„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 19. март 2009.

Крвава стихија

(објављено 19. марта 2009, на Antiwar.com)

Није тешко разумети зашто су по завршетку Хладног рата, опијени тријумфалним уверењем о ”крају историје,” творци америчке Империје били уверени да ће будућност ратовања бити налик на ”Пустињску олују”; да је Америка ”земља без које се не може” (М. Олбрајт); и да нема потребе за дипломатијом кад може да се прети паметним бомбама. Такав свет никада није ни постојао, осим у машти империјалиста. Убеђени, међутим, да снагом своје воље могу да обликују стварност, наставили су да у њега верују и сходно томе се понашају.

Како би сачували ову себи драгу фантазију, чињенице које им се нађу на путу или игноришу, или гурну под тепих. Тако је на пример толико пажње посвећено прошломесечној годишњици проглашења ”независног” Косова, да је као громогласна тишина деловало тек пар вести о недавној годишњици погрома који је био темељ те ”независности.”

Реприза ”Стаклене ноћи”

Десетине хиљада Шиптара су 17. марта 2004. године предузели масовне, организоване и синхронизоване нападе широм окупираног Косова, уништавајући пред собом српска села и светиње и протерујући преко 4.000 људи. Деветнаест људи је погинуло у погрому, а готово хиљаду повређено. Окупационе власти УН и НАТО су биле потпуно затечене.

Три дана су шиптарски насилници беснели Косовом, палили, пљачкали и скрнавили. Уз неколико часних изузетака, већина НАТО трупа се кукавички повукла пред њима. Један службеник УН је упоредио погром са ”Стакленом ноћи,” нацистичким погромом Јевреја из 1938. Шиптари су палили цркве са истим жаром као некад Немци синагоге.

Прогони Јевреја су често почињали гласинама да за потребе својих верских обреда Јевреји користе крв хришћанске (или муслиманске, како где) деце. Као изговор за погром над Србима наведена је прича о два шиптарска дечака која су се наводно утопила у Ибру када су их у реку сатерали Срби са псима (!). Аутор гласине је био пропагандиста ОВК Халит Барани, и врло брзо се показало да је реч о злонамерној измишљотини, али то није спречило западне медије да је непрестано понављају. Британски Телеграф је чак сковао флоскулу ”утапање из одмазде”! Изјаве службеника УНМИК-а и КФОР-а да је погром очигледно организован а не спонтани одговор на инцидент уредно су објављиване - а затим заборављене. Срби, као дежурни кривци, нису никако могли да буду жртве, док су Албанци, као дежурне жртве, били имуни на кривицу. Тако је погром описан као ”етнички сукоби” и ”насиље”, а лаж о утапању представљена као узрок.

У свету који би имао смисла, погром би допринео разбијању мита о племенитим шиптарским жртвама српске тираније, или макар довео у питање легитимитет окупације, пет година после илегалне агресије НАТО на СРЈ. Али у овом поремећеном свету у којем живимо, Империја се само двоумила шта да свира док је Косово горело. Шиптарски спонзори на Западу су веома брзо почели да ситуацију окрећу у своју корист, тврдњама да је погром је био сасвим оправдани резултат шиптарске фрустрације сиромаштвом и неизвесним статусом!

Точкови пропаганде су се покренули, и већ у пролеће 2005. је Бушов режим и службено усвојио Клинтонову косовску стратегију. Процес започет погромом је директно довео до прошлогодишњег проглашења ”независности.” Опет је, дакле, Стаклена ноћ за резултат имала Минхен - само што овај пут то нико није приметио, јер је етикета фашиста пришивена Србима!

Злочин и награда

Иако је Србима стала чизмом за врат, Империја се није зауставила на томе. Прошле године је УНМИК наредио напад на демонстранте у митровачкој судници баш на годишњицу погрома. Ове године, европска мисија за успостављање ”реда и закона” (ЕУЛЕКС) одлучила је да Србима пошаље недвосмислену поруку у виду ослобађања подујевачког бомбаша, Фљорима Ејупија.

У фебруару 2001, аутобус ”Ниш Експреса” на путу за Грачаницу у прањи КФОР-а уништен је бомбом код Подујева. Убица је чекао да два возила КФОР-а прођу, да би затим активирао бомбу тачно испод аутобуса и убио 11 Срба, а ранио двадесет и више. Напади на Србе су тада били свакодневни, а настављају се и данас. Иако окупационе власти никако нису успевале (или хтеле?) да пронађу никога од нападача, а камоли да их казне, ипак су реаговале на овај терористички напад и у року од две недеље ухапсиле Ејупија. Из приштинског затвора је овај пребачен у америчку базу Бондстил (Зашто? Нико не зна...), одакле је ”побегао” у јулу 2001. Како је Сту Келок, бивши шеф одељења за тешке злочине при УНМИК-у тада изјавио Сандеј Тајмсу, ”Не мислим да је побегао... Не може баш тако затвореник да се ишета из Бондстила...”

Ејупи је касније ухваћен и прошле године га је УНМИК-ов суд осудио на 40 година затвора. Међутим, ЕУЛЕКС-ове судија су га пре неколико дана без објашњења - ослободиле! Ејупи је потом изјавио да ће да тражи одштету за време проведено у затвору. Није искључено да ће Империја да му плати. Већ деценију и више награђује убијање Срба, зашто би сада стала?

Замена теза

У том контексту онда постаје јасна недавна пресуда Хашке инквизиције, која је осудила готово целокупно војно и политичко руководство СРЈ за наводну заверу да се протерају косовски Шиптари. Потреба да се окриве Срби опет се показала јачом од разума, па су ”судије” у Хагу чак изјавиле да је руководство СРЈ хтело да НАТО бомбардује земљу како би што лакше могли да протерају Шиптаре! Нема везе што за такву заверу нема ама баш никаквих доказа, а макар нешто би се нашло да је стварно постојала. Трибунал је одлучио да је завере било, јер је завере морало да буде. Јер једино тако поступци НАТО - али и Трибунала - могу да имају оправдање.

Споменик злобној сујети

Када је 1999. НАТО окупирао Косово, стотине хиљада Срба, Рома, Турака, Горанаца и осталих становника покрајине је протерано. У истој оној западној штампи која је бестидно понављала НАТО пропаганду током сукоба, ово је описано као ”освета.” Погром из 2004. је поново протерао и неколицину ових прогнаника који су се усудили на повратак, и додатне хиљаде других. Чак и данас, Срби који опстају на Косову у гетима окруженим НАТО стражарима и бодљикавом жицом налазе се под притиском да напусте своју дедовину, када на пример данима или недељама немају струју или воду. У Призрену, Приштини и многим другим градовима Срба више и нема. Горанци не могу да иду у школе, јер им Шиптари не дају да користе књиге на српском.

Али за Империју је све ово ”мултиетничка демократија”, ”толеранција” и ”напредак”.

Данашња ”независна држава Косово” није ни независна, ни држава, а ни Косово. Зависи од Империје; по уређењу је племенски атар нарко-мафије; а у стварности је прикључак Албаније. Чак и Шиптари су недавно признали страним репортерима, поводом прославе годишњице ”независности”, да им се од 2008. погоршао живот.

Више од Ирака или Авганистана, Косово је споменик охолости Империје, њеном сујетном убеђењу да сила и лаж могу да надвладају стварност. Последњих десет година сведочи да можда и могу - али само накратко. Док и сама Империја сада полако тоне, само је питање времена када ће се и њена кула од карата срушити у прах под тежином сопствених лажи.

1 коментар:

Tanja је рекао...

...kao i sve do sada, sjajno verbalizovano ono što ja mislim, a ne umem da prepričam. :)