Демократија, дабоме

Још откако су штићеници америчких псеудовладиних организација, скупљени с коца и конопца да сруше Слободана Милошевића у томе и успели октобра 2000. године, Србија проживљава једну врсту политичког „реалити шоуа“ најгоре врсте. Политички опортунисти, жељни моћи и власти, лишени икаквих скрупула, „ослобођени“ од етике, морала и обзира подршком Империје и експлоатацијом народног незадовољства стањем за које је окривљен искључиво Милошевић, „Досманлије“ (како им је нимало одмилоште тепао Коста Чавошки док се Глас Јавности још усуђивао да објави његове коментаре) су ослободиле своје најпримитивније страсти.

И међу лоповима постоји нека врста части. Међу политичарима, никаква. Прве две година ДОС-а су протекле у покушајима Зорана Ђинђића да за себе осигура апсолутну власт, попут великог везира Изногуда из Удерзовог стрипа (познатог читаоцима Политикиног Забавника) и реши се мрског ривала Коштунице. Кад му је то коначно пошло за руком, постао је жртва фаталног тровања експлозивом убрзаним оловом. Они који тврде да „сви знају“ ко је то урадио и зашто, пуким су тек случајем највише добили тим атентатом, заводеђи у Србији ванредно стање, хапсећи политичке и друге ривале, и цензуришући медије. Док је Коштуница стајао по страни, његови дојучерашњи савезници су демонстрирали сву вулгарност Политичког Куплераја Србија. Кад је 17 глава владајуће аждаје почело да се отворено међусобно гризе, оно неизбежно није морало дуго да се чека, па је на изборима у децембру 2003. стављена тачка на ДОС. Бар се тако чинило.

Ал' не лези враже... И после ДОС-а, ДОС. Србија се ратосиљала Живковића, Мићићке, Батића, Протића, Кораћа, Јовановића (бар на власти) и осталих вајних Досманлија, али је добила Драшковића. Лоша трговина. А што је још горе, није се решила шарлатана типа Веље Илића и убитачних квази-стручњаци Г17 Плус. Пљачка Србије је настављена, све у име демократије и евро-атлантских интеграција.

А о каквој демократији се ради? Једина права дефиниција подразумева владавину народа већинским гласањем. А овде ни народа - ни гласања. Изгледа да је некима то, после пет година, коначно постало јасно. Вели Србољуб Богдановић у данашњем НИН-у ("Криза легитимитета"):

Најгора је чињеница што Србијом управљају и пресудне одлуке доносе политичари који не морају да се брину шта ће рећи бирачи јер бираче углавном и немају.

Вук Драшковић тако несметано спроводи концепт спољње политике у складу са сопственим виђењима, неометан од власти у Србији, којима формално не полаже рачуне, а ни од оних у тзв. Државној заједници, јер та скупштина пркатично и не постоји. Г17 Плус је читав политички стил изградио као експертска група, као група политичких технократа, али узима себи право да се меша у питања која су тако мало ствар експертског тумачења, као што је питање заједнице између Србије и Црне Горе. Са три одсто бирача, Млађан Динкић је спреман да проузрокује политичку кризу ако не добије неограничену контролу над трошењем новца у Војсци СЦГ, уверен да је он тај који зна најбоље и други легитимитет му не треба. Шта рећи о Велимиру Илићу, за којег, додуше, новине пишу да га је премијер оценио као најуспешнијег министра, али би се успешан министар можда могао наћи и у некој партији која је изнад нивоа статистичке грешке.

Једног јутра можемо се пробудити у земљи без Косова, без Црне Горе, без војске, вез устава и без новца и питаћемо се – ко је за то крив?

Људи за које нико није гласао.