Прије 25 година, 4. маја 1980, умрла је Југославија.
Технички говорећи, умро је Јосип Броз Тито, „Највећи син наших народа и народности“, након 88 година живота. Али мада многима то тада није било јасно, држава коју је створио није поживјела много дуже. Могло би се рећи да није ни могла. Тито је био Југославија, апотеоза култа личности који је сам по себи био производ идеје државе као Бога, оне исте што је обиљежила 20. вијек крвљу и огњем.
Тито је умро на врхунцу Југославије. Тек су послије тога године лоше економске филозофије, страних зајмова, и сузбијених или намјерно подстицаних етничких нетрпељивости почеле да узимају свој данак. Пошто се отарасио свих који би могли да угрозе његову апсолутну власт, Тито није оставио насљедника; бирократе и комитети који су преузели Југославију 1980. нису могли да се снађу у земљи направљеној по мјери Вољеног Вође. Тек је Слободан Милошевић, који је ступио на сцену седам година по Титовом упокојењу, имао нешто слично харизми Друга Старог.
Али „Слобо“ је био Србин, а Титова Југославија је била заснована у не малој мјери на константном страху од „великосрпског хегемонзима“. Републичке бирократе које су уживале власт и привилегије од 1974. (када је Кардељ редефинисао Југославију као de facto конфедерацију) бојале су се Милошевића и као Србина и као централисте. Тек су сахранили једног Тита; нису хтјели новог. Зато су или постали националисти, или пустили националисте да дођу на власт. Кад се Савез комуниста Југославије почео распадати 1990, сама Југославија није могла да потраје много дуже.
Петнаест година рата, санкција, етничког чишћења, смрти, разарања и лажи су некад поносну Југославију свеле на шачицу осиромашених, полуцивлизованих држава-насљедница којима у различитој мјери влада Евроатлантска Империја. Тиранија бандоглавих бирократа је замењена тиранијом окрутних силеџија, пљачкаша и империјалних сатрапа; све то разумљиво подстиче носталгију за Титовом „добронамјерном диктатуром“, чију је оштрицу отупио зуб времена.
Људи се сад сјећају Тита као „симбола бољег живота, социјалне правде и слободе“ (AFP). Не знају шта је слобода - нису је имали нешто много под Титом, а сад је имају још мање. Нити ико може да каже шта заиста значи „социјална правда“, осим у оквирима самореферентне, насумичне марксистичке логике. Али сви памте да је живот био бољи за вријеме Друга Тита. Можда зато што су то свугдје била боља времена.
Онима који су читали мало више од осмошколских уџбеника и приручника „Титовим стазама револуције“ јасно је да је најзначајнија Титова заоставштина управо стварање Југославије, али и да је у њему садржано и сјеме њене пропасти. Користећи стаљинистички шаблон култа личности из „народноослободилачког рата“, Тито и његови партијски другови су васкрсли државу која је по свему судећи и први пут успостављена грешком. И даље пратећи совјетски модел, подијелили су ту земљу на „социјалистичке републике“, цртајући границе како им је пало на памет. Умјесто заједничког југословенског идентитета, његовали су етнички атомизам. Републике су настајале на националној основи. Србима, Хрватима и Словенцима из старе краљевине су додали нове народе: Црногорце, Македонце, Муслимане. Етнички разлози су стајали и иза подјеле Србије, успостављањем „аутономних покрајина“ Војводине и Косова. Редефинисање Муслимана у „Бошњаке“ а Албанаца у „Косоваре“ током деведесетих је умногоме посљедица Титове етничке политике.
Иронијом судбине, прије 2. свјетског рата је КПЈ заговарала уништење Југославије баш подјелом по националним шавовима, и „ослобађање заробљених народа“ од „великосрпског буржоаског империјализма“. С тим циљем су комунисти подржали низ сепаратистичких покрета, од Павелићевих усташа до качака на Косову и про-бугарске ВМРО. Нацистичка инвазија у априлу 1941 је дошла као поручена: ови савезници СССР су злим великосрпским хегемонистима задали управо онакав ударац коме се КПЈ увијек надала. Тек кад је Рајх напао Домовину Социјализма три мјесеца касније, Тито и другови су промијенили плочу. Послије су се побринули да нико о томе не проговори. Историја је почела 4. јула 1941, а све прије тога је био „мрак угњетавања“. Ко је мислио другачије, био је стрељан.
Послије рата, кад је цијела Југославија била њихова, комунисти су одједном били мање спремни да је распарчају. Титу је било драже да сам буде Велики Вођа него да буде марионета Друга Џугашвилија у Москви. Зато је направио државу - никада нацију - али по једином обрасцу који је имао: оном предратном, за њену подјелу. Југославију је на окупу држао баш он, Друг Тито, чија је ријеч била закон. То што је држао завађене југословенске народе у миру више од 30 година јесте за похвалу, осим два проблема. Прво, што је Тито и створио систем у коме су се народи стално свађали, и друго, што изгледа ни у једном моменту није помислио шта ће се десити кад њега више не буде. Зар неко с његовим политичким талентом никад није помислио на будућност?
Осим ако јесте. Осим ако је оно што се десило деведесетих управо оно што је Тито и замислио. Можда је размишљао, попут Мадам Помпадур, Apres moi, le deluge? (Послије мене, потоп!) Титоносталгичари у југоносталгичари не желе ни да чују. Зато се у пепелу убијене Југославије радо сјећају Тита и његове оставштине, случајно или намјерно несвјесни да је највећег сина Кумровца, дјечака са Сутле који се од металостругара попео до неслућених висина власти, богатства и славе, изгледа било брига за Југославију само док је он био жив да јој буде на челу. Јер комунисти не вјерују у небо.
Технички говорећи, умро је Јосип Броз Тито, „Највећи син наших народа и народности“, након 88 година живота. Али мада многима то тада није било јасно, држава коју је створио није поживјела много дуже. Могло би се рећи да није ни могла. Тито је био Југославија, апотеоза култа личности који је сам по себи био производ идеје државе као Бога, оне исте што је обиљежила 20. вијек крвљу и огњем.
Тито је умро на врхунцу Југославије. Тек су послије тога године лоше економске филозофије, страних зајмова, и сузбијених или намјерно подстицаних етничких нетрпељивости почеле да узимају свој данак. Пошто се отарасио свих који би могли да угрозе његову апсолутну власт, Тито није оставио насљедника; бирократе и комитети који су преузели Југославију 1980. нису могли да се снађу у земљи направљеној по мјери Вољеног Вође. Тек је Слободан Милошевић, који је ступио на сцену седам година по Титовом упокојењу, имао нешто слично харизми Друга Старог.
Али „Слобо“ је био Србин, а Титова Југославија је била заснована у не малој мјери на константном страху од „великосрпског хегемонзима“. Републичке бирократе које су уживале власт и привилегије од 1974. (када је Кардељ редефинисао Југославију као de facto конфедерацију) бојале су се Милошевића и као Србина и као централисте. Тек су сахранили једног Тита; нису хтјели новог. Зато су или постали националисти, или пустили националисте да дођу на власт. Кад се Савез комуниста Југославије почео распадати 1990, сама Југославија није могла да потраје много дуже.
Петнаест година рата, санкција, етничког чишћења, смрти, разарања и лажи су некад поносну Југославију свеле на шачицу осиромашених, полуцивлизованих држава-насљедница којима у различитој мјери влада Евроатлантска Империја. Тиранија бандоглавих бирократа је замењена тиранијом окрутних силеџија, пљачкаша и империјалних сатрапа; све то разумљиво подстиче носталгију за Титовом „добронамјерном диктатуром“, чију је оштрицу отупио зуб времена.
Људи се сад сјећају Тита као „симбола бољег живота, социјалне правде и слободе“ (AFP). Не знају шта је слобода - нису је имали нешто много под Титом, а сад је имају још мање. Нити ико може да каже шта заиста значи „социјална правда“, осим у оквирима самореферентне, насумичне марксистичке логике. Али сви памте да је живот био бољи за вријеме Друга Тита. Можда зато што су то свугдје била боља времена.
Онима који су читали мало више од осмошколских уџбеника и приручника „Титовим стазама револуције“ јасно је да је најзначајнија Титова заоставштина управо стварање Југославије, али и да је у њему садржано и сјеме њене пропасти. Користећи стаљинистички шаблон култа личности из „народноослободилачког рата“, Тито и његови партијски другови су васкрсли државу која је по свему судећи и први пут успостављена грешком. И даље пратећи совјетски модел, подијелили су ту земљу на „социјалистичке републике“, цртајући границе како им је пало на памет. Умјесто заједничког југословенског идентитета, његовали су етнички атомизам. Републике су настајале на националној основи. Србима, Хрватима и Словенцима из старе краљевине су додали нове народе: Црногорце, Македонце, Муслимане. Етнички разлози су стајали и иза подјеле Србије, успостављањем „аутономних покрајина“ Војводине и Косова. Редефинисање Муслимана у „Бошњаке“ а Албанаца у „Косоваре“ током деведесетих је умногоме посљедица Титове етничке политике.
Иронијом судбине, прије 2. свјетског рата је КПЈ заговарала уништење Југославије баш подјелом по националним шавовима, и „ослобађање заробљених народа“ од „великосрпског буржоаског империјализма“. С тим циљем су комунисти подржали низ сепаратистичких покрета, од Павелићевих усташа до качака на Косову и про-бугарске ВМРО. Нацистичка инвазија у априлу 1941 је дошла као поручена: ови савезници СССР су злим великосрпским хегемонистима задали управо онакав ударац коме се КПЈ увијек надала. Тек кад је Рајх напао Домовину Социјализма три мјесеца касније, Тито и другови су промијенили плочу. Послије су се побринули да нико о томе не проговори. Историја је почела 4. јула 1941, а све прије тога је био „мрак угњетавања“. Ко је мислио другачије, био је стрељан.
Послије рата, кад је цијела Југославија била њихова, комунисти су одједном били мање спремни да је распарчају. Титу је било драже да сам буде Велики Вођа него да буде марионета Друга Џугашвилија у Москви. Зато је направио државу - никада нацију - али по једином обрасцу који је имао: оном предратном, за њену подјелу. Југославију је на окупу држао баш он, Друг Тито, чија је ријеч била закон. То што је држао завађене југословенске народе у миру више од 30 година јесте за похвалу, осим два проблема. Прво, што је Тито и створио систем у коме су се народи стално свађали, и друго, што изгледа ни у једном моменту није помислио шта ће се десити кад њега више не буде. Зар неко с његовим политичким талентом никад није помислио на будућност?
Осим ако јесте. Осим ако је оно што се десило деведесетих управо оно што је Тито и замислио. Можда је размишљао, попут Мадам Помпадур, Apres moi, le deluge? (Послије мене, потоп!) Титоносталгичари у југоносталгичари не желе ни да чују. Зато се у пепелу убијене Југославије радо сјећају Тита и његове оставштине, случајно или намјерно несвјесни да је највећег сина Кумровца, дјечака са Сутле који се од металостругара попео до неслућених висина власти, богатства и славе, изгледа било брига за Југославију само док је он био жив да јој буде на челу. Јер комунисти не вјерују у небо.
Нема коментара:
Постави коментар