Лондон

Њујорк, Вашингтон, Мадрид, Лондон... џихад наставља да корача својим крвавим путем. Јутрошњи снимци су ме подсјетили и на Сарајево, негдје 1992. Не вјерују људи шта им се дешава. Само неко ко је већ прошао кроз сличан ужас може да одржи присуство ума пред оваквим призорима.

Док се питам да ли су моји први рођаци - који живе у предграћу Лондона - живи и здрави, чујем свакакве приче о реакцијама људи у Босни, Србији. Шок, дабоме, али и одређена сталоженост људи који су кроз нешто слично већ прошли. Ту и тамо, озлојеђенима због десет и више година британске србофобије, некима и није жао.

Немојте, људи, тако. Јасно ми је кад се реагује по принципу: „Ето и вама злотворима мало властитог зулума“, али то није поштено према сиротим људима који изгибоше. Да се нешто десило Тонију Блеру, па бих још рекао: „чудни су путеви Господњи, а правда Његова стиже свакога“. Али не знам да је било коме ко је у прољеће 1999. бомбардовао Србију или гледао дивљање УЧК по Косову зафалила длака с главе. А и да јесте, не на овај начин. Никако овако.

Уосталом, то што Атлантска империја сад осјећа посљедице својих играрија са исламским екстремизмом (чиме се тек пред 11. септембар хвалисао Збигњев Бжежински) није Србима никаква утјеха. Штавише, може се десити да Империја постане још ватреније антисрпска, а све по старој (и небројено пута доказано пропалој, али ником ништа) стратегији фиктивног скупљања поена у исламском свијету. Да ли то самопроглашени глобални хегемон користи џихадисте као оружје против потенцијалне конкуренције, како тврди Збиг, или џихад користи империју да оствари своје мегаломанске циљеве, то баш није сасвим јасно. Али је јасно да су ту Балкан и поготово Срби само кусур. Послије 11. септембра је постојало убјеђење да ће Американци да схвате своју грешку и право лице неких групација које су подржавали. Па ето нису - него им је требало четири године да се врате на Клинтонову политику, сад кроз обријаног Николаса Бернса. Мислећи, ваљда, да га глупи домороци неће препознати без бркова?

Саосјећати са жртвама џихада у Лондону не значи подржавати Блера, Клинтона или Буша, већ пружити људима чији су властодршци починили злочин над нама једну основну мјеру људскости. Може онда да се каже и „Џабе смо вам говорили“ или „Можда вам је сад јасно с ким имате посла...“ Али никад не смије да нам буде драго што неко други овако страда. Управо та лакоћа мржње и одсуство људскости - производ модерног доба - објашњавају зашто је данас на западу тако лако бити србофоб.