Чуо сам ово пре дан-два, али рекох да не кварим празник:
Да се разумемо, ја сам против започињања рата. Рат - односно, сукоб држава - не доноси добро ни победницима, а камоли губитницима. Обично од њега профитира шачица људи, а сви остали страдају, на један или други начин. Али то не значи да сам против отпора завојевачу или окупатору. Слобода се некад мора бранити и силом - по могућности у разумној мери, без прелажења граница људскости. Управо у томе је трагедија рата. Смрт и разарање знају бити и последица земљотреса, пожара, поплава... Али рат - посебно савремени, тотални рат - људе претвара у звери.
На Западу се често цитира Линколнов генерал Вилијам Текумсе Шерман, који је једном приликом изјавио: „Рат је пакао“. Шерман је то схватио као дозволу да се понаша попут сотоне, па су његови војници током „марша кроз Џорџију“ намерно ратовали против цивила. Убиства, силовања, пљачка и паљевина биле су сврха, а не пратећа појава, те кампање. Много човечније виђење рата је показао његов противник Роберт Ли, када је после победе код Фредериксбурга рекао: „Добро је што је рат толико стравичан, иначе би нам се превише допао“.
Али да се вратимо бившем министру телефонском, па онда војном, а сада председнику Србије, и његовој изјави о бесмисленим ратовима. Који су то ратови у последњих 100 година српске историје били бесмислени?
Први балкански? Нипошто. Без њега би пола Балкана још било под Турцима. (Да ли би се онда говорило о кочничарима „источно-медитеранских“ интеграција?) Други? Тај су почели Бугари на наговор Аустрије, а не Србија.
А Гаврило Принцип и 1914? Само најлаковернији приврженик Хапсбурга још сматра да је Србија крива за тај рат. Принцип и „Млада Босна“ нису деловали у име власти у Београду. Србија није била ни вољна ни спремна за још један рат 1914, али Аустрији и Немачкој се итекако журило. То су признали и сами генерали који су рат планирали, хтели и започели (фон Молтке и фон Хецендорф), према томе ту нема места за расправу.
Шта је са 1941? Опет, колико је мени познато, кнез Павле није хтео рат са Хитлером, исправно претпостављајући исход таквог сукоба. Баш као и данашњи заговорници „еуроатлантских интеграција“, потписао је споразум са „европском заједницом народа“ - којој је, ето, на челу био немачки Рајх. Е сад, може и треба да се расправља да ли је Симовићев пуч и под којим околностима (прича се много о улози британских агентура) био катастрофалан потез који је испровоцирао Хитлера, али да будемо реални, Хитлеру нису требале провокације кад год би одлучио да некога „избрише са мапе“.
Идемо даље. Словенија, 1991. То није био рат, то је био одстрел регрута, да ли због неспособности, саучесништва или глупости тадашњег југословенског и армијског руководства (а Србије ту није било нигде). Фрањо Туђман је отворено изјавио да рата у Хрватској не би било да „Хрватска“ (тј. он) то није хтела. Иста ствар је била и са БиХ, где је Алија Изетбеговић за „суверену Босну“ жртвовао мир, како је и сам признао. Уосталом, иако је Србија пружала подршку тамошњим Србима, није у тим сукобима службено учествовала (док је, рецимо, хрватска регуларна војска отворено деловала у БиХ). Тек су 1995. Американци изманипулисали ситуацију да је српски преговарач у Дејтону морао да буде Слободан Милошевић, јер су лидере Срба у БиХ и Крајини хашки инквизитори (по америчком налогу) оптужили за ратне злочине.
Је ли то Тадић хоће да каже да је Косово 1999. било „бесмислен“ рат? Као да би он, да је био на Милошевићевом месту, предао Косово без борбе снагама НАТО и терористима „УЧК“. Добро, можда и би. Са остатком Србије. Колико год је Милошевић преценио снагу и могућности НАТО, толико је резултат тог рата био, реално, далеко од тријумфа за Алијансу. Мислили су да ће Србију сломити за три дана, а требало је 78 дана бомбардовања и сатанизације да се дође до споразумног примирја - и резолуције УН која је гарантовала целовитост Србије. То што се НАТО понашао као да је у Куманову потписана капитулација, а резолуцију 1244 третирао као комад папира који вреди таман колико Џорџу Бушу амерички Устав, то је друга прича. И не може да буде српска кривица, уосталом.
Стигосмо тако до данашњег дана. И гле чуда, нити један рат од 1913. наовамо није био по избору Срба, нити су га Срби започели. По нирнбершким критеријима, нити један српски рат у 20. веку није био злочин против мира. Док, рецимо, напад НАТО на СРЈ јесте. Што нема суда на свету који био се усудио да то каже, не мења ту чињеницу.
Са друге стране, амерички походи у Ираку и Авганистану од 2001. наовамо су готово уџбеничка дефиниција бесмислених ратова, којима се кршило и домаће (америчко) и међународно право. Да је Србија „интегрисана“ у НАТО, на чему је некад Тадић радио као министар војни, онда би и српски војници учествовали у тим походима (на страну што би тиме Србија амнестирала НАТО агресију из 1999).
Да није оног „у будућности“ „никад више“, Тадићеве речи војницима на међи са окупираним Косовом могле би бити схваћене као да ће Србија ратовати само у самоодбрани, заштити територије дефинисане Уставом и загарантоване међународним правом (од Хелсиншког акта из 1975 до Резолуције 1244), и нипошто се неће приклањати агресивној Атлантској алијанси и њеним илегалним походима по свету. Али због те две одреднице, али и у контексту Тадићеве улоге као министра војног, лидера ДС-а, водећег „демократског реформисте“ и често спомињаног мезимчета западних моћника, ова изјава има сасвим супротан смисао и представља класичан пример орвеловског „двоговора“.
Ма шта рече! „У будућности“? „Никад више“? Па јесу ли онда сви дoсадашњи српски ратови били илегални или бесмислени? Знам да то мисле невладници и Тадићу блиски „либерали“ и „еуропејци“, али они мисле свашта нешто што са стварношћу нема ама баш никакве везе.14:10 БЕОГРАД, 2. јануара (Танјуг) - Председник Републике Борис Тадић изјавио је данас, током обиласка Копнене зоне безбедности (КЗБ) на југу државе, да ће у будућности Војска Србије „увек бити употребљавана у складу са домаћим и међународним правом“.
Б. Тадић (архивски снимак)
„Никада више наше војнике нећемо гурати у бесмислене ратове“ рекао је Тадић.
Да се разумемо, ја сам против започињања рата. Рат - односно, сукоб држава - не доноси добро ни победницима, а камоли губитницима. Обично од њега профитира шачица људи, а сви остали страдају, на један или други начин. Али то не значи да сам против отпора завојевачу или окупатору. Слобода се некад мора бранити и силом - по могућности у разумној мери, без прелажења граница људскости. Управо у томе је трагедија рата. Смрт и разарање знају бити и последица земљотреса, пожара, поплава... Али рат - посебно савремени, тотални рат - људе претвара у звери.
На Западу се често цитира Линколнов генерал Вилијам Текумсе Шерман, који је једном приликом изјавио: „Рат је пакао“. Шерман је то схватио као дозволу да се понаша попут сотоне, па су његови војници током „марша кроз Џорџију“ намерно ратовали против цивила. Убиства, силовања, пљачка и паљевина биле су сврха, а не пратећа појава, те кампање. Много човечније виђење рата је показао његов противник Роберт Ли, када је после победе код Фредериксбурга рекао: „Добро је што је рат толико стравичан, иначе би нам се превише допао“.
Али да се вратимо бившем министру телефонском, па онда војном, а сада председнику Србије, и његовој изјави о бесмисленим ратовима. Који су то ратови у последњих 100 година српске историје били бесмислени?
Први балкански? Нипошто. Без њега би пола Балкана још било под Турцима. (Да ли би се онда говорило о кочничарима „источно-медитеранских“ интеграција?) Други? Тај су почели Бугари на наговор Аустрије, а не Србија.
А Гаврило Принцип и 1914? Само најлаковернији приврженик Хапсбурга још сматра да је Србија крива за тај рат. Принцип и „Млада Босна“ нису деловали у име власти у Београду. Србија није била ни вољна ни спремна за још један рат 1914, али Аустрији и Немачкој се итекако журило. То су признали и сами генерали који су рат планирали, хтели и започели (фон Молтке и фон Хецендорф), према томе ту нема места за расправу.
Шта је са 1941? Опет, колико је мени познато, кнез Павле није хтео рат са Хитлером, исправно претпостављајући исход таквог сукоба. Баш као и данашњи заговорници „еуроатлантских интеграција“, потписао је споразум са „европском заједницом народа“ - којој је, ето, на челу био немачки Рајх. Е сад, може и треба да се расправља да ли је Симовићев пуч и под којим околностима (прича се много о улози британских агентура) био катастрофалан потез који је испровоцирао Хитлера, али да будемо реални, Хитлеру нису требале провокације кад год би одлучио да некога „избрише са мапе“.
Идемо даље. Словенија, 1991. То није био рат, то је био одстрел регрута, да ли због неспособности, саучесништва или глупости тадашњег југословенског и армијског руководства (а Србије ту није било нигде). Фрањо Туђман је отворено изјавио да рата у Хрватској не би било да „Хрватска“ (тј. он) то није хтела. Иста ствар је била и са БиХ, где је Алија Изетбеговић за „суверену Босну“ жртвовао мир, како је и сам признао. Уосталом, иако је Србија пружала подршку тамошњим Србима, није у тим сукобима службено учествовала (док је, рецимо, хрватска регуларна војска отворено деловала у БиХ). Тек су 1995. Американци изманипулисали ситуацију да је српски преговарач у Дејтону морао да буде Слободан Милошевић, јер су лидере Срба у БиХ и Крајини хашки инквизитори (по америчком налогу) оптужили за ратне злочине.
Је ли то Тадић хоће да каже да је Косово 1999. било „бесмислен“ рат? Као да би он, да је био на Милошевићевом месту, предао Косово без борбе снагама НАТО и терористима „УЧК“. Добро, можда и би. Са остатком Србије. Колико год је Милошевић преценио снагу и могућности НАТО, толико је резултат тог рата био, реално, далеко од тријумфа за Алијансу. Мислили су да ће Србију сломити за три дана, а требало је 78 дана бомбардовања и сатанизације да се дође до споразумног примирја - и резолуције УН која је гарантовала целовитост Србије. То што се НАТО понашао као да је у Куманову потписана капитулација, а резолуцију 1244 третирао као комад папира који вреди таман колико Џорџу Бушу амерички Устав, то је друга прича. И не може да буде српска кривица, уосталом.
Стигосмо тако до данашњег дана. И гле чуда, нити један рат од 1913. наовамо није био по избору Срба, нити су га Срби започели. По нирнбершким критеријима, нити један српски рат у 20. веку није био злочин против мира. Док, рецимо, напад НАТО на СРЈ јесте. Што нема суда на свету који био се усудио да то каже, не мења ту чињеницу.
Са друге стране, амерички походи у Ираку и Авганистану од 2001. наовамо су готово уџбеничка дефиниција бесмислених ратова, којима се кршило и домаће (америчко) и међународно право. Да је Србија „интегрисана“ у НАТО, на чему је некад Тадић радио као министар војни, онда би и српски војници учествовали у тим походима (на страну што би тиме Србија амнестирала НАТО агресију из 1999).
Да није оног „у будућности“ „никад више“, Тадићеве речи војницима на међи са окупираним Косовом могле би бити схваћене као да ће Србија ратовати само у самоодбрани, заштити територије дефинисане Уставом и загарантоване међународним правом (од Хелсиншког акта из 1975 до Резолуције 1244), и нипошто се неће приклањати агресивној Атлантској алијанси и њеним илегалним походима по свету. Али због те две одреднице, али и у контексту Тадићеве улоге као министра војног, лидера ДС-а, водећег „демократског реформисте“ и често спомињаног мезимчета западних моћника, ова изјава има сасвим супротан смисао и представља класичан пример орвеловског „двоговора“.
Нема коментара:
Постави коментар