Иако се доста тога наизглед променило од 24. марта 1999. године, на шесту годишњицу НАТО агресије на ондашњу СРЈ све битно је још увек исто.
Шта се променило? Клинтон више није Император у Белој кући, нити америчком политиком званично руководи тим Олбрајт-Холбрук. Званичних УН санкција према СРЈ нема. Нема ни СРЈ - заменила ју је фантомска унија Србије и Црне Горе (где су још увек на власти од САД финансирани сепаратисти). Унију је створио нико други до Хавијер Солана Мадаријага, онда генерални секретар НАТО а сада комесар ЕУ за спољне послове.
Слободан Милошевић није више на челу Србије, нити Југославије. Сада у хашком затвору - где је стигао грубим кршењем устава и закона - већ трећу годину излаже руглу фарсу од монтираног процеса у „међународном трибуналу“ за ратне злочине.
Али колико год се пре 5. октобра говорило да ће све да се промени кад „Слоба“ оде, толико се та бајка данас не спомиње. Јер се политика тзв. међународне заједнице није променила ни за јоту.
Буш је другачији од Клинтона, веле и у Србији и у Америци. По карактеру, сигурно; али по привржености идеји америчке Империје, нипошто. Зар под Бушем није настављена политика притисака и уцена према Србији, централизације БиХ, пузећег отцепљења Косова? Зар под Бушем није дошло до провокација у Војводини, увођења „босанског“ језика у Рашкој („Санџаку“), побуне у Прешеву, рата у Македонији? Демократе или Републиканци, амерички владари су пре свега империјалисти. Не мислим то у лењинистичком контексту, већ у смислу успотстављања „добронамерне светске хегемоније“, коју су за Клинтоновог времена заговарали тзв. неоконзервативци што данас стоје иза Буша. Исти они који данас острашћено позивају на инвазију Сирије и Ирана, а пре две године су предводили напад на Ирак (вербално, јер им физички не пада на памет да приђу на пушкомет рату), позивали су у пролеће 1999. на рушење Србије.
Мећународна кризна група, иако технички паравладина организација са органиченим утицајем, својим гласним лајањем изгледа да је успела да наметне тон дискусије о Косову од прошлогодишњег погрома. Између МКГ и плаћених пропагандиста САД (на пример Гласа Америке, или Института за извештавање о рату и миру - IWPR), дивљање албанске руље је представљено као израз легитимне фрустрације неодређеним статусом окупиране покрајине. Убиства, силовања и пљачке Срба од почетка окупације су од стране истих организација - а потом и медија - описивани као „освета“. Нико се није нашао да укаже на албански концепт „личења“, у коме појединац или заједница губи сва права, па и на живот, по кануну Леке Дукађинија (в. Зоран Ћирјаковић, НСПМ).
А и да се нашао, не би му поверовали. Срби су већ толико сатанизовани на Западу, да се све што кажу аутоматски проглашава за лаж, а све што се против њих говори a priori узима као истина. На пример, хашки суд је годинама трагао за „ратним злочинцем“ Грубаном Малићем, оптуженим за масовна силовања муслиманки у БиХ. Кад оно, Грубан не постоји - он је лик из романа „Херој на магарцу“! Фиктивни оптуженици, фиктивни сведоци, фиктивни злочини, фиктивне оптужнице - а фактичка сатанизација целог једног народа. Ма сјајно...
Не треба, дакле, да изненади што данашњи Вашингтон Пост објављује уводник под насловом „Повратак на Балкан“ (украли ми наслов) у коме бестидно понавља лажи МКГ и других пропагандиста. Пост заговара именовање специјалног изасланика САД за Балкан, како би се решење статуса БиХ (тј. њена коначна централизација) и Косова (тј. независност) донело кроз координацију са ЕУ. Да ли то Пост покушава да нађе посао за свог повременог колумнисту Ричарда Холбрука? Не би ме чудило.
Шест година после, виновници НАТО агресије су махом добили унапређења, синекуре и титуле. УЧК је награђена територијом на Косову и привилегијама у Прешеву и Македонији.
Страдалници су добили колективну кривицу, државни удар, атентате, пљачку и отимачину, јакобински терор, тиранију „људских права“, пропаганду, уцене, притиске, дуговања, увреде и клевете.
Нека каже ко шта хоће о Слободану Милошевићу и његовом режиму, нема никакве сумње да је агресија НАТО била противзаконита, нелегитимна, злочин против мира и човечности. Био је то тријумф лажи над истином, силе над правдом. Зло за које је Милошевић оптужен (а хашки процес је досад открио да је већина оптужнице - а можда и све - чиста измишљотина) је далеко мање од зла које је НАТО агресија нанела Србији и Црној Гори, а поготово Косову. Само зато што Империја тренутно влада светом, што није одговарала за овај злочин од пре 6 година, не значи да то није злочин; не значи да је била у праву.
Садашње власти у Србији се убише понављајући да „нема алтернативе“ уласку у НАТО и ЕУ. На страну сви економски, политички и војни разлози што то апсолутно није тачно, зар таква политика не амнестира људе, државе и институције одговорне за злочин из 1999? Или можда политичка камарила Србије - а и народ, чини се - не мисли више да је то био злочин? Него шта је био, онда?
Наравно да државници НАТО свој чин не сматрају криминалним. Ни став Трибунала (који на крају крајева финансирају превасходно САД и квазидржавне организације које служе Империји) по том питању не треба да чуди. Није неко изненађење ни да Уједињене нације, које су после краја Хладног рата изгубиле сваки кредибилитет (понајвише саучествовањем у процесу касапљења СФРЈ), нису осудиле ову агресију, већ су јој пружиле смоквин лист у виду Резолуције 1244. Која се знамо како спроводи, је ли. Највеће изненађење, и разочарење, је што су мете бомби, ракета, мржње и лажи на крају прихватиле да су све то заслужиле, и својим понашањем данас дају за право агресорима и пропагандистима да их и даље нападају и киње.
 |
| („уметнички“ приказ алијансе Албанаца, Америке и НАТО - BBC, мај 1999.) |
Слободан Милошевић није више на челу Србије, нити Југославије. Сада у хашком затвору - где је стигао грубим кршењем устава и закона - већ трећу годину излаже руглу фарсу од монтираног процеса у „међународном трибуналу“ за ратне злочине.
Али колико год се пре 5. октобра говорило да ће све да се промени кад „Слоба“ оде, толико се та бајка данас не спомиње. Јер се политика тзв. међународне заједнице није променила ни за јоту.
Буш је другачији од Клинтона, веле и у Србији и у Америци. По карактеру, сигурно; али по привржености идеји америчке Империје, нипошто. Зар под Бушем није настављена политика притисака и уцена према Србији, централизације БиХ, пузећег отцепљења Косова? Зар под Бушем није дошло до провокација у Војводини, увођења „босанског“ језика у Рашкој („Санџаку“), побуне у Прешеву, рата у Македонији? Демократе или Републиканци, амерички владари су пре свега империјалисти. Не мислим то у лењинистичком контексту, већ у смислу успотстављања „добронамерне светске хегемоније“, коју су за Клинтоновог времена заговарали тзв. неоконзервативци што данас стоје иза Буша. Исти они који данас острашћено позивају на инвазију Сирије и Ирана, а пре две године су предводили напад на Ирак (вербално, јер им физички не пада на памет да приђу на пушкомет рату), позивали су у пролеће 1999. на рушење Србије.
Мећународна кризна група, иако технички паравладина организација са органиченим утицајем, својим гласним лајањем изгледа да је успела да наметне тон дискусије о Косову од прошлогодишњег погрома. Између МКГ и плаћених пропагандиста САД (на пример Гласа Америке, или Института за извештавање о рату и миру - IWPR), дивљање албанске руље је представљено као израз легитимне фрустрације неодређеним статусом окупиране покрајине. Убиства, силовања и пљачке Срба од почетка окупације су од стране истих организација - а потом и медија - описивани као „освета“. Нико се није нашао да укаже на албански концепт „личења“, у коме појединац или заједница губи сва права, па и на живот, по кануну Леке Дукађинија (в. Зоран Ћирјаковић, НСПМ).
А и да се нашао, не би му поверовали. Срби су већ толико сатанизовани на Западу, да се све што кажу аутоматски проглашава за лаж, а све што се против њих говори a priori узима као истина. На пример, хашки суд је годинама трагао за „ратним злочинцем“ Грубаном Малићем, оптуженим за масовна силовања муслиманки у БиХ. Кад оно, Грубан не постоји - он је лик из романа „Херој на магарцу“! Фиктивни оптуженици, фиктивни сведоци, фиктивни злочини, фиктивне оптужнице - а фактичка сатанизација целог једног народа. Ма сјајно...
Не треба, дакле, да изненади што данашњи Вашингтон Пост објављује уводник под насловом „Повратак на Балкан“ (украли ми наслов) у коме бестидно понавља лажи МКГ и других пропагандиста. Пост заговара именовање специјалног изасланика САД за Балкан, како би се решење статуса БиХ (тј. њена коначна централизација) и Косова (тј. независност) донело кроз координацију са ЕУ. Да ли то Пост покушава да нађе посао за свог повременог колумнисту Ричарда Холбрука? Не би ме чудило.
Шест година после, виновници НАТО агресије су махом добили унапређења, синекуре и титуле. УЧК је награђена територијом на Косову и привилегијама у Прешеву и Македонији.
Страдалници су добили колективну кривицу, државни удар, атентате, пљачку и отимачину, јакобински терор, тиранију „људских права“, пропаганду, уцене, притиске, дуговања, увреде и клевете.
Нека каже ко шта хоће о Слободану Милошевићу и његовом режиму, нема никакве сумње да је агресија НАТО била противзаконита, нелегитимна, злочин против мира и човечности. Био је то тријумф лажи над истином, силе над правдом. Зло за које је Милошевић оптужен (а хашки процес је досад открио да је већина оптужнице - а можда и све - чиста измишљотина) је далеко мање од зла које је НАТО агресија нанела Србији и Црној Гори, а поготово Косову. Само зато што Империја тренутно влада светом, што није одговарала за овај злочин од пре 6 година, не значи да то није злочин; не значи да је била у праву.
Садашње власти у Србији се убише понављајући да „нема алтернативе“ уласку у НАТО и ЕУ. На страну сви економски, политички и војни разлози што то апсолутно није тачно, зар таква политика не амнестира људе, државе и институције одговорне за злочин из 1999? Или можда политичка камарила Србије - а и народ, чини се - не мисли више да је то био злочин? Него шта је био, онда?
Наравно да државници НАТО свој чин не сматрају криминалним. Ни став Трибунала (који на крају крајева финансирају превасходно САД и квазидржавне организације које служе Империји) по том питању не треба да чуди. Није неко изненађење ни да Уједињене нације, које су после краја Хладног рата изгубиле сваки кредибилитет (понајвише саучествовањем у процесу касапљења СФРЈ), нису осудиле ову агресију, већ су јој пружиле смоквин лист у виду Резолуције 1244. Која се знамо како спроводи, је ли. Највеће изненађење, и разочарење, је што су мете бомби, ракета, мржње и лажи на крају прихватиле да су све то заслужиле, и својим понашањем данас дају за право агресорима и пропагандистима да их и даље нападају и киње.
Нема коментара:
Постави коментар