„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 09. јануар 2013.

Дивља памет а ћуд отрована

Око Соколово, бр. 55
Српски извиђач Дратугин Матић, 1912
„Око Соколово“: 1912 (фото: Самсон Чернов)
ЕУросрби који у име Империје управљају земљом некада званом Србија наставили су са својом ђавољом работом и док су верујући Срби славили рождество Христа и славу Републике Српске - овај пут димном завесом у виду предлога скупштинске резолуције. О анестетичарским вратоломијама Дачија и Вучија пише Милош Милојевић.

Торис се мало вајкао што су му Арнаути забранили дочек Божића на „Косови“, али по обичају није учинио ништа да им се супротстави. Забрана није била изоловани инцидент, већ део истог пројекта као и „косовијанско“ увођење виза на „интегрисаној“ граници, о чему је писао Душан Пророковић.

Како је кренуло, Шиптари ће једног дана стварно држати рампу сред Београда (за који ће вероватно да тврде да је древни илирски град Qytet e bardhë) - баш као што је покушао да упозори покрет Никад Граница. Са протеста извештава Миодраг Зарковић.

За жуте медије, дабоме, протест је био „перформанса десничара“, ако су о њему уопште и извештавали. Свака критика система, режима и политике „ЕУропства без алтернативе“ повод је за медијски линч и свеопшту хистерију. Драгана Трифковић пише о хајци на патриотизам, Жељко Цвијановић о заменама теза и изврнутом поретку Верана Матића (Б92), док Вјекослав Церовина одговара на клевете о СНП Наши поводом спискова доказаних страних плаћеника.

Још увек се чују и одјеци поводом обраћања Добрице Ћосића српских студентима у иностранству (в. Око 54). Марко Копривица осврће се на патолошку мржњу невладника према Ћосићу, док Владимир Недељковић нуди наравоученије из минулог времена. Шта хајка на Ћосића у ствари говори о карактеру самих хајкача, објашњавају Зоран Грбић и Бранко Жујовић.

Да је план Империје да Србија милом уради оно што НАТО није пошло за руком силом, објашњава Леон Којен. О косовизацији тзв. санџака пише Мирослав Свирчевић, док на „бегову чорбу“ коју су пре сто година закували Исмаил Кемал-паша, Аустрија и Енглези подсећа Александар Ђикић.

Ово је, дакле, само најновије поглавље у једном дуготрајном и непрекидном рату. Кључно оружје непријатеља је одувек било препрограмирање Срба у сопствене непријатеље. То се својевремено радило унијаћењем, како објашњава Владимир Димитријевић, а данас се ради глобализацијом.

Само, онда је проблематична иначе добронамерна теза коју износи Милорад Вукашиновић, да је за спас Срба неопходно прихватање посебности данашњих „Црногораца“. Прихватити да се они изјашњавају као анти-Срби је једно - препуштање им легитимитета на тај идентитет, нешто сасвим друго. Као уосталом и другим претендентима на српску историју, територију, језик, културу, итд.

Прослава Божића била је повод и за поглед на календарско унијаћење, о којем пише Огњен Војводић. Ту се, међутим, намеће непостављено питање: зашто Црква толерише употребу папског календара у световном животу?

У „кратком прегледу распадања“, Мирјана Бобић-Мојсиловић нуди одговор како и зашто је капитулантство постало врлина, заслужено поредећи ЕУфоричаре са спонзорушама.

Шта је решење? Борба, дабоме. Али како? Срђан Ного има неке предлоге. А Антоније Ђурић подсећа да је Србија вечна док су јој деца верна.

Нема коментара: