Читам и не могу да верујем. Не чуди ме толико ни ужас чињенице да у данашњој Србији уџбенике издају Туђманови тискари, нити пословична тромост припадника вајне српске интелектуалне елите (у чије редове,својим делом, годинама и биографијом, свакако спада и актуелни директор државног Завода за издавање уџбеника, проф. др Радош Љушић, јунак линкованог текста), колико бизарност хронологије ове приче, достојна неке сцене из Линча. Дакле, директор Љушић износи (заиста запањујуће) податке о срамотној пракси српских школа, да овдашњој деци увале прекопиране и ћирилизоване верзије хрватских школских уџбеника. Али, јесам ли ја једини који увиђа малу контроверзу Љушићевог згражавања? Данас је 23 април 2008. Љушић, очигледно, говори о пракси која је већ одомаћена. Уџбеници су, дакле, ушли у ЗВАНИЧНУ употребу НАЈКАСНИЈЕ првог септембра прошле године. Љушић се и тада налазио на функцији на којој је данас. Зашто је ћутао? И зашто, аман, као алиби призива (на срећу готово заборављеног) Гашу Кнежевића? Последњи сам на свету који ће о Гаши рећи ишта лепо, али Љушић овде звучи као голман који прими СТОТИНУ голова у једном полувремену, и то "оправда" чињеницом да је пре два месеца пао снег, па је, је ли, терен још увек мокар. А и Земља се, брате, окреће много вртоглаво. Можда и није у питању ЛИЧНИ Љушићев превид, него лењост или нека друга агенда његових сарадника у Заводу, људи који примају плате управо зато да се овакве ствари не би догодиле. Нико не тражи оставке, било би лицемерно и садистички... јер има у овој земљи и већих пропуста и проблема због којих се оставке поднеле нису. Али зашто, коначно, Љушић и друштво то нису решили иза затворених врата и спасили макар следећу школску годину, него излазе са овим недореченим ставом овако комично касно? Боље да су ћутали, кад већ нису реаговали на време.
Зашто, уопште, званична савремена српска историографија (чији је Љушић један од препознатљивијих протагониста), кукавички ћути и на далеко скандалозније чињенице?
Јавна је тајна, рецимо, и то да "старију и бољу" српску историју скоро-па-као-званичну-истину пишу крвожедни и злонамерни дилетанти из НВО-сектора, износећи, између осталог и такве зликовачке ревизионистичке тезе каквих би се и Туђманова наци-апологетска Хрватска застидела. Пре само три месеца, Јаша Алмули је ЈАВНО изнео аргументовану и поткрепљену оптужбу на рачун криминалних активности Соње Бисерко и фаланге, због чињења ствари због којих би поменути (Бисеркова & Ко.) итекако били позвани на кривичну одговорност у било којој западној земљи. Незаменљиви мудраци из фосилизованих државних институција (САНУ, Матица српска, универзитетски одсеци за историју, историјски институти, надлежна министарства... па и Љушићев Завод) су, ценимо, били ПРВИ који су Алмулијева упозорења морали озбиљно да схвате, по природи фукција које обављају. Али ништа. Ни ДС-ови историографски шамани (иначе медијски хиперактивни!) Димитријевић и Марковић, ни ДСС-ов еквивалент Љушић. Да о радикалским рецензентима Курвиног сина судије Орија и сличних капиталних дела, и не говоримо. Док о Ванвременским Власницима Истине из САНУ-а и сличних Стубова Науке И Културе, не вреди трошити тастатуру и монитор, рекох већ.
Да не буде никакве забуне, ИСТОРИЧАРА Радоша Љушића изузетно ценим, и из његових књига и других научних радова сам много научио. Али ДИРЕКТОР Љушић звучи као и већина сопствених колега, људи на било којој фукцији. Млако, тромо и несналажљиво. Уместо да су већ прошлог АПРИЛА, МАЈА или ЈУНА (или када се већ одобрава садржај уџбеника за наредну школску годину) отклоњени сканадалозни садржаји из уџбеника, Љушић нам, ГОДИНУ ДАНА КАСНИЈЕ, открива о чему се ради, и то тоном који подсећа на резигнираног али немоћног посматрача. А не на директора државне институције којој је, ваљда, ДУЖНОСТ да одобри или не одобри садржаје из којих деца уче у државним школама (а за шта новац из пореза издвајају родитељи те деце, као што и купују ИСКЉУЧИВО уџбенике у званичној употреби). Овако, да није тужно, било би идеално за неки скеч Монтија Пајтона. Само што је њихов легендарни надреализам увелико превазиђен најобичнијом српском свакодневицом.
Нема коментара:
Постави коментар