Ако у поље за претрагу Сокола укуцате „рат аналитичара“, добићете оно што се у науци зове лажни позитив: два текста, од којих се ниједан не односи на наведени феномен - сукоб у српском коментаријату лета 2010. године око искрености Бориса Тадића и Вука Јеремића у одбрани Космета.
Неко је тада, набрајајући ко је на којој страни, споменуо и моје име, рекавши да „мудро ћутим“. Колико год бих волео да прихватим комплимент, то није било сасвим тачно. Јер, ја тада нисам ћутао; само нисам коментарисао заваду, већ проблем због којег се она и повела. Сасвим, дакле, у складу са тезом коју сам изнео раније те године, против постмодерне „логике“ која се бави људима а не делима и ставовима.
Да поновим: ако се у нечему не слажем са особом Х, то не значи да сам јој непријатељ, нити значи да се у многим другим стварима не слажемо. И обрнуто, ако подржим став особе Х о нечему, то не мора да значи да се слажемо о свему, или да смо пријатељи. Знам да сам можда усамљен у овоме, али ја полазим од идеја, принципа и дела, а не од личности и осећања. Жалосно је што ово мора да се објашњава, али таква су смутна времена.
Исто тако нисам имао никакву намеру да улазим у полемику која се пре који дан повела између Бранка Павловића и Двери, по питању позива на укидање Војводине. Сматрао сам да нема потребе, пошто је расправа скоро одмах постала личне природе. Мој став о Војводини је одраније познат.
Међутим, јутрос сам сазнао да је неко испод текстова на Новом Стандарду оставио коментаре на ту полемику, користећи име „Сиви Соко“ - и то када ми се неколико читалаца и сарадника обратило тражећи појашњење. Били су убеђени да сам ја аутор тих коментара. А нисам.
Ја се увек потписујем именом и презименом, што у ауторским текстовима што у коментарима. То је неретко правило проблеме што мени, што мојој породици, тако да заиста имам разумевање за људе који рачунају на анонимност као заштиту од репресалија. Али презирем људе који анонимност користе као бекство од одговорности за изречено и написано. Шта тек рећи, онда, за некога ко иде корак даље и лажно се представља - не само да би побегао од одговорности, већ у злој намери да украде туђу веродостојност?
Све то само потврђује тезу да од коментара на интернету има више штете него користи.
Неко је тада, набрајајући ко је на којој страни, споменуо и моје име, рекавши да „мудро ћутим“. Колико год бих волео да прихватим комплимент, то није било сасвим тачно. Јер, ја тада нисам ћутао; само нисам коментарисао заваду, већ проблем због којег се она и повела. Сасвим, дакле, у складу са тезом коју сам изнео раније те године, против постмодерне „логике“ која се бави људима а не делима и ставовима.
Да поновим: ако се у нечему не слажем са особом Х, то не значи да сам јој непријатељ, нити значи да се у многим другим стварима не слажемо. И обрнуто, ако подржим став особе Х о нечему, то не мора да значи да се слажемо о свему, или да смо пријатељи. Знам да сам можда усамљен у овоме, али ја полазим од идеја, принципа и дела, а не од личности и осећања. Жалосно је што ово мора да се објашњава, али таква су смутна времена.
Исто тако нисам имао никакву намеру да улазим у полемику која се пре који дан повела између Бранка Павловића и Двери, по питању позива на укидање Војводине. Сматрао сам да нема потребе, пошто је расправа скоро одмах постала личне природе. Мој став о Војводини је одраније познат.
 |
| Преварант: лажни „Сиви Соко“ на Новом Стандарду |
Ја се увек потписујем именом и презименом, што у ауторским текстовима што у коментарима. То је неретко правило проблеме што мени, што мојој породици, тако да заиста имам разумевање за људе који рачунају на анонимност као заштиту од репресалија. Али презирем људе који анонимност користе као бекство од одговорности за изречено и написано. Шта тек рећи, онда, за некога ко иде корак даље и лажно се представља - не само да би побегао од одговорности, већ у злој намери да украде туђу веродостојност?
Све то само потврђује тезу да од коментара на интернету има више штете него користи.
Нема коментара:
Постави коментар