„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 06. јун 2006.

„Добровољно“ силовање

Доле транскрибован коментар Станка Церовића са Мећународног француског радија (Radio France Internationale - RFI) емитован је крајем фебруара, када су у Бечу почели „преговори“ између шиптарских сепаратиста и власти Србије, а под патронатом „Контакт групе“ и знаног ICG-миротворца Мартија Ахтисарија.

Отцјепљењем Црне Горе, које је терориста-премијер Агим Чеку назвао „претпосљедњим чином распада Југославије“, сада се поново актуелизује питање Косова. Зна се већ шта хоће Шиптари и њихови симпатизери у круговима моћи ЕУССР и Америчке империје; питање је како то да остваре. Управо о томе говори и Церовићев фебруарски коментар.

Без даљег увода:

Радио Франс Ентернасионал, 20.02.2006.

Поводом почетка преговора о Косову...

Станко Церовић

Овакви какви су, преговори између приштине и Београда, који су данас почели у Бечу, немају никаквог реалног значаја за будућност Косова, али и такви какви су, указују на тежину проблема са којим су суочени не само Срби и Албанци, него и међународна дипломатија.

Проблем је толико тежак, компликован и важан, да се буквално ништа не може препустити самим Србима и Албанцима. Каже се да ће они преговарати само о унутрашњем уређењу Косова, тј. о правима Срба који још остају на Косову – али чак ни ти технички детаљи немају смисла док се званично не донесе одлука о томе какав је статус Косова.

Боде очи да нема смисла разговарати о унутрашњем уређењу државе прије него што се зна да ли је то држава и чија је. (подвукао С.С.) Ово наравно зна најбоље међународна дипломатија која организује ово тобожње преговоре, јер потребно је да се Албанци и Срби срећу с времена на време и дају утисак да преговарају, да би онда Контакт група могла да се појави као да пресијеца чвор између њих, јер се ови не могу договорити, па ће Контакт група да објави како је до сада била неутрална, али, ето, пошто Срби и Албанци не могу да се договоре, она ће да им наметне рјешење: а рјешење – после дугог и неутралног размишљања, како ће се објавити – је независност Косова.

Знају се и аргументи који ће пратити ту одлуку. Како то каже Јесен-Петерсен, који управља Косовом, „на крају крајева, морате да водите рачуна о вољи већине“ - то је нека врста демократског аргумента. Додаје се и економски аргумент, и то се понавља у свим репортажама са Косова: да је Косово ужасно заостало, преко 60% незапослених, и да се то не може поправити без независности. Онда и стратешки: док је Косово овако несигурна провинција, оно јача албанске екстремисте који дестабилизују цио регион, и Македонију и Црну Гору и Србију – тако да је рјешење његовог статуса кључ за стабилност цијелог региона – ово сугерира дневник Financial Times данас.

Има ту чак и аргумент безбједности, ако не морала и хуманизма. По овом аргументу, Албанци ће бити насилни према Србима, заправо још насилнији, онако дуго док се не изађе у сусрет њиховим жељама о независности – али кад то добију, онда ће бити отворени за толерантне односе према другим народима. Овај аргумент се појавио после великог антисрпског погрома у марту 2004. године. Погром је међународна заједница осудила, али је закључила да баш зато треба удовољити захтјевима Албанаца...

Оваква логика – у којој се види отприлике сва превртљивост и поквареност за коју је способна политика – није тако покварена као што то изгледа њеним жртвама, у овом случају Србима и Србији. Није међународна дипломатија више посебно склона Албанцима; незванично се признаје да је рат НАТО пакта вјероватно био грешка - али реалност је сад таква да нико у тој дипломатији не види шта би друго могло да се уради. Западне трупе на Косову не могу да уђу у сукоб и са Албанцима, а и чему би то водило? Све и кад би сви то хтјели, није реално замислити Косово у Србији.

Очито је такође да су дипломати свјесни да независност Косова изазива огромне проблеме не само у Србији, него у цијелом региону, као и у међународним односима уопште. Колико год се ломио дипломатски језик, остаје брутална истина: Косово је прастара српска територија, њу су окупирале стране трупе, и ако се тако добија независност онда су од сада могућа сва прекрајања територија, било које државе, јер све зависи од силе која то намеће. Али, опет, кад извагају ове негативне посљедице разних решења за Косово, западним дипломатима изгледа као да је мало лакше прогласити независност и наметнути је Београду, него ући у стални рат са Албанцима на Косову. Процјена није погрешна.

Невоља је што се овако врши право насиље над само једним народом и једном државом – Србијом. У Београду могу да питају: па што баш над нама? Па то је сад најлакше. Западна дипломатија покушава разним понудама да ублажи ову неправду према Србима, чак и недавна посјета предсједника Европске комисија Бароза Београду је била због тога: док се одузима Косово отварају се врата Европе. Нада се да би ово могло да ублажи огорченост Срба која може да доведе на власт радикалну партију – која тврди да би боље бранила Косово – мада нико не види како.

Поводом ове политике, цитира се у Фигару изјава једног високог функционера Уједињених нација који каже:
Над Србијом ће се извршити „добровољно силовање“ – тј, тражиће се од Београда, после силовања, да саопшти да је то и хтео – а онда ће му богато дијете, које је извршило тај чин – у овом случају Европска унија – понудити паре да се утјеши.
Јесте непријатно, и сигурно је да ни западна дипломатија не ужива у овако отвореној неправди и бруталности, али нико не види како друкчије да разријеши косовски чвор.

Додатни проблем је што разне олакшавајуће околности које су на располагању дипломатима не звуче убједљиво. Отварање европске перспективе Србији – ако прихвати независност – не дјелује увјерљиво. Уније није отворена за даља проширења, а ако их буде, цио регион он Босне до Македоније може у њу ући само истовремено. А кад та цјелина може задовољити и минималне критеријуме за улазак, нико не може ни нагађати. С друге стране, сва тобожња ограничења косовске независности такође нијесу увјерљива, јер никаква условна независност не ограничава албанске екстремисте. Јер ако их досад међународна заједница није могла натјерати на умјереност, не види се како би то урадила убудуће. Није увјерљива ни забрана Косову да се споји са Албанијом – ко после извјесног времена може спорити Албанцима право да укину границу која раздваја њихов народ, и зашто би их неко у томе спречавао?

У оваквим условима, тешко да би било каква влада у Србији и кад би хтјела могла да прихвати овај западно сценарио о добровољном силовању, а ако Београд одбије то решење и прогласи окупацију Косова – о чему се говорка – онда су последице тешке и несагледиве. И за Србе као народ, на Косову и другдје, којима би требало велике снаге да се одупиру и свом екстремизму и међународном притиску, политичком и економском – као уосталом и за цио Балкан па и за међународну заједницу, која ће се у Уједињеним нацијама суочити са кршењем основних правила која регулишу међународни живот.

1 коментар:

revolucijakojatece је рекао...

bilo bi dobro kada bi se ovaj tekst preneo i u neke novine i sajtove u Srbiji.

Zar ne?