Само два дана после, док сам гледао црни дим како куља из Пентагона (уживо) и рушевине Светског трговачког центра (на телевизији), у тексту „Раскршћа судбине”, написао сам: ”Не може се борити против тероризма, а истовремено служити тероризмом.” Мислио сам на однос Америке према исламистима у БиХ, на Космету и у Македонији, који су до тада уживали стопостотну подршку Вашингтона. Још од рата у БиХ су се повремено појављивали докази о муџахединима, новцу сумњивог порекла, тајним ћелијама, логорима за обуку, улози Балкана у континуитету глобалног џихада од Авганистана до Чеченије... Али пошто се нису уклапали у званичну причу о добрим, секуларним европеизованим муслиманима и злим геноцидним Србима, званична Америка на те доказе или није обраћала пажњу, или их је једноставно проглашавала „злонамерном српском пропагандом”. Нисам био једини који се надао да ће тај однос да се промени после стравичне демонстрације истинског џихадизма тог септембарског јутра. Узалуд.
Није требало да прође много времена да постане јасно да Америка неће да види стварни џихад, већ више воли да се бави фиктивним (нпр. наводном везом Садама Хусеина са Ал-Каидом, или судбином Осаме бин Ладена, којег нико жив није видео од краја 2001.). Званични Вашингтон се правио луд и када су поједини следбенци Ислама почели да пуцају по Америци. Сулејман Таловић је проглашен за „жртву српског геноцида,” мајор Хасан је наводно био неурачунљив, Албанци из Њу Џерсија су представљани као „бивши Југословени” а о Абдул Хакиму Муџахиду Мохамеду се после јуна 2009. није чуло ама баш ништа.
У међувремену су аеродроми постали права полицијска држава, где људи скидају ципеле, не смеју да носе пасту за зубе или дезодоранс, и морају да пролазе кроз рендгене који виде сваки детаљ људског тела, само зато што је један број наводних џихадиста покушао да експлозивне направе сакрије у ђону ципеле, текућини, или у доњем вешу.
Овако шизофрен однос Америке према тероризму мотивисаним исламским џихадом већ дуго збуњује велики број аналитичара, како у самој Америци тако и код нас. Власти РС су годинама достављале огроман број података Американцима о присуству терориста и симпатизера радикалног Ислама у БиХ, без икаквог ефекта. Чак је један високи амерички званичник у БиХ, генерал Жак Клајн, изјавио да је одлично што су терористи баш у БиХ, јер Америка тако лакше може да их држи на оку! Одлазећи заменик шефа ОХР, Рафи Грегоријан, је недавно рекао да терориста у БиХ има „више од 10, али мање од 100”. Значи - знамо ко су, знамо где су, и не мислимо да представљају проблем. Сарајевска јавност је дабоме одмах осудила Грегоријана као „четника” - што је синоним за свакога ко се не слаже с њима 100%, па макар се слагао и 99% - али јавности и властима у РС је остало само да се збуњено чешкају по глави и питају да ли су Американци скренули памећу.
Када се у виду имају одређене чињенице, међутим, ствари постају много јасније. Наиме, у Америци постоји спољнополитички естаблишмент, оличен у Савету за међународне односе (Council on Foreign Relations, CFR) који држи курс без обзира која политичка струја била на власти. Кадрови CFR су већ крајем седамдесетих дошли на идеју да подрже џихадисте као оружје против СССР; Збигњев Бжежински, творац Картерове политике у Авганистану, признао је 1998. француском листу „Нувел обсерватер” да је Америка органзовала муџахедине пре уласка совјетских трупа у ту земљу. Упитан да ли жали због тога, јер је последица те интервенције био Талибан и глобални исламски тероризам, Бжежински је љутито одбрусио:
„Шта је важнији догађај у историји света, Талибани или пад совјетске империје? Неколико надрнданих исламиста, или ослобађање средње Европе и крај Хладног рата? ... Не постоји глобални ислам. Посматрајте га рационално, а не емотивно или демагошки. То је велика светска религија са преко милијарду и по верника. Шта имају заједничко саудијски фундаменталисти, умерени Мароканци, милитантни Пакистанци, прозападни Египат или секуларна централна Азија? Ништа више од онога што уједињује хришћанске земље.”
Овде би се сада могло расправљати да ли Бжежински има право, или нема појма о Исламу већ на ту религију сасвим погрешно пројектује секуларни хуманизам Запада. Оно што је битно је да Бжежински и сличном мишљењу наклоњени творци америчке политике сматрају исламске фанатике корисним оружјем за постизање својих геополитичких циљева. Зато толико и наглашавају да је Ислам „религија мира” и да Америка у ствари воли муслимане, али ето проблеме прави та шачица „екстремиста” окупљених око Бин Ладена. Они у ту причу заиста и верују. Рат који воде није против тероризма као таквог, већ против одметнуте групе терориста која се отела контроли и напала дојучерашње спонзоре. По америчким оправдањима за инвазију и окупацију прво Авганистана а онда Ирака, јасно се види да су џихад и тероризам само један у низу изговора који су се сматрали корисним. Али када сами по себи нису довољни, онда крене прича о демократији, људским правима, угроженим женама и хомосексуалцима... Дакле, није важно шта је истина, већ шта је корисно у датом тренутку.
Било какав морал потпуно је стран овако циничној злоупотреби чињеница. Зато и не треба да изненади што је недавно Стејт департмент оптужио полицију РС да је главни разлог што у БиХ постоје терористи. На први поглед потпуно апсурдно - ем што је баш полиција РС документовала присуство и активности терориста, а амерички званичници нису хтели за то ни да чују, ем што је апсолутно несувисло очекивати да ће се ситуација поправити присилном интеграцијом полиције РС у полицијски апарат муслиманско-хрватске Федерације, који је прожет симпатизерима џихадиста и терориста. Али не заборавите, џихадисти у БиХ су „добри” џихадисти, пријатељи Америке, а Срби су зли, геноцидно-агресорски реметилачки фактор, чије само постојање вређа „Бошњаке” и „Косоваре” и тера их на смртоносно насиље. Сетите се само како је мартовски погром 2004. у Америци на крају представљен као оправдана побуна јадних Албанаца што ето још нису добили „слободу” од злих Срба, и искориштен као малтене главни аргумент за стварање данашње „Независне државе Косова.”
Непорецива је чињеница да долазак Барака Обаме на власт у јануару 2009. није донео обећане „промене”, већ да представља најобичнију рестаурацију Клинтонизма, како у свету (ево на примеру балканске политике), тако и код куће (усвајањем „реформе” здравства која Клинтоновима није пошла за руком почетком деведесетих). Али америчка политика на Балкану не може адекватно да се објасни лажном дихотомијом између демократа и републиканаца. Без обзира да ли је на власт Клинтон, Буш или Обама, политика Стејт департмента остала је потпуно иста.
Један од стубова те политике је у априлу 2007. године артикулисао сада покојни Том Лантош, посланик у америчком Конгресу и дугогодишњи спонзор терористичке УЧК:
„Хтео бих да подсетим већинске муслиманске владе у свету да је ово још један пример водеће улоге САД у стварању већинске муслиманске државе у самом срцу Европе. На ово треба да обрате пажњу одговорни лидери исламских режима, нпр. у Индонезији, али и џихадисти свих боја. Принципи САД су универзални, и у овом случају САД се недвосмислено залажу за стварање већинске муслиманске државе у самом срцу Европе.”
Лантош се обраћао Николасу Бернсу, који је комитету Конгреса представљао став Стејт департмента о стварању „Независне државе Косова.” Спомињање „још једног” примера наводи на закључак да је претходни пример био Босна и Херцеговина. Дакле, за овог водећег парламентарца, Америка је одговорна за стварање БиХ и НДК, и то као доминантно муслиманских држава, а са циљем да импресионира муслимане широм света. Само што они, је ли, никако да схвате то велико доброчинство и заволе Америку. Чак и Шиптари - којима је Америка ето направила „државу” на окупираном Космету, који дижу споменике Клинтону и по Блеру називају децу - певају оде Бин Ладену.
Разумном човеку би се наметнуо закључак да је политика коју је осмислио CFR а образложио Лантош доживела потпуни фијаско и да је џихад давно измакао америчкој контроли (ако је икада и био под контролом). Али превише је империјалиста од каријере уложило превише финансијског и политичког капитала у „Друштво пријатеља нашег доброг џихада” да би могло ту грешку да призна, чак и када би били у стању да је уопште спознају. А нису.
За амерички естаблишмент је Ислам дивна религија која може и треба да се мобилише у сврху ширења Империје и сузбијања Русије, Индије, Кине, па и Европе ако треба. БиХ и Косово су експерименти у задовољавању џихадиста свих боја, исламске државе у срцу Европе које (наводно) воле Америку и служе као пример остатку света. Срби су у најбољем случају реметилачки фактор, који нема ама баш никакво право на сопствене интересе или чак на постојање. Нема ама баш никакве везе да ли су на власти Милошевић, Ђинђић, Тадић, Додик, Караџић или неко десети. Илустративна је сцена из Дејтона описана у мемоарима Момира Булатовића, када је Милошевић понудио празан лист хартије америчком шефу дипломатије Ворену Кристоферу и тражио да на њему напише услове које Србија треба да испуни да би била у добрим односима са Америком. Кристофер је одгурнуо хартију и одговорио: „Ви изгледа, још увек нисте све схватили. Нема посебних услова које ћемо вам задати и ви их испунити. Потребно је да увек, на сваком месту и сваким поводом урадите оно што се од вас очекује.”
Дакле, никаквим поклоњењем Срби не могу да умилостиве Империју. А џихадисти, са друге стране, ничим не могу да разувере ту исту Империју да је њена визија контролисаног џихада у геополитичке сврхе најобичнија смртоносна глупост. Чак ни када отетим цивилним авионима разнесу куле-близнакиње у Њујорку и нападну Пентагон. Фантазија о добром џихаду и злим Србима је за „елиту” америчке Империје просто јача од истине.
Нема коментара:
Постави коментар