„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 29. јануар 2015.

О плодовима подаништва

Само два пута се Сиви Соко дотакао Радоша Љушића: пре скоро седам година, када је колега Вронски писао о фијаску са штампањем уџбеника за српске школе, и пре четири године, када сам га похвалио у Оку због одговора комесару квислиншког култа С. Басари.

Љушић је још колико прошлог пролећа пружао отпор квислиншком силовању српске историје, када је гостовао у документарном серијалу РТРС „Рат за цивилизацију“ (видео-снимак, март 2014). Додуше, тада ми се учинило да мало превише инсистира на српском и националном карактеру неких ствари које су биле много шире...

Замислите онда моје изненађење када сам читао интервју са тим истим Радошем Љушићем у децембру, у Новостима - где је грмео о неопходности подаништва Немцима и кривици Срба, Гаврила Принципа и Младе Босне за све што нас је снашло у ХХ веку!

Ко је је имао прилике да чита и слуша србождерске небулозе Холма Зундхаузена, препознаће ову „мисаону матрицу“ без тешкоћа. На то је указао Александар Павић, у одговору неколико дана касније. Љушић је међутим остао веран својој новоусвојеној Зундхаузеновшчини, бранећи је од критика личним увредама. Лично сматрам да је Боривоје Милошевић остао победник у тој размени.

И сад тог таквог, преумљеног и глајхшалтованог, ЕУропског и квислиншком култу уподобљеног Љушића Државно Дно лепо смени - и на његово место постави Јелену Триван (иначе др-мр-фр за ЕУропске интеграције и демократска људска права Жутократске странке).

Пошто је Врховни Жутник признао да је лакеј и послушник Запада, својим речима, онда таква кадровска политика не би требало никога да изненади. Али Љушићева судбина је најбоље наравоученије да се „преумљавање“ не исплати. Јер издајнику нико не верује - а најмање они који су га на издају навели.

То добро знао и сам Vuchych, зато је толико и нервозан.

Нема коментара: