У марту 2015. биће десети рођендан Сокола. Његов нешто старији брат, блог на енглеском, напунио је десет у новембру. За оба је година тренутно на измаку била рекордна по броју текстова, прегледа и пажње - нажалост, због догађаја којима су били посвећени.
Као што су набујале реке носиле села и градове широм Босне и Србије у мају, тако је и права поплава дневних дезинформација о „руској инвазији“ наводно слободне и демократске Украјине однела било какву врсту разума и логике кад је о том делу света реч. Лажи, хаос и очај царују лако заведеним и медијски програмираним светом који не памти даље од три сличице на друштвеним мрежама, или две насловнице таблоида. А може и треба да зна боље.
Поплаве су биле само једна пошаст која је ове године захватила наше крајеве. Био је ту и покушај обојене револуције (са још сасвим нејасним резултатима) у РС, па онда фарса од избора у Србији - мислим, мартовска графичка обнова Сокола више је садржајно променила од преименовања Olyksandra Vuchycha из ППВ-а у ПВ-а - па дроновање Маракане и потоње рамовање Београда, па отказивање Јужног тока...
Била је ово година у којој су се прерано од живота опростили српски пријатељ Лоши Орао и српски родољуб и колега историчар Мирослав Свирчевић. Природним путем је отишао Добрица Ћосић, који је упркос свим својим заблудама ипак оставио неке речи вредне памћења и пажње. Нечим нас је ваљда задужио, чим су га толико мрзели наши душмани.
Власт у Србији (али нипошто српска власт) скоро сваким својим делом заслужила је ове године назив „Државно Дно“, док је такозвано „цивилно друштво“ у потпуности оправдало опис „квислиншки култ“. Иза њихових прокламација свемоћи и безалтернативне неминовности крије се паничан страх: на пример, један мали превод на Соколу их је толико избезумио да су због њега двапут рушили Нови Стандард.
Ни њихови господари из Империје нису се понашали ишта боље. Вреди се подсетити типичног става према Србима који је за време мајских поплава изнео један амерички професор, или трабуњања дворског коментатора Њујорк Тајмса о улози Америке у свету.
Заслепљени сопственом сујетом, одсуством основне логике и виртуелном „реалношћу“ коју силом намећу како себи тако и остатку света, владари Америке су убеђени да ће Русија да падне попут Србије, Либије, Ирака... У томе највише подсећају на охоле бечке дворјане који су пожудно призивали смрт Србије пре сто година - да би на крају они сами остали без царевине.
Стогодишњицу почетка Великог рата Србија није достојно обележила; да се некадашњи душмани а данас „пријатељи и савезници“ - ултиматуми, мржња и злоба су остали исти - не увреде, шта ли. Срећом, отворење Андрићграда засенило је патетични аустрофилни перформанс у Сарајеву, док је један српски родољуб (о свом трошку!) истину о Младој Босни учинио доступном стотинама милиона шпанскојезичних становника света.
Скромно је било и обележавање двестагодишњице доласка првог Србина у Америку, али опет достојно и достојанствено.
Што се мене тиче, трудио сам се да ове године наставим десетогодишњу мисију Сокола да се бори за истину, слободу и правду. И овлашни поглед на архиву показује да је 2014. рекордер по броју текстова. А у тај број не улазе десетине превода које је објавило Стање Ствари, или преко сто текстова за Институт Арчибалд Рајс - који сам напустио почетком новембра (објаснио сам зашто на Митровдан). Ова ме година добрано „потрошила“. Зато се надам да ћете ми опростити што сам крајем октобра (надам се привремено) поново прекинуо пројект сабирања умних и проницљивих дела српског „контранета“ у колумни Око Соколово.
Издвојио бих као посебно значајне текстове посвећене истинитом извештавању, односно непристајању на учествовање у непријатељском пројекту управљања утисцима. Ово се посебно односи на наизглед мале и милозвучне лажи, којима се у ствари обесмишљава свака истина. У тако заведени релативизам лако се онда засади коров очигледно злонамерне лажне историје. На тај начин избезумљен народ више нема ни воље ни снаге да се бори за сопствену слободу, већ прихвата пасивну улогу навијача у тој борби.
Можете онда замислити моје изненађење када сам у овој години, не једном него два пута осетио потребу да похвално цитирам коментаре, и то још анонимне. Први пут је то била процена да је „и рат бољи од тихог умирања“, а други пут један добронамеран савет. Можда превише учитавам у постојање и оваквих гласова у мору ботова, тролова и проповедника очаја, али ето, има нас још.
Заборавите на заводљиву причу да је овај сукоб који се шири светом могуће преспавати негде у запећку, некаквом фиктивном „неутралношћу“. Шта год ми хтели, Атлантска Империја је од нас направила симбол - прво отпора, а потом безнађа - и не намерава да нам дозволи запећак. Ми смо Троја овог доба, и ваља нам се тући за право да постојимо, баш као и пред К-und-К хордом пре сто година.
Уосталом, тај рат никада није ни престајао. Ове године су га постали свесни Руси и Кинези, па и многи други широм света. Овако сам то описивао крајем јануара:
Зато ћу поред жеља да нам 2015. буде срећнија од 2014 (или 1915!), свима пожелети и Божју милост и помоћ. Имам осећај да ће нам бити потребна.
Поплаве су биле само једна пошаст која је ове године захватила наше крајеве. Био је ту и покушај обојене револуције (са још сасвим нејасним резултатима) у РС, па онда фарса од избора у Србији - мислим, мартовска графичка обнова Сокола више је садржајно променила од преименовања Olyksandra Vuchycha из ППВ-а у ПВ-а - па дроновање Маракане и потоње рамовање Београда, па отказивање Јужног тока...
Била је ово година у којој су се прерано од живота опростили српски пријатељ Лоши Орао и српски родољуб и колега историчар Мирослав Свирчевић. Природним путем је отишао Добрица Ћосић, који је упркос свим својим заблудама ипак оставио неке речи вредне памћења и пажње. Нечим нас је ваљда задужио, чим су га толико мрзели наши душмани.
Власт у Србији (али нипошто српска власт) скоро сваким својим делом заслужила је ове године назив „Државно Дно“, док је такозвано „цивилно друштво“ у потпуности оправдало опис „квислиншки култ“. Иза њихових прокламација свемоћи и безалтернативне неминовности крије се паничан страх: на пример, један мали превод на Соколу их је толико избезумио да су због њега двапут рушили Нови Стандард.
Ни њихови господари из Империје нису се понашали ишта боље. Вреди се подсетити типичног става према Србима који је за време мајских поплава изнео један амерички професор, или трабуњања дворског коментатора Њујорк Тајмса о улози Америке у свету.
Заслепљени сопственом сујетом, одсуством основне логике и виртуелном „реалношћу“ коју силом намећу како себи тако и остатку света, владари Америке су убеђени да ће Русија да падне попут Србије, Либије, Ирака... У томе највише подсећају на охоле бечке дворјане који су пожудно призивали смрт Србије пре сто година - да би на крају они сами остали без царевине.
Стогодишњицу почетка Великог рата Србија није достојно обележила; да се некадашњи душмани а данас „пријатељи и савезници“ - ултиматуми, мржња и злоба су остали исти - не увреде, шта ли. Срећом, отворење Андрићграда засенило је патетични аустрофилни перформанс у Сарајеву, док је један српски родољуб (о свом трошку!) истину о Младој Босни учинио доступном стотинама милиона шпанскојезичних становника света.
Скромно је било и обележавање двестагодишњице доласка првог Србина у Америку, али опет достојно и достојанствено.
Што се мене тиче, трудио сам се да ове године наставим десетогодишњу мисију Сокола да се бори за истину, слободу и правду. И овлашни поглед на архиву показује да је 2014. рекордер по броју текстова. А у тај број не улазе десетине превода које је објавило Стање Ствари, или преко сто текстова за Институт Арчибалд Рајс - који сам напустио почетком новембра (објаснио сам зашто на Митровдан). Ова ме година добрано „потрошила“. Зато се надам да ћете ми опростити што сам крајем октобра (надам се привремено) поново прекинуо пројект сабирања умних и проницљивих дела српског „контранета“ у колумни Око Соколово.
Издвојио бих као посебно значајне текстове посвећене истинитом извештавању, односно непристајању на учествовање у непријатељском пројекту управљања утисцима. Ово се посебно односи на наизглед мале и милозвучне лажи, којима се у ствари обесмишљава свака истина. У тако заведени релативизам лако се онда засади коров очигледно злонамерне лажне историје. На тај начин избезумљен народ више нема ни воље ни снаге да се бори за сопствену слободу, већ прихвата пасивну улогу навијача у тој борби.
Можете онда замислити моје изненађење када сам у овој години, не једном него два пута осетио потребу да похвално цитирам коментаре, и то још анонимне. Први пут је то била процена да је „и рат бољи од тихог умирања“, а други пут један добронамеран савет. Можда превише учитавам у постојање и оваквих гласова у мору ботова, тролова и проповедника очаја, али ето, има нас још.
Заборавите на заводљиву причу да је овај сукоб који се шири светом могуће преспавати негде у запећку, некаквом фиктивном „неутралношћу“. Шта год ми хтели, Атлантска Империја је од нас направила симбол - прво отпора, а потом безнађа - и не намерава да нам дозволи запећак. Ми смо Троја овог доба, и ваља нам се тући за право да постојимо, баш као и пред К-und-К хордом пре сто година.
Уосталом, тај рат никада није ни престајао. Ове године су га постали свесни Руси и Кинези, па и многи други широм света. Овако сам то описивао крајем јануара:
Ово што се дешава у Украјини нема везе ни са слободом, ни са демократијом, ни са људским правима, па ни са самом Украјином. Ствар је у томе да Империја има само топуз, па јој се онда цео свет чини као нешто што може и треба њиме да се бије. И у томе да се не дозвољава било каква помисао на алтернативу њеном „крају историје“, било да је реч о Србији од деведесетих наовамо, или о Русији данас, а Кини или неком петом сутра.Ми чак не морамо много ни да се трудимо - живимо с тим траговима свакодневно. И једини начин да нам буде другачије, боље, нормалније је - да позајмим речи од Његоша - „тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права“. Јер то је „људска дужност најсветија“.
Само пратите трагове нечовјештва.
Зато ћу поред жеља да нам 2015. буде срећнија од 2014 (или 1915!), свима пожелети и Божју милост и помоћ. Имам осећај да ће нам бити потребна.
Нема коментара:
Постави коментар