(оригилан објављен на РТ Балкан, пренесено овде у архивске сврхе)
"Ово је инвазија" и "Бог нека нам је на помоћи" су биле само неке од реакција Енглеза на групу Албанаца која је блокирала центар Лондона 28. новембра, прослављајући дан албанске независности.
Званична Британија је, међутим, ћутала. Како и неће, после понижења од 12. новембра, када је Черчилова статуа пред Парламентом осванула прекривена црним двоглавим орлом? Био је то одговор на речи Суеле Брејверман, министарке за домаће послове, која се усудула да масовно досељавање Албанаца на острво назове "инвазијом." Чак се и албански премијер Еди Рама брецао на наводни "расизам" Лондона.
Брејверман је имала на уму чињеницу да је од 40 хиљада миграната који су се ове године докопали Британије да траже азил, њих 12 хиљада били мушкарци из Албаније. С једне стране траже азил, а са друге машу албанским заставама по Лондону. И то не само двоглавим орловима; један од аутомобила који је блокирао раскрсницу Стренда и Трафалгар сквера имао је злогласни "аутохтони" барјак Велике Албаније, раније виђен на дрону који се појавио на стадиону Партизана у октобру 2014.
Ко памти даље од јуче, сетиће се да је због тог дрона ухапшен Рамин рођени брат, па после пуштен – наводно јер је био амерички држављанин – док је УЕФА казнила Србију, а међународни суд спорта у Лозани касније удвостручио ту казну у корист Албаније. Нешто се не сећам да су се Енглези, изумитељи фудбала и фер-плеја, тада жалили.
Нити су се грозили понашања Албанаца марта 2004. на Косову и Метохији, када су палили манастире и дивљачки кидали крстове са цркава, наочиглед целог света – и НАТО "миротвораца"који су то данима мирно посматрали. Напротив, тада су британски политичари и медији "објашњавали" да је то оправдани одговор незадовољних "косовијанаца" на недостатак независности, која би требало што пре да се прогласи.
Тониблери и Билклинтони
Питам се да ли је међу масом која је "китила" Черчила или славила албанство сред Лондона било икога по имену Тониблер, Билклинтон, Мадлен или Весликларк – популарних због, "хероја" агресије НАТО из 1999. Њу јесу предводили Американци, али је кључну улогу у целом злочиначком подухвату имао тадашњи британски премијер, док је главни пропагандиста алијансе, Британац Џејми Шеј, после отишао да ради за државни Би-Би-Си.
Албанофилија је тих деведесетих у Британији била опште место србомржње, која је у англојезичним медијима била нормална и пожељна. И нико се због тога није покајао или бар извинио. Напротив, данас британски медији и политичари немају потребу да србомржњу користе као заобилазну русофобију, јер то сад могу да исказују отворено. Свој проблем са албанским азилантима Британија би могла да реши колико сутра, повлачењем признања "Косова" и званичном ревизијом става према агресији 1999. и њеним последицама. Значило би далеко више од апстрактних извињења за робовласништво од пре триста година, рецимо. Међутим, сви знамо да се то неће десити.
Сваком нормалном би сметало да му главним градом дивљају “азиланти” са заставама земље од које су наводно побегли – или још горе, њеног великодржавног пројекта. Али с обзиром на горе наведену историју, за Енглезе немам ни разумевања ни саосећања.
Зато што се ама баш нико није нашао да каже “сад макар мало разумемо Србе,” или се бар упита како је до свега овога дошло. Не очекујем било какво покајање од Блера и његове камариле, који и иначе немају стида. Нити очекујем ишта више од Торијеваца који су им наводно политички противници, а наставили су Блерову политику скоро па неограничене имиграције из трећег света, да би им на крају и Валона дошла до Лондона.
Али основна самокритика је изостала и код “брегзитоваца” попут Најџела Фаража и других енглеских дисидената. Они на албанско парадирање пренеражено веле да једна суверена држава мора да има право да контролише своје границе и унутар њих заводи ред. Слажем се, господо, али онда то мора да важи и за Србију, а не само за вас.
Док то не схватите, тражили сте – гледајте.
Приказивање постова са ознаком РТ. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком РТ. Прикажи све постове
субота, 3. децембар 2022.
четвртак, 3. октобар 2019.
Крхка плава линија: Француска полиција почиње да пуца по шавовима
(Оригинал: Crumbling blue line: Overworked, demoralized French police stretched to breaking point, RТ, 3. октобра 2019)
Године економске кризе и ванредног стања већ су узеле свој данак од француске полиције. Протести „жутих прслука“ су кап која је прелила чашу. Тротоарци су сада и сами изашли на улице, да дигну глас против епидемије самоубистава.
Замислите неких 20 хиљада људи окупљених у срцу Париза са заставама и бакљама, док певају Марсељезу и дувају у пиштаљке. Вичу „уа“ док жандармерија у оклопима одводи групу демонстраната, вероватно да их ухапсе. Неки у мaси чак и плачу.
Ако сте помислили да је то још један протест „жутих прслука“, грешите. У питању је „марш беса“ француске полиције. Демонстранти не носе жуте прслуке, већ црне полицијске дуксеве, а бакље и заставе су им плаве. Међу њима су полицајци, инспектори, детективи и административци који су сити свега и желе да поруче властима Еманулела Макрона „доста је било“.
Сада већ давне 1964, најпопуларнији филм у Француској био је комедија „Жандар из Сен Тропеа“, о полицајцу који долази у успавано приморско место и бори се са илегалним нудистима на плажи. Без сумње је Лудовик Крушо (насловна улога Луја де Финеа) у том филму и наставцима мотивисао многе Французе да потраже каријеру у полицији.
Данашњи Крушо, међутим, има 36% већу шансу да изврши самоубиство од обичног Француза. Патролира у колима која се често кваре, ради у станицама које се распадају, а користи застареле компјутере да производи све више и више папира које служба захтева.
„Лудовик“ се већ четири године налази у сталној потрази за терористима. Француска је прогласила ванредно стање у новембру 2015, после серије напада у Паризу у којој је погинуло преко 130 људи, већином у концертној дворани Батаклан. Можда је Лудовик био један од полицајаца који је учествовао у операцији неутралисања терориста Исламске државе (ИСИЛ).
Или је можда био у Ници, недалеко од Сен Тропеа, тог 14. јула 2016. када је још један терориста камионом на смрт прегазио 86 људи и повредио скоро 500 других, на прослави Дана Бастиље.
Већ скоро 47. суботу Лудовику наређују да одговара на протесте „жутих прслука,“ Француза незадовољних комбинацијом државних мера штедње и „зелених“ еко-намета Макроновог режима. Сметају им исте ствари као и њему, али наређења су наређења.
За Лудовика и његову породицу, викенд не постоји. Уместо њега је обавезни прековремени рад, за који није плаћен. Француској полицији дугују 23 милиона часова прековременог рада, по последњим прорачунима, али у државној каси пара нема.
Разјарени Лудовик некоме од демонстраната гуменим метком избије око, или палицом разбије нос. То, дабоме, буде снимљено и ускоро постане вирална сензација. Сада више није херој у плавом, него злотвор француском народу.
Дабоме, наш „Лудовик“ није стварни лик, већ амалгам неких 50 француских полицајаца који су извршили самоубиство само током ове године - један свака четири дана, по подацима полицијског синдиката. Овим темпом, премашиће црни рекорд од 70 самоубистава 1996. године.
Давид Ле Бар (David Le Bars), генерални секретар полицијског синдиката СЦПН-Унса, описује ситуацију као „дубоко осећање очаја“. Стварност је можда кудикамо гора.
„Били смо хероји, сад смо нуле“ један од полицајаца вели листу Ле Паризијен (Le Parisien). И он и жена су у полицији, и не представљају се правим именима. Говоре о дугим и непредвидивим сменама, неплаћеном прековременом раду, и чињеници да њихово троје деце крију да су им родитељи полицајци да не би изгубили пријатеље или били физички нападнути.
Један полицајац са севера Француске изјавио је агенцији Франс-прес током марша у среду да се он и колеге осећају као „талог друштва“. Други, из Оксера (Auxerre) у централној Француској, сведочи да је у протекле две године један његов колега извршио самоубиство, а једна колегиница је покушала. Као преломну тачку наводи протесте „жутих прслука“.
У томе није усамљен. Сви полицајци које су интервјуисали француски медији - углавном под лажним именима - наводе недељне протесте као кап која је препунила чашу полицији већ измореној тероризмом, беспарицом и дугим сменама.
Некада су полицајци могли да разговарају о својим проблемима. Сада свако иде кући без речи, носећи све са собом, један од њих вели Ле Паризијену. „Сваки од нас има пиштољ, па ако више не иде, решење нам је при руци.“
„Само ми се чини да нама управљају апотекари који немају појма за шта служи панадол.“
Очај још није натерао полицију да се придружи „жутим прслуцима“, али штрајк у среду - први у 20 година - би требало да пошаље поруку Макрону и његовим „апотекарима“ да овако даље не иде. За „Лудовика“ и 50 његових колега, већ је касно.
Године економске кризе и ванредног стања већ су узеле свој данак од француске полиције. Протести „жутих прслука“ су кап која је прелила чашу. Тротоарци су сада и сами изашли на улице, да дигну глас против епидемије самоубистава.
Замислите неких 20 хиљада људи окупљених у срцу Париза са заставама и бакљама, док певају Марсељезу и дувају у пиштаљке. Вичу „уа“ док жандармерија у оклопима одводи групу демонстраната, вероватно да их ухапсе. Неки у мaси чак и плачу.
Ако сте помислили да је то још један протест „жутих прслука“, грешите. У питању је „марш беса“ француске полиције. Демонстранти не носе жуте прслуке, већ црне полицијске дуксеве, а бакље и заставе су им плаве. Међу њима су полицајци, инспектори, детективи и административци који су сити свега и желе да поруче властима Еманулела Макрона „доста је било“.
Сада већ давне 1964, најпопуларнији филм у Француској био је комедија „Жандар из Сен Тропеа“, о полицајцу који долази у успавано приморско место и бори се са илегалним нудистима на плажи. Без сумње је Лудовик Крушо (насловна улога Луја де Финеа) у том филму и наставцима мотивисао многе Французе да потраже каријеру у полицији.
Данашњи Крушо, међутим, има 36% већу шансу да изврши самоубиство од обичног Француза. Патролира у колима која се често кваре, ради у станицама које се распадају, а користи застареле компјутере да производи све више и више папира које служба захтева.
„Лудовик“ се већ четири године налази у сталној потрази за терористима. Француска је прогласила ванредно стање у новембру 2015, после серије напада у Паризу у којој је погинуло преко 130 људи, већином у концертној дворани Батаклан. Можда је Лудовик био један од полицајаца који је учествовао у операцији неутралисања терориста Исламске државе (ИСИЛ).
Или је можда био у Ници, недалеко од Сен Тропеа, тог 14. јула 2016. када је још један терориста камионом на смрт прегазио 86 људи и повредио скоро 500 других, на прослави Дана Бастиље.
Већ скоро 47. суботу Лудовику наређују да одговара на протесте „жутих прслука,“ Француза незадовољних комбинацијом државних мера штедње и „зелених“ еко-намета Макроновог режима. Сметају им исте ствари као и њему, али наређења су наређења.
За Лудовика и његову породицу, викенд не постоји. Уместо њега је обавезни прековремени рад, за који није плаћен. Француској полицији дугују 23 милиона часова прековременог рада, по последњим прорачунима, али у државној каси пара нема.
Разјарени Лудовик некоме од демонстраната гуменим метком избије око, или палицом разбије нос. То, дабоме, буде снимљено и ускоро постане вирална сензација. Сада више није херој у плавом, него злотвор француском народу.
Сваког дана, Лудовик се враћа кући са службеним наоружањем. Једног дана, слуша како му се кћерка жали да су је у школи другови кињили и псовали што јој је отац полицајац. Гледа бригу на женином лицу и празну боцу на столу. И онда посеже за пиштољем.Manif des flics en colère, en ce moment. #marchedelacolere pic.twitter.com/y5RuuLSsib— Large (@marclarge) October 2, 2019
Дабоме, наш „Лудовик“ није стварни лик, већ амалгам неких 50 француских полицајаца који су извршили самоубиство само током ове године - један свака четири дана, по подацима полицијског синдиката. Овим темпом, премашиће црни рекорд од 70 самоубистава 1996. године.
Давид Ле Бар (David Le Bars), генерални секретар полицијског синдиката СЦПН-Унса, описује ситуацију као „дубоко осећање очаја“. Стварност је можда кудикамо гора.
„Били смо хероји, сад смо нуле“ један од полицајаца вели листу Ле Паризијен (Le Parisien). И он и жена су у полицији, и не представљају се правим именима. Говоре о дугим и непредвидивим сменама, неплаћеном прековременом раду, и чињеници да њихово троје деце крију да су им родитељи полицајци да не би изгубили пријатеље или били физички нападнути.
Један полицајац са севера Француске изјавио је агенцији Франс-прес током марша у среду да се он и колеге осећају као „талог друштва“. Други, из Оксера (Auxerre) у централној Француској, сведочи да је у протекле две године један његов колега извршио самоубиство, а једна колегиница је покушала. Као преломну тачку наводи протесте „жутих прслука“.
У томе није усамљен. Сви полицајци које су интервјуисали француски медији - углавном под лажним именима - наводе недељне протесте као кап која је препунила чашу полицији већ измореној тероризмом, беспарицом и дугим сменама.
Некада су полицајци могли да разговарају о својим проблемима. Сада свако иде кући без речи, носећи све са собом, један од њих вели Ле Паризијену. „Сваки од нас има пиштољ, па ако више не иде, решење нам је при руци.“
„Само ми се чини да нама управљају апотекари који немају појма за шта служи панадол.“
Очај још није натерао полицију да се придружи „жутим прслуцима“, али штрајк у среду - први у 20 година - би требало да пошаље поруку Макрону и његовим „апотекарима“ да овако даље не иде. За „Лудовика“ и 50 његових колега, већ је касно.
четвртак, 26. октобар 2017.
О две столице заменика помоћника, или српско „клизање ка Кремљу“
(оригинал: Serbia’s two chairs: On choices, democracy and ‘sliding toward the Kremlin,’ RT, 25. октобра 2017.)
И ова и претходна власт САД куне се у суверенитет и право држава да изаберу свој пут. У пракси, међутим, Вашингтон признаје само један избор - у шта се Србија уверила 1999. године, а подсетили су је пре неки дан.
Рече, наиме, заменик помоћника државног секретара за Европу и Евроазију, Хојт Брајан Ји, да Србија „не може да седи на две столице“ и „мора јасно да покаже“ како жели да уђе у ЕУропску унију.
„Земље морају да одаберу пут којим ће да иду. Колико год то било тешко, морају да се стратешки определе па да то буде део званичне политике,“ изјавио је заменик помоћника, према Асошијетед пресу (АП).
АП је пренео и одговор министра војног Александра Вулина, који је изјаве заменика помоћника описао као „непријатељске“ и „недипломатске“.
„Овако не говори пријатељ, или неко ко поштује наше право да независно одлучујемо,“ рече Вулин, по извештају АП. Само што је онда агенција додала да је Вулин „познат по проруском ставу“ а да Србија „формално тражи чланство у ЕУ, али под притиском традиционалног славенског савезника Русије постепенко клизи ка Кремљу.“
Тим уредничким навођењем, једна од највећих новинских агенција на свету у суштини сугерише да су тежње ка чланству у ЕУ, НАТО и „осталим западним телима“ нормалне и пожељне, док је свако оклевање по том питању последица руског притиска.
Свако ко се имало сећа недавне историје, међутим, добро зна како се већина Срба опредељује и зашто. То би требало да зна и заменик помоћника, будући да је 1999. био директор приватне канцеларије генсека НАТО Хавијера Солане (пише му у званичној биографији).
Тим ратом, НАТО је прекршио и своју и повељу УН. Али ни за 78 дана бомбардовања цивилне инфраструктуре - између осталог и зграде РТС - самозвани најмоћнији војни савез света није успео да присили Београд на предају. На крају је војска НАТО ушла на Косово политичком преваром, под смоквиним листом резолуције УН 1244. Под њиховом заштитом, тамошњи Шиптари су прогласили независност 2008 године, и од тада се од Србије тражи да то прихвати.
Док званична НАТО историја говори о племенитом рату за спас Шиптара, један вашингтонски инсајдер признао је да је СР Југославија била „сметња плановима да се шира ергела држава приведе у трансатлантску заједницу.“
„Отпор Југославије ширим смерницама политичких и привредних реформи, а не страдање косовских Албанаца, најбоље објашњава рат НАТО,“ написао је Џон Норис у књизи Путања судара (2005), а предговор му је написао нико други до ауторитет за Русију Стејт Департмента, Строб Талбот.
Иронијом судбине, утеривањем Срба у трансатлантски тор, НАТО је „изгубио Русију,“ развејавши илузије о либералној демократији западног типа које су се одомаћиле за десет година јељциновштине.
„Поштено се може рећи да су сви слојеви руског друштва били дубоко и неизбрисиво потресени“ НАТО бомбардовањем, легендарни совјетски дисидент Александар Солжењицин изјавио је 2007. за немачки недељник Шпигл. А пре неки дан се руски председник Владимир Путин позвао на бомбардовање Београда као пример како је Запад узвратио на руско поверење после краја хладног рата:
„Добро је познато чиме су нам узвратили - немаром за наше националне интересе, подршком сепаратизму на Кавказу, заобилажењем Савета безбедности УН, бомбардовањем Југославије, инвазијом Ирака, итд.“ изјавио је Путин на састанку Валдајског клуба у Сочију.
Е сад, и садашња и претходна власт у САД често узимају у уста „светски поредак“ који је Америка наводно створила и сад има дужност да одржава, у којем су суверене државе слободне да саме одлучују с ким ће и како ће.
„Попут свих независних нација, Украјина мора бити слободна да одлучи сопствену судбину,“ рече Барак Обама септембра 2014 у Естонији.
Три године касније, Доналд Трамп ће у пред генералном скупштином УН рећи да Американци „не желе да свој начин живота било коме намећу, него да својим сјајем служе свету за пример,“ и да он „обнавља оснивачки принцип суверенитета“ у спољној политици Вашингтона.
Украјини, међутим, није било дозвољено да сама изабере своју судбину, већ су америчке дипломате у потаји договарали кога и како да доведу на власт у Кијеву, све под маском обојене револуције. Да би онда та „слободна и демократска“ власт или угушила отпор у огњу и крви (Одеса) или прозвала успешне дисиденте „терористима“ и „руским агресорима“ (Донбас, Крим).
Ни Србији није било дозвољено да сама одлучује. Од обојене револуције октобра 2000. наовамо, скоро свакој влади у Београду кумовала је америчка амбасада (или неки заменик помоћника). Без обзира што је Трамп обећао да ће „исушити мочвару“ и жалопојки да врши чистке по Стејт департменту, јасно је да овакво америчко понашање и даље траје.
Присетимо се да је Александру Вучићу дозвољено да дође на власт тек када се на коленима одрекао свог радикалства и „преумио“ се у напредњака волшебном интервенцијом западних консултаната. Од тада испуњава све захтеве САД, ЕУ и НАТО, између осталог и de facto признање „косовијанске“ независности - од границе, таблица и чланства у међународним установама, па до избора и судова.
Ни то није довољно страним господарима, који траже формално признање пре него што се уопште поведе реч о теоретском чланству Србије у ЕУ. И то је онда демократија, по заменицима помоћника и западним медијима, док је истинска независност „проруска“ а слобода избора „клизање ка Кремљу.“
Добро па сад знамо.
И ова и претходна власт САД куне се у суверенитет и право држава да изаберу свој пут. У пракси, међутим, Вашингтон признаје само један избор - у шта се Србија уверила 1999. године, а подсетили су је пре неки дан.
Рече, наиме, заменик помоћника државног секретара за Европу и Евроазију, Хојт Брајан Ји, да Србија „не може да седи на две столице“ и „мора јасно да покаже“ како жели да уђе у ЕУропску унију.
„Земље морају да одаберу пут којим ће да иду. Колико год то било тешко, морају да се стратешки определе па да то буде део званичне политике,“ изјавио је заменик помоћника, према Асошијетед пресу (АП).
АП је пренео и одговор министра војног Александра Вулина, који је изјаве заменика помоћника описао као „непријатељске“ и „недипломатске“.
„Овако не говори пријатељ, или неко ко поштује наше право да независно одлучујемо,“ рече Вулин, по извештају АП. Само што је онда агенција додала да је Вулин „познат по проруском ставу“ а да Србија „формално тражи чланство у ЕУ, али под притиском традиционалног славенског савезника Русије постепенко клизи ка Кремљу.“
Тим уредничким навођењем, једна од највећих новинских агенција на свету у суштини сугерише да су тежње ка чланству у ЕУ, НАТО и „осталим западним телима“ нормалне и пожељне, док је свако оклевање по том питању последица руског притиска.
Свако ко се имало сећа недавне историје, међутим, добро зна како се већина Срба опредељује и зашто. То би требало да зна и заменик помоћника, будући да је 1999. био директор приватне канцеларије генсека НАТО Хавијера Солане (пише му у званичној биографији).
Тим ратом, НАТО је прекршио и своју и повељу УН. Али ни за 78 дана бомбардовања цивилне инфраструктуре - између осталог и зграде РТС - самозвани најмоћнији војни савез света није успео да присили Београд на предају. На крају је војска НАТО ушла на Косово политичком преваром, под смоквиним листом резолуције УН 1244. Под њиховом заштитом, тамошњи Шиптари су прогласили независност 2008 године, и од тада се од Србије тражи да то прихвати.
Док званична НАТО историја говори о племенитом рату за спас Шиптара, један вашингтонски инсајдер признао је да је СР Југославија била „сметња плановима да се шира ергела држава приведе у трансатлантску заједницу.“
„Отпор Југославије ширим смерницама политичких и привредних реформи, а не страдање косовских Албанаца, најбоље објашњава рат НАТО,“ написао је Џон Норис у књизи Путања судара (2005), а предговор му је написао нико други до ауторитет за Русију Стејт Департмента, Строб Талбот.
Иронијом судбине, утеривањем Срба у трансатлантски тор, НАТО је „изгубио Русију,“ развејавши илузије о либералној демократији западног типа које су се одомаћиле за десет година јељциновштине.
„Поштено се може рећи да су сви слојеви руског друштва били дубоко и неизбрисиво потресени“ НАТО бомбардовањем, легендарни совјетски дисидент Александар Солжењицин изјавио је 2007. за немачки недељник Шпигл. А пре неки дан се руски председник Владимир Путин позвао на бомбардовање Београда као пример како је Запад узвратио на руско поверење после краја хладног рата:
„Добро је познато чиме су нам узвратили - немаром за наше националне интересе, подршком сепаратизму на Кавказу, заобилажењем Савета безбедности УН, бомбардовањем Југославије, инвазијом Ирака, итд.“ изјавио је Путин на састанку Валдајског клуба у Сочију.
Е сад, и садашња и претходна власт у САД често узимају у уста „светски поредак“ који је Америка наводно створила и сад има дужност да одржава, у којем су суверене државе слободне да саме одлучују с ким ће и како ће.
„Попут свих независних нација, Украјина мора бити слободна да одлучи сопствену судбину,“ рече Барак Обама септембра 2014 у Естонији.
Три године касније, Доналд Трамп ће у пред генералном скупштином УН рећи да Американци „не желе да свој начин живота било коме намећу, него да својим сјајем служе свету за пример,“ и да он „обнавља оснивачки принцип суверенитета“ у спољној политици Вашингтона.
Украјини, међутим, није било дозвољено да сама изабере своју судбину, већ су америчке дипломате у потаји договарали кога и како да доведу на власт у Кијеву, све под маском обојене револуције. Да би онда та „слободна и демократска“ власт или угушила отпор у огњу и крви (Одеса) или прозвала успешне дисиденте „терористима“ и „руским агресорима“ (Донбас, Крим).
Ни Србији није било дозвољено да сама одлучује. Од обојене револуције октобра 2000. наовамо, скоро свакој влади у Београду кумовала је америчка амбасада (или неки заменик помоћника). Без обзира што је Трамп обећао да ће „исушити мочвару“ и жалопојки да врши чистке по Стејт департменту, јасно је да овакво америчко понашање и даље траје.
Присетимо се да је Александру Вучићу дозвољено да дође на власт тек када се на коленима одрекао свог радикалства и „преумио“ се у напредњака волшебном интервенцијом западних консултаната. Од тада испуњава све захтеве САД, ЕУ и НАТО, између осталог и de facto признање „косовијанске“ независности - од границе, таблица и чланства у међународним установама, па до избора и судова.
Ни то није довољно страним господарима, који траже формално признање пре него што се уопште поведе реч о теоретском чланству Србије у ЕУ. И то је онда демократија, по заменицима помоћника и западним медијима, док је истинска независност „проруска“ а слобода избора „клизање ка Кремљу.“
Добро па сад знамо.
недеља, 1. март 2015.
Одсуство и објашњење
Знам да ме нема већ неко време, иако се дешава штошта вредно спомена. Разлог је врло једноставан: однедавно сам новинар на телевизији РТ, раније познатој као Russia Today.
Није тајна да са њима сарађујем већ годинама - као гост, коментатор и аналитичар. То сам радио без икакве надокнаде, добровољно и без задршке, као део борбе за ослобођење земље, државе и душе од агресије и окупације Атлантске Империје. Из истих мотива сам ушао у пројект Института Рајс, јануара прошле године - да бих почетком новембра изашао из њега, из разлога које сам објаснио на Митровдан.
После тога сам морао да одлучим шта и како даље. Када су ми колеге из РТ крајем јануара саопштиле да се отвара место за новинара, пријавио сам се - и био примљен. Радим у америчкој редакцији вести, тако да не очекујте да сад суфлирам Владимиру Владимировичу шта да ради са Украјином, нити да утичем на руско медијско присуство у Србији. Засад.
Шта то значи за Сокола? Значи да ћу много ређе да пишем него пре, чисто због обавеза. И захтева следеће појашњење:
Није тајна да са њима сарађујем већ годинама - као гост, коментатор и аналитичар. То сам радио без икакве надокнаде, добровољно и без задршке, као део борбе за ослобођење земље, државе и душе од агресије и окупације Атлантске Империје. Из истих мотива сам ушао у пројект Института Рајс, јануара прошле године - да бих почетком новембра изашао из њега, из разлога које сам објаснио на Митровдан.
После тога сам морао да одлучим шта и како даље. Када су ми колеге из РТ крајем јануара саопштиле да се отвара место за новинара, пријавио сам се - и био примљен. Радим у америчкој редакцији вести, тако да не очекујте да сад суфлирам Владимиру Владимировичу шта да ради са Украјином, нити да утичем на руско медијско присуство у Србији. Засад.
Шта то значи за Сокола? Значи да ћу много ређе да пишем него пре, чисто због обавеза. И захтева следеће појашњење:
Свака реч овде написана је мој лични став, и апсолутно ничим не представља став РТ, Русије, Владимира Путина или кога већ. Ко год доведе било шта написано на Соколу у везу са Руском Федерацијом или било којим њеним представником, лаже прво себе, а онда и друге.Знам да ће упркос овоме бити злих језика који ће то покушати, као што су и досад. Али то је њихов проблем.
субота, 16. јун 2012.
Чаша квислиншке жучи
Случајно гледам РТ јутрос, и наиђем на интервју дана: амбасадор Србије у Лондону, Дејан Поповић. Гледам, и не верујем очима и ушима.
Разумем што РТ хоће да својој публици објасни шта би избор Томислава Николића могао да значи у смислу промене политике Београда. Али пошто Србија још нема владу, већ њом још увек технички управља жутократија (а све полуге државе и даље држи квислиншки култ), можда је мало рано да се о томе прича.
Можда су продуценти мислили да ће добити коректне одговоре од дипломате, којем је на крају крајева посао да представља своју земљу без обзира ко био на власти. И то би важило за сваку нормалну земљу, само што је Србија од петооктобарске револуције све само не нормална. Енглески дипломата Хенри Вотон је у 17. веку о амбасадорском послу рекао да је то кад „поштеног човека пошаљу у иностранство да лаже за добро своје земље“. У досманлијској и жутократској Србији, овај последњи део је анатемисан и преокренут у „за добро Империје и ЕУ“.
Да су барем провели две минуте на Википедији, или на страници амбасаде, било би им јасно да нешто озбиљно није у реду са човеком који тврди да није члан ниједне партије, а притом је био заменик министра финансија у ДОС-овој влади (2001-2004), потом проректор Београдског универзитета, онда саветник Врховног Жутника, а од 2008. Јеремићев велепосланик у Лондону. Како је то могуће, у земљи где се и физички радници запошљавају по страначкој линији? Није могуће, дабоме. Само је питање којој је странци Поповић био близак, Демократама или Г17 (сада УРС)? Судећи по глупостима које је изрекао, можда и једној и другој.
Шта је то све налупетао амбасадор Жутије у Великој Британији и Ирској? По Поповићу, гласаче у Србији на овим изборима нису занимали ни Косово ни ЕУропске интеграције, већ „нису били задовољни стањем у економији“. То је, значи, званична флоскула на новожутском језику (пошто је српски неприхватљиво назадан, је ли) за „мајку вам вашу, једемо из контејнера јер сте све упропастили“. Глупости, дабоме, али глупости изведене на основу званичних резултата избора за које постоје озбиљне индиције да су лажирани, покрадени и манипулисани. Другим речима, ко год покушава да резонује на основу тих резултата губи време, јер су они одраз преваре, а не фактичког стања.
Амбасадорова прича о економским проблемима просто вређа здраву памет. Као да се Србија волшебно 21. маја пробудила и затекла дуг од 45% бруто државног производа, или незапосленост од 25%. Као да су за то одговорни једнорози с Јупитера, а не ДОС или жутократија. А онда још додаје да, пошто нема више простора за додатно задуживање, Србија мора да примени „строге мере штедње“
Ајде! То од некадашњег заменика Боже Дерикоже, чувеног досманлијског порезника чији је лек за привреду урнисану ратом и санкцијама било опорезивање до смрти. Док су Ђелић, Динкић и остали вајни међународни економски „стручњаци“ (Поповић у биографији спомиње рад у Делоит & Туш и Светској банци) пустошили и задуживали Србију, дотле је државни апарат растао. Да не заборавим, жутократија је само 2009. године тзв. невладиним организацијама - професионалним разбијачима Србије - дала 44 милиона евра! И сад се ту режиму блиски амбасадор прави Енглез.
На питање да ли Србија може да гледа и на исток и на запад, Поповић одговара потврдно и наводи пример „веома добрих пријатеља“ Русије - Хрватске и Бугарске! Колико је мени познато, обе су чланице НАТО и више него послушни вазали Вашингтона, а Русији су „пријатељи“ онолико колико „пријатељи Сирије“ мисле добро властима у Дамаску. О ставу према Србији да и не говоримо.
Поповић потом вели да Косово и НАТО нису проблеми. Као, Тадић је поштовао резолуцију о неутралности, а Устав каже да је Косово део Србије. Бива, немогуће је да државни службеник крши Устав, или једно говори свом народу а друго Империји. Као да нисмо читали Викиликс (а Џулијан Асанж има своју емисију на РТ, побогу!) и не знамо шта су све радили Тадић и ШуНАТОвац.
Ако некоме треба доказ колико је жути амбасадор плиткоуман, нека послуша његове оде ЕУропству и вечној бриселској унији, чије ће вредности наводно преживети тренутне фискалне потешкоће. У стварном свету, врло је вероватно да је ово системска криза не само ЕУ - која се заснива на обећању благостања кроз социјалну државу - већ и САД, чија визија почива на тајкунском капитализму и светској хегемонији. За то време, земља чија ТВ мрежа интервјуише Поповића нема инострани дуг, привредно расте док остали пропадају, и после вишедеценијског катастрофалног експеримента са комунизмом настоји да створи политички систем који ће њеним становницима гарантовати слободу али спречити да постану револуционарна руља теледиригована споља. Али ништа од тога, бива, није битно за Србију; за Поповића сијају само ЕУропске звезде.
Све би то још некако могло и да се опрости амбасадору, да није потпуно заказао по питању Сребренице. Упитан да коментарише недавну изјаву новоизабраног председника, Поповић је рекао да су пресуде Хашког трибунала „установљене чињенице“ (!), односно да је неоспорно да се у том босанском градићу десио геноцид (!!!).
Овде је маневарског простора било напретек. Николићева изјава је заправо сасвим у складу са формулацијом у резолуцији Тадићеве Скупштине, коју су као такву поздравили и ови ЕУропски и вашингтонски званичници што се данас љуте. У њој се Сребреница осуђује као стравични ратни злочин, али се нигде не помиње реч геноцид. Пресуда Међународног суда правде из 2007. је у суштини одбацила оптужбу да се у Босни десио геноцид, осим у Сребреници - а ту је само а priori прихваћена квалификација МКТЈ, која сваког дана под теретом доказа постаје све климавија. Проглашавање стрељања ратних заробљеника за геноцид је у суштини најгрђа увреда за стварне жртве стварних геноцида, међу којима су и Срби.
Све је то могао да каже Поповић, али није. Нити један озбиљан дипломата не би своју земљу и свој народ прогласио геноцидним, све да је то и тачно. А жути амбасадор Поповић вели како је Сребреница дефинитивно геноцид, па још и додаје да он то говори са ауторитетом правника и професора права!
Не знам шта је РТ очекивао да постигне интервјуом, али уместо нових сазнања о политици Београда, добили су само флоскуле о лепоти ЕУропства и самомрзачку жуч квислиншког режима који је још увек на власти, из уста амбасадора који служи на срамоту својој професији - било да је реч о праву, економији или дипломатији.
Тужно.
Разумем што РТ хоће да својој публици објасни шта би избор Томислава Николића могао да значи у смислу промене политике Београда. Али пошто Србија још нема владу, већ њом још увек технички управља жутократија (а све полуге државе и даље држи квислиншки култ), можда је мало рано да се о томе прича.
Можда су продуценти мислили да ће добити коректне одговоре од дипломате, којем је на крају крајева посао да представља своју земљу без обзира ко био на власти. И то би важило за сваку нормалну земљу, само што је Србија од петооктобарске револуције све само не нормална. Енглески дипломата Хенри Вотон је у 17. веку о амбасадорском послу рекао да је то кад „поштеног човека пошаљу у иностранство да лаже за добро своје земље“. У досманлијској и жутократској Србији, овај последњи део је анатемисан и преокренут у „за добро Империје и ЕУ“.
 |
| „Српски“ амбасадор у Лондону |
Шта је то све налупетао амбасадор Жутије у Великој Британији и Ирској? По Поповићу, гласаче у Србији на овим изборима нису занимали ни Косово ни ЕУропске интеграције, већ „нису били задовољни стањем у економији“. То је, значи, званична флоскула на новожутском језику (пошто је српски неприхватљиво назадан, је ли) за „мајку вам вашу, једемо из контејнера јер сте све упропастили“. Глупости, дабоме, али глупости изведене на основу званичних резултата избора за које постоје озбиљне индиције да су лажирани, покрадени и манипулисани. Другим речима, ко год покушава да резонује на основу тих резултата губи време, јер су они одраз преваре, а не фактичког стања.
Амбасадорова прича о економским проблемима просто вређа здраву памет. Као да се Србија волшебно 21. маја пробудила и затекла дуг од 45% бруто државног производа, или незапосленост од 25%. Као да су за то одговорни једнорози с Јупитера, а не ДОС или жутократија. А онда још додаје да, пошто нема више простора за додатно задуживање, Србија мора да примени „строге мере штедње“
Ајде! То од некадашњег заменика Боже Дерикоже, чувеног досманлијског порезника чији је лек за привреду урнисану ратом и санкцијама било опорезивање до смрти. Док су Ђелић, Динкић и остали вајни међународни економски „стручњаци“ (Поповић у биографији спомиње рад у Делоит & Туш и Светској банци) пустошили и задуживали Србију, дотле је државни апарат растао. Да не заборавим, жутократија је само 2009. године тзв. невладиним организацијама - професионалним разбијачима Србије - дала 44 милиона евра! И сад се ту режиму блиски амбасадор прави Енглез.
На питање да ли Србија може да гледа и на исток и на запад, Поповић одговара потврдно и наводи пример „веома добрих пријатеља“ Русије - Хрватске и Бугарске! Колико је мени познато, обе су чланице НАТО и више него послушни вазали Вашингтона, а Русији су „пријатељи“ онолико колико „пријатељи Сирије“ мисле добро властима у Дамаску. О ставу према Србији да и не говоримо.
Поповић потом вели да Косово и НАТО нису проблеми. Као, Тадић је поштовао резолуцију о неутралности, а Устав каже да је Косово део Србије. Бива, немогуће је да државни службеник крши Устав, или једно говори свом народу а друго Империји. Као да нисмо читали Викиликс (а Џулијан Асанж има своју емисију на РТ, побогу!) и не знамо шта су све радили Тадић и ШуНАТОвац.
Ако некоме треба доказ колико је жути амбасадор плиткоуман, нека послуша његове оде ЕУропству и вечној бриселској унији, чије ће вредности наводно преживети тренутне фискалне потешкоће. У стварном свету, врло је вероватно да је ово системска криза не само ЕУ - која се заснива на обећању благостања кроз социјалну државу - већ и САД, чија визија почива на тајкунском капитализму и светској хегемонији. За то време, земља чија ТВ мрежа интервјуише Поповића нема инострани дуг, привредно расте док остали пропадају, и после вишедеценијског катастрофалног експеримента са комунизмом настоји да створи политички систем који ће њеним становницима гарантовати слободу али спречити да постану револуционарна руља теледиригована споља. Али ништа од тога, бива, није битно за Србију; за Поповића сијају само ЕУропске звезде.
Све би то још некако могло и да се опрости амбасадору, да није потпуно заказао по питању Сребренице. Упитан да коментарише недавну изјаву новоизабраног председника, Поповић је рекао да су пресуде Хашког трибунала „установљене чињенице“ (!), односно да је неоспорно да се у том босанском градићу десио геноцид (!!!).
Овде је маневарског простора било напретек. Николићева изјава је заправо сасвим у складу са формулацијом у резолуцији Тадићеве Скупштине, коју су као такву поздравили и ови ЕУропски и вашингтонски званичници што се данас љуте. У њој се Сребреница осуђује као стравични ратни злочин, али се нигде не помиње реч геноцид. Пресуда Међународног суда правде из 2007. је у суштини одбацила оптужбу да се у Босни десио геноцид, осим у Сребреници - а ту је само а priori прихваћена квалификација МКТЈ, која сваког дана под теретом доказа постаје све климавија. Проглашавање стрељања ратних заробљеника за геноцид је у суштини најгрђа увреда за стварне жртве стварних геноцида, међу којима су и Срби.
Све је то могао да каже Поповић, али није. Нити један озбиљан дипломата не би своју земљу и свој народ прогласио геноцидним, све да је то и тачно. А жути амбасадор Поповић вели како је Сребреница дефинитивно геноцид, па још и додаје да он то говори са ауторитетом правника и професора права!
Не знам шта је РТ очекивао да постигне интервјуом, али уместо нових сазнања о политици Београда, добили су само флоскуле о лепоти ЕУропства и самомрзачку жуч квислиншког режима који је још увек на власти, из уста амбасадора који служи на срамоту својој професији - било да је реч о праву, економији или дипломатији.
Тужно.
Пријавите се на:
Постови (Atom)