„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 06. мај 2014.

Витезовима

Прошле године, о Светом Ђорђу, објавио сам „оглас“ за аждајоубицу, подсетивши да се годину дана раније жутократија преобразила у Државно Дно: 
Попут библијске змије, кожа је одбачена, али је неман испод ње остала иста. Тиме је Непријатељ покушао да пошаље поруку очаја - да је подаништво судбина, слобода немогућа, а ЕУропство једина алтернатива.
Помислио би човек, толико света се жали на кризу, неимаштину, беспослицу, неко би једва дочекао да се прихвати посла убијања аждаје. Кад оно, јок.

Аждаја је чак приредила слављеничку фарсу од „избора“ у марту, да би се неки дан самозадовољно хвалила одобравањем опсурних америчких теолога. И ником ништа.

Шта је проблем? Дал' што „страх животу каља образ често“, или што Србљи слободу више не цене, него им је милија фиктивна мрвица са окупаторовог стола? Или се чека Путин на белом коњу? Само, зашто би он нас спасавао, ако спасења нисмо вредни?

Замислите да су мештани које је Свети Георгије спасио од аждаје - уместо да су, као по предању, из захвалности примили Христа - свеца почели да нападају и киње што је својим „нетолерантним чином“ угрозио њихове „аждајске интеграције“ и пореметио им „добар живот“ који им је у замену за жртвовање деце обећавала аждаја? Замените „аждаја“ са „ЕУропска унија“ па онда гледајте да ли је то апсурд, или данашња српска zbiljnost.

Да ли зато место аждајоубице још увек зјапи празно?

Овим речима је Његош, коме се прошле године срамотно нисмо одужили, посветио Горски Вијенац „праху оца Србије“, Црног Ђорђа Петровића:

Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;
од витештва одвикнута у њим лафска срца буди.
...
Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше,
ал небесну силну зраку што ћ' угасит твоје душе?
Плачне, грдне помрчине - могу л' оне свјетлост крити?
Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити.
Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.

Светог Георгија честитам свим јунацима, херојима, из мртвих дозванима, лавовима, витезовима светлости. А онима који то још нису, остављам само једно питање: зашто?

Нема коментара: