„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 31. децембар 2012.

Чардак од очаја

О лету Господњем 2012.

У размишљањима на измаку 2011, изразио сам наду да ће долазећа година бити преломна и видети крај жутократије. То се на крају и десило, мада нешто другачије него што сам замишљао. Квислиншки вирус је, наиме, преживео пораз једног од домаћина, и само „прескочио“ на у ту сврху пројектовану опозицију. Тако је Србија уместо слободе добила још једну гарнитуру „лидера“ који се ни по чему нису разликовали од статиста у пропалој ратној порнографији Анђелине Жоли.

Колико год били сујетом заслепљени и неретко глупи, непријатељи Срба нажалост нису сасвим неспособни. И њима је било јасно да никакво медијско анестетисање не може да сакрије суштинску празнину ЕУропских обећања, па су тако поставили своје пулене да без обзира на исход избора, победници буду они.

Признаћу да је мој оптимизам са почетка године био изневерен догађајима. Али зар није чудно што су се анализе опозиције које сам доводио у питање поклопиле са резултатима избора за које је више него јасно да су били покрадени? Остајем при идејама за обрачун са квислиншким култом које сам тада предлагао, при свему што сам рекао о смислу избора, и при одбијању да се препустим странпутици очаја. Уосталом, нису избори смак света. Теме за размишљање које сам спомињао у марту су актуелне и данас. Морамо да размишљамо о будућности, чак и када нам се чини да је неће бити. Потогово тада, чак.

Иако је жута аждаја победила на Светог Георгија, опет је постојала шанса да се борбом против изборне крађе оствари победа за Србију. Зато је Врховни Жутник жртвован зарад опстанка жутократије. Е сад, од почетка је било сумњи да би нови председник могао да буде Торис, односно жутник уместо жутника. На крају се десило још горе: Србија је добила трагични тандем Малог Жутника и Господара Vucichа, према чијем слугерањству је Ботино пактирање са Империјом чисти аматеризам.

Већ у јуну је стигла порука Империје, којом су Брисел и Вашингтон хтели да истерају Николића на брисани простор. У јавној преписци са уредником Новог Стандарда - где текстови са Сокола често гостују - изнео сам став да то не мора да буде лоше. Штавише, да та самоспознаја ослобађа:
„Нема тог уступка, попуштања, поклоњења, предаје или продаје којим би било ко из Србије могао да умилостиви оне којима је и најмања Србија превелика, а једини добар Србин - бивши Србин.“
Паралелно с растом летњих температура, расла су и понижења. У Нишу је освануо куси споменик цару Константину, у режији екумениста. Заборављена годишњица сусрета Стефана Немање и немачког цара Барбаросе инспирисала је поређење са садашњим односом према странцима. Тада већ бивши Врховни Жутник са садистичким задовољством је гладио змије, и то међу поб(иј)едничким Хрватима. А кад је састављена нова влада, превише је личила на стару.

Прослава етничког чишћења Срба у августу - а потом и у новембру - само је показала коме служе Империја и њени вазали. Од хашких пресуда до наметања „мира“ и& „реформи“, понашање Империје може да се објасни врло једноставном псеудо-логиком.

Даља потрага за узроцима односа Запада према Србима одвела ме до исконског раскола Рима и православља, што је објаснило и мржњу неких светских моћника. Нисам једини који сматра да је Хабсбурговштина била идеја водиља друге Југославије. У том духу се промовише војводиндијански сепаратизам, а њиме се руководе и они који би да наметну Србима лажну историју.

У корену те силне мржње и свих непочинстава је страх - страх од Срба, од њихових потенцијала, од претње коју њихова вера у слободу и правду представља за поредак који је тим вредностима суштински супротстављен. И спознаје да, колико год насртали на косовске мученике, прилазе само сто година ближе.

Свако ново понижење је изнова повлачило питање - шта ће учинити Руси? Колико год то некима сметало, чињеница је да су Руси кроз историју много учинили за нас. Свакако да би њихова помоћ добро дошла и сада, али су нажалост њихова призивања памети била упућена квислингократији, уместо аутентичном изразу српских интереса. Можда зато што нико неће или не може да га артикулише?

Изгледа да нам је потребно још самоспознаје, пре него што можемо да се ослободимо. Прво о томе како смо уопште поробљени. Како нас, и чиме, и данас поробљавају. Какво се зло намеће као врлина, а какве се врлине затиру. Слабост стратегије Империје и ЕУропских комесара је што њихова победа зависи искључиво од наше предаје. Рачунају да су најбољи тамничари Срба сами Срби, који на подаништво пристају.

Својевремено сам упоредио нову власт са неодлучним Хамлетом. Убрзо потом се испоставило да они могу да буду итекако одлучни - у предаји земље Фортинбрасу. Притом је њихов грех далеко већи од неких који су слично размишљали раније, управо зато што су одбацили наравоученије историје. А оно је да од подаништва никад нема вајде, и да је спасавање живота - чак и кад је неким чудом могуће - узалудно ако се притом убије дух нације.

Стогодишњицу српског ослобођења од Турака обележила је тек шачица родољуба. За то време су они што лармају да је „повратак у прошлост“ немогућ Србију вратили негде у 1812, на корак до повратка под османски јарам. Наш страшни суд - „грдно судилиште“ како рече песник - опет је на Косову. Упркос свим напорима Империје и квислиншког култа да све помуте, избор је кристално јасан: слобода или смрт.

Отпор је почео давно, одлуком Срба на окупираном Космету да опстану и изборе се за своју слободу и будућност. У исто тако окупираној ужој Србији прави отпор тек почиње. Кад истински крене, та стихија ће пред собом однети и квислиншке каменчиће и пусте жеље Империје и њених вазала. Неће им помоћи ни чардак од очаја који су над Србијом сазидали силом и лажима.

Догодине у слободи!

Нема коментара: