Стварни фашизам у Србији

Док разноразне паравладине огранизације пуне уши народу причама о некаквом „српском фашизму“ и нацизму, стварне манифестације тоталитаризма уз њихову помоћ улазе у свакодневни живот.

Из јучерашњег НИН-а сазнајемо да је министарство образовања Србије предложило закон по коме би се ограничио рад кафића, а претпостављам (мада се то из чланка не види баш најјасније) и кретање малолетника после поноћи - нека врста полицијског сата. И поборници и квази-противници овог закона у разговору са новинарком НИН-а показују шокантан ниво презира према основним људским правима - слободи и имовини - и своје ставове правдају „правима“ и концептима измишљеним за потребе свемоћне државе. Ево, на пример, извесног Миленка Радића, адвоката из цинично названог Фонда за развој демократије:

„Ако би се донео такав закон, он би са правне стране био у реду. Друго, такав закон не би уопште био необичан, у Европи постоје слични прописи: они забраном регулишу да деца боље уче и да радници боље раде јер ће се више одморити. Држава је та која мора да да оквире, а родитељи да се уклопе у њих, јер родитељи често не могу да виде шта је најбоље за децу. На родитељима је да бирају посланике и одборнике, а онда ти посланици морају да виде шта је од интереса за државу“.

Радићеви аргументи су опсцени. Можда је овакав закон допуштен садашњим правним системом Србије, али то показује једино да је тај систем перверзан и ништаван. Друго, не чини га ништа више ваљаним што слични прописи постоје у Европи. Па шта? Не мисли ваљда Радић (а мисли) да се имитацијом Запада може постати Запад? Да не улазим у то да је аргумент „па сви то раде“ инфантилан по природи, а ето користи се за „контролу“ деце... Треће, и најбитније: шта то држави даје право, које Радић и његови истомишљеници претпостављају, да намеће оквире у које родитељи, деца и радници (дакле, сви) морају да се уклопе? Да држава види шта је „најбоље за децу“, а родитељи не виде? То су тоталитаристиче небулозе, производ бољшевистичке, антидруштвене идеологије коју су вероватно и Радић и већина данашњих зелота „демократије“ упијали као сунђери годинама (државног, дабоме) марксистичког школовања.

Ментални оквир „демократа“ се најјасније види из последње Радићеве реченице: посланици заиста гледају шта је најбоље за државу, а не за људе који су их бирали. Апсолутно тачно; није држава ни заштитник ни пријатељ народа, већ супарник и паразит који од народа живи понајвише захваљујући увреженој илузији да је тако одувек било, биће и треба да буде - а у „демократији“ и да је држава производ „воље народа“.

Као пример опозиције закону, НИН наводи Љубомира Пејаковића из Центра за права детета. Али Пејаковић се позива на утилитарне и емпиричке аругменте: сличан закон није дао резултате у Хрватској, постоји низ практичних проблема у примени... али се у суштини слаже са концептом. Ту је онда и неки клинички психолог, која много мудрује како је проблем што деца спавају дању а живе ноћу и да нешто ту треба да се уради.

„Нешто треба да се уради“ је отприлике очекивани рефрен од свих ових социјалних радника који су у ствари социјални случајеви. Не вели се џабе да не лаје куца ради села, већ ради себе. За „демократе“ је битно да држава узима право да говори људима где да иду, како и шта да раде. За браниоце „права деце“ би било дивно да добију државно финансирање како би, је ли, пратили све могуће последице оваквих прописа - игноришући, наравно, њихову тоталитаристичку суштину. Не гризе се рука која те храни... А још кад би држава почела да организује курсеве за родитеље како боље да контролишу своју децу, као што предлаже госпођа психолог, ма то би био рај за све - за демократе и државу, којима ето још контроле; за психологе и браниоце права, којима ето посла и пара; а сигурно и за родитеље и децу, који једва чекају да им неко са стране, и то под претњом силе, каже шта да ради и како да се понашају.

Никога нема да каже како је сама идеја ограничавања радног времена приватним предузећима репресивна, исто колико и ограничавање слободе кретања грађана. Шта је следеће, забрана кретања старијим особама у летњим и зимским месецима?! Јер, је ли, сви знају да стари људи падају на поледици и ломе кости, а на врућини добијају срчане и мождане ударе, а то једноставно држава не сме да дозволи...

Уместо увоћења полицијског сата за децу и поноћне прохибиције, како би било да се укине министарство образовања и да се идиоти у њему који смишљају овакве умоболне „законе“ избаце на ту исту улицу одакле хоће да отерају омладину којој су већ одавно украли будућност, а сад хоће да им украду и ово мало садашњице?

Добро каже новинарка НИН-а: „Уколико их само отрезнимо, а не обезбедимо им ништа друго у животу, могло би се завршити као у оном вицу када је Горбачов одустао од прохибиције јер су Руси почели да се трезне и распитују где им је цар“.

Политичко пијанство је много опасније од алкохолног. Србија може слободно да удари по шљивовици, али стварно мора да се што пре политички отрезни од тираније оваквих џепних фашиста...