Систематска настраност

Министарство спољних послова СЦГ је реаговала данас на наводе појединих чланова владе Србије да је споразум са НАТО о слободном пролазу трупа потписан без одобрења и дозволе, наводећи низ чињеница које указују да је споразум потписан у складу са прописима, и уз учешће свих владајућих структура - тј. није нешто што је Вуку Драшковићу тек тако пало на памет (ма колико се то на први поглед чинило).

Како преноси Глас Јавности:

„...из документа правне службе МСП-a јасно је да су сва три министарства [правда, финансије и полиција] и њихове припадајуђе службе, попут Управе царина, дале сагласност на „неприхватљиви“ споразум, који је иницирао бивши генерални секретар НАТО Џорџ Робертсон у октобру 2001. године.“

Чек' мало, Робертсон, пре четири године? Па како то да јавност тек сад сазнаје за постојање овог споразума? Кад већ у Србији постоји толико силна љубав према НАТО бомбардерима, што није народу речено колико дуго траје веза ДОСманлија са страним „ослободиоцима“?

Даље се каже:

„...први конкретни разговори о споразуму [су] обављени у фебруару 2002. и од тада није било значајнијих помака у реализацији споразума све до усвајања Стратегије одбране државне заједнице СЦГ“.

Наводи се и да су „догађаји“ на Косову у марту 2004. убрзали рад на споразуму. Дакле, већ од октобра 2001. ДОС је радио на споразуму са НАТО, али га није могао провући мимо војске. За то су се побринули министри Тадић и Давинић, као и низ хашких оптужница и правовремено пласираних и никад расветљених скандала. Тек када је донесена нова „стратегија“ одбране - која је, колико се сећам, предвиђала стављање војске у службу Империје, односно борбе против тероризма, а не заштиту територијалног интегритета земље, који је нечијом одлуком одједном постао безначајан - створени су услови да се споразум потпише, а мартовски погром („догађаји“, у речнику МИП-а) је обезбедио импулс. Не бих сад да кажем да је НАТО намерно дозволио погром како би имао адут за потписивање баш оваквог споразума, али и то би питање ваљало поставити. Мотив је сигурно ту.

У сваком случају, јасно је да капитулација од 19. јула није само још један ексцентрични испад Вука Драшковића, већ да иза ње стоје и претходна, „револуционарна“ власт, а и садашња, у којој седе многи „револуционари“. Политичка настраност сpпског естаблишмента је изгледа систематске природе.