Дејвис куп

Доводили су своје специјалце, да их бране од „дивљих” Срба. Вређали су домаћина, Николу Пилића, као „симбол” који је „прегазило време”. Мислили су да је све готово после преокрета у дубловима у суботу. А данас Французи, заслужено, иду кући без титуле. Никола Пилић је добио пети Дејвис куп, а Србија први.

Србија се с правом радује. Тенисери су хероји дана, опет, сасвим заслужено. Да Виктор Троицки не одигра више нити један меч у каријери, остаће запамћен по овом (што није сасвим фер према, рецимо, Ђоковићу, Типсаревићу и Зимоњићу, али и њима је гарантован незаборав).

Једино што ми је покварило ужитак је упорно враћање камера на бедну сподобу која се заогрнула шалом земље коју годинама систематски уништава, е да би мало тениске славе и победничког сунца огрејало и њега.

Џон Кенеди је једном мудро приметио да „Победа има хиљаду очева, а пораз је увек сироче”. Фудбалери, кошаркаши, ватерполисти, тенисери, увек су „наши” кад побеђују, а „они тамо” кад изгубе. Власт, која је најмање одговорна за успехе спортиста (а итекако крива за неуспехе, и не само спортиста) никад не прича о поразима, а увек се кити победама.

Невладници неће лако прећи преко чињенице да је данас њихов пројект распамећивања Срба понижавањем знатно уназађен. Очекујте зато још колико сутра неку нову државну, хелсиншку или невладничку (инако то све дође исто) пасјарију. И тражите на „Викиликсу” Ботину депешу извињења Саркозију што су се зли, дивљи Срби усудили да победе Французе и тако још једном покажу свој антиевропски, назадни, клерофашистичко-геноцидно-агресорски карактер...