Око Соколово #47

Одавно ми је досадило да бројим, али за оне којима је стало, ово је 1253. дан жутократије.

Не мислим да их преостаје још много. И пре 9. децембра је било јасно да се ради о потрошеном режиму који нема никакву политику осим капитулације и никакву идеологију сем опстанка на власти. Али дотад су барем некако још и могли да лажу Србе да ће све бити у реду само кад се уђе у ЕУтопију, а то ето само што се није десило.

Што, дабоме, уопште није случај: кандидатура сама по себи не значи ама баш ништа, подсећа Ђорђе Вукадиновић. Ево, Турска је кандидат већ 12 година. Бугари и Румуни су већ у ЕУ, па чак ни жутократама не пада на памет да их истичу као пример благостања.

Елем, деветог дође ферман из Брисела, тј. немачко „мало сутра“, и постане очито да је све било лаж и превара. Да одговор Србији неће бити ни „да“ ни „не“ већ неко „можда“ у замену за нове капитулације, предвидео је недељу дана раније Жељко Цвијановић. У два потоња текста, Цвијановић објашњава шекспировски усуд који Борат сада дели са својим народом, као и одлуку да не потоне са бродом, већ да потопи брод како би спасио себе.

Са брода је већ скочио Божидар Ђелић, који ће вероватно - следећи пример колеге и ривала Млађана „Хиљаду Евра“ Динкића - сад да се прави луд и како ништа од овога није његова кривица. Не знам јесу ли кренуле опкладе ко би могао да буде следећи, али требало би.

У свету можда нема много правде, док је људи сами не створе, али ироније има напретек. Сујета и похлепа како Империје тако и ЕУропских моћника довела је до тога да су угрозили опстанак сопствених квислинга у Србији, који су били спремни да им дају ама баш све у замену за велико ништа. Па кад су видели да могу тако добро да прођу у тој трампи идиота, како вели Драган Вучићевић, онда рекоше хајде да тражимо још.

Шта траже? Мироје Јовановић закључује да је за ЕУропљане Србија још увек превелика, па би да је још мало комадају и жваћу. Оно јесте да тренутно ломе зубе на косметским барикадама, и то још наоружани и оклопљени против голоруког народа, али за то - парадоксално - одговорним сматрају управо Боту и братију.

С друге стране, преиспитивање ЕУфоричних митова последица је не само мрцварења са виртуелном кандидатуром, већ и велике финансијске и политичке кризе која тресе континенталног Левијатана. Чак и кад би неким чудом ушла у ЕУ, Србија би била искључиво сировинска база моћним чланицама, објашњава Душан Пророковић. Будући да је цела прича о ЕУтопији заснована на миту о печеним фазанима који ће падати с неба, мало се говори о моралној и културној димензији ЕУфорије - али ту илузије, ко их још има, разбија Синиша Ковачевић. Вреди прочитати и текст Стефана Душана о ЕУфорији као само најновијој манифестацији парадигме српског самопоништавања.

Није случајно да је овај пут Немачка ставила српску виртуелну кандидатуру на лед; Љиљана Смајловић оправдано повлачи паралеле са 1991 - тим пре што је Хрватска управо потписала приступање ЕУ, као немачки штићеник - али вреди се упитати да ли су Срби само „ситни крвави кусур“ за Немце, или се преко сатанизације Срба пере управо немачка биографија?

Јер, баш је југословенска криза омогућила Немцима да од англоамеричког војно-политичког протектората постану доминантан фактор у Европи. Притом је Србима прилепљена етикета геноцидних фашистичких агресора, немачким савезницима из два светска рата ореол невиних жртава, а самим Немцима додељена улога миротвораца. Замислите свет у којем канцелар Немачке приговара што голоруки народ „врши насиље“ према немачким војницима који му окупирају земљу! А управо то је урадила Ангела Меркел, одбијајући да Борату и банди баци бар коску са свог хаотичног стола.

Да све буде још црње, ту накарадну причу (и многе још горе) углас понављају медији у Србији, подсећа Александар Ђикић. Али зашто да то изненади, када су сви ти медији углавном у рукама што немачких конгломерата, што особа блиских жутократији? И где ТВ емисије имају задатак да перу мозак народу - боље речено, загађују - како документује Милан Дамјанац на примеру недавног „Утиска недеље“.

Баш као што су се бранили у тој медијској заседи, косовски Срби се и данас бране на барикадама. Узалуд је Борко потписивао некакве споразуме са Едитом; узалуд је Друг Бота апеловао на предају у име „националних интереса“ (као да он зна шта је то!), узалуд је нападао „четворицу са Севера“ (Ана Радмиловић). Није њему стало ни до интереса, ни до људских живота, објашњава Јања Гаћеша, него само до себе.

Оне барикаде на северу - које, успут, и даље стоје - нису израз немоћи, већ снаге. Нису манифестација насиља, већ одбране од насиља. Нису покушај затварања у гето, већ ослобађања. Нису очајнички чин, већ нешто што инспирише наду (као што добро вели Радован Тврдишић). Зато су против њих и Берлин, и Брисел, и Империја, и Тачи, а ево и Ботина банда.

Наравоученије препуштам вама.