„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 18. фебруар 2011.

Око Соколово #7

Десило се што бити не може: Млађан Динкић је смењен, а влада није пала! Да ли је реч о томе да Друг Бота „још није сасвим престао да буде Србин и још није сасвим постао тапир”(како вели Жељко Цвијановић) или је у питању још једна ујдурма идеолога економије деструкције? Видећемо...

На Динкићевом случају Ана Радмиловић илуструје како народ више није брига за поједине политичаре, већ више не верује у систем уопште. Ма колико то деловало лоше, у ствари није. Јер, разлог што се налазимо у овој пропасти је управо то што политичаре сматрамо инкарнацијом државе, а од државе очекујемо да реши све проблеме и све држи под контролом. Зар не би била иронија судбине да управо жутократија - апсолутно нехотице - натера Србе да поново размишљају као слободни људи, а не као сужњи државе?

Јесу ли нам позната имена Пјер-Мари Галоа и Жан Дитур? У временима када је пуко одбијање да се учествује у сатанизацији Срба значило крај многе каријере, ова два Француза, генерал и књижевник, устали су у нашу одбрану. Да не би били заборављени побринуо се Милован Данојлић.

Јер, као што рече један уман човек пре годину-две, заборав води у нестанак. Простор некадашње Југославије жива је потврда Орвелове тезе да „Онај ко контролише прошлост, контролише будућност”. На Балкану се ратује историјом таман колико и оружјем, па су тако настале фикције попут „тисућљетне државности”, „богумилског подријетла” и „потомака древних Илира” па до шарлатанства типа „народа најстаријег”. Стварни злочини над Србима се заташкавају или отворено поричу, док се о фиктивним и преувеличаним злочинима Срба говори као о неприкосновеним „геноцидима”.

Историчар Чедомир Антић подсећа да је устанак на Сретење 1804. био не само почетак српске борбе за слободу, него инспирација свим балканских хришћанима да се ослободе османског јарма. Дабоме, нео-османистички квази-научници данас говоре о тој борби као континуитету „генодица српског фашизма” ...

(Тај мит о наводном српском нацизму доказима побија историограф Радован Калабић у својој најновијој књизи „Под прекорним погледом историје”, пише у свом приказу Душан Ковачев.)

Силовањем историје не баве се само србофоби из иностранства. Жутократски културкомесар Светислав Басара већ годинама псовачки и пљувачки утерује невладништво по самој Србији. Његово најновије „остварење” је псовачка пасквила која клевеће целокупну новију српску историју. Када је историчар Радош Љушић на то указао, Басара га је (очекивано) испљувао у Данасу. Љушићев одговор служи му на част, а свима нама за пример.

Нема коментара: