и њиховог бирачког тела, које је огромном већином против ЕУнијаћења.

Досадашњи протести против квислиншке политике били су гласни, али нису окупили велики број људи. О студентским протестима, некад и сад, пише Бранко Радун.

Је ли проблем у нама, што смо поданици - како својевремено рече Шекспиров Касије Бруту? Владимир Димитријевић подсећа на многа непочинства Срба против себе и Бога, и саветује самоспознају, искупљење и покајање. Радомир Кошанин нуди разлоге због којих би властодршци требало да се стиде - када би за то били способни. А Ранко Гојковић повлачи разлику између национализма исупњеног светосављем и оног патвореног, безбожничког, који без обзира на почетне намере увек скрене у издају.

Једна од манифестација таквог самопорицања је пристајање на тезе непријатеља, подсећа Ратко Дмитровић, а одличан пример нуди Мирослав Лазански.

Кад лаж постане истина, онда је могуће прихватити да неко може да се прогласи за државника и борца против корупције, док истовремено крши Устав и сијасет закона, вели Александар Павић.

Зејнел Зејнели објашњава како је ова власт од „Косове“ направила државу. То ни жутократији није пошло за руком - али зашто да се чудимо, пита Драган Петровић, кад је ово тек влада жутог континуитета.

Уосталом, о каквом државништву имају право да говоре они који „платформу“ за Косово - ма шта у њој писало - прво провере код изасланика ЕУ, па тек онда процуре у жуту штампу, а док то стигне до Скупштине и народа, вук већ одавно вари магарца? Што вели колега Србо, тако се не понашају ни пијачари, а камоли државници.

Али немојте мислити да је проблем само у издајничкој власти. Трулеж се увукла свугде где је могла, кроз мреже невладника и плаћеника Империје; Владимир Димитријевић испитује само део црвоточине у Српској православној цркви.

Зато охрабрује акција СНП Наши да се објаве извори финансирања невладника, квислинга, медија и осталих структура које им помажу.

Један од тих медијских невладника недавно је позвао на јакобинске репресалије над (по њему) неподобним елементима друштва, пише Слободан Јанковић. Не би било лоше да се дотични, иначе омиљени колумниста америчке амбасаде, присети америчке пословице:„пази шта желиш, могло би да ти се оствари“.

2 коментара:

Shule је рекао...

Погледајте ово и пазите кад каже да је кандидат сувише наликује Србину. Е па, ово значи да Србин = зао је ушло и у подсвест бар у САД. Пројекат је успео.

http://www.youtube.com/watch?v=jlmcYc3sDPU&list=PLA6ECE8DDF836124F

Gray Falcon је рекао...

Американце бар није тешко убедити у фантазије. Што болесније, то боље. Проблем је кад се сами Срби приме на ту причу...