„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 15. април 2005.

Свет илузија

Читајући најновије саопштење Београдског форума за свет равноправних, имам утисак да им је срце на правом месту, али да им у глави није све на броју.

Са једне стране, оваква анализа је преко потребна и пожељна:
...ширење дефетизма и комплекса кривице чини се свесно и плански. То је део масовниг испирања мозгова, ‘катарзе’ ради брисања ’старог, превазиђеног’ система вредности и ’нарезивања’ новог, ’европског’, мондијалистичког, у ствари неоколонијалног. То је, уједно, ослонац и услов опстанка олигархије на власти, јер народу, посебно младима, усађује несигурност, умањује самопоуздање, нагриза здрави разум. Таква политика идолопоклонства свему што је туђе, политика систематског разарања српског националног у духовног идентитета, има разорне последице које ће бити тешко отклонити, чак и под условом да се за то створи воља.

Последице такве политике одразиле су се директно крајње негативно на положај и углед Србије и Црне Горе, односно Србије, што показује и немогућност да се на међународном плану заштите витални национални и државни интереси, посебно у погледу Косова и Метохије.

Раније у тексту, међутим, појављује се ова будалаштина:
Оцењено је да Србија и Црна Гора, у условима поделе интересних сфера и потпуне интеграција спољне и војне политике кључних сила, мора имати своју сопствену стратегију која одговара њеним националним интересима. Поједине земље су се у регионалне економске и у регионалне војно-политичке интеграције укључиле из превентивних разлога. Најгоре је не бити нигде. Тај који није ни у једној таквој целини, он је по дефиницији тешко дискриминисан. Србија и Црна Гора, међутим, не треба да жури у Европску Унију по сваку цену. Из економских разлога, поготову не. Али циљ Србије и Црне Горе треба да буде и јесте улазак у Европску Унију и зато преговоре треба прихватити, али инсистирати на равноправном третману и заштити виталних националних интереса. При томе се посебно има у виду поштовање територијалног интегритета, односно укључивање у ЕУ државне заједнице као целине, што значи и са Косовом и Метохијом.
Како било ко, појединац или организација, може да помири ова два става - отпор мондијализму и жеља да му се добровољно покори - а да не поремети памећу, то ми никако није јасно.

Као прво, премиса је погрешна. Политички оквир „кључних сила“ и „интересних сфера“ је нестао пре 15 година, крахом СССР. Сад на свету постоји само једна државна сила, а то је америчка Империја. Нико нема војни потенцијал да се Американцима супротстави директно. ЕУ је мање-више само сателит Америке, који нити заиста жели нити је у стању да се осамостали (а и да је то на неки начин изводљиво, произвело би опет неку врсту империје). Кина, Индија, и Бразил се економски развијају, али су војно безначајни. Русија има огромну војну силу на папиру, али јој она ништа не вреди против америчких „обојених револуција“. Цели свет је интересна сфера Америке, и у њему постоје само два „блока“: њене слуге и њене жртве, да ли садашње или будуће.

Да ли је онда, заиста „најгоре не бити нигде“? Ако се на постојање америчке Империје, и на светски поредак заснован на сили, гледа као на нешто сасвим нормално или пожељно, онда апсолутно стоји да је за мале државе неопходно да се приклоне јачем. Овакво резоновање је стајало иза одлуке Кнеза Павла да потпише Тројни пакт 25. марта 1941.

Не улазећи сада у граматички злочин коришћења „дискриминисан“ као партиципа, став да су државе које нису у једном или другом мега-блоку у лошијем положају од оних које јесу може се лако оповргнути једноставним питањем: да ли бисте више волели да будете Пољак, или Швајцарац?

И ту долазимо до најгорег логичког проимашаја. Зашто је циљ СЦГ да уђе у ЕУ? Сугестија да је „најгоре не бити нигде“ је не само недовољан него и погрешан аргумент. Једини добар разлог за придруживање ЕУ и НАТО би био када би то штитило националне и државне интересе СЦГ. Али ако Форум осећа потребу да инсистира на „равноправном третману“ и заштити интереса током преговора о придруживању, онда је ваљда a priori јасно да придруживање само по себи те интересе не штити - већ их, напротив, угрожава!

Да ли је потребно истаћи апсурд у очекивању да територијални интегритет Србије (не „државне заједнице“; КиМ је део Србије) треба да штите земље које су одговорне не само за повреду тог истог интегритета 1999, већ и за претходно насилно разбијање Југославије? Зар није баш ЕУ признала сецесију по републикама - или је то био Деда Мраз? Зар нису све главне чланице ЕУ и чланице НАТО?

Опет, ако је једини аргумент за придруживање ЕУ и НАТО заштита од њихове даље агресије, онда је то иста логика која је стајала иза приступања Тројном пакту 1941. Односно, да будем сасвим фер, Тројни пакт је био бољи - утолико што је Краљевини Југославији оставио макар номиналну независност, док Империја тражи апсолутну послушност и безусловну предају.

Свет равноправних значи свет жртава Империје. Зар не би било боље живети у свету слободних? У Србији слободних, за почетак.

Нема коментара: